Srpska artiljerija
U sastavu crnogorske Sandžačke vojske nalazile su se i tri srpske baterije. One su još na Drini pridodate vojsci serdara Janka Vukotića. Hrabrošću svoje posade i komandira kapetana Dragoljuba Mladenovića, te baterije su se proslavile i ostale u sećanju svakog vojnika.
Srpski ariljerci, znatno vičniji od crnogorskih u rukovanju topovima, posebno lakim francuskim "debanžovcima", na zajedničkim položajima koristili su svako zatišje da crnogorskim tobdžijama prenesu svoje znanje.
Tri srpske baterije dobile su i izvršile poslednje naređenje, smestivši se uoči bitke levo od Preprana, iznad samih Polja, na brdu zvanom Borovnjak.
Na Badnje veče, kada je rodbina iz krajeva bližih Mojkovcu došla da obiđe vojnike i donese im sve što se imalo, bateriju kapetana Mladenovića i druge dve srpske baterije obišla je grupa crnogorskih staraca i žena.
Starci su zamolili Mladenovića da im pokaže topove, a kada je on udovoljio njihovoj želji, po starom crnogorskom običaju nazdravljalo se ne samo vojnicima već i topovima, dok su žene iz torbi vadile čarape, rakiju i hranu i time darovale srpske vojnike.
Pobednici, pobeđeni
"Iako zalud", kako je serdar Janko Vukotić rekao u poslednjoj poruci svojim junacima, bitka je dobijena i okončana 10. januara, a slava oružja crnogorske Sandžačke vojske u, kako su ga Crnogorci nazivali, Veljem ratu, krunisana je mojkovačkom pobedom i ispunjenjem duga prema bratskoj srpskoj vojsci.
Delovi dve austrougarske divizije, 53. i 62, ukupno 14 bataljona, zaustavljeno je i naterano na povlačenje. Tri velika dana na Mojkovcu protekla su u neprekidnim borbama. Crnogorska Sandžačka vojska je bila svesna da je to bitka za uspešno povlačenje srpske vojske zbog čega austrougarska armija nije uspela da zatvori "mojkovačka vrata".
Ta kapija je ostala slobodna čak i kada je srpska vojska već preko Albanije izbijala na more.
Još ne znajući za katastrofu, za više od 280 topova koji su četiri dana i četiri noći, po naređenju generala Vebera, tukli po Lovćenu, crnogorski promrzli i izgladneli vojnici su na Mojkovcu odbranili staru granicu na Tari.
Vest o padu Lovćena nekoliko dana kasnije delovala je kao grom iz vedra neba, jer je svaki od vojnika znao: kada padne Lovćen palo je Cetinje, a kada padne Cetinje pala je i Crna Gora.
