"Akademija" tj “Rupa”, kako smo je tada skoro svi zvali ... noćni klub smešten u podrumu Fakulteta Likovnih Umetnosti u Beogradu. Velika mračna prostorija gde se odigravao veliki deo mog života. Tamo sam, proveo puno više vremena nego bilo gde. Iz dana u dan, osim ponedeljka, je taj noćni klub, bio jedino mesto gde je reč "underground", imala svog smisla, gde sam slušao muziku koju sam slušao i kod kuće. Tako da su se moje noći pretvorile, u noći vezane za “rupu”, a ne za krevet, tako sam živeo puno godina. Ja sam jedan od onih koji je svoju ličnu kartu upotrebio i na kraju krajeva izvadio, da bih imao člansku kartu za klub. U klub se neko vreme nije moglo ući bez članske karte ili indeksa Likovne Akadenije.
Klub "Akademija" bio je legendarno mesto u Beogradu, smešteno u podrumu zgrade Likovne Akademije (danas Fakultet likovnih umetnosti) u Rajićevoj ulici. Osnovan je 1981 godine, "Akademija" je postala jedno od ključnih mesta beogradskog kulturnog i alternativnog života, posebno u periodu 1980-ih i 1990-ih.
Klub je ubrzo postao centar okupljanja različitih umetnika, muzičara, pesnika, i intelektualaca. Njegova specifična podzemna lokacija, sirov i pomalo oronuo izgled, stvorili su atmosferu koja je savršeno odgovarala za alternativnu scenu. Klub je bio mesto gde su se slobodno izražavali i umetnici koji nisu bili deo glavnog toka, kao i oni koji su tražili drugačiji način života i kreativnosti. Tokom 1980-ih, "Akademija" je postala mesto gde su se održavali koncerti tadašnjih kultnih bendova jugoslovenskog novog talasa, ali i elektronske muzike, punka i gotha. To je bilo vreme kada su se u klubu stvarali avangardni muzički, likovni i književni pravci, a mnogi bendovi su ovde napravili svoje prve korake. Neki od bendova koji su često nastupali na "Akademiji" bili su EKV, Partibrejkersi, Električni Orgazam, Laibach, Haustor, Supernaut, Šarlo Akrobata, Disciplina Kičme, Klajberi, Robna Kuća, DarkwoodDub, Block-Out, ali u prvo vreme se puno sviralo, skoro svakog vikenda, tako da maltene i nije bilo benda koji je hteo a nije svirao "dole". Klub je postao mesto slobodnog duha gde su različite subkulture, ideje i umetnički izrazi dobijali prostor za razvoj. U njemu se gajila underground kultura, a mesto je privlačilo ne samo umetnike, već i sve one koji su tražili beg od konvencionalnosti. Mnogi su "Akademiju" videli kao utočište za one koji nisu želeli da se uklope u stroge društvene okvire tadašnje Jugoslavije. Klub je bio poznat po raznolikim tematskim žurkama, performansima, izložbama, književnim večerima, ali najviše po muzičkoj sceni. DJ programi i koncerti postali su zaštitni znak kluba.
Klub "Akademija" je doživeo svoj kraj krajem 1990-ih godina, tokom perioda političkih i ekonomskih turbulencija u Jugoslaviji. Zbog promena u društvu, rata i sankcija, alternativna scena je počela da bledi, a klubovi poput "Akademije" gubili su svoj uticaj. Zgrada Likovne Akademije je takođe prolazila kroz promene, tj. Pitanje njenog vlasništva, što je dovelo do zatvaranja kluba. Poslednje godine postojanja "Akademije" obeležene su pokušajima da se klub održi na životu, ali promene u društvu i sve veći pritisak tržišta uticali su na konačno gašenje ovog legendarog mesta.
Za mnoge Beograđane, "Akademija" nije bila samo klub, već mesto koje je oblikovalo čitave generacije umetnika i slobodoumnih pojedinaca.
Tokom dvedesetih godina, "Akademija" je prošla kroz transformaciju, od alternativnog utočišta do opasnog skloništa, reflektujući turbulentna vremena u tadašnjoj Jugoslaviji. Klub je ostao simbol beogradskog undergrounda, ali je nosio i tamniju stranu. U tom periodu, "Akademija" je bila mesto gde su se sudarale različite muzičke i kulturne struje, od alternative, rocka i punka, do sve popularnijeg folka i komercijalne muzike. U tom kontrastu, klub je opstao kao prostor za one koji su se opirali sveprisutnom usponu turbofolka ali i svedoćenju sveopšteg ne samo kulturnog već sveopšteg propadanja, mi smo želeli da ne postoji “fajront”, želeli smo još uvek da se igramo i da igramo.
Zatvaranje "Akademije" krajem 1990-ih godina označilo je kraj jedne ere u beogradskom noćnom životu. Klub nije uspeo da preživi pritiske i promene koje su devedesete donele, ali je njegovo nasleđe ostalo duboko ukorenjeno u svesti mnogih generacija.
Pre nekog vremena je izašao članak u elektronskom časopisu o Akademiji sa intervjuom poznatih redara Vite-ćaleta i Bilje-džudistkinje. Vitu sam poznvao i dan danas ga sretnem neki put. Izuzetan i srdačan čovek. Bilju znam još puno pre Akademije, to je devojka iz kraja, uvek srdačna i nasmejana i na svoj specifičan način duhovita. Tačno je sve što je Vita govorio za e-novine. Za redara je to bio jako težak posao. Sama činjenica da je dole bilo malo treznih ljudi je dovoljna sama za sebe.
Kada sam prvi put sišao niz te stepenice i ušao u prostoriju gde je šank, ugledao sam suncobran, pravi šareni suncobran. Ispod suncobrana je na platnenoj stolici za plažu sedeo čovek sa debelim brkovma u kožnoj jakni i prodavao žetone za flipere. To je bio Uča, zanimljiv, dobroćudan čovek. Prvo sam gledao ljude koji su dole postali “inventar”, da bi za samo par godina i sam postao isto. Bilo je puno “inventara”. Jedan od blesavo pijanih i stvarno čudnih ljudi, koje sam odmah tamo video bio je starac, dugačke bele brade i sa retkom dugom slamastom kosom, gde je dominirala ćela. On je uvek sa dve tri flaše piva u zagrljaju igrao sam za sebe, namigivao ljudima koji su pored njega prolazili, neke je gurkao, puštajući glasove koji su pre ličili na životinjske krike, nego na ljudski glas. Taj neverovatani čovek je bio Lubarda, slikar i profesor, koji je takođe tu svako veče u klompama, igruckao, skakutao i pljuvao ljude po klubu.
Klub je živeo, ljudi su bili tu. Ipak klub je mogao i da odnese život. Opisaću kratko dva slučaja, jedan je vezan i za mene. U prvom slučaju, je čovek izgubio život. Čuo sam da je muzika stala i da se gore na vratima odigrava tuča. Ubrzo zatim čuo sam pucanj. Ljudi su naglo krenuli prema vratima. Sačekao sam malo da ne upadnem u veliki talas gužve. Kada sam stigao na gornju platformu na mestu iza naplatnog "boksa" ležalo je u krvi telo mladića. Krv se nije dala preskočiti, patikom sam dodirnuo gustu, masnu, bordo tečnost. Kasnije smo doznali da je pucao redar. Nikada nisam imao predstavu o tome šta se tamo dogodilo tada , sve do eto tog intervjua, gde sam idvojio neke autetične detalje. Slikar i tada redar, Vita, tu napominje: " To vreme je bilo veoma teško. Sve gori momci su se pojavljivali na vratima. Sve više je policije bilo u civilu. Ljudi su bili strašno frustrirani, agresivni, nesrećni i očajni. To se osećalo iz dana u dan. Tih devedesetih godina smo imali tuče svaki dan. Agresivnost je bila uvek na kritičnom nivou. Ljudi su počeli da se plaše za sebe i druge. Oni koji nisu bili dovoljno jaki i sigurni u sebe su počeli da nose oružje. Tako je nažalost, jedan naš kolega počeo da nosi pištolj, a to se nije završilo dobro. Ljudi sa vrata prvo moraju mentalno da budu stabilni, ali to nije uvek slučaj, posebno tada. Svedoči za novine i redar Đorđe: “Pazi, to je bilo otprilike ovako; ja sam sišao dole, bila je zatvorena kasa, a neko je pravio sranje u kojem su učestvovali i redari. Tri četiri dečaka su pravila sranje i nekako je opalio pištolj. Vita je takođe prokomenatarisao taj događaj: “ Taj redar je isto bio u strahu i ubacio je metak u cev. I nije ga vratio u okvir nazad pošto se sve završilo, sve pretnje i sva gurkanja. Oni su ih izbacili iz kluba i otišli su. Ali metak je ostao u cevi. Nakon nekog vremena, taj dečko se vratio da se raspravi sa njima zašto je izbačen. Tu je opet proradio adrenalin, ovaj je izvadio pištolj, ali je taj metak ostao u cevi. Kažu da je bilo samoopaljenje…” To je zaista bio tragičan i nepotreban pečat koji je klub dobio.
I ja sam imao slučaj sa bandama i metkom...
Dakle , istina je da su na Akademiju počeli sve više da dolaze ljudi koji nemaju veze sa takvim načinom života i većinom su dolazili da bi dilovali , provocirali i pravili nered. Ulazili su sa sakrivenim oružijem i tukli bez razloga koga su stigli.
Stajao sam sa Bogijem na poslednjoj platformi stepeništa i gledao šta se dešava u dugačkom hodniku kluba. Primetio sam da izbija svađa i odmah velikom brzinom sledila je tuča. Redari su momentalno reagovali, strčali su niz stepenište i odvukli su iz kluba trojicu mladića u šarenim trenerkama.
- A šta im je ono ispalo? - pitao me je Bogi.
- Nemam pojma… ne vidim ništa…. - rekoh mu.
- Pa ona cevčica ... ček malo... - Bogi je sišao i podigao sa poda nešto nalik na metalnu hemijsku olovku.
- Ne znam šta je to. - gledao sam u metalnu cevčicu dok je Bogi obrtao i čačkao.
Tada odjeknu pucanj. Direktno meni ispred nosa zazvižda metak i napravi lepu rupu u zidu iznad nas. Bogi baci metalnu napravu daleko od sebe. Ja ga pogledah :
- Mogao sam da poginem sada. - rekoh tiho i zapanjeno.
Rupa koju je metak napravio još uveke se nalazi u tom podrumu. Mogao sam prst da gurnem u nju.
Ovakve stvari se tamo, skoro nikada do sredine devedesetih, nisu dešavale. Stanje u društvu je počelo da se ubrzano menja, to je uticalo na sve. I ljudi su počeli da brkaju stvari. Sve manje je bilo onih koji su u klub dolazili da stvarno uživaju u muzici, koja setamo puštala, da gledaju koncerte, gde je “Akademija”, jednom prilikom je proglašena i najboljim klubom tog tipa u Evropi. U jednom trenutku Akadenija postaje privatno vlasnišvo i novac koji se tu slivao je počeo mnoge da interesuje. Klub je počeo da menja raznorazne “koncepte” i kako je tržište počelo da zahteva, Akademja se sve više pretvarala u popularan prostor, gde je za veče umelo da prođe nekada i preko više hiljada ljudi. To su bile nenormalne gužve, ljudi su se unutra bukvalno stiskali jedbi uz duge. Počeo sam da dolazim posle dva sata, kada ode poslednji noćni autobus.
Klub se širio ali je po meni na neki način na taj način i gubio. Prostorija koju su bendovi koristili za snimanje demo ali i ozbiljnijih snimaka, je takođe pretvorena u deo kluba. Posle rata, u pravnoj borbi za taj proctor, klub je prestao da postoji. Za vreme njegovog postojanja tu je održano zaista jako puno koncerata, klub su oslikavali i to stalno osvežavali, najinteresantnijim grafitima, sami slikari. Oni su tu, osim na taj način, mogli da zarade i radeći na šanku, garderobi ili prodavajući karte. To je prvenstveno bila jedinstvena i mala komuna odabranih ljudi, slikara, muzičara, pisaca... na žalost, kako je vreme prolazilo sve se pretvorilo u pitanje imovine i prava na profit od kluba. Likovna Akademija je i dalje Akademija, ali kao javni prostor za studije. U svom podrumu u toj zgradi studenti više ne prave žurke i tako sebi olakšaju školarinu.
Klub "Akademija" bio je legendarno mesto u Beogradu, smešteno u podrumu zgrade Likovne Akademije (danas Fakultet likovnih umetnosti) u Rajićevoj ulici. Osnovan je 1981 godine, "Akademija" je postala jedno od ključnih mesta beogradskog kulturnog i alternativnog života, posebno u periodu 1980-ih i 1990-ih.
Klub je ubrzo postao centar okupljanja različitih umetnika, muzičara, pesnika, i intelektualaca. Njegova specifična podzemna lokacija, sirov i pomalo oronuo izgled, stvorili su atmosferu koja je savršeno odgovarala za alternativnu scenu. Klub je bio mesto gde su se slobodno izražavali i umetnici koji nisu bili deo glavnog toka, kao i oni koji su tražili drugačiji način života i kreativnosti. Tokom 1980-ih, "Akademija" je postala mesto gde su se održavali koncerti tadašnjih kultnih bendova jugoslovenskog novog talasa, ali i elektronske muzike, punka i gotha. To je bilo vreme kada su se u klubu stvarali avangardni muzički, likovni i književni pravci, a mnogi bendovi su ovde napravili svoje prve korake. Neki od bendova koji su često nastupali na "Akademiji" bili su EKV, Partibrejkersi, Električni Orgazam, Laibach, Haustor, Supernaut, Šarlo Akrobata, Disciplina Kičme, Klajberi, Robna Kuća, DarkwoodDub, Block-Out, ali u prvo vreme se puno sviralo, skoro svakog vikenda, tako da maltene i nije bilo benda koji je hteo a nije svirao "dole". Klub je postao mesto slobodnog duha gde su različite subkulture, ideje i umetnički izrazi dobijali prostor za razvoj. U njemu se gajila underground kultura, a mesto je privlačilo ne samo umetnike, već i sve one koji su tražili beg od konvencionalnosti. Mnogi su "Akademiju" videli kao utočište za one koji nisu želeli da se uklope u stroge društvene okvire tadašnje Jugoslavije. Klub je bio poznat po raznolikim tematskim žurkama, performansima, izložbama, književnim večerima, ali najviše po muzičkoj sceni. DJ programi i koncerti postali su zaštitni znak kluba.
Klub "Akademija" je doživeo svoj kraj krajem 1990-ih godina, tokom perioda političkih i ekonomskih turbulencija u Jugoslaviji. Zbog promena u društvu, rata i sankcija, alternativna scena je počela da bledi, a klubovi poput "Akademije" gubili su svoj uticaj. Zgrada Likovne Akademije je takođe prolazila kroz promene, tj. Pitanje njenog vlasništva, što je dovelo do zatvaranja kluba. Poslednje godine postojanja "Akademije" obeležene su pokušajima da se klub održi na životu, ali promene u društvu i sve veći pritisak tržišta uticali su na konačno gašenje ovog legendarog mesta.
Za mnoge Beograđane, "Akademija" nije bila samo klub, već mesto koje je oblikovalo čitave generacije umetnika i slobodoumnih pojedinaca.
Tokom dvedesetih godina, "Akademija" je prošla kroz transformaciju, od alternativnog utočišta do opasnog skloništa, reflektujući turbulentna vremena u tadašnjoj Jugoslaviji. Klub je ostao simbol beogradskog undergrounda, ali je nosio i tamniju stranu. U tom periodu, "Akademija" je bila mesto gde su se sudarale različite muzičke i kulturne struje, od alternative, rocka i punka, do sve popularnijeg folka i komercijalne muzike. U tom kontrastu, klub je opstao kao prostor za one koji su se opirali sveprisutnom usponu turbofolka ali i svedoćenju sveopšteg ne samo kulturnog već sveopšteg propadanja, mi smo želeli da ne postoji “fajront”, želeli smo još uvek da se igramo i da igramo.
Zatvaranje "Akademije" krajem 1990-ih godina označilo je kraj jedne ere u beogradskom noćnom životu. Klub nije uspeo da preživi pritiske i promene koje su devedesete donele, ali je njegovo nasleđe ostalo duboko ukorenjeno u svesti mnogih generacija.
Pre nekog vremena je izašao članak u elektronskom časopisu o Akademiji sa intervjuom poznatih redara Vite-ćaleta i Bilje-džudistkinje. Vitu sam poznvao i dan danas ga sretnem neki put. Izuzetan i srdačan čovek. Bilju znam još puno pre Akademije, to je devojka iz kraja, uvek srdačna i nasmejana i na svoj specifičan način duhovita. Tačno je sve što je Vita govorio za e-novine. Za redara je to bio jako težak posao. Sama činjenica da je dole bilo malo treznih ljudi je dovoljna sama za sebe.
Kada sam prvi put sišao niz te stepenice i ušao u prostoriju gde je šank, ugledao sam suncobran, pravi šareni suncobran. Ispod suncobrana je na platnenoj stolici za plažu sedeo čovek sa debelim brkovma u kožnoj jakni i prodavao žetone za flipere. To je bio Uča, zanimljiv, dobroćudan čovek. Prvo sam gledao ljude koji su dole postali “inventar”, da bi za samo par godina i sam postao isto. Bilo je puno “inventara”. Jedan od blesavo pijanih i stvarno čudnih ljudi, koje sam odmah tamo video bio je starac, dugačke bele brade i sa retkom dugom slamastom kosom, gde je dominirala ćela. On je uvek sa dve tri flaše piva u zagrljaju igrao sam za sebe, namigivao ljudima koji su pored njega prolazili, neke je gurkao, puštajući glasove koji su pre ličili na životinjske krike, nego na ljudski glas. Taj neverovatani čovek je bio Lubarda, slikar i profesor, koji je takođe tu svako veče u klompama, igruckao, skakutao i pljuvao ljude po klubu.
Klub je živeo, ljudi su bili tu. Ipak klub je mogao i da odnese život. Opisaću kratko dva slučaja, jedan je vezan i za mene. U prvom slučaju, je čovek izgubio život. Čuo sam da je muzika stala i da se gore na vratima odigrava tuča. Ubrzo zatim čuo sam pucanj. Ljudi su naglo krenuli prema vratima. Sačekao sam malo da ne upadnem u veliki talas gužve. Kada sam stigao na gornju platformu na mestu iza naplatnog "boksa" ležalo je u krvi telo mladića. Krv se nije dala preskočiti, patikom sam dodirnuo gustu, masnu, bordo tečnost. Kasnije smo doznali da je pucao redar. Nikada nisam imao predstavu o tome šta se tamo dogodilo tada , sve do eto tog intervjua, gde sam idvojio neke autetične detalje. Slikar i tada redar, Vita, tu napominje: " To vreme je bilo veoma teško. Sve gori momci su se pojavljivali na vratima. Sve više je policije bilo u civilu. Ljudi su bili strašno frustrirani, agresivni, nesrećni i očajni. To se osećalo iz dana u dan. Tih devedesetih godina smo imali tuče svaki dan. Agresivnost je bila uvek na kritičnom nivou. Ljudi su počeli da se plaše za sebe i druge. Oni koji nisu bili dovoljno jaki i sigurni u sebe su počeli da nose oružje. Tako je nažalost, jedan naš kolega počeo da nosi pištolj, a to se nije završilo dobro. Ljudi sa vrata prvo moraju mentalno da budu stabilni, ali to nije uvek slučaj, posebno tada. Svedoči za novine i redar Đorđe: “Pazi, to je bilo otprilike ovako; ja sam sišao dole, bila je zatvorena kasa, a neko je pravio sranje u kojem su učestvovali i redari. Tri četiri dečaka su pravila sranje i nekako je opalio pištolj. Vita je takođe prokomenatarisao taj događaj: “ Taj redar je isto bio u strahu i ubacio je metak u cev. I nije ga vratio u okvir nazad pošto se sve završilo, sve pretnje i sva gurkanja. Oni su ih izbacili iz kluba i otišli su. Ali metak je ostao u cevi. Nakon nekog vremena, taj dečko se vratio da se raspravi sa njima zašto je izbačen. Tu je opet proradio adrenalin, ovaj je izvadio pištolj, ali je taj metak ostao u cevi. Kažu da je bilo samoopaljenje…” To je zaista bio tragičan i nepotreban pečat koji je klub dobio.
I ja sam imao slučaj sa bandama i metkom...
Dakle , istina je da su na Akademiju počeli sve više da dolaze ljudi koji nemaju veze sa takvim načinom života i većinom su dolazili da bi dilovali , provocirali i pravili nered. Ulazili su sa sakrivenim oružijem i tukli bez razloga koga su stigli.
Stajao sam sa Bogijem na poslednjoj platformi stepeništa i gledao šta se dešava u dugačkom hodniku kluba. Primetio sam da izbija svađa i odmah velikom brzinom sledila je tuča. Redari su momentalno reagovali, strčali su niz stepenište i odvukli su iz kluba trojicu mladića u šarenim trenerkama.
- A šta im je ono ispalo? - pitao me je Bogi.
- Nemam pojma… ne vidim ništa…. - rekoh mu.
- Pa ona cevčica ... ček malo... - Bogi je sišao i podigao sa poda nešto nalik na metalnu hemijsku olovku.
- Ne znam šta je to. - gledao sam u metalnu cevčicu dok je Bogi obrtao i čačkao.
Tada odjeknu pucanj. Direktno meni ispred nosa zazvižda metak i napravi lepu rupu u zidu iznad nas. Bogi baci metalnu napravu daleko od sebe. Ja ga pogledah :
- Mogao sam da poginem sada. - rekoh tiho i zapanjeno.
Rupa koju je metak napravio još uveke se nalazi u tom podrumu. Mogao sam prst da gurnem u nju.
Ovakve stvari se tamo, skoro nikada do sredine devedesetih, nisu dešavale. Stanje u društvu je počelo da se ubrzano menja, to je uticalo na sve. I ljudi su počeli da brkaju stvari. Sve manje je bilo onih koji su u klub dolazili da stvarno uživaju u muzici, koja setamo puštala, da gledaju koncerte, gde je “Akademija”, jednom prilikom je proglašena i najboljim klubom tog tipa u Evropi. U jednom trenutku Akadenija postaje privatno vlasnišvo i novac koji se tu slivao je počeo mnoge da interesuje. Klub je počeo da menja raznorazne “koncepte” i kako je tržište počelo da zahteva, Akademja se sve više pretvarala u popularan prostor, gde je za veče umelo da prođe nekada i preko više hiljada ljudi. To su bile nenormalne gužve, ljudi su se unutra bukvalno stiskali jedbi uz duge. Počeo sam da dolazim posle dva sata, kada ode poslednji noćni autobus.
Klub se širio ali je po meni na neki način na taj način i gubio. Prostorija koju su bendovi koristili za snimanje demo ali i ozbiljnijih snimaka, je takođe pretvorena u deo kluba. Posle rata, u pravnoj borbi za taj proctor, klub je prestao da postoji. Za vreme njegovog postojanja tu je održano zaista jako puno koncerata, klub su oslikavali i to stalno osvežavali, najinteresantnijim grafitima, sami slikari. Oni su tu, osim na taj način, mogli da zarade i radeći na šanku, garderobi ili prodavajući karte. To je prvenstveno bila jedinstvena i mala komuna odabranih ljudi, slikara, muzičara, pisaca... na žalost, kako je vreme prolazilo sve se pretvorilo u pitanje imovine i prava na profit od kluba. Likovna Akademija je i dalje Akademija, ali kao javni prostor za studije. U svom podrumu u toj zgradi studenti više ne prave žurke i tako sebi olakšaju školarinu.
Prilozi
Poslednja izmena:
