Dionys
Iskusan
- Poruka
- 5.109
262.
Jedna vrsta nastaje, tip se učvršćuje i jača u dugoj borbi sa bitno jednakim nepovoljnim uslovima. Obrnuto, iz iskustva odgajivača se zna da vrste kojima se pruža preobilna ishrana i uopšte prekomerna zaštita i briga, vrlo brzo na izrazit način naginju varijaciji tipa i obiluju čudnim oblicima i monstruoznostima (pa i monstruoznim porocima). Treba samo pogledati neku aristokratsku zajednicu, recimo staru grčku polis ili Veneciju kao dobrovoljnu ili nedobrovoljnu ustanovu stvorenu radi odgajivanja: tu su na okupu ljudi upućeni na sebe koji žele da održe i učvrste svoju vrstu većinom stoga što je moraju učvrstiti, ili se na strašan način izložiti opasnosti da budu istrebljeni. Tu nema one naklonosti, one prekomernosti, one zaštite koje pogoduju varijaciji; vrsta je potrebna sebi kao vrsta, kao nešto što se upravo svojom čvrstinom, jednoličnošću, jednostavnošću obdika uopšte može potvrditi i trajno održati, u stalnoj borbi sa susedima, ili sa potčinjenima koji su se pobunili ili prete pobunom. Najraznovrsnije iskustvo je uči kojim svojstvima treba prvenstveno da zahvali što je uprkos svojim bogovima i ljudima još tu, što se još drži: ta svojstva ona naziva vrlinama i samo te vrline neguje. Ona to čini kruto, ona hoće krutost; svaki aristokratski moral je netrpeljiv: u vaspitanju mladeži, u postupanju sa ženama, u bračnim odnosima, u odnosima između starog i mladog, u kaznenom zakonodavstvu (koje motri samo na ono što se izrođava) — ona ubraja netrpeljivost čak među vrline pod nazivom "pravednost". Tip sa manjim brojem crta, ali vrlo izrazitih, vrsta strogih, ratničkih, mudro ćutljivih, zatvorenih i veoma uzdržljivih ljudi (i kao takva sa najtananijim osećanjem za čari i nijanse društvenog života) nadživljava na taj način smenjivanje pokolenja; stalna borba s uvek jednakim nepovoljnim uslovima je, kako je rečeno, uzrok tome što jedan tip postaje čvrst i tvrd. Ali na kraju nastaje ipak neko srećno stanje, velika napetost popušta: možda među susedima nema više neprijatelja, i sredstva za život, čak i za uživanje života, postoje u obilju. Najednom se kida stega i nestaje prinuda starog zapta: on se više ne oseća kao nužan, kao uslov opstanka — ako bi hteo da se održi i dalje mogao bi to samo kao neki oblik luksuza, kao arhaičan ukus. Varijacija, bilo kao menjanje (u više, tananije, ređe), bilo kao izrođavanje i nakaznost, iznenadna je u najvećem obilju i raskoši na pozornici; pojedinac se odvažuje da bude usamljen i da se uzdigne. Na ovim prekretnicama istorije pokazuju se jedno uz drugo, i često jedno s drugim prepleteno i zamršeno, veličanstveno, mnogovrsno, iskonsko izrastanje i stremljenje naviše, neka vrsta tropskog tempa u utakmici rastenja, i grdno propadanje i samouništavanje, zahvaljujući divlje suprotstavljenim, tako reći eksplozivnim egoizmima koji se među sobom bore "za sunce i svetlo" i neće više da znaju ni za kakvu granicu, ni za kakvo obuzdavanje, ni za kakvu poštedu koji proističu iz dotadašnjeg morala. Sam taj moral je bio ono što je do čudovišnosti nagomilalo snagu, što je luk zateglo na tako preteći način — sad je on "preživeo". Dostignuta je opasna i stravična tačka na kojoj puniji, raznovrsniji i širi život prelazi okvire starog morala; "individuum" je tu, prinuđen na sopstveno zakonodavstvo, na sopstvena dovijanja i lukavstva radi samoodržanja, samouzdizanja, samoiskupljenja. Sama nova "čemu", sama nova "čime", nikakvih opštih obrazaca više, nesporazum i neuvažavanje ruku pod ruku, raspad, propadanje i najviše težnje jezivo prepleteni, genije rase bujajući iz obilja dobra i zla, kobna istovremenost proleća i jeseni puna novih draži i koprena svojstvenih mladoj, još neiscrpenoj, još nezamorenoj pokvarenosti. Opet je tu opasnost, majka morala, velika opasnost, ovog puta premeštena u pojedinca, u bližnjega i prijatelja, na ulicu, u sopstveno dete, u sopstveno srce, u sve najsopstvenije i najtajnije želje i volje: šta će sad imati da propovedaju filozofi morala koji u ovo vreme dolaze? Ovi oštri posmatrači i dokoličari otkrivaju da se brzo približava kraj, da sve oko njih propada i izaziva propadanje, da ništa ne ostaje do prekosutra s izuzetkom jedne vrste ljudi, neizlečivo osrednjih. Jedino osrednji imaju izgleda da pretraju, da se razmnožavaju — oni su ljudi budućnosti, jedini koji će preživeti; "budite kao oni, budite osrednji!" glasi sad jedini moral koji još ima smisla, koji još nalazi slušaoce. Ali njega je teško propovedati, taj moral osrednjosti! — on nikad ne sme priznati šta on jeste i šta hoće, on mora pričati o meri i dostojanstvu, o dužnosti i o ljubavi prema bližnjem — on će imati muke da prikrije ironiju!
Jedna vrsta nastaje, tip se učvršćuje i jača u dugoj borbi sa bitno jednakim nepovoljnim uslovima. Obrnuto, iz iskustva odgajivača se zna da vrste kojima se pruža preobilna ishrana i uopšte prekomerna zaštita i briga, vrlo brzo na izrazit način naginju varijaciji tipa i obiluju čudnim oblicima i monstruoznostima (pa i monstruoznim porocima). Treba samo pogledati neku aristokratsku zajednicu, recimo staru grčku polis ili Veneciju kao dobrovoljnu ili nedobrovoljnu ustanovu stvorenu radi odgajivanja: tu su na okupu ljudi upućeni na sebe koji žele da održe i učvrste svoju vrstu većinom stoga što je moraju učvrstiti, ili se na strašan način izložiti opasnosti da budu istrebljeni. Tu nema one naklonosti, one prekomernosti, one zaštite koje pogoduju varijaciji; vrsta je potrebna sebi kao vrsta, kao nešto što se upravo svojom čvrstinom, jednoličnošću, jednostavnošću obdika uopšte može potvrditi i trajno održati, u stalnoj borbi sa susedima, ili sa potčinjenima koji su se pobunili ili prete pobunom. Najraznovrsnije iskustvo je uči kojim svojstvima treba prvenstveno da zahvali što je uprkos svojim bogovima i ljudima još tu, što se još drži: ta svojstva ona naziva vrlinama i samo te vrline neguje. Ona to čini kruto, ona hoće krutost; svaki aristokratski moral je netrpeljiv: u vaspitanju mladeži, u postupanju sa ženama, u bračnim odnosima, u odnosima između starog i mladog, u kaznenom zakonodavstvu (koje motri samo na ono što se izrođava) — ona ubraja netrpeljivost čak među vrline pod nazivom "pravednost". Tip sa manjim brojem crta, ali vrlo izrazitih, vrsta strogih, ratničkih, mudro ćutljivih, zatvorenih i veoma uzdržljivih ljudi (i kao takva sa najtananijim osećanjem za čari i nijanse društvenog života) nadživljava na taj način smenjivanje pokolenja; stalna borba s uvek jednakim nepovoljnim uslovima je, kako je rečeno, uzrok tome što jedan tip postaje čvrst i tvrd. Ali na kraju nastaje ipak neko srećno stanje, velika napetost popušta: možda među susedima nema više neprijatelja, i sredstva za život, čak i za uživanje života, postoje u obilju. Najednom se kida stega i nestaje prinuda starog zapta: on se više ne oseća kao nužan, kao uslov opstanka — ako bi hteo da se održi i dalje mogao bi to samo kao neki oblik luksuza, kao arhaičan ukus. Varijacija, bilo kao menjanje (u više, tananije, ređe), bilo kao izrođavanje i nakaznost, iznenadna je u najvećem obilju i raskoši na pozornici; pojedinac se odvažuje da bude usamljen i da se uzdigne. Na ovim prekretnicama istorije pokazuju se jedno uz drugo, i često jedno s drugim prepleteno i zamršeno, veličanstveno, mnogovrsno, iskonsko izrastanje i stremljenje naviše, neka vrsta tropskog tempa u utakmici rastenja, i grdno propadanje i samouništavanje, zahvaljujući divlje suprotstavljenim, tako reći eksplozivnim egoizmima koji se među sobom bore "za sunce i svetlo" i neće više da znaju ni za kakvu granicu, ni za kakvo obuzdavanje, ni za kakvu poštedu koji proističu iz dotadašnjeg morala. Sam taj moral je bio ono što je do čudovišnosti nagomilalo snagu, što je luk zateglo na tako preteći način — sad je on "preživeo". Dostignuta je opasna i stravična tačka na kojoj puniji, raznovrsniji i širi život prelazi okvire starog morala; "individuum" je tu, prinuđen na sopstveno zakonodavstvo, na sopstvena dovijanja i lukavstva radi samoodržanja, samouzdizanja, samoiskupljenja. Sama nova "čemu", sama nova "čime", nikakvih opštih obrazaca više, nesporazum i neuvažavanje ruku pod ruku, raspad, propadanje i najviše težnje jezivo prepleteni, genije rase bujajući iz obilja dobra i zla, kobna istovremenost proleća i jeseni puna novih draži i koprena svojstvenih mladoj, još neiscrpenoj, još nezamorenoj pokvarenosti. Opet je tu opasnost, majka morala, velika opasnost, ovog puta premeštena u pojedinca, u bližnjega i prijatelja, na ulicu, u sopstveno dete, u sopstveno srce, u sve najsopstvenije i najtajnije želje i volje: šta će sad imati da propovedaju filozofi morala koji u ovo vreme dolaze? Ovi oštri posmatrači i dokoličari otkrivaju da se brzo približava kraj, da sve oko njih propada i izaziva propadanje, da ništa ne ostaje do prekosutra s izuzetkom jedne vrste ljudi, neizlečivo osrednjih. Jedino osrednji imaju izgleda da pretraju, da se razmnožavaju — oni su ljudi budućnosti, jedini koji će preživeti; "budite kao oni, budite osrednji!" glasi sad jedini moral koji još ima smisla, koji još nalazi slušaoce. Ali njega je teško propovedati, taj moral osrednjosti! — on nikad ne sme priznati šta on jeste i šta hoće, on mora pričati o meri i dostojanstvu, o dužnosti i o ljubavi prema bližnjem — on će imati muke da prikrije ironiju!
