- Poruka
- 334.460
Hana Arent ( 1906-1975) bila je nemačka teoretičarka politike i filozof jevrejskog porekla.
Rođena je u Lindenu, distriktu Hanovera, u jevrejskoj porodici uz progresivne i sekularne ideje.
Filozofiju je studirala na univerzitetu u Marburgu zajedno sa Martinom Hajdegerom i Hansom Jonasom. Sa Hajdegerom je započela dugu i strasnu romantičnu
vezu zbog koje je kasnije bila kritikovana zbog Hajdegerove podrške nacističkom pokretu za vreme njegovog rektorskog mandata na univerzitetu u Frajburgu.
Nakon raskida seli se u Hajdelberg gde piše svoju doktorsku disertaciju pod Jaspersovim mentorstvom, o konceptu ljubavi u misli svetog Avgustina nakon čega ulazi u bračne odnose na nemačkim jevrejem Ginterom Šternom koja je bila kratkog veka.Njena disertacija biva objavljena iste godine ali ona ne dobija kvalifikacije neophodne za rad na nemačkim univerzitetima. Neko vreme se bavila istraživanjem antisemitizma ali biva proterana u Pariz.
Tu upoznaje književnog kritičara i filozofa, marksistu Valtera Benjamina. U Francuskoj radi na pomaganju jevrejskih izbeglica te biva zatvorena u logor „Gurs“ ali je uspela da pobegne nakon nekoliko nedelja. Kasnije ,beži u SAD. U Americi se aktivno bavi pomaganjem Jevrejse zajednice. Piše i kolumnu za „Aufbau“, jevrejske novine na nemačkom.Postaje blizak prijatelj sa Jaspersom i njegovom suprugom.
1950. godine Arentova postaje naturalizovani državljanin SAD. Radi na različitim univerzitetima SAD kao što su Berkli i Priston.
Bila je i prva žena profesor na američkom Univerziteu.
Umrla je 1975. godine u 69-oj godini života i sahranjena je ispred "Bard koledža" gde je njen suprug predavao dugi niz godina.
Neka od njenih najznačajnijih dela su „Ljubav i Sveti Avgustin“, „Poreklo Totalitarizma“, „Položaj čoveka“, „Između prošlosti i budućnosti“, „Ajhman u Jerusalimu“, „O nasilju,“ „O revoluciji“ i mnoga druga.
Filozofija
Jedna od glavnih tema razmišljanja Hane Arent jeste zlo profilisano kroz sisteme upravljanja. Ona je uvela pojmove „banalnost zla“ i „radikalnost zla“, koji su u kasnijoj teoriji poslužili kao vodilje u istraživanju modernog totalitarizma.
Politički filozofi u vreme prosvetiteljstva smatrali su da ljudima pripadaju neka osnovna prava kao što su pravo na život, slobodu i imovinu, i da je zadatak nacionalne države da prizna i štiti ta prava. Ali Hanu Arent je iskustvo navelo da se zapita na kakve mere zaštite ljudi mogu da računaju kad ih njihova država odbaci. Kao što je objasnila u Izvorima totalitarizma:
„Pravo koje ne isključuje [gubitak prava]… ne može biti izraženo kategorijama 18. veka zato što one pretpostavljaju prava koja neposredno proističu iz čovekove ‘prirode’. Pravo da se imaju prava, ili pravo svakog pojedinca da pripada čovečnosti, mora garantovati sama čovečnost. Nije izvesno da je to moguće.“
Dvadeseti vek je diskreditovao ranija uverenja o ljudskoj prirodi, kako ona po kojima ljude pre svega pokreću osećanja i razum, kao što su smatrali Ruso i Kant, tako i ona koja su ljude videla kao hobsovske borce koji tragaju za predahom od stalnog sukobljavanja. U koncentracionim logorima i logorima za istrebljenje ljudska psihologija toliko se promenila da je izašla iz okvira onoga što su tradicionalni političari smatrali mogućim; nedela monarha iz 17. i 18. veka nisu se mogla uporediti sa industrijalizovanim ubijanjem.
„Ne rađamo se jednaki“, piše ona, već „postajemo jednaki kao članovi neke grupe zahvaljujući snazi zajedničke odluke da jedni drugima garantujemo jednaka prava“.
Dokle se može protezati područje jednakosti? Može li zaista svaki čovek biti smatran jednakim članom iste grupe? Arent ne nudi recept, i za razliku od političkih filozofa od Platona i Aristotela do Hegela i Marksa, ne pribegava opštim teorijama o ljudskoj prirodi, istoriji ili dobru da bi izvela zaključak o tome kakve bi trebalo da budu institucije i šta bi trebalo da čine politički akteri. Ona smatra da su neki događaji u 20. veku izazvali nepopravljiv prekid u filozofskoj tradiciji. Koncentracioni logori i genocidi; uspon imperijalizma i totalitarizma; sudbina apatrida i pojavljivanje masa za koje niko ne želi da preuzme odgovornost – sve je to zahtevalo radikalno novo promišljanje ljudskog stanja, njegovih ograničenja i mogućnosti.
(peščanik/wikipedija)