upravo je to uradjeno sa filiokve koji direktno proistice iz jednosustnosti
iste sustine ako je Bog Duh? to niko ne osporava, ali tvoji oci su se bavili supstancom, tvarju
Ma, ne, bre, što raspravljaš kad nisi upoznat sa osnovnim stvarima i problemima oko filiokve, probem sa filiokve je na ravni večnog ishođenja sv.Duha i od Sina, kao i na ravni razlikovanja Ipostasi u sv.Trojici, jer se ishođenje sv.Duha bazira na ravni odlika Ipostasi Oca, što nisi pročito ono što sam postavio od sv.Grigorija Niskog, ako ga uopšte i priznaješ, jer ovo sve što sam dosad čito od tebe je sve na protestantskoj osnovi.
Ko se bavio supstancom i tvarju, gde to ima konkretno, opet sam ti dao izvod iz Jevsevija Kesarijskog koji je za tebe bio jedini ispravan, evo prevod na naški iz Sokrat Sholastik moram da postavim iako je dugačko :
" У то време, Јевсевије звани Памфил, који је био на сабору, и коме је
припало епископство у Кесарији Палестинској, дуго се мучио и
размишљао, да ли да пристане на образац вере изнет у Никеји? Али
пошто се сложио са многим другима, потписао је да пристаје, и препис
тог обрасца послао је народу своје епархије, и том приликом је
протумачио значење речи „једносушни", како се не би изазивала
сумња. Ево како је гласила та његова посланица:
„По свој прилици, чули сте, љубљени моји, за веру Цркве коју је
написао велики Сабор, који је сазван у Никеји јер, обично глас иде
напред, па тек онда следе догађаји. Али да истина која иде од уста до
уста не би дошла искварена до вас, сматрам да је заиста потребно да
вам пошљем образац вере коју смо приложили, а после и други образац
да знате шта је додато оном шта сам ја написао и шта је обнародовано.
Образац за који се зна да постоји код нас, читан је пред нашим царем,
Богу љубазним, и сви рекоше да је добар и прихватише га, а ево како
он гласи:
Као што примисмо, и до крштења и после крштења од оних који су
пре нас били епископи, као што се научисмо из божанствених књига,
како веровасмо и учисмо док смо били свештеници, а сада епископи,
исто тако верујемо и сада и показујемо вам нашу веру. И ево је:
Верујемо у једног Бога Оца сведржитеља, који је све створио, и што се
види и што се не види. И у једнога Господа Исуса Христа, Реч Божију,
Бога од Бога, Светлост од Светлости, Живот од Живота, Сина
јединородног који је рођен пре сваке твари, који се родио пре векова од
Оца, кроз кога је све постало, који се оваплотио ради нашег спасења и
поживео међу људима и страдао, и васкрснуо у трећи дан, и вазнео се к
Оцу, и (који ће) опет доћи у слави да суди живима и мртвима. Верујемо
и у једног Духа Светога. Верујемо да сваки од њих јесте и има своје
биће: да је Отац - истински Отац, Син - истински Син, Дух Свети -
истински Дух Свети. Тако рече и Господ наш шаљући ученике Своје да
проповедају (Мт. 28, 19). У овом смо утврђени, тако мислимо, тога смо
се држали пре, па ћемо се тога држати и до смрти, боравећи чврсто у
тој вери, бацамо анатему на сваку безбожну јерес. Колико познајемо
себе, све смо то осећали у срцу и у души, све то осећамо и сада, и да ово
искрено казујемо, узимамо за сведока Бога Сведржитеља и Господа
нашег Исуса Христа, у колико смо спремни доказати и убедити вас, да
смо и у прошла времена тако веровали и исповедали.
Када је саслушано оно што смо овде разложили о нашој вери, нико се
не нађе са намером да било шта заборави.
Штавише, сам цар је први
посведочио да је оно сасвим верно, и да и он тако мисли, па је касније
наложио да сви пристану на то, и да потпишу све догмате и да остану
сложни у томе, додавши само ову реч „једносушни".
И ту реч
протумачио је он, рекавши, да се једносушност не односи на својство
тела, да Син није произашао од Оца кроз деобу, нити кроз истицање јер нематеријална, духовна, бестелесна природа не може подићи ни под која телесна својства. А да би се то могло представити, потребно нам је да се служимо божанственим и тајним језиком. Таква је философија била у нашег мудрог и побожног цара, и епископи због речи „једносушни", овако саставише веру: /следи текст Никејског символа вере, који смо већ навели - прим. приређивача/.
Па како је овај облик вере обнародован, то ми не можемо да
пропустимо а да не прокоментаришемо изразе као што су: „из суштине
Оца" и „једносушног Оцу", онако како је тамо напоменуто. Због тих
речи појавише се питања и одговори, и са пажњом је разматрано шта те
речи значе.
Дакле, „из суштине," признају они, намењене су на то, што
и ако је Син од Оца, он опет није део од Оца. А тако мислимо и ми, јер
све то се слаже са побожном науком која учи да је Син од Оца, али не
тако да би Он био део Очеве суштине. Због тога смо усвојили тај
смисао и потврдили. Дакле, нисмо одбацили реч „једносушни," јер нам
је на уму то, да се одржи мир и да не отпаднемо од правог облика
мисли. Због тога смо и прихватили и изразе: „рођеног, несазданог" јер
„творити", то је општи појам за све ствари које је Син створио, али са
којима Он нема ничега сличног.
Дакле, Он сам није створен, као што су
ствари које је Он створио, него је Он биће узвишено над свиме што је
створено. И та суштаственост, по божанској науци, родила се од Оца
неисказано и недостижно. С тога то не може појмити никаква саздана
природа. У истој мери посматрани су и ови изрази: да је Син једно-
сушан Оцу, тј. једносушан по облику тела или тако као што бива код
смртне творевине, али то не може бити нити кроз деобу, нити кроз
истицање, ни тако да се промени суштина Очева и Његова сила, у
колико природа, коју има Отац, није рођена нити је налик на нешто
такво. Бити једносушан Оцу, рећи ће толико, да Син Божји нема у себи
ништа што би било слично стварима које се рађају, него је у сваком
односу подобан једноме Оцу - родитељу, и има своје суштаство не од
друге које ипостаси, ни суштине, него од Оца. И чим је ово питање
изведено до јасности на овај начин, у толико пре били смо спремни да
примимо оно шта се налази у древним рукописима који су настали од
познатих епископа и писаца, који су раније излагали своје мисли о Оцу
и Сину, и употребише реч „једносушни". И то нека буде доста што
рекосмо за састављено исповедање вере на који смо пристали сви, и то
не тако једноставно, него по основама о којима је била реч, и које смо
усвојили. После обављеног посла о вери, мислили смо да је на свом
месту да примимо и оно што написаше епископи и обнародоваше, а то
је анатема, јер се тим расписом забрањује увођење речи којих нема у
књи-гама Светог Писма, а због којих је и настао овај метеж у Цркви, и
ово колебање. Па као што ни у једној од богонадахнутих књига нема
израза „из небића," „ни из чега," „било је време када не би Сина," и
томе слично, зато смо одлучили да није корисно да се те речи користе и
уводе. С оваквим мишљењем су се (сви) сложили. Да напишемо ову
посланицу, на то нас је нагнала прека потреба: желели смо показати
колико смо били пажљиви према нашем послу док смо расправљали и
док смо се сложили, па и то, како смо се од самог почетка, па до овога
часа задржавали, не дајући пристанак, све док не утврдимо да се
налазимо на правом путу. Па када се испитало шта значе поједине речи,
и када се утврдило да се те речи слажу са онима које су прихваћене у
нашем обрасцу вере, прихватисмо их без препирања, уколико у њима
нема ничега оспоравајућег."
Ето, ово је посланица коју је послао Јевсевије Памфил у Кесарију
Палестинску.
Vidiš

, boldovao sam ono bitno i "tvoj" Jevsevije Kesarijski i car Konstantin i episkopi na Nikeji su svi složili da jednosuštan nema veze sa supstancom i tvarju, nego je Sin jednosuštan sa Ocem na način .......
А да би се то могло представити, потребно нам је да се служимо божанственим и тајним језиком. ( Jevsevije Kesarijski)
I, što češ sad.
Baš kao :
На крају
симбола вере појављује се списак
анатема, које су биле осмишљене да изричито одбаце тврдње Аријанаца.
- Став да је било време када га није било тј. „Беше када Га не беше” је одбачен како би се одржала вечност Сина са Оцем.
- Став да је променљив или подложан промени тј „да је променљив, или преобразив,” је одбачен како би се одржало да је Син, као и Отац, изнад било каквог облика слабости или кварљивости, и најважније, да није могао отпасти од апсолутне моралне савршености.
dakle, oni su spakovali ariju nebuloze kao da je ikada neko tvrdio da je Hristos могао отпасти од апсолутне моралне савршености.! - jel vidis to koji su ti ti oci zli ljudi, i kako pokvareno namestaju?
- „Беше када Га не беше” - ajde kako to iko moze da tvrdi ako zna da je Hristos Pocetak - Stvaranja Bozijega? znaci da su izmisli da je aroije to uopste i rekao! trebao im razdor, neprijatelj da bi se dokazali caru da su oni ti koji su crkva, ako pobede, isli su na sve ili nista... car je pozvao nekoliko puta vise otaca, a koliko njih se odazvalo?> samo mali deo! nisu hteli da idu u to osinje gnjezdo!
potom se arijanstvo bukvalno uvaljalo u blato, a sta je istina iz ovoga, to ko zna ako je ista:
https://hr.wikipedia.org/wiki/Arijanstvo
Sabor u Nikeji je posle završetka rada poslao jednu poslanicu crkvi u Aleksandriji i braći u Egiptu :
" „Ливији и Пендаполису шаљу поздрав у Господу епископи који се сабраше у Никеји, и који беху на великом и светом Сабору.
Како се, по благодати Божијој, и по вољи цара Константина, који нас
позва из разних места и области у Никеју, састави велики и свети
Сабор, то се показало да је прека потреба, да и вама свети Сабор
напише, како би сте знали, шта се дешавало, шта се расправљало и шта
је утврђено и прихваћено. Пре свега разматрало се питање о нечастивој
и незаконитој јереси Арија и његових присталица. Ту је био и цар
Константин. На то су сви дали глас да се на ту нечастиву науку баци
анатема. Свети Сабор је анатемисао и све оне речи и имена којима је
Арије хулио Сина Божијег, говорећи: да је Син Божји из небића, да је
било времена када није било Сина,
да се у Њему може наћи и добро и
зло како кад хоће, и да је Он створен као и остала творевина. Свети
Сабор је једва могао издржати да слуша тако нечастиво и махнито
учење, такве покуде и такве рђаве речи. Не желимо да казујемо о томе
да не би сте помилили, као да ми нападамо на човека, који је за своје
грехе нашао оно што је тражио. Његова нечасна наука била се тако
осилила, да је у погибао повукла и Теону Мармаријског и Секунда
Птоломејског, јер су и они предати анатеми. Међутим, Божија благодат
нас је опростила те зле науке, те нечастивости, тог хуљења, па и самих
тих особа које су настојале да помуте памет народу и да га поделе...... "
Ovo je zvanično pismo Nikeje u kome se objašnjavaju zablude i jeres Arija, i na mnogim drugim mestima i istorijskim izvorima se slično pominje oko jeresi Arija i to su opšte poznate stvari o tome šta je učio i propovedao Arije i njegovi sledbenici. Kakva crna teorija zavere i nameštanje, pa bre i car Konstantin se složio i prihvatio je sve iz Nikeje, i opet "tvoj" Jevsevije Kesarijski je toliko pohvalno pisao caru Konstantinu, i opet šta češ sad i ovde da kažeš na to.
Osnovna zabluda i jeres Arija jeste da Sin nije jednak Ocu i da je bilo vremena kada Ga ne beše i da pre rođenja ne beše i da je postao iz nebića, i da je Sin postao iz neke druge suštine i da je stvorenje i da je promenjiv.
I, ti si to slično napisao ovde :