Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 36.344
Za mirnu i prosperitetnu budućnost veoma je važno da se zna ko je kome i koliko dužan.
Savin kult u narodu bio je jak. Poslije jednog ustanka Srba protiv Osmanskog carstva, turski komandant Sinan-paša je 1595. spalio Savine mošti na Vračaru, koje su do tada bile čuvane u manastiru Mileševa.
Синан-паша, познат и као Коџа Синан (Велики Синан) је рођен у Топољану (Доња махала) у данашњој Албанији, Љума (област). Дубровачки документ из 1571. године који набраја личности са двора османског султана помиње Синана као католика албанског порекла. Отац му се звао Али-бег. Синан-паша је 1569. године постављен за османског намесника у Египту, а до 1571. године учествује у освајању Јемена. Командује 1580. године војском у Османско-сафавидском рату (1578—1590). Исте године је од Мурата III по први пут именован великим везиром. Функцију је обављао нешто више од годину дана када је смењен због пораза његовог генерала, Мехмеда-паше, код Горија. Касније обавља функцију гувернера Дамаска, а 1589. године, након велике побуне јаничара, по други пут постаје велики везир. Учествује у борбама око влашког престола. Отпуштен је након још једне јаничарске побуне 1591. године, али је 1593. године поново позван на великовезирски престо. Командује османском војском у рату против Хабзбурга (Дуги рат). Следеће године је наредио да се мошти Светог Саве из Милешеве донесу у Београд где су спаљене како би се казнили Срби због узимања учешћа у рату (Банатски устанак). Командује османском војском у бици код Калугаренија 1595. године. Поново је смењен упркос успесима у рату (1595). Августа исте године поново је на власти и води акцију против влашког кнеза Михаила Храброг. Због неуспеха у борбама поново је смењен. Након смрти свога наследника, Лала Мехмед-паше, Синан-паша је постао велики везир свега три дана након смењивања. Био је то његов пети везират. Умро је на пролеће 1596. године остављајући иза себе велико богатство. Сахрањен је у Истанбулу код Великог базара.
Турска историја Тарих Гјулшан-и-меариф, сведочи о томе да је Софи Синан-паша 1595. године био валија (начелник области) Офена и учествовао у дунавској дружини заједно са Коџа Синан-пашом садразмом (у време кад је тај садразам спалио мошти Св. Саве на Врачару у Београду). [2]
„V leto 7103 (1595) otnesoše Turci svetago Savu iz Mileševa, mjeseca marta 10 den, Ahmet beg Oćuz i sožegoše aprila 27 na Vračaru kod Belgrada“,
„V leto 7103 (1595) sažegoše mošti Svetoga Savu, prvago arhiepiskopa Srbskako Sinan paša iz Manastira Mileševa odnese u kovčegu Pozlaštenu i sožeže na Vračaru više Belgrada.“
Sa drugom datacijom poklapa se podatak iz „Kraljestva Slovena“ Mavra Orbinija, koje je štampano 1601. u italijanskom Pezaru i u kojem Orbini bilježi da su kosti Raška, u kaluđerstvu nazvanog Save, „kojeg Srbi smatraju svecem, nedavno javno spaljene po naređenju zlikovca Sinan–paše.“
Neki srpski crkveni krugovi tvde kako su prave mošti sv. Save sačuvane, odakle proizilazi da su na Vračaru krajem 16. veka spaljeni zemni ostaci nekog drugog čoveka čime je narod ostavljen u uverenju da su mošti sv. Save uništene, što po hrišćanskom verovanju znači da mu je onemogućeno vaskrsenje.
Sinan-paša je naredio je da se spale mošti sv. Save i time, sva je prilika, suprotno nameri, samo ojačao postojeći kult sv. Save u srpskom narodu.
Savin kult u narodu bio je jak. Poslije jednog ustanka Srba protiv Osmanskog carstva, turski komandant Sinan-paša je 1595. spalio Savine mošti na Vračaru, koje su do tada bile čuvane u manastiru Mileševa.
Синан-паша, познат и као Коџа Синан (Велики Синан) је рођен у Топољану (Доња махала) у данашњој Албанији, Љума (област). Дубровачки документ из 1571. године који набраја личности са двора османског султана помиње Синана као католика албанског порекла. Отац му се звао Али-бег. Синан-паша је 1569. године постављен за османског намесника у Египту, а до 1571. године учествује у освајању Јемена. Командује 1580. године војском у Османско-сафавидском рату (1578—1590). Исте године је од Мурата III по први пут именован великим везиром. Функцију је обављао нешто више од годину дана када је смењен због пораза његовог генерала, Мехмеда-паше, код Горија. Касније обавља функцију гувернера Дамаска, а 1589. године, након велике побуне јаничара, по други пут постаје велики везир. Учествује у борбама око влашког престола. Отпуштен је након још једне јаничарске побуне 1591. године, али је 1593. године поново позван на великовезирски престо. Командује османском војском у рату против Хабзбурга (Дуги рат). Следеће године је наредио да се мошти Светог Саве из Милешеве донесу у Београд где су спаљене како би се казнили Срби због узимања учешћа у рату (Банатски устанак). Командује османском војском у бици код Калугаренија 1595. године. Поново је смењен упркос успесима у рату (1595). Августа исте године поново је на власти и води акцију против влашког кнеза Михаила Храброг. Због неуспеха у борбама поново је смењен. Након смрти свога наследника, Лала Мехмед-паше, Синан-паша је постао велики везир свега три дана након смењивања. Био је то његов пети везират. Умро је на пролеће 1596. године остављајући иза себе велико богатство. Сахрањен је у Истанбулу код Великог базара.
Турска историја Тарих Гјулшан-и-меариф, сведочи о томе да је Софи Синан-паша 1595. године био валија (начелник области) Офена и учествовао у дунавској дружини заједно са Коџа Синан-пашом садразмом (у време кад је тај садразам спалио мошти Св. Саве на Врачару у Београду). [2]
„V leto 7103 (1595) otnesoše Turci svetago Savu iz Mileševa, mjeseca marta 10 den, Ahmet beg Oćuz i sožegoše aprila 27 na Vračaru kod Belgrada“,
„V leto 7103 (1595) sažegoše mošti Svetoga Savu, prvago arhiepiskopa Srbskako Sinan paša iz Manastira Mileševa odnese u kovčegu Pozlaštenu i sožeže na Vračaru više Belgrada.“
Sa drugom datacijom poklapa se podatak iz „Kraljestva Slovena“ Mavra Orbinija, koje je štampano 1601. u italijanskom Pezaru i u kojem Orbini bilježi da su kosti Raška, u kaluđerstvu nazvanog Save, „kojeg Srbi smatraju svecem, nedavno javno spaljene po naređenju zlikovca Sinan–paše.“
Neki srpski crkveni krugovi tvde kako su prave mošti sv. Save sačuvane, odakle proizilazi da su na Vračaru krajem 16. veka spaljeni zemni ostaci nekog drugog čoveka čime je narod ostavljen u uverenju da su mošti sv. Save uništene, što po hrišćanskom verovanju znači da mu je onemogućeno vaskrsenje.
Sinan-paša je naredio je da se spale mošti sv. Save i time, sva je prilika, suprotno nameri, samo ojačao postojeći kult sv. Save u srpskom narodu.
