Poslednja glava Svetog pisma
Rev 22:1 I pokaza mi čistu reku vode života, bistru kao kristal, koja izlažaše od prestola Božijeg i Jagnjetovog.
Rev 22:2 Nasred ulica njegovih i s obe strane reke drvo života, koje rađa dvanaest rodova dajući svakog meseca svoj rod; i lišće od drveta beše za isceljivanje narodima.
Rev 22:3 I više neće biti nikakve prokletinje; i presto Božji i Jagnjetov biće u njemu; i sluge Njegove posluživaće Ga.
Rev 22:4 I gledaće lice Njegovo, i ime Njegovo biće na čelima njihovim.
Rev 22:5 I noći tamo neće biti, i neće potrebovati videla od žiška, ni videla sunčanog, jer će ih obasjavati Gospod Bog, i carovaće va vek veka.
Rev 22:6 I reče mi: Ovo su reči verne i istinite, i Gospod Bog svetih proroka posla anđela svog da pokaže slugama svojim šta će biti skoro.
Rev 22:7 Evo ću doći skoro: Blago onome koji drži reči proroštva knjige ove.
Rev 22:8 I ja Jovan videh ovo i čuh; i kad čuh i videh, padoh da se poklonim na noge anđela koji mi ovo pokaza.
Rev 22:9 I reče mi: Gle, nemoj, jer sam i ja sluga kao i ti i braća tvoja proroci i oni koji drže reči proroštva knjige ove. Bogu se pokloni.
Rev 22:10 I reče mi: Ne zapečaćavaj reči proroštva knjige ove; jer je vreme blizu.
Rev 22:11 Ko čini nepravdu, neka čini još nepravdu; i ko je pogan, neka se još pogani; i ko je pravedan, neka još čini pravdu; i ko je svet neka se još sveti.
Rev 22:12 I evo ću doći skoro, i plata moja sa mnom, da dam svakome po delima njegovim.
Rev 22:13 Ja sam Alfa i Omega, Početak i Svršetak, Prvi i Poslednji.
Rev 22:14 Blago onome koji tvori zapovesti Njegove, da im bude vlast na drvo života, i da uđu na vrata u grad.
Rev 22:15 A napolju su psi i vračari i kurvari i krvnici i idolopoklonici i svaki koji ljubi i čini laž.
Rev 22:16 Ja Isus poslah anđela svog da vam ovo posvedoči u crkvama. Ja sam koren i rod Davidov, i sjajna zvezda Danica.
Rev 22:17 I Duh i nevesta govore: Dođi. I koji čuje neka govori: Dođi. I ko je žedan neka dođe, i ko hoće neka uzme vodu života za badava.
Rev 22:18 Jer svedočim svakome koji čuje reči proroštva knjige ove; ako ko dometne ovome, Bog će nametnuti na njega zla napisana u knjizi ovoj;
Rev 22:19 I ako ko oduzme od reči knjige proroštva ovog, Bog će oduzeti njegov deo od knjige života, i od grada svetog, i od onog što je napisano u knjizi ovoj.
Rev 22:20 Govori Onaj koji svedoči ovo: Da, doći ću skoro! Amin. Da, dođi, Gospode Isuse.
Rev 22:21 Blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista sa svima vama. Amin.
Copy-paste iz subotarske Biblije. Gomila gluposti i nebuloza. Nikoga ne zanima.
- - - - - - - - - -
Baš htedoh da odgovorim na neka pitanja. Pa se pitam...
Zašto da kažnjavate sve ostale diskutante koji hoćemo da diskutujemo o temi?
Kakva lakoća i težina življenja... nemati ništa, težiti ka svemu, znajući da te nijedna stvar ka kojoj ideš neće učiniti srećnim. Nekad se i pomoliš da ostane neostvariva. Čisto zbog oporog ukusa u ustima, i šanse da, ako se ikada predomisliš, ponoviš isto... Namaste.
- - - - - - - - - -
Hajde da odgovorimo na neka pitanja.
I da vidimo da li je to tako kako muslimani tvrde u svojim optužbama Biblije.
Dok je Albert Einstein bio živ, samo 12 ljudi u celom svetu je razumelo njegovu teoriju relativiteta. Kasnije, Bertrand Russell napiše malu knjigu “ABC Relativiteta”, za one koji to ne mogu da razumeju, da bi imali bar neki uvid u to. I, šta mislite, koliko osoba je moglo shvatiti i toliko? To je početna tačka: razumevanje uslova u kojima se nalazimo, kako oni utiču na nas, i oblikuju našu svest i ponašanje. To razumevanje je sloboda. Ko može da shvati ABC... cela mu abeceda postane jednostavna. Spolja je... iznutra... i... obrnuto... Omnes in unum.
- - - - - - - - - -
Pre nego što budemo razmatrali stihove, moramo svi imati na umu sledeće.
Bog je svojim Duhom nadahnuo ljude da napišu sve ono što im je otkrio.
Nadahnuće je božansko a napisana reč je ljudska. Autori su svojim rečima opisali ono što su videli i čuli.
Biblija nije diktat Boga!
Biblija je Božja reč opisana ljudskim jezikom.
Ako tražimo da nam Bog daruje Svetoga Duha, mi ćemo prepoznati božansko nadahnuće Biblije. I prepoznaćemo sve pogreške koje su se javljale usled ljudskog faktora.
Ljudi su pogrešivi. Ali Bog nije.
Nadahnuće je božansko, ali zapisana reč je ljudska tvorevina.
Biblija je božansko - ljudska tvorevina.
Moramo to imati na umu.
Religije su perfektno smišljeni mitovi i simbolika zasnovani na astrologiji. Religije služe svetskoj eliti da naprave razlike među ljudima. Razlike su osnova za namerno iscenirane provokacije. Provokacije su osnova za ratove, a ratovi služe da bi vlade pozajmljivale novac od svetske elite i centralne banke stvarajući tako dug. Dug je osnova za kontrolu, a kontrola osnova za stvaranje jedne svetske centralne vlade. Centralna svetska vlada je osnova za ukidanje svih sloboda i totalnu kontrolu, što je završni korak odvajanja čoveka od prirode, i njegovom totalnom devastacijom, što omogućuje još lakšu kontrolu. Uporedo, ljudi “otvaraju oči”, jer njihove države nemaju para da finansiraju nezaposlene... i videćemo ko će na kraju pobediti... Tipujem na Svetsku vladu...
Jednom su novinari pitali jednog pripadnika jednog plemena šta je za njega dobro a šta zlo. I on je odgovorio ovako: „Dobro je kad mi napadnemo susedno pleme, pobedimo ga i pojedemo njihove najbolje ratnike. A zlo je kad oni napadnu nas, pobede nas i pojedu naše najbolje ratnike.“ Znači, za njega, kao i za svakoga drugog, dobro i zlo je ono što on smatra dobrim ili zlim. Nije li to svojevrsni paradoks dobra i zla? Stvari su zapravo onakve iz kakvog ugla ih posmatramo.
Da biste znali šta je laž prvo morate znati šta je istina. Postoji apsolutna i relativna istina. I jednu i drugu istinu biće doživljava kao rezultat poređenja sa onim što je izvor njegove refleksije u duhu. Dakle, istina je doživljaj izjednačavanja nečijih spoznaja, recimo, sa izvorom znanja sa kojim taj neko upoređuje svoju spoznaju. Za nekoga, kao vernika, apsolutna istina je u Bibliji (ili nekoj drugoj “svetoj knjizi”), u rečima, jer taj neko Bibliju (ili neku drugu “svetu knjigu”) vidi kao izvor znanja. Međutim, ono što taj neko ne vidi jeste da Biblija (ili neka druga “sveta knjiga”) nije i ne može da bude apsolutni izvor znanja, jer Biblija (ili neka druga “sveta knjiga”) nije apsolut, stoga nije Tvorac, dakle stvorena je, odnosno stvar je. Stvorenom, pa i Bibliji (ili nekoj drugoj “svetoj knjizi”), kao objektu, prethodi “nešto” iz čega se to stvoreno stvara. Stoga, Biblija (ili neka druga “sveta knjiga”) ne može da bude apsolutno znanje. Samo ono što je suština postojanja jeste apsolut. Apsolut nije reč. Apsolut nije čak ni znanje, a kamoli reč. Apsolut je postojanje u svom esencijanlnom aspektu, dakle biće. Da bi istina postala, nešto mora da joj bude svedok, da svedoči.
Ko ili šta je svedok postojanju? Duh. Šta je duh? Duh je odraz onoga što jeste. Odraz u čemu? Gde? Odraz je po sebi u sebi. Taj odraz, kada reflektuje apsolut, jeste znanje ili svest o sebi kao apsolutu. Dakle, jedini svedok postojanju jeste samo postojanje ili duh bića. Duh doživljava “sebe” (odraz kao znanje o sebi ili postojanju) u jednom, i stoga kao takav jedan (celina, jednina), biće je jedino čiji duh zna istinu o sebi ili jednom. Iz sebe, biće zna svoje mogućnosti, te ih i pokreće u manifestaciju. Manifestacija jeste proces kreacije. Jedino manifestujući mogućnosti, iz sopstvenih znanja o sebi, biće postaje tvorac. A šta je istinski razlog stvaranja? Iskustvena spoznaja mogućnosti. Da li to znači da se kroz iskustva i apsolut menja i postaje stvorenje? Ne. Apsolut ostaje nepromenjiv. Samo znanja o sebi kao apsolutu bivaju multiplicirana kako bi se omogućila njihova transformacija, odnosno transendencija. Apsolut, pri tom, ostaje apsolut, ali biće gubi svest o sebi kao apsolutu, i više se ne doživljava duhom boga, već duhom stvorenja. Od tog momenta, duh postaje svesnost o postajućem sebi, sa čijom se refleksijom biće poistovećuje. U našem slučaju, biće je svoju pažnju pokrenulo sa sebe kao apsoluta na sebe kao stvorenje. Odatle biće stvara predstave o bogu, koje mu, kao u slučaju vernika, koji veruju u nešto u šta nisu sigurni, izgledaju uverljivim, ali i izvan njega samog. Bazirajući se na projekciji, dakle na iskustvenom znanju, na rečima, na slici i sličnom, biće upoređuje svoje shvatanje projektovanog, shvatanje (ili neshvatanje) “boga” (postojanja) sa izvorom informacije (znanjima) koja su dostupna njegovom razumu, te na osnovu upoređivanja onog što je doživelo kroz iskustva i onog što mu je dostupno u projekciji stvara sud o istinitosti tog, njemu dostupnog, “izvornog znanja”, kao i o istinitosti svog shvatanja tog izvora.
Istinu ne možete pronaći u rečima. Stoga stihovi (reči) nisu apsolutne istine. Apsolutne istine su sudovi donešeni upoređivanjem spoznajnih znanja sa znanjima o sebi kao apsolutu. Apsolutnu istinu možete spoznati jedino filtriranjem svoje predstave kroz filter apsolutnih znanja. Da biste spoznali apsolutna znanja... morate biti apsolut. To je jedini način. Apsolutnu istinu, stoga, možete znati jedino bivajući apsolut. Svi prevodi apsoluta (reči, glasovi u glavi, slike... i sve ostalo što se pojavljuje u domenu nečijeg razuma) jesu čulne projekcije. A bog nije projekcija. Namaste.
