НАСТАВАК
INCIDENTNE SITUACIJE
Kao što sam već rekao, preovladavala je pozitivna atmosfera. A gde je pozitiva, nema incidenata. Ali, nije Da ih nije bilo. Tačnije, dogodile su se dve koje su pretile da prerastu u ozbiljan problem.
Kivni na to što ne možemo da šetamo po gradu, odlučili smo da obrnemo stvar. Umesto da se okupimo na Širokoj čaršiji pa odatle da krenemo u šetnju, odlučimo da se okupimo u nekom delu grada i odatle organizovano došetamo do trga. Ideja je nastala nakon spontane organizacije dok paljenja badnjaka u dvorišu crkve Odžaklije, kada je sveštenik na kraju ceremonije rekao „A sada ko je za malu šetnjau neka izađe na mala vrata.“ Ta mala vrata su preko puta OŠ „Josif Kostić“. U tom trenutku je policija već uredno bila na trgu u kompletnoj opremi, sa još par ljudi iz organizacije koji su puštali muziku sa razglasa. U trenutku kada su shvatili da poveća grupa kreće u šetnju, nastala je prava zbrka u policijskim redovima i prava trka da se što pre spreči šetnja. Kolona su stigli kod zgrade pošte i usmerili je ka glavnoj ulici ka trgu. Sve je prošlo bez neke veće gužve i incidenata.
Za sledeće veče je bio interni dogovor da se nađemo kod „Toplane“ u naselju Dubočica. I našli smo se. Onda šetnja kroz naselja „Dubočica“, „Solidarnost“, pa pored Metalne škole do galvne ulice i pravo na trg. I opet bez problema.
E, treće veče je bilo problematično. Skup zakazan u kod pumpe u Radničkom naselju. Okupilo nas se nekoliko stotina i kada smo krenuli ka gradu odjednom se stvorio policijski kordon i preprečio put. Lideri se okreću bez reči i nastavljaju put ulicom Solunskih ratnika. Opet kordon. Na levo krug i idemo Radničkom – i tu kordon. Ostala sje samo ulica Zejnela ajdinovića. Prelazimo dvadesetak metara, niko nas ne sprečava. već kreću komentari „šta je ovo, gde je kordon, da li nas to puštaju da odšetamo do Vučja ili da odmah odemo do zatvora u Ohrisskom naselju…“ Ali, opet se stvorio kordon ispred čela kolone, ali ovaj put se našao i kordon iza čela kolone. Jednostavno, policija je grupu ljudi koja je trebala da bude na čelu šetača opkolila. I tu dolazimo do jedne apsurdne, montipajtonovske situacije. Okruženi policijom stojimo na ulici, ali kordon je samo u delu gde je ulica i trotoari, dok je travnjak pored zgrada slobodan, pa svako može da se kreće kako hoće. I tako, stojimo desetak minuta, sa pitanjem policiji „Šta ćemo sad?“ kada dolazi njihov nadređeni i kaže da su šetnje zabranjene. Na pitanje da to da napismeno samo se okrene i ode, odnosno samo se skloni desetak metara dalje, u grupu policajaca. Opet se pojavi kroz nekoliko minuta i opet nagađanje i rasprava oko toga što nikad zvanično nisu nikom dostavili zabranu okupljanja, protesta, šetnji… Onda je ponudio kompromis – da idemo ka gradu u grupicama od pet ljudi na pet minuta, što je izazvalo opšti smeh i nepristajanje. I tako, dobrih pola sata se stoji, kraj se ne nazire, kada niotkuda dolazi sveštenik, jedan od najredovnijih na protestima. Zakasnio na skup u Radničkom naseljum, ali je sada želeo da bude u onom delu koji okružuje kordon. Prolazi između dva policajaca, a jedan ga je blago pogurao štitom. Sveštenik mu se unosi u facu i pita:
-Šta me guraš? Prošao sam pored tebe, nisam te zakačio. Kakvo je to ponašanje?
Policajac ćuti, kao, uostalom i sve njegove kolege svo vreme. Odmah se stvara nadređeni (mislim da je imao čin majora, kako neko reče) i pita.
-Šta je, pope, šta se ti buniš?
Ovaj objašnjava da je prošao bez guranja, da je odgurnut bez potrebe…
Neko od okupljenih iza dobacuje majoru:
-Nije on za tebe pop, treba da ga oslovljavaš sa „Oče“!
Neko drugi dobacuje:
-Sišao sa planine, otkud on to zna, njemu su svi popovi…
Mi se pravimo da ne čujemo, major odlazi, eto ga oopet kroz nekoliko minuta.
-Tebi je pope mesto u crkvu, šta ćeš ovde?
-Gospodine, ja na sebi nemam mantiju, civil i građanin sam kao i svi drugi. Uostalom, Njegošđ je bio i vladika i vladar.
Opet neko dobacuje:
-Sad mu objasni ko je taj Njegoš!
Opet kreće tihi smeh u prvom redu. Major ode, par minuta kasnije se vrati, opeet obraćajući se svešteniku.
-Šta ti pope uopšte radiš ovde?
-Gospodine, crkva je uvek uz narod. A vi se upitajte gde ste vi.
-I ja sam sa narodom.
-Koji narod?
-Kako koji, pa gledaj koliko vas je ovde!
I tu je, blago rečeno, došlo do prekida filma. Sveštenik počinje da mu pominje oca, majku, bližu i širu familiju, da mu lupa epitete…
-Oče, pope, brate, smiri se… – govorimo mu…
-Ma koga on zaj… S kojim si ti narodom…- i novi red psovki…
-Oče, ne priliči da mu ti to govoriš. Ipak onaj odozgo gleda!
-Ma što ga ne zgromi već jednom, maltretira ljude ovde…
Primiri se situacijia nekako, major se na prvu psovku okrenuo i opet otišao… Šta da radimo, nećemo valjda da stojimo ovde do jutra? Bojana Ristić, tadašnji lider SPO-a, kaže da ljudi idu na trg, ali opet se niko ne udaljava. Zaključimo da, dok su ona i Jakov Stamenković, tadašnji poslanik DS-a i jedan od organizatora tu, niko neće da ide, nego da oni prvi krenu, a mi idemo za njima u tim grupicama. Kažemo majoru da ćemo da idemo po onom predlogu, grupice od pet-šest na par minuta. On se složio, jreće prva grupa – Bojana, Jakov, moj otac, ja, sveštenik i na kraju Ivan Krstić Krcko. Odjednom, iza mene neko komešanje, policija u gužvi, ne vidim šta se dešava, iako je to na par metara od mene. U tu gužvu uleće Bojana, odjednom se čitava stvar iskomplikovala. Ispostavilo se da je policija iz njima znanog razloga uhvatila Krcka s namerom da ga privedu, Bojana je uletela u gužvu da to ne dozvoli i epilog je bio da su ekspresno i nju i Krcka stavili u kola i odvezli. Tu je već atmosfera postala naelektrisana, pretilo je da se otme kontroli. Mene su, kao nekog ko je svako veče bio za govornicom kao voditelj programa, terali da preuzmem organizaciju organizujem nešto.
-Ljudi, od organizacije nema ništa, neće da dozvole, krenite svi na trg, tamo već ima ljudi koji čekaju da mi dođemo. Na trgu ćemo da se dogovorimo o daljim postupcima.
Tako je bilo. Svi smo krenuli na trg, nije bilo nikakvih problema, policija se jednostavno izgubila. Mi smo se razvukli u jednu podužu kolonu. Na trg sam došao u trenutku kada smo počinjali protest. Interesantno je bilo da lampioni nisu radili i da je trg bio, „slučajno“ u polumraku. I tako, svira „Bože pravde“ (tako smo počinjali protest), stoje ljudi, stoji policija, osećaš da se samo čeka da neko vikne „udri“ ili jedan od slogana protesta „ajmo ajde svi u napad“ i da sve ode dođavola. Na brzinu sa ljudima koji su bili na improvizovanoj bini se dogovaramo da pozovem ljude da se sklone sa trga u „rupu“, da ne budemo blizu policiji zbog eventualnih incidenata koji ne trebaju nikome i da čekamo vesti iz policije o Bojani i Krcku. Pritom kažemo i da je naša delegacija otišla kod Gojka Veličkovića (predsednik opštine u to vreme) da jednom za svagda rasčistimo to sa pravom na proteste i okupljanja. Ljudi mirno siđu, ostane trg prazan, malo popusti ona napetost. Posle možda sat vremena, stiže vest da dolaze Bojana i Krcko, kreće oduševljenje, oni stižu dočekani kao heroji. Sve je bilo u redu, priveli ih, uzeli izjave i pustili. Čak ni njima u stanici nije bilo jasno što su ih njihove kolege privele.
Druga incidentna situacija desila se nakon što je policija tukla demonstrante u Beogradu. Naši protesti su obično počinjali tako što bi smo čitali vesti. To je bilo vreme kada je internet bio u začetku, informacije su bile mahom iz medija. Ali, da je bilo pendrečenja u Beogradu prethodne večeri su svi znali mnogo pre nego su došli na trg. I došli su besni, kivni, naelektrisani. Kako znam? Zato što čim se završila himna i ja krenuo da ih pozdravim, otpočelo je zviždanje, skandiranje „ajmo ajde svi u napad“ i slično… I to tako bukvalno 25 minuta! Primaknem mikrofon ustima da nešto kažem, samo se pojača buka. Odmaknem mikrofon, kao, prestaće, počne blago utišavanja, primaknem mikrofon, opet salva zvižduka. Sada smo imali i ono iskustvo sa razdvajanjem, već smo se dogovorili da to opet ponovimo. Ali, kako to reći kad jednostavno od buke ne čujem samog sebe. Na molbe da mi daju samo minut da nešto kažem, odgovorili su mi nema šta više da se priča, ajmo ajde… Kad se nekako primirila buka uspeo sam da se obratim:
- Svi ste čuli šta se desilo sinoć u Beogradu. Do sada smo se trudili da budemo fer prema našim komšijama i rođacima koje je neko, mimo njihove volje, doveo ovde na trg da nam brane da protestvujemo. E, pa, više nećemo da budemo fer. Od večeras ovom trgu nadenućemo ime Trg srama i tu neka se nalaze samo oni koji treba da se nečega stide. Mi nemamo čega da se stidimo, zato ćemo da siđemo u „rupu“, a na trgu neka ostanu koji treba da se stide i srame zbog poteza svojih kolega.
Silaze ljudi bez problema, prilazi mi par drugara i pita što sam zvao da siđemo, trebalo je da pozovem da bijemo policiju. Gledam ih, pitam, šta misle da bi smo time postigli? Kažu ništa, ali bi nekom razbili glavu. Složim se da bi nekom razbili glavu, ali bi, verovatnije je, oni nama porazbijali glave i bilo bi ovo što su mi rekli – ništa. Incidenti nikom dobra doneti neće.
Interesantno je i da, u razgovoru sa drugarima i rođacima koji su bili u kordonu, smo imali informaciju da dosta njih podržava proteste, da je tu zbog komande i više sile, ali i da među njima ima onih koji jedva čekaju priliku da nekog tuku. Otkrili su nam par takvih kolega rekavši da obratimo pažnju na njih i da držimo „naše“ da ih slučajno ne provociraju.
