Za. Nisam pristalica radjanja po svaku cenu-postati socijalno podoban i drustveno prihvacen na taj nacin, bezati od sopstvenih obaveza koje nismo u stanju da izrealizujemo, nacim zadrazavanja partnera kraj sebe, ili potreba nasih roditelja da postanu bake i deke jer je vec vreme. Ja sam imala mogucnost da rodim( i nadam se da cu je opet imati), i bila sam u dilemi da li sam sa 26, bez zavrsenog fakulteta i posla, sa covekom sa kojim sam 2 godine u vezi i koji pokusava da se izbori za svoje mesto u ovom svetu jer mu ga niko nije unapred obezbedio) spremna da kazem da bi to bila pametna stvar. I rekla sam ne. Njemu je bilo krivo(jer je on imao upravo tu teoriju kako je to sasvim normalno da nam ovako materijalno nesredjenim pomazu babe, dede, stricevi i ujaci i ostala mnogobrijna rodbina od cega se meni dizala kosa na glavi.)Posle je sve krenulo naopako, ja sam naravno otisla sa zivcima, upala u depresiju sto sam dozvolila da se sve to desi, a on bas nije mogao da shvati zasto imam toliki osecaj stida i krivice, pa smo otisli svako na svoju stranu. Kakav kosmar.Ali, drago mi je sto ga prozivljavam ja sama sa svojom neodgovornoscu i nezreloscu nego da sam sada u sludjenom stanju i panici da li onom koga definitivni najvise volim mogu da pruzim ono sto mu treba.Jer ako nisam bila u stanju da vodim racuna o svim zivotu kako bih mogla o tudjem?
