Izvinite što ste nas bombardovali

Ovaj tekst pokazuje sav idiotluk raznih Ceda, Sonji, Biljani, B92...

http://www.nspm.org.yu/koment 2006/2006_djv_pol5.htm

Đorđe Vukadinović

Izvinite što ste nas bombardovali

U zgusnutom programu martovskih, više ili manje istorijskih i kontroverznih obletnica, jedan datum se izdvaja kao posebno osetljiv i delikatan, iako, bar na prvi pogled, ne bi morao, niti smeo biti takav. Zapravo, moglo bi se reći da je upravo tog 24. septembra 1999. udaren temelj dubinskog nesporazuma između srpskog društva i srpske postpetooktobarske društvene elite, i da se od tada ovaj nesporazum obnavlja i produbljuje sa svakom neadekvatno obeleženom godišnjicom.

Tokom gotovo čitave prethodne decenije, srpska, više ili manje demokratska (opoziciona) javnost imala je pred sobom tehnički složen, ali vrednosno i kognititivno jednostavan zadatak. Znalo se na kojoj su strani dobro, pravda i istina, i podrazumevalo da Milošević, odnosno «rezim», stoje uvek nasuprot tome. Slika je bila crno-bela, oštrih ivica, bez nijansi, i u suštini predstavljala samo obrnuti odraz modela «patriote-izdajnici» koji je izdašno plasiran sa režimskih medija i ekrana. Ovoga puta, međutim, stvari su stajale drukčije. U trenutku kada je NATO bombardovanje počinjalo, Milošević je verovatno bio neviniji nego bilo kad tokom svoje političke karijere, i po prvi put od raspada SFRJ i početka obračuna na prostoru bivše Jugoslavije, bilo je očigledno da nije bio glavni, niti jedini krivac. Ali kombinacija političkog i životnog oportunizma dovela je do toga da je značajan deo opozicione elite gotovo prespavao NATO intervenciju, i nekako po inerciji nastavio da i za to optužuje Miloševića. Ili, u najboljem slučaju, odgovornost ravnomerno rapodeljuje između njega i Alijanse. Narod, međutim, tu priču nikada nije progutao, bez obzira što je, razočaran i izmoren njegovim «pobedama», naredne godine ipak oborio Miloševića.

Nakon 5. oktobra stvari su u tom pogledu postale još gore. Delom pod pritiskom sve brojnijih, znanih i neznanih, zvaničnih i nezvaničnih, «medjunarodnih predstavnika», ali više samoinicijativno, u neukusnoj revnosnosti podanika prema često i neizrečenim željama gospodara, sećanja na 24. mart, nepravedno bombardovanje i faktičku otmicu Kosova, sistematski je potiskivano na margine medijske pažnje i kolektivne svesti. I to na takav način i u tolikoj meri, koju, ubeđen sam, niko «spolja» zapravo nije ni tražio, niti očekivao, a koja je je predstavljala pravi božji dar za u to vreme gotovo nokautirane srpske radikale. Udvorički refleks s jedne, te nečista savest i goli interes, s druge strane, dovodili su do, katkad, otužnih i tragikomičnih posledica, kao što je, na primer, uzdržavanje naše delegacije prilikom glasanja o zabrani oružja sa osiromašenim uranijumom u UN, neukusno paradiranje Atlanskog saveta po saveznoj skupštini i medijima, ili situacije u kojoj čelnik DOS-a pred američkim senatorom Vojnovičem brani nužnost NATO intervencije.

Nije, razume se, bilo realno očekivati da velike sile, na čelu sa SAD, tek tako javno priznaju svoju grešku, ali isto tako, nije bilo nikakvog razloga da srpske demokratske vlasti tek tako amnestiraju «medjunarodnu zajednicu» za ono što je ovaj narod doziveo 1999. godine. Bez obzira šta je bilo presudno za ovakvo držanje srpske politike posle Miloševića – pokušaj da se Vašington i Brisel pridobiju na svoju stranu u borbi za prevlast unutar DOS-a, iskrena zelja da se otvori nova stranica u odnosima sa svetom, zahvalnost za pomoć pri rušenju Miloševića – ono je u očima velikog dela srpske javnosti bilo sramno i suštinski ponižavajuće. Povrh toga, takvim de facto unapred i blanko amnestiranjem medjunarodne zajednice, koje je u nekim ekstremnim slučajevima išlo gotovo do mazohističkog «izvinite što ste nas morali bombardovati», propuštena je možda poslednja prilika da se odnosi između Srbije i sveta postave na zdravu i obostrano realističniju osnovu. A ne da se, kao što je trenutno slučaj, stvara lažna slika o tome kako mi (kao) žarko želimo u Partnerstvo za mir i NATO, a oni nam, eto, stalno postavljaju neke nove uslove, koje mi, avaj, nikako da ispunimo.

Stranci su, verovatno, u početku bili malo iznenađeni, ali su lako i rado prihvatili po njih povoljnu i opravdavajuću interpretaciju, koja se, uostalom, dobro uklapala u već postojeći obrazac njihovog javnog mnjenja, kao i vizuru uticajnog dela srpskog nevladinog sektora. Tako je «medjunarodna zajednica» nastavila sa starim pritiscima i novim zahtevima – od Haga, preko Međunarodnog monetarnog fonda, do Kosova – koji su, i pored nesumnjivo dobre volje srpskih vlada, sve teže mogli biti ispunjeni. Pri tome je stvoren ključan i potencijalno tragičan zaplet: kao vrhunsku nagradu za sve, iz ovih ili onih razloga bolne i teško ispunjive političke i ekonomske uslove, medjunarodna zajednica nudi «ubrzan pristup evro-atlanskim integracijama», koje bi (naročito u svom «atlanskom» delu) za Srbe, nakon svega što se dešavalo na relaciji Srbija-NATO tokom devedesetih godina, u najboljem slučaju, mogle biti privlačne samo kao instrument i pomoćno sredstvo za ostvarenje nekog od strateških nacionalnih ciljeva. I to nema nikakve veze sa, dakako, neophodnim «okretanjem ka budućnosti» i «oslobađanjem od Miloševićevog nasleđa».

opet Čeda......dokle?

Dok se ti pitas.

Arnold_Layne:

opet Čeda......dokle?

Kliknite za proširenje...

Hoces Lukovica i B92?


U izlivima neprimerenog, netrpeljivog i vulgarnog govora ne zaostaje ni kolumnista Petar Luković. Evo kako on piše o ovom profesoru: “Ne umem da objasnim zbog čega tako reagujem na akademika Kostu Čavoškog. Bilo je žešćih fašista od njega, čak i simpatičnijih nacista, ali njegovo okruglasto SS lice, koje liči na nedopečenu picu koja govori budalaštine, bilo je previše za moju neotkrivenu bolest. Pokušaj da se verbalno obračunam s akademskom budalom. Negde sam video Čavoškog u SS uniformi koja mu je, onako punačkom, lepo stajala, naročito mrtvačke glave koje ga čine ponosnim“. Nije ostao pošteđen ni profesor Žarko Puhovski. On je, samo zato što se usudio da na drugačiji način problematizuje ulogu i delovanje nevladinih organizacija, bio izložen neprimerenim napadima, i to upravo od zagovornika borbe protiv govora mržnje. Posebna specijalnost Lukovića je njegova uporna karakterizacija i opisivanje mentaliteta srpskog naroda. U tim ocenama on demonstrira apsolutni nedostak mere i služi se najprizemnijim diskvalifikacijama: „Sreća je da se Pahomiju diže ***** na mlađahne pravoslavce. Srpska je nada da još nije sve izgubljeno i da se erektivna vatra iz Vranja može raširiti do svake upotrebljive genitalije kao patriotska petarda. Translated on na hrvatski: sve dok guzimo decu, za Srbiju ima nade. Kako Cvijanoviću, DB slučaju, objasniti da je njegova seksualna želja za Biljanom Plavšić plod srpske potrebe da poštujemo evropske standarde i guzimo ženske zločince starije od 90 godina. Ovako, negde između 9. i 12. mesta, poniženo čekaš Wild card da nas, eventualno, pozovu na Svetsko prvenstvo iduće godine u Japanu. Morali smo čak, što Srpsko Nacionalno Biće nikad oprostiti neće, da se ponosno naguzimo i čekamo da nas karaju. Što za srpsku erotsku zabludu nije loše, naročito kad se dupe razradi i počne da uživa. Jeste da Kosovo nije Srbija, ali je zato slatko: samo guzi“. Kako okarakterisati ovakav način govora ? O kakvoj slobodi govora se može govoriti kada je u pitanju ovakav neprimeren način diskvalifikovanja srpskog naroda? Ovde je očigledno reč o otvorenom rasizmu, ali to ne zanima Udruženje nezavisnih novinara Srbije jer su oni do sada bili budni samo kada treba da osude manifestacije govora mržnje na onoj drugoj strani, a njihov član Luković samo neguje specifični humor i satiru.

Ni pojedini tzv. nezavisni intelektualci ne zaostaju mnogo za ovim poslenicima novinarske reči. Aleksandar Bošković, antropolog naše svakidašnjice, u emisiji „Peščanik“, specijalizovanoj za ostrašćenu borbu protiv govora mržnje, ovako je govorio iz svoje uzvišene antropološke perspektive o našoj aktuelnoj društvenoj i političkoj situaciji: “Pošto se ja bavim Balkanom, onda je meni fenomenalno baš zbog te duboko uvrežene nenormalnosti. To je nekakvo odsustvo normalnosti, koje je naravno prisutno svuda. Međutim, ovde je to podignuto na nivo nekakvog nacionalnog karaktera, ako hoćete i nacionalne kulture, tako da je ovde normalno biti - nenormalan. Slično tome, moja ideja je da sa ljudima sa ovih prostora treba razgovarati vrlo oprezno. Vi ne možete nekoga ko dolazi iz Srbije posmatrati kao normalnu i uračunljivu osobu. Neke stvari se ne pominju. Na primer, Kosovo se ne pominje ili se pominje vrlo oprezno. Ovde svi žive nekako zarobljeni u prošlosti“. Ovo su, dakle, ti epohalni naučni uvidi antropologa Boškovića o našem karakteru i mentalitetu, a mogu poslužiti samo kao dobra ilustracija da se u našoj javnosti više ne biraju reči i kvalifikacije. Međutim, ovaj antropolog je došao do istinskog otkrića da je naša prava priroda zarobljena u endemskoj nenormalnosti, a jedini izlaz je da se ovaj nenormalni, infantilni i nedorasli narod stavi pod protektorat Havijera Solane, kao dežurnog vaspitača koji će pokušati da nas civilizuje, unormali i uljudi! Zaista, veliko je pitanje da li će naša antropologija preživeti da nema ovako originalnih i naučno fundiranih nalaza koje nam je Bošković prezentirao.

Govorićemo danas o američkoj efikasnosti, posebno u rešavanju kriza kao što je ona koja je bila kod nas. Amerikanci jesu bili veoma efikasni u istrebljivanju bufala i Indijanaca. Bili su efikasni i kada su krvavim građanskim ratom oslobodili crne robove da bi ih i dalje držali u ropstvu. Kontradiktorno? Samo onima koji bezrazložno veruju kako su Amerikanci dobri. Recimo da je Linkoln stvarno verovao da su svi ljudi jednaki po tome što imaju “besmrtnu dušu”. Neuobičajeno za Amerikanca i možda je time zaslužio da bude isklesan u steni. Ali da li su to bili ciljevi ostalih? Ako su toliko humanisti zašto nisu dali jednaka prava Indijancima? I naravno, crnci su de facto ostali u statusu robova narednih 100 godina (1865 – 1965). Zašto je onda vođen rat? Da bi se crna radna snaga “oslobodila” u smislu da ne bude vezana za plantaže na Jugu, već i da može da se prodaje na Severu. Tako su crnci zatvarani u geta i radili poslove koje ni jedan belac ne bi radio. Zašto? Zato što bi belci otišli na Zapad. Odlazili su i crnci. Bilo je celih crnih gradova na Divljem zapadu. Ti gradovi su nemilosrdno gušeni. Bitna godina za američku istoriju je bila 1871, kada je crncima zabranjeno da imaju oružje (jedno od osnovnih prava američkog građanina, definisano drugim amandmanom). Iste godine je KKK preimenovan u NRA. Ova saznanja imam zahvaljujući seriji South Park.

Opet pričaš o stvarima koje nisu bitne za nas, počisti prvo svoje dvorište. OK, čistim. Razbijamo još jednu omiljenu zabludu ekstremnih mondijalista u Srbiji. Zabludu o tome kako su Amerikanci efikasno rešili krizu i srušili Miloševića. Recimo da je to tačno. Od početka NATO agresije (mart 1999) do pada Miloševića (oktobar 2000) je prošlo godinu i po dana. Pa baš i nije neka efikasnost kada se uporedi odnos snaga NATO i Srbije. Jasno, velika krivica je na onima koji su morali da zamene Miloševića, ali zašto ih onda Ameri nisu efikasno podučili da ne prave sranja. Osim toga, najzaslužnija osoba za pad Slobodana Miloševića je on sam. Nije li on sam nasilno promenio Ustav, nije li on sam sebi skratio mandat i uveo da se predsednik SRJ bira neposredno. Da se to nije dogodilo, DOS bi verovatno dobio većinu u Srbiji, ali bi lojalni Crnogorci omogućili režimu da zadrži vlast. Bio bi to jak udarac Slobi, ali nedovoljan da ga sruši. Vlast bi se održavala još neko vreme dok se sama ne uruši, a možda čak do kraja mandata.

Naravno, to nije sve. Zato što je Srbija pod nekim vidovima sankcija od strane USA u periodu od 1991. Efikasnost znači brzinu u donošenju odluka i njihovom sprovođenju. Zašto je onda Amerikancima trebalo 8 godina da donesu odluku kako je “srpsku agresiju” nemoguće zaustaviti drugačije osim silom? Zašto su se zadovoljili satanizacijom? Zašto su nas tako dugo davili sankcijama kao zmija žabu?

Možda zato što oni jesu bili efikasni. Efikasnost je inače samo merilo ostvarenja postavljenih ciljeva. A da li je njihov cilj bio da reše krizu? Naravno da nije, zato što im je ona prokleto odgovarala. Evropa je ekonomski džin, politički crv, vojni patuljak. Tako je rekao jedan američki general. Na Amerikancima je bilo da to dokažu. I dokazali su stalnim potpaljivanjem krize, sve dok se nisu “smilovali” da intervenišu i onda je ceo svet aplaudirao njihovoj “efikasnosti”. Najzad, nije li američki đak bio i Sloba, kao što su uostalom bili Sadam i Osama.

Pomenuću, samo pomenuću zbog toga što nemam mnogo podataka, i hapšenje Karadžića i Mladića (ili Bin Ladena i Zarkavija). Zašto ih već nisu uhapsili kad su toliko efikasni? A vidimo I u Iraku kako su efikasni.