- Poruka
- 37.740
Danima se kanim da otvorim temu i evo, inspirisana sam i da krenemo...
Tema nije pesmica, da vas odmah razočaram
Svet jeste lep, sa sve cvećem, potocima i pticama.
Život, manje više, nekome majka, nekome maćeha.
Iz naših toplih domova i udobnih fotelja, još je lepše.
Mi lepi, pa još pametni, koje zrno mudrosti i ekola,
svi svetski problemi rešeni.
Rušimo tabue.Počelo je to rušenje još pre mog rođenja,
a beše to davno, pa se pitam šta je ostalo da se sruši.
Da li se nešto gradi tim rušenjem i šta smo to izgradili.
Čitamo, pišemo, slušamo, gledamo o tome kako živeti,
šta jesti, piti, promeniti se, biti zdrav, biti dobar, biti svoj.
Strah nas je vode, sunca, vetra, kiše, hrane, kako mi se čini, svega.
Žalimo se na sve, sve kritikujemo, kažemo da se otuđujemo,
da je ovako, onako, al' malo šta dobro.
Gladni smo ljubavi, pažnje, i to je, po onome što se čita, dobilo cenu.
Da li je sve baš tako? Da li pojedinac može i kako da promeni ono što nam
se ne sviđa? Da li ima ovaj svet šansu da bude mesto po meri svakog čoveka?
Koje su ideje kojima bi bili zadovoljni, manje kritični i manje plašljivi?
Kraće - kako bi izgledao Svet po vašoj (našoj) meri?
I odmah jasno i glasno da Vam kažem, nemam ideju.
Da je imam ne bih ovde tupila, sprovodila bih tu ideju u delo.
p.s. tema jeste zamišljenja kao ozbiljnija, s konstruktivnim dijalozima, no, znate me, svaki vid pristojnog dijaloga dolazi u obzir,
nema pravila, šale su dozvoljene ( poželjne - smeh je lek ), samo nemojte da jedni druge vređamo
Tema nije pesmica, da vas odmah razočaram
Svet jeste lep, sa sve cvećem, potocima i pticama.
Život, manje više, nekome majka, nekome maćeha.
Iz naših toplih domova i udobnih fotelja, još je lepše.
Mi lepi, pa još pametni, koje zrno mudrosti i ekola,
svi svetski problemi rešeni.
Rušimo tabue.Počelo je to rušenje još pre mog rođenja,
a beše to davno, pa se pitam šta je ostalo da se sruši.
Da li se nešto gradi tim rušenjem i šta smo to izgradili.
Čitamo, pišemo, slušamo, gledamo o tome kako živeti,
šta jesti, piti, promeniti se, biti zdrav, biti dobar, biti svoj.
Strah nas je vode, sunca, vetra, kiše, hrane, kako mi se čini, svega.
Žalimo se na sve, sve kritikujemo, kažemo da se otuđujemo,
da je ovako, onako, al' malo šta dobro.
Gladni smo ljubavi, pažnje, i to je, po onome što se čita, dobilo cenu.
Da li je sve baš tako? Da li pojedinac može i kako da promeni ono što nam
se ne sviđa? Da li ima ovaj svet šansu da bude mesto po meri svakog čoveka?
Koje su ideje kojima bi bili zadovoljni, manje kritični i manje plašljivi?
Kraće - kako bi izgledao Svet po vašoj (našoj) meri?
I odmah jasno i glasno da Vam kažem, nemam ideju.
Da je imam ne bih ovde tupila, sprovodila bih tu ideju u delo.
p.s. tema jeste zamišljenja kao ozbiljnija, s konstruktivnim dijalozima, no, znate me, svaki vid pristojnog dijaloga dolazi u obzir,
nema pravila, šale su dozvoljene ( poželjne - smeh je lek ), samo nemojte da jedni druge vređamo
