RUSKI POGLED ILI GENERAL ŽDANOV U OSLOBAĐANjU BEOGRADA
VLADIMIR KUZNjEČEVSKI
Pravi oslobodioci Beograda su Crvena armija i general Ždanov, dok je uloga titovih partizana godinama preuveličavana
U godinama kada sam radio u jugoslovenskom Beogradu, a to su bile sedamdesete, više puta sam učestvovao na svečanostima povodom oslobođenja Beograda. I svaki put me čudilo kako se u zvaničnim nastupanjima jugoslovenskih i beogradskih rukovodilaca mnogo pažnje posvećivalo ulozi boraca JNA u oslobađanju njihove prestonice i kako se skromno pominjala uloga istinskog oslobodioca ovog starog srpskog grada.
Odnosno, veoma mnogo se govorilo o general-pukovniku JNA, tada još uvek živom, Peku Dapčeviću, koji je gotovo sam oslobađao Beograd, a veoma malo o general-majoru Crvene Armije, komandantu 4. mehanizovanog tenkovskog korpusa, Vladimiru Ivanoviču Ždanovu, koji je zapravo i oslobađao jugoslovenski glavni grad od nemačkih trupa.
Te daleke 1944. pukovnik Peko Dapčević uistinu je učestvovao u oslobađanju Beograda. Ali samo učestvovao. Nadam se da će ovoga puta Srbi odati puno priznanje heroju Sovjetskog Saveza i narodnom heroju Jugoslavije generalu Ždanovu.
Stanovnici Beograda, koji su u oktobru 1944. slavili pobedu, nazvali su po imenu svog oslobodioca jednu od centralnih ulica glavnog grada Jugoslavije. Međutim, vremena su se menjala. Posle američkih bombardovanja Beograda 1999, liberalna proamerička vlada Republike Srbije na čelu sa Đinđićem odrekla se svoje realne istorije i preimenovala tu ulicu dajući joj naziv u čast učesnika Prvog i Drugog svetskog rata britanskog feldmaršala Montgomerija. Istina, kasnije se ispostavilo da taj britanski vojskovođa nikakve veze nije imao sa oslobađanjem Jugoslavije, pa je ulici vraćen njen stari srpski naziv.
NETAČNI PODACI U ENCIKLOPEDIJI
Inače, od gubitka istorijskog pamćenja ne pate samo Srbi. Nimalo nismo bolji ni mi, Rusi. Evo, preda mnom je na 82. strani otvorena zasad jedina Enciklopedija Velikog Otadžbinskog rata (
Veliki Otadžbinski rat 1941-1944. Enciklopedija, glavni urednik M. M. Kozlov. M.: Sovjetska enciklopedija, 1985). Obiman članak na temu
Beogradska operacija. 1944. godine. Na dve stranice se detaljno govori o tome kako se u oktobru 1944. razvijala „ofanzivna operacija trupa Trećeg ukrajinskog fronta, Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i trupa Otadžbinskog fronta Bugarske, koja je vođena od 28. septembra do 20. oktobra 1944. g.”.
Odakle je general armije M. M. Kozlov (sada već pokojni, umro je 1992) uzeo ove fantastične podatke da su Beograd oslobodile ove tri snage očigledno ostaje na njegovoj vojničkoj i istoričarskoj savesti. Međutim, ono zbog čega je zanimljiva ova enciklopedija jeste to da se u njoj na dva mesta (str. 82-83. i 668-669) govori o operaciji oslobađanja Beograda 1944. i da su navedeni svi njeni učesnici, čak i oni koji nisu učestvovali u operaciji, na primer, vojska Otadžbinskog fronta Bugarske. Čak je naveden i Hitlerov general – feldmaršal M. Vejhs, koji je držao Beograd. U ovoj enciklopediji samo nema istinskog oslobodioca Beograda, heroja Sovjetskog Saveza, narodnog heroja Jugoslavije (zvanje dodeljeno upravo za zauzimanje Beograda), generala Vladimira Ivanoviča Ždanova. Sem toga, u registru biografskih podataka na slovo „Ž” može da se pročita biografija člana politbiroa CK KPSS, A. A. Ždanova, general-pukovnika avijacije V. N. Ždanova, samo nema heroja Velikog Otadžbinskog rata, general-pukovnika tenkovskih trupa. V. I. Ždanova. Zašto?
Što se tiče oslobađanja Beograda, prema rečima generala Ždanova, sve je izgledalo ovako. U septembru 1944. Su trupe Trećeg ukrajinskog fronta pod komandom maršala Fjodora Tolbuhina krenule u pravcu Beograda. To je bio značajan strateški uspeh. Zauzimanje prestonice Jugoslavije povlačilo je za sobom izlazak Crvene armije na komunikacije grupe nemačke armije „E”, koje su bile locirane u Grčkoj, i potpunu blokadu Nemaca na Balkanskom poluostrvu. Zbog toga je Beograd branila moćna grupacija nemačke armije „F” pod komandom general-feldmaršala Vejhsa.
Sam juriš na Beograd počeo je 28. septembra 1944, ali je tek 12. oktobra 4. gardijski mehanizovani korpus pod komandom generala Ždanova uspeo da izađe na granicu grada prema mostu na reci Savi. Međutim, osvajanje mosta u hodu uz orkansku vatru iz suprotnog pravca nije bilo moguće bez velikih ljudskih gubitaka. Na drugoj obali Save Nemci su bili koncentrisali 40 tenkova, 170 topova i minobacača i drugo manje naoružanje. Zbog toga je Ždanov privremeno zaustavio ofanzivu i zatražio pojačanje.
U telefonskom razgovoru komandant fronta maršal Tolbuhin potvrdio mu je da će dobiti pojačanje, da će ubrzo krenuti jedinice 1. armijske grupacije NOVJ na čelu sa generalom Pekom Dapčevićem, na šta je komandant mehanizovanog korpusa rekao da mu nisu potrebni partizani, nego vazdušna i artiljerijska podrška. Tolbuhin ga je uverio da se dogovara sa general-pukovnikom avijacije Sudecom i da će uskoro na raspolaganje Ždanova stići nekoliko eskadrila 5. vazdušne armije i dva artiljerijska puka.
U međuvremenu su u pravcu mosta preko reke zaista stigli jugoslovenski partizani. Oni nisu povećali entuzijazam Ždanova, stigli su razdrndanim zaplenjenim kamionima sa otvorenim karoserijama u kojima je sedelo nekoliko desetina partizana u iznošenim uniformama i naoružanih puškama. U skladu sa njima bio je i njihov komandant potpukovnik Peko Dapčević, ne samo mršav, nego suv, u zaplenjenim vojničkim cipelama sa nemačkim pištoljem u futroli za pojasom.
ŽDANOVLjEVA PRIČA O BEOGRADU
Pošto je salutirao ruskom generalu, jugoslovenski partizan je raportirao da se on, po naređenju vrhovnog komandanta NOVJ, maršala Tita, stavlja na raspolaganje korpusu i da je došao da zajedno sa Rusima oslobađa Beograd. Pošto se pozdravio i rukovao sa jugoslovenskim kolegom, Ždanov je pokazao rukom u pravcu mosta: „Preko mosta je – glavni grad tvoje Jugoslavije. Jurišaj!“ Baš u to vreme Nemci su primetili aktivnost sovjetskih trupa i otvorili žestoku vatru na most. Videvši sve to i pravilno procenivši, Dapčević je odgovorio: „Nisam lud da šaljem ljude u sigurnu smrt”.
„A ja sam, znači, lud?“, planuo je Ždanov i, ostavivši jugoslovenskog saveznika, krenuo na punkt za vezu. Ponovo je uspostavio vezu sa Tolbuhinom i objasnio mu situaciju. Na kraju razgovora ljutito je izgovorio: „To je njihov glavni grad. Oni žele da ga oslobode. Ja nemam ništa protiv. Neka jurišaju. Ja svoje ljude neću poslati u boj dok ne dobijem pojačanje”. Maršal je malo ćutao, a onda rekao: „Vladimire Ivanoviču, Gazda (Staljin) je naredio. Partizani moraju ući u grad zajedno sa tvojim orlovima. Ne prigovaraj. Gazda je naredio da ih staviš na tvoje tenkove i da zajedno sa tvojim borcima krenu na juriš. Dobićeš pojačanje, već ide. Za zauzimanje Beograda dajem ti tri dana. Ali da u grad uđeš zajedno sa partizanima”.
Tri dana posle ovog razgovora jurišnici su tukli nemačke pozicije na drugoj obali Save, a onda su u bitku ušli artiljerijski pukovi. Posle toga je Ždanov na svoje tenkove zaista posadio sovjetsku pešadiju i jugoslovenske partizane i korpus je prodro u glavni grad.
Sudeći prema pričanju Vladimira Ivanoviča, za vreme juriša na Beograd, nikakvih drugih trupa sem 4. mehanizovanog korpusa i partizana Peka Dapčevića ni blizu nije bilo, tim pre, nije bilo bugarskih vojnika.
Sa general-pukovnikom Pekom Dapčevićem imao sam priliku da razgovaram 21 godinu posle razgovora sa generalom Ždanovim. To se desilo za vreme mog rada u Sovjetskoj ambasadi u Beogradu. Na proslavi redovne godišnjice oslobođenja Beograda javno sam ispričao o razgovorima kojih me udostojio general Ždanov 1959. godine. Posle zvaničnog dela u sali za prijeme, prišao mi je sa čašicom u ruci omršav general-pukovnik JNA i predstavio se: Peko Dapčević. Tada je već imao 67 godina, ali je izgledao veoma otmeno i živahno. „Sve si ti, prvi sekretare,tačno ispričao“, rekao je on, „sve je baš tako i bilo sa oslobađanjem Beograda”.
https://www.standard.rs/2014/10/22/...-zdanov-u-oslobadjanju-beograda/?ns_abc=latin
