Атомски маневри против угља
Нуклеарна електрана у Тијанжу у Белгији (Фото EPA-EFE/O. Hoslet)
Ради обезбеђивања енергетске сигурности, Србија има интерес да буде мањински сувласник нуклеарне електране у мађарском граду Пакшу, изјавио је председник Александар Вучић 23. октобра, након састанка у Београду са српским чланом председништва БиХ Милорадом Додиком.
Како је прецизирао недељу дана касније, с премијером Виктором Орбаном разговараће о могућности да откупимо између пет и 15 одсто власничког удела у нуклеарки на Дунаву, удаљеној седамдесетак километара од наше северне границе. Такође, рекао је „да ће видети с Бугарима” да ли су заинтересовани за аранжман какав смо спремни да понудимо Мађарској.
Иначе, Бугарска је пре десетак година Србији нудила удео од неколико процената у власничкој структури своје нуклеарне електране „Белене”. За прихватање те понуде залагао се тадашњи министар енергетике Петар Шкундрић, али до реализације улагања ипак није дошло.
Актуелни „регионални нуклеарни маневар” могао би да буде ефикасан одговор Србије на глобалну енергетску кризу, али и на обавезе које проистичу из Зелене агенде за западни Балкан. Наша земља око 80 одсто електричне енергије добија из термоелектрана, то јест сагоревањем угља, а Европски зелени договор налаже да то фосилно гориво до 2050. буде избачено из употребе. Зато пред Србијом, као кандидатом за чланство у унији, стоји задатак да пређе на алтернативне „погоне”. Међутим, енергија сунца, ветра и воде задуго неће моћи да надомести струју коју сада добијамо из термоелектрана. Да би Србија из тих обновљивих извора повећала производњу струје за само 15 процената, потребно је улагање од 1,6 до две милијарде евра. За толики новац може се откупити више од 10 одсто нуклеарне електране „Пакш 2” у Мађарској, коју Руска државна корпорација за атомску енергију (Росатом) гради по цени од 12 милијарди евра. Том аквизицијом Србија би обезбедила недостајуће мегавате, уз непроцењиве еколошке благодети у виду „прочишћења” ваздуха од угљен-диоксида и осталих продуката сагоревања лигнита.
Наравно, описани сценарио може да буде модификован у даљим преговорима – можда Мађари неће прихватити да Србија буде мањински сувласник њихове нуклеарне електране, можда ће бити склонији да нам, као дугорочном купцу, по повлашћеној цени продају одређени проценат струје коју ће производити „Пакш 2”.
А можда од читаве замисли не буде ништа. Да ли би, у том случају, изградња властите нуклеарне електране била изводљив план Б за Србију?
Десетак дана пре него што је председник Вучић најавио могућност српског атомског сувласништва на територији северног суседа, у медијима је објављено отворено писмо директора ЈКП „Београдске електране” Радета Басте. Он се заложио за укидање мораторијума на изградњу нуклеарки, који је СФР Југославија донела 1989. и којег се, једини од република некадашње федерације, држимо до данас. У истом писму упутио је позив великим америчким и европским енергетским компанијама и фондовима да инвестирају у изградњу нуклеарне електране у Србији.
Будући да позив енергетским гигантима за улагање у тако капиталан пројекат далеко превазилази ингеренције директора градске топлане, Бастин иступ протумачен је као својеврсни пробни балон за „опипавање пулса” јавног мњења. Претходна таква „сондажа” догодила се пре две године, када су министар Ненад Поповић и Алексеј Лихачов, генерални директор „Росатома”, 19. октобра 2019. у Београду потписали споразум о изградњи Центра за нуклеарну науку, технологије и иновације на територији Србије. Овај мање-више протоколарни чин зачинио је Сергеј Прихотко, ондашњи високи званичник Москве, рекавши да је Русија спремна да нашој земљи буде партнер у изградњи нуклеарне електране, уколико се за то одлучимо.
Правну препреку таквој евентуалној одлуци представља Закон о забрани изградње нуклеарних електрана, то јест мораторијум за подизање таквих објеката, који је Југославија донела 1989, након хаварије која се априла 1986. догодила у атомској централи у Чернобиљу.
Временом, сигурносни разлози за забрану градњи нуклеарки потпуно су обесмишљени. Не само зато што су атомска постројења нове генерације неупоредиво безбеднија од оних у Чернобиљу већ и због чињенице да у окружењу Србије ради десетак реактора – у случају акцидента, били бисмо угрожени радијацијом једнако као да се хаварија догодила на подручју наше земље. У кругу од највише 400 километара од граница Србије налазе се нуклеарне електране „Козлодуј” у Бугарској, где су у току и радови на електрани „Белене”, затим „Пакш” у Мађарској, „Кршко” у Словенији и „Черне воде” у Румунији.
Реактор "Пакш" у Мађарској (Фото EPA-EFE/T. Sokl)
Истрајавајући на мораторијуму, постали смо готово у потпуности зависни од киловата из угља, а истовремено смо се олако лишили најчистије енергије, која не емитује угљен-диоксид и остале гасове који утичу на атмосферу и климатске промене. И трећа, али једнако погубна последица мораторијума била је прекид школовања нуклеарних инжењера, тако да смо с годинама остали без те драгоцене кадровске базе. Срећом, поменути рестриктивни закон не забрањује могућност да држава Србија буде сувласник неке од нуклеарних електрана ван наше територије...
Све ово условило је да енергија атома не буде „на радару” Стратегије развоја енергетике Републике Србије до 2025. с пројекцијама до 2030. године:
„Тренутно не постоји регулаторни и административни оквир за изградњу и рад нуклеарних електрана. Не постоји ни научни, ни стручни кадар који би пратио изградњу и рад ових постројења, а прекинуто је и школовање кадрова за потребе нуклеарне енергетике. Слична ситуација је у административно-регулаторном и научностручном смислу и с третманом високорадиоактивног отпада и истрошеног нуклеарног горива. Такође, треба имати у виду да се ради о енергији на бази увозних горива. Ипак, изградњу нуклеарних електрана као могућност не треба потпуно искључити, с обзиром на еколошка ограничења за постојећу производњу и будуће потребе. Процена је да би 10–15 година од тренутка укидања Закона о забрани изградње нуклеарних електрана био минималан неопходни период за превазилажење свих побројаних проблема и недостатака, до почетка евентуалног рада таквог постројења у Републици Србији”, наводи се у документу који је Народна скупштина усвојила 4. децембра 2015.
Иако „српска нуклеарка” није ствар блиске будућности, извесно је да ће, уколико се крене тим путем, стратешки партнер бити тражен на попису земаља које за такав подухват имају знање и технологију, а то су САД, Русија, Француска, Јужна Кореја, Кина и Јапан. Круг могућих инвеститора нешто је шири, а нису искључене ни финансијске колаборације с државама у региону. Када је реч о потенцијалној адреси будуће атомске централе, према истраживањима којa су у Југославији рађена још седамдесетих година, најподеснији кандидати су област Костолца и место Младеново, на подручју општине Бачка Паланка.
Ипак, од стварања кадровске базе, одређивања локације и затварања колосалне финансијске конструкције, много сложенији и политички ризичнији задатак биће сучељавање с јавним мњењем које је дуже од три деценије тренирано да буде подозриво према свему што има ознаку „нуклеарно”. Уосталом, процес енергетске транзиције Србије, и без атомских централа, биће више него динамичан, драматичан и трауматичан. А можда и буран, попут ланчане реакције...
