3 - 5 година...

[Dijenek]

Пре неколико дана јавио ми се један познаник и замолио ме да поразговарамо.
У том разговору ми је казао да му је лекар рекао да му је остало још 3 - 5 година живота и онда смо дуго причали о томе.
Цела ова прича је небитна, осим што служи као увод...

И, сад, сва та ситуација ме је навела да се запитам шта и како бих ја урадио у некој сличној сутуацији.
И два питања су ми се ту издвојила као свеобухватна, на неки начин.

1. Како бих ја реаговао, ондосно, како бисте ви реаговали да вам се деси тако нешто?

2. Како бисте реаговали да вам неко близак саопшти тако нешто о себи?

Напомена.
Ова тема је могла да буде отворена на неколико других подфорума и са различитим контекстима.
Ја сам је отворио овде и поставио ова питања вама јер овде углавном пишу сви људи чије ме мишљење занима, чак и кад се не слажем с њим...

 

[smokvicica]

znam da ne bih to uradila,ali imala bih veliku zelju da skratim muke i "odem"
jos danas
to cekanje je strasno,kad se zna kada ce biti
nemam pojma kako bih prozivela ostatak,mucno mi je i da mislim o tome

 

[Џорџи]

Ono ko zna kako bih u trenutku reagovao a kad se saberem gledo bih da nadjem nesto normalno i napravim dete..putovao..tako neke zelje ispunio

 

[Em.]

Trudim se da živim kao da mi je to već saopšteno,mada bih sigurno dosta stvari promenila ako bih se sada zaista i našla u takvoj situaciji.

 

[Dijenek]

Ono ko zna kako bih u trenutku reagovao a kad se saberem gledo bih da nadjem nesto normalno i napravim dete..putovao..tako neke zelje ispunio

Да, та прва реакција је типична по неким фазама и заиста човек мора да се сабере на крају...

Извини што те питам, не мораш да одговориш, али занима ме зашто дете ако већ знаш да нећеш бити ту док буде одрастало и нећеш моћи да бринеш о њему...

 

[Dijenek]

Молим вас, обратите пажњу и на друго питање...

 

[Џорџи]

Да, та прва реакција је типична по неким фазама и заиста човек мора да се сабере на крају...

Извини што те питам, не мораш да одговориш, али занима ме зашто дете ако већ знаш да нећеш бити ту док буде одрастало и нећеш моћи да бринеш о њему...

Dovoljno bi bila pomisao da nesto ostavljam da nije uzaludno protracen tako kratak zivot

 

[smokvicica]

Молим вас, обратите пажњу и на друго питање...

ponasala bih se kao da je to sutra i totalno bih smorila tu osobu sazaljenjem

 

[smokvicica]

Dovoljno bi bila pomisao da nesto ostavljam da nije uzaludno protracen tako kratak zivot

pa mozes da sagradis kucu i to je nesto sto ostaje iza tebe
detetu treba roditelj,a ne da bude potvrda necijeg postojanja

 

[Mojrae]

imam dete pa bih uradila sve da potrajem u nekom normalnom stanju sto duze ali bih na kraju isla na eutanaziju ako je u pitanju neko degenerativno oboljenje, moj zivot - moj izbor.
nista sustinski ne bih menjala, ta zivotna pitanja tipa - sta me cini srecnom i slicno sam vec sebi postavila pre par godina i radim sve sto mogu u tom pravcu.
umesto da visim ovde, provela bih vise vremena sa porodicom, opet da bih sinu pomogla da satka veze sa ostalima, da on bude ok kad me vise ne bude. pobrinula bih se za testament, naravno;
da mi neko od meni bliskih judi saopsti tako nesto - pa zapila bih se sigurno sa njim / njom, ispratila ga u zlodelima koje bi smislio , bila tu za pricu i akciju, da ga sutnem ili pomazim kad treba, i to je to.
nemam pojma kako bih se osecala, ali sam prilicno hladnokrvna pa kako god, izasla bih na kraj sa sobom. ne znam da li bih uopste pricala drugima - moguce da ne bih i da bih samo sina spremila na tu mogucnost. racunala bih da ce biti besni na mene sto nisam nista rekla i da je bolje da me psuju kroz zube nego da placu za mnom.

 

[Poznavalac stvari]

Izlečio bih se i živeo još dugo.
Ја то могу, заиста, мада фактички никад не бих ни доспео у ситуацију 3-5 година.

 

[Џорџи]

pa mozes da sagradis kucu i to je nesto sto ostaje iza tebe
detetu treba roditelj,a ne da bude potvrda necijeg postojanja

Kuca kome?imalo bi dete majku ili nekom ko ne moze imati..to je nesto cime se vecina ponosi a ne novcem

 

[smokvicica]

Kuca kome?imalo bi dete majku ili nekom ko ne moze imati..to je nesto cime se vecina ponosi a ne novcem

nisam ja uopste mislila na materijalno.ja recimo da znam da cu uskoro umreti,umrla bih od tuge,ne zbog sebe,vec zbog dece koja ce zamnom najvise zaliti.
na to sam mislila.
da sa mojom smrcu ostaju oni koji pate,a najmanje bih volal da su to deca

 

[Џорџи]

nisam ja uopste mislila na materijalno.ja recimo da znam da cu uskoro umreti,umrla bih od tuge,ne zbog sebe,vec zbog dece koja ce zamnom najvise zaliti.
na to sam mislila.
da sa mojom smrcu ostaju oni koji pate,a najmanje bih volal da su to deca

Deca se ne bi ni secala kapiram

 

[Maršalov Prijatelj]

znam da ne bih to uradila,ali imala bih veliku zelju da skratim muke i "odem"
jos danas
to cekanje je strasno,kad se zna kada ce biti
nemam pojma kako bih prozivela ostatak,mucno mi je i da mislim o tome

Nećeš verovati, ali svako želi da živi čak i kada sazna koliki mu je opseg preostalih godina.
Ne brini smokvice priroda je sve udesila.

Kada dodje taj momenat, u čoveku proradi isto kao i kod životinjki kad osete da je vreme za napuštanje.
Poput goluba na ulici koji više ne beži od prolaznika, pognute povijene glave u krilu...

 

[Slonce]

1. Како бих ја реаговао, ондосно, како бисте ви реаговали да вам се деси тако нешто?

2. Како бисте реаговали да вам неко близак саопшти тако нешто о себи?

sa trenutnog stanovista...
posle prvobitnog shoka i navale samozaljenja sastavio testament u kome navodim brata i sestru od strica kao naslednike pokretne/nepokretne imovine.
nesumnjivo listao medicinsku literaturu kao i alternativne oblike narodnog lecenja i zasigurno potrazio drugo misljenje jer nemam nameru predati se olako.
ovo je mozda humano vidjenje jer agrsivne bolje neretko menjaju hemiju tela/mozga tako da sta prolazi kroz glavu nikada sigurno necemo znati.

pod 2...ne znam

 

[marina.c]

Ја овде нисам ни разматрао аспект како изгледа саопшитити некоме ту информацију тако да ће бити да ти просто ниси разумела тему, што није изненађујуће-

Мене и занимају одговори шта би било кад би било јер људи не заузимају ставове о стварима и догађајима само кад их имају у свом искуству.

А теби ако се тема не допада просто не мораш да пишеш на њој...

Ma, šta ima da mi se sviđa ili ne sviđa tvoja tema...
Želim da ti kažem da ZDRAVI LJUDI daju jedan odgovor a kad se razbole od RAKA -emocionalne reakcije su stepeničaste (prvo STRAH, pa TESKOBA, pa TUGA, pa ŽALOVANJE, pa DEPRESIJA, pa NEGACIJA, pa PROJEKCIJA, pa PREMEŠTANJE...Na kraju dolazi SUOČAVANJE...
I SVI, ali SVI koji su oboleli ih prolaze...Prema tome, pitanje ti je glupo, hteo ti to da znaš ili ne...Mogu da pišu šta hoće, ne dao Bog da se iko razboli-onda pisanje ode u vodu...Sorry...


A, vi ostali sad nastavite da mozgate...

 

[Modesti B.]

1. Како бих ја реаговао, ондосно, како бисте ви реаговали да вам се деси тако нешто?

2. Како бисте реаговали да вам неко близак саопшти тако нешто о себи?


1. ...........ne znam...mozda bih precutala, ako je moguce mnogima,... a mozda i svima...

2.Moja sestra ima, od letos, dijagnozu koja je nece odmah ubiti, ali je zvanicna medicina jos uvek ne leci...
Bila sam pribrana kad mi je saopstila preko telefona....onda sam se, nasamo, ubila placuci (zasto bas ona???)
Kad smo se nasle oci u oci, ni sama nisam mogla da verujem koliko mogu da ne pokazem spolja, sta mi se desava iznutra...
Oduvek nam bio odbrambeni mehanizam - sve kroz humor, svakako ce se desitio sta mora...pa tako i sada i jos uvek...
Ko nas gleda i slusa sa strane, kaze - niste normalne...a mi stiteci jedna drugu od ruznih stvari i crnih misli, tako funkcionisemo i ne umemo drugacije.
Ozbiljno se svodi na razgovore o kontroli, rezultatima, ishrani,...sta se sme i sta nikako ne sme, sta joj je od koristi, a sta da zaboravi zauvek.

Zelim da verujem da ce ona uspeti da se sama sa sobom izbori sa strasnim saznanjem, a mi svi oko nje smo tu da je podrzimo i pomognemo sta treba.
Promenila se njena percepcija mnogih stvari, razumljivo. S jedne strane ne zeli da bude tretirana kao bolesnik, a s druge strane naljuti se vrlo lako kad joj ukucani ne obrate dovoljno paznje.
A oni, odbijajuci da prihvate realnost - odbijaju i odnos koji se podrazumeva, posle konstatacije bolesti.
Sigurno je da takva situacija pritiska sve ljude koji su u okruzenju. Ne treba pobeci, nego pokusati sve, pre nego bude kasno...

 

[Ванда]

Мислим да бих учинила исто што је учинио мој брат - ништа у животу не бих мењала.
Сви смо знали да је тако, да му остаје још неколико година, али је он живео нормално, нисмо знали за његове одласке до др, ником о томе није причао, дружио се, путовао, бавио се породицом и пријатељима као и до тад... и искрено, заборавили смо да је могуће да се прогноза обистини.
Обистинила се, агонија је трајала два ипо месеца, али, хвала му за све пре тога, јер није трајала 5 година...

 

[dive]

u junu me prijatelj koji je imao 33 god i bio doktor pozvao i rekao da bolovi za koje je mislio da poticu od treningom preforsirane dijafragme, poticu u stvari od primarnog karcinoma jetre.
u trenutku sam zanemela, a onda pitala kakva je prognoza.
3 meseca najvise.

kad sam ga pitala za prognozu nisam mislila na to koliko mu je ostalo, nego sta kao dr sada preduzima po pitanju lecenja..
njegovi roditelji su isto medicinski strucnjaci.
od trenutka kad mi je saopstio, prvih 20-tak dana je probao da se leci alternativom..
ocigledno da je proces prebrzo napredovao jer su mu posle toga bili zahvaceni bubrezi, morao je na dijalizu, a onda i mozak.
otisao je pre isteka ta tri meseca.
javili su mi kad je sahranjen.nismo iz istog grada.
zbog necega sto smo nas dvoje imali, njegova mama me zvala do sada tri puta. zeli da mi isprica svaki sekund koji je preziveo.
do sada nisam otisla.
obecala sam da cu otici. tesko mi je i jos nisam u stanju da cujem ono sto ona zeli da isprica.
mozda zato sto zelim da ga u secanju zadrzim onakvog kakav je bio kada smo se poslednji put culi.

ne znam sta bi radila kad bi saznala sopstvenu konacnu dijagnozu.
niko od nas na ovoj zemlji nece ziveti vecito..svako je dosao da bi otisao.
verovatno bih se potrudila da ga prozivim tako sto bi kvalitetnije svoje emocije prenela onima koji su mi bliski..svom detetu i svojoj prodici..

 

[Dijenek]

Ma, šta ima da mi se sviđa ili ne sviđa tvoja tema...
Želim da ti kažem da ZDRAVI LJUDI daju jedan odgovor a kad se razbole od RAKA -emocionalne reakcije su stepeničaste (prvo STRAH, pa TESKOBA, pa TUGA, pa ŽALOVANJE, pa DEPRESIJA, pa NEGACIJA, pa PROJEKCIJA, pa PREMEŠTANJE...Na kraju dolazi SUOČAVANJE...
I SVI, ali SVI koji su oboleli ih prolaze...Prema tome, pitanje ti je glupo, hteo ti to da znaš ili ne...Mogu da pišu šta hoće, ne dao Bog da se iko razboli-onda pisanje ode u vodu...Sorry...
A, vi ostali sad nastavite da mozgate...

Тај психолошки процес ми је познат из непоредног искуства, но то није оно што мене овде занима.
На крају крајева те "степеничасте" емоционалне реакције нико не спори. Зато ме оне и не занимају...
Мене занима шта после тога и како је неко реаговао или како мисли да би реаговао да му то неко саопшти о себи.

С друге стране, мислим да је потпуно неутемељен став да такав догађај у животу мења ставове у тој мери да они претходни, изнети чак и као размишљање, постану потуно небитни.
Јер и сам процес сучавања у великој мери зависи од тога какав став о животу имамо...

 

[duusa]

Мислим да бих учинила исто што је учинио мој брат - ништа у животу не бих мењала.
Сви смо знали да је тако, да му остаје још неколико година, али је он живео нормално, нисмо знали за његове одласке до др, ником о томе није причао, дружио се, путовао, бавио се породицом и пријатељима као и до тад... и искрено, заборавили смо да је могуће да се прогноза обистини.
Обистинила се, агонија је трајала два ипо месеца, али, хвала му за све пре тога, јер није трајала 5 година...

To je ,po meni, jedini nacin da covek zastiti svoje najdraze i kako treba da se ponasa u ono vremena koje mu je ostalo -njih da postedi sto je vise moguce .Jer kad ga ne bude dovoljno ce tugovati nema potrebe svaki dan to prozivljavati i kvariti dragocene trenutke koje provodi sa njima
A kad ti neko blizak saopsti tako nesto mislim da takodje treba da se ponasas normalno ,ne pritiskati da se prica o bolesti ,ne sazaljevati i ne ponasati se prema njemu "u rukavicama " .Jednostavno u oba slucaja ziveti i uzivati sa dragim osobama kao da se ta prognoza nikad nece obistiniti ( a cuda se dogadjaju zar ne ? )

 

[Ванда]

Догађају се. Не сваком, али се догоде. И чудо јесте ако неком кажу 3 године, а проживи још две преко тога. И то је чудо. И сваки је дан вредан, свакако..

 

[Earring]

Tema mi uopste ne lezi, vrlo je teska
i sad da kazem sta bi bilo kad bi bilo - ne znam
ne zelim da razmisljam uopste ni u najcrnjim snovima o tome (pu pu daleko bilo)
bilo bi ono sto bi moralo da bude
kako bih se ponasala - ne znam

a da mi neko blizak to saopsti (pu pu daleko bilo) - opet je odgovor ne znam
kao sto rekoh, ja ne zelim da sebe bez potrebe opterecujem crnim mislima, zivot mi je dovoljno tezak i ovakav kakav je sad

 

[Afroo]

....teska tema....

....ne bih volela da znam...
....ja ne volim ni u solju da mi gledaju, iako ne verume bas nesto u to...a ne ovako nesto strasno,
pu, pu daleko bilo.....ne bih sastavila ni godinu....
...kukavica sam priznajem...