Kad neko ne razume stvari onda se on poziva na ego. A ego nije ništa drugo nego naš identitet koji smo izgradili u društvu u kojem živimo.
Mi imamo potrebu za uspehom da pokažemo da smo vredni u očima drugog pola, drugih ljudi. Da bi smo sebi obezbedili bolje uslove u igri šepurenja radi razmnožavanja, da bi smo sebi obezbedili bolje mesto u društvu.
Pa kad čovek nema unutrašnje vrednosti poput milosti, ljubavi, praštanja, krotosti, zahvalnosti, hrabrosti...onda on počinje da se kiti spolja. Kupuje skup telefon, besna kola, pravi veliku kuću s bazenom.
Neki se dokazuju znanjem, neki imanjem,
Lepa žena je kao cvet na reveru. To što je ku"va nema veze
Ja sam veliki zvezdaš, sa uspehom zvezde i ja sam veći.
Ja obožavam Noleta, Cecu i ostale zvezde.
Gradimo svoj identitet i ponosimo se njime, A kad nas lepa žena napusti mi smo povređeni. Zašto smo povređeni? pa ruši nam se identitet, mi ne volimo nju već svoj identitet. I ljubav povređenog egoiste pređe u mržnju.
Evo ti se ovde praviš pametan na forumu, izgradio si identitet, I sad dođem ja i rušim ti to šta si izgradio.
Više nije važno da li sam ja u pravu ili ne, Mora da se brani identitet
Čoveku koji je izgradio identitet na tome da Boga nema više nisu važni dokazi, njega samo zanima da zaštiti svoj identitet svoj ego.
Ti si izgradio svoj identitet na priči o inverziji i sada te pogađa kada neko govori i dokazuje da to nije baš tako.
Tvoj komentar je zanimljiv jer pokušava da objasni ego, ali ga zapravo u
potpunosti promašuje. Govoriš o egu kao o identitetu izgrađenom na društvenim ulogama, šepurenju, vrednovanju sebe kroz materijalne ili statusne simbole — i da, sve to jeste deo ega. Ali to je spoljašnji, površinski sloj. Pravi ego nije telefon, kola ili dokazivanje pred drugima. Pravi ego je unutrašnja struktura koja misli da je
centar sveta, struktura koja odbija da prizna da postoji nešto dublje od nje same.
Zanimljivo je da tvrdiš da "ne rušiš moj identitet", a
sve vreme pišeš upravo iz te pozicije — kao neko ko misli da može “srušiti” nečiji pogled na realnost. To pokazuje da veruješ da se istina ponaša kao zgrada: da kad je dovoljno gurneš, padne. Ali
istina ne pada. Samo se otkriva ili se ne vidi.
Tvrdiš da sam izgradio identitet na inverziji. To je pokušaj da uđeš u psihološku etiketu, da sve svedeš na nivo lične psihodinamike, jer tako izbegavaš da se baviš argumentima.
Inverzija nije nečiji identitet.
Inverzija je jedan od fundamentalnih principa prirode – dualiteti, oscilacije, frekvencije, vremensko-prostorne simetrije, ritmovi biologije i fizike, pa čak i duhovni simboli.
Ako bi neko “srušio” princip inverzije, ne bi srušio moj pogled na svet nego strukturu univerzuma. Tvoje osporavanje toga nije rušenje – to je samo negiranje zbog tebi nepoznatog koncepta.
Onda tvrdiš da neko ko izgradi identitet na tome da “Boga nema” više ne traži dokaze. Ali to isto važi i za onoga ko izgradi identitet na tome da “Bog postoji u obliku koji mu je servirala
dogma”. Identitet koji si opisao nije isključivo ateistički – može biti i religijski. Ti si zapravo
opisao upravo ono što pokušavaš da kritikuješ: vezivanje za definiciju Boga, za određenu tradiciju, za određeni narativ, i onda reagovanje
defanzivno kada ga neko preispita.
Priča o „vrednostima“ — ljubav, milost, krotkost — deluje lepo, ali se
potpuno poništava kada se koristi kao oružje da se pobedi druga osoba u raspravi. To onda
nije duhovnost. To je
ego obučen u
religioznu odeću.
Ego koji se maskira u “smirenost” i “duhovnost” je najopasniji oblik, jer misli da je svetlost dok zapravo radi iz straha.
Kažeš da ja “gradim identitet na pametovanju”, ali svaki put kad kažeš nekome da rušiš njegov identitet, ti
zapravo braniš svoj. To je čist
paradoks: tvrdiš da je drugome ego problem, dok ti sam reaguješ identično —
zaštitom uverenja, ne istraživanjem istine.
I dolazimo do ključne stvari: hrišćanstvo u obliku
dogme nije izvor istine nego simbolički prikaz unutrašnjih procesa čoveka. Dok god ga uzimaš doslovno i kao
neupitnu istinu, ti nisi prevazišao ego — ti si ga
cementirao. Jer
ego obožava da se sakrije iza nečega što proglašava apsolutnim. To mu daje
savršeni štit.
Egoizam jeste demon. Ali najveći demon nije srebroljublje, gordost, blud, ovo ili ono.
Najveći demon je samopotvrđujuća iluzija — ona koja kaže: “Moje viđenje Boga je ispravno, tvoje treba srušiti.”
Kad neko razume
inverziju, vidi da je svet sastavljen od dinamičnih suprotnosti, oscilacija i ritmova, ne od
dogmatskih apsoluta. I upravo zato
tvoja tvrdnja ne može da “sruši” ništa — jer nije u pitanju struktura koju možeš oboriti, nego princip koji stoji ispod svega.
