AKT u umetnosti

Poli46 · 16.07.2020. u 10:45

Georges Sabbagh-French artist

Belet · 18.07.2020. u 08:36

Robert McGINNIS

Poli46 · 20.07.2020. u 10:09

István Csók-Hungarian Impressionist

Belet · 21.07.2020. u 06:32

Remy Daza Rojas

Poli46 · 23.07.2020. u 10:32

George Owen Wynne

Belet · 27.07.2020. u 18:38

Aleksey Tchernigin

Khal Drogo · 27.07.2020. u 19:27

У излежавању, Зинаида Серебрјакова, 1935.

Andrej Bolkonski · 27.07.2020. u 19:34

Poli46:
Lepota nagosti ljudskog tela oduvek je na poseban način privlačila i inspirisala umetnike svih epoha i svih polja umetničkog delovanja,
pogotovu u sferi likovnih umetnosti. Prvi primeri umetničkog prikaza nagog ženskog tela poznati su nam još iz praistorije, kada su
primarno korišćeni kao deo kulta i sa idejom naglaska materinske uloge žene i njene plodnosti, u čemu svakako najbolje svedoči i
najstariji sačuvani akt u istoriji umetnosti, takozvana Vilendorfska Venera, nastala oko 25.000 godina pre nove ere.
Pogledajte prilog 592793

Vilendorfska Venera

Grčka donosi potpuno drugačiji doživljaj ljudskog tela, pa i njegov nag prikaz u umetnosti. Ona, naime, telo slavi ne samo kao
simbol lepote, već ono za Stare Grke predstavlja i moralnu vrednost (princip koji čak i savremena epoha pokušava da nametne,
mada ne baš slavno) te s tim u vezi antički heroji, čak i bogovi često bivaju prikazani bez odeće. Tu praksu je, posle brojnih prikaza
golih junaka i atleta u borbi ili trijumfu, započeo čuveni vajar Praksiteles, stvorivši, u IV veku pre nove ere, statuu Afrodite Knidske,
i na taj način utemeljivši potpuno novu tradiciju ženskih aktova. Pre toga, grčki vajari su stvorili još jednu tradiciju, kada je o
umetničkom aktu reč, a to je prikaz nagog muškog tela u istoj meri kao i ženskog, ponovo sa idejom da se kroz njega prikaže
ideal ljudske lepote

Pogledajte prilog 592795
Afrodita Knidska
Srednji vek, dominantno religiozan i tendenciozan u tome da sve što je antičko i pagansko odbaci i prikaže kao loše, odriče se
i antičkog ideala ljudske lepote. Fizičko je u drugom planu, veliča se duhovno, ali na jedan fanatično devijantan način koji sve
što je telesno posmatra kao greh, pa čak nago ljudsko telo postaje njegov simbol, te se ono tako tretira i u umetnosti ovog doba.
Aktovi su u ovom periodu toliko retki da su gotovo zanemarljivi. U srednjovekovnoj umetnosti goli su samo grešnici, na čelu sa
Adamom i Evom kao simbolima bespomoćnosti, greha i sramote.

Ova figura Afrodite,zaista zraci lepotom,zdravom seksualnoscu i izvanrednim vajarskim umecem.I ono sto je vrlo vazno i uocljivo,dojke ni slucajno
nemaju ni trunke silikona !!!

Poli46 · 28.07.2020. u 10:12

Henri Matisse

Belet · 29.07.2020. u 12:37

Anders Zorn

Poli46 · 31.07.2020. u 10:24

art-painting-paintings-oil-painting-canvas-paintings-painters-Dutch-painter-Lambert-Sustris-ma...jpg

Dutch painter-Lambert Sustris-mannerism 1550
Pod pojmom manirizma u likovnoj umetnosti podrazumeva se pravac, koji se javlja na prelazu iz visoke renesanse u barok i koji se razvio po zemljama Evrope. Sam pojam je uveo Đorđo Vazari,u XVI veku i on je ovim pojmom obeležio kasnu umetnost u delu Mikelanđela Buonarotija, koja se razlikovala od već viđenih dela koja su bila u duhu harmonije renesansnog doba. Između baroka i ere manirizma je teško uspostaviti granicu. Samo doba manirizma je obeleženo između 1515. i 1600. godine u Italiji, dok je u Francuskoj to bio period od 1550. – 1610. godine. Osnovne motive manirizma čine enigmatičnost, osobenost i alegorija, a mogu se naći kod španca Baltazara Gracijana
(iz 1600. godine) ili kod italijana Emanuela Tezaura. Tokom XVI veka, manirizam doživljava svoj procvat na dvorovima u čitavoj Evropi, naročito u Rimu, Firenci i Madridu. Pravac manirizma u Firenci, između ostalih, obeležavaju – Anđelo Bronzino i Jacopo de Pontorno, u Rimu –Đorđo Vasari i Parmi Parmigiano (1503 – 1540), a u Španiji (Madridu) – El Greko.

Slikarstvo manirizma se odražava tako što se likovi na slikama izdužuju, svetlo i senka su
intenzivniji, a boja je proizvoljnija i ne odgovara boji koja se nalazi u prirodi, za razliku od
formi slika visoke renesanse. U Parmiđaninijevim delima – “Dugovratna madona” i
“Autoportret u konveksnom ogledalu”, predstavljeni su otmeni i prozaični likovi, koji imaju
neobične proporcije. U dobu manirizma se pojavljuju i prve žene slikari, među kojima je
najpoznatija bila – Sofonsiba Angisola (1532 – 1625). Ona je radila na dvoru španskog
kralja Filipa II, kao službena slikarka. Jacopo Robusti Tintoreto (1518 – 1594) je pripadao
takođe, ovom pravcu likovne umetnosti, predstavljao je jednog od najdramatičnijih slikara,
čije su slike bile prepune svetla i bljesaka. Poslednji među slikarima koji je pripadao manirizmu bio je Domeniko Toetokopulos , poznatiji kao El Greko (1541 – 1614).
On je u svoje radove unosio neku vrstu deformacije, izduživao je likove, upotrebljavao je jake boje sa ciljem da likovi izgledaju veličanstveno i što upečatljivije. Van područja Italije, manirizam je nastao iz gotike, gde je Hijeronimus Boš slikao kompozicije sa mnoštvom likova i nadrealističkim pejzažima.