Igra - sastavi priču

i ređao prostoproširene rečenice na tost premazan sirom i zelenom salatom.. sa prstohvatom soli.. a potom sa zadovoljstvom jeo sopstvene reči kao sendviče

Kliknite za proširenje...

Šta si se zarazio Pavićem ovih dana, a?



Lepo, lepo... baš lepo

Šta si se zarazio Pavićem ovih dana, a?
Lepo, lepo... baš lepo

Gospodar kosmosa je stajao sam ispred galaktičkog ogledala.
- Kako izgledam?
- Lepo.
- Ne, stvarno, kako izgledam?
- Lepo lepo.
- Ne zezaj me.. - govorio bi sebi i sam sebi odgovarao.

Kosmos je ovih godina mrtav. Beskrajno prostranstvo planeta kometa crnih rupa i magluština.. Bilo mu je jako dosadno u ovoj svemirskoj pustari od kosmosa.

- Ne zezaj me.. ozbiljno te pitam. Kako izgledam?
- Lepo, lepo... baš lepo. - odgovorio je sebi a onda mahnuo rukom.
- Bjah.. Šta mi vredi izgled, za koga se doteravam.. kad sam saaam saaaam.. sasvim sam.. saaAAAaam.

Unutrašnja strana kosmičkog vetra tog trenutka šapnu mu na uvo nešto nerazumnjivo. Gospodar se prenu.

- Molim? Zar postoji još neko sem mene?

Vetar se brujavo nasmeši. Činilo se da su gospodaru sveg poznatog kosmosa prošle sve kosmičke praznine kroz šuplje kosti paralelno sa tim smeškom.

- Ko si ti?...
- fijuuuuu... - odgovori unutrašnja strana vetra...
- Ko? - upita ponovo
- Uzmi hazarski rečnik idiote - reče mu vetar već pri kraju živaca.
- Gde se nalaziš? - gospodar je poče okretati oko sebe..
- U predelu slikanom čajem..
- Gde je to? - gospodar je zbunjeno samo nizao pitanja..
- U kućici staklenog puža - igrao se vetar...

- Ma.. edi govna - reče iznerviran gospodar kosmosa..
Vetar utihnu i nastade kosmički muk.

- Ne stvarno.. kako izgledam?
- Lepo, lepo... baš lepo - odgovori sebi..

------------------

biserni klavir
delfin
neonska reklama
morska kiša
sirena
stakleni grad

Duboko na dnu mora, u staklenom gradu Posejdona, njegova najmlađa kći, mala sirena, dosađivala se na časovima solfeđa i lenjo i bezvoljno lupkala po beloj d2 dirci skupocenog bisernog klavira. Maestru delfinu koji joj je držao časove ili je, barem, protraćio mnoge sate u pokušajima da to učini, ovakvo ponašanje je konačno prekipelo pa briznu u stravično neutešan plač, piskav i gromoglasan u isto vreme. Suze su frcale na sve strane, ali to se, naravno, uopšte nije primećivalo jer su se nalazili u vodi. Zbog toga su suze, kako ne bi ostale neprimećene, pojurile uvis, uvis, skroz do površine, a onda i dalje, prema oblacima, odlučno i nezaustavljivo.
Galeb koji je odmarao na obali čučeći na velikoj neonskoj reklami, odjednom je, u čudu, posmatrao kako se ka nebu diže morska kiša.

antibiogram
dajemo
senzitivno
danas
zamisliti

antibiogram
dajemo
senzitivno
danas
zamisliti

Superbakterija je upravo postala još više super. Pitate se kako je to moguće? Moguće je. Zato što je od obične superbakterije evoluirala u smart super superbakteriju. Više je nijedan antibiogram ne može pronaći i sve lagano postaje senzitivno na nju. Implementacija tcp/ip tehnologije omogućila je bakterijama da se softverski izdignu iznad biološkog nivoa i na taj način primene neke tehnologije kao što su fajervol koji im omogućava da ostanu skrivene. Potrebno je samo dodeliti ip adresu svakoj bakteriji i potom uključiti ruting protokol na hostovima. Naravno, danas smo hostovi mi ali uveren sam da će u budućnosti i ta mala zadrška pasti pred najezdom najsavršenijeg oblika života. Da bi se bolje razumela ova propagacija odnosno progresija potrebno je zamisliti beklasno društvo u kojem je pojedinac i skup pojedinaca u istoj klasnoj grupi. Dakle svest bakterija je najbliže opisana definicijom "oni koji behu jedno". Zato ovim oblicima života dajemo karakteristike pred kojim padaju svi ostali klasni organizmi. Međutm super superbakterijama je moguće doskočiti. Da bi se neprijatelj pobedio potrebno ga je prvo podeliti. Jedino pozitivnom super superbakterijom se vredi boriti protiv negativne super superbakterije. Zato postoje super super probiotici. Inače nema šanse da ih pobediš.. jedino ako si neki super supermen. A to bi stvarno bilo super super.

Kanonada
Himna
Mačevalac
Pehar
Boza i limunada
Bukvar

fali senzitivno

Kanonada
Himna
Mačevalac
Pehar
Boza i limunada
Bukvar

Pljuštala je kanonada udaraca i uboda. Veštim pokretima izbegavala je svaki pokušaj da senzor protovničkog mača dotakne njeno odelo. Ipak je ona bila iskusni mačevalac. Kao dokaz za to je stakleni orman u kojem su se nalazile sve važnije i prestižnije nagrade. Između ostalog i pehar međunarodnog skupa mačevalaca zemlje... Još jedan manevar.. eksivacija.. napad! Povlačenje. Čekaće dobru priliku. Moraće igrati strpljivo.. Ovo joj je prvi put da je u ime sunčevog sistema učestvovala na međugalaktičkom takmičenju mačevalaca. Od kako je zemlja saznala da njeni stanovnici nisu jedina inteligentna stvorenja i od kako su postali članica intergalaktičke unije ovo je prvi put da neki zemljanin učestvuje na jednom ovakvom sportskom događaju. I evo je. Već je u finalu i ako da viša sila sasvim je mogue da se začuje zemaljska himna. Jeste daje hima taze ali je baš lepa. Protivnik upotrebi francuski leptir udarac pa okret. Boza i limunada pomisli.. Ovakvi udarci se uče u bukvaru za mačevaoce još na početku vežbanja. Zar je moguće da čitav univerzum ne ume više? U tom trenutku oseti kako joj se ruka ledi. Laserska svetlost joj okpoli noge i ona posrnu. Kratak naklon pipka sa mačem napred i senzor dotače njeno odelo. Nepomična i nemoćna da se pokrene samo je nemo posmatrala kako je sudija označio pobednika. Džinovsku hobotnicu sa 20 pipaka i tri mača. Ima ona još toga da uči.. ipak joj je ovo prvo učestvovanje.. Sledeći put kad se vrati.. upotrebiće neke od sopstvenih trikova sa zemlje. Ima ona bukvar i za to. he he he he he...

Pruga
Prah
Grašak
Predeo
Jaje
Cipele

Ceo predeo se uljasto sjajio kao površina tek pečenog jajeta na oko. Letina je bila spaljena. Pruga žalosnog žutila između klonulih njiva bila je njegova bašta.
Dotaknuo je prstima stabljiku graška. Gotovo se raspršila u prah.
Tromo se dovukao do duda i seo na klupu pod njim. Izuo je cipele. Levom rukom držao najpre prvu, onu na kojoj je palac provirio, a kažiprstom desne polako izvlačio pertlu van. Zatim je isti postupak ponovio s drugom. Krajeve pertli vezao u čvor.
Zategnuo obema rukama, da oproba snagu konopa. Dobro. Sad pravi omču. Pokušava da je namakne sebi na glavu, ali je premalena - proširuje je malo, pa pokušava ponovo. Nedovoljno. Još proširivanja. Još probanja.
Džabe.
Ruke s uvezanim pertlama mu klonuše među kolena raširenih nogu.
Odnemeo je, neko vreme, buljeći u prazno.
Zatim je uzdahnuo. Onoliko koliko se može po ovakvoj zapari.
- E je bi ga. - reče, pa naglo skoči i uputi se prema jezeru.
Samo da se strovali u onu voljenu resku vodurinu.
Sve će biti dobro, samo kad se bućne.

Bućne
krastavac
kukuriku
zagonetka
zašećeriti

Bućnuo ti krastavac u kukuriku zagonetno ti zašečerio priču ybt...

Piši levom šta možeš,
desnom se poštapaj,
idi suprotnom stranom ulicom
I pojedi svaku svoju reč...

Bućne
krastavac
kukuriku
zagonetka
zašećeriti


Kukurikuuuuuuuuuuuuu - najavljivao je petao neko novo i sunčano jutro. Gosdodin Konj, legalno izabran predsednik vlade iz zemlje Imaginoforije je razmišljao da se odmah po ustajanju bućne pravo u kadu ali je taj ritual ipak ostavio za kasnije. Dotle će sebi skuvati jednu jaču kafu.. i zašećeriti je šećerom od trske. Pa da, braon šećerom.. koji je jako zdrav. Tako je i pobedio svog političkog protivnika. Zagovaranjem zdravog života. Ali kao i svaki političar.. obećanja ostavlja obećanjima a njegovoj gladi prineće jutros žrtvu od prženih kombinacija triglicerida i štetnih masnoća i par kolutova krastavca. Dok ga niko ne vidi - moglo mu se. Šta li ovaj glupi narod jede pitao se.. kad je glasao za njega.. to mu je bila večita zagonetka..

-----------
Hidrogen
Slikarsko platno
Opera
Mrtvački sanduk
Testament
Advokat

U jedno davno doba, dvadeset prvi ili dvadeset drugi vijek, ne zna se tačno, par moćnika se nisu mogli dogovoriti čije je naoružanje jače. "Jača je naša atomska bomba", govorili su jedni. "Ne, nego naša hidrogenska", odgovarali su drugi i odlučili su da se takmiče. Ko ubije više protivničkih civila pobjednik je; to je bila već stara uhodana igra, koja se na tom nestalom planetu upražnjavala vijekovima. I sada se kao i uvijek do tada neko usprotivio i rekao im: "Pa to nije logično...",ali nije uspio da dovrši jer je bio ućutkan. Na koji način, to ne znamo, a radilo se na razne načine. To ućutkivanje filozofa i intelektualaca ili tampon zone između moćnika i prostog svijeta radilo se često. Prosti svijet je uvijek bio nezadovoljan i budući da ga je bilo najviše i budući da su bili najjači, često bi znali dići bune i pobiti moćnike i onda između sebe postaviti još gore nego one koje su smakeli te su se opet vraćali u svoje prirodno stanje - potčinjenih. Moćnici su s druge strane uživali da im se prost svijet divi, ali tako bi ga ugnjetavali da bi ih ovi kleli i pri lijeganju i ustajanju, te bi se i oni vraćali u svoje provobitno stanje - omraženih. Uvijek je bio sloj koji je ovom mogao stati u kraj, ali oni su bili dvostruko ugnjetavani i od jednih i drugih, jer ovima nije bilo u prirodi da bude balansa. Morala je biti deoba, na bogate i na siromašne, na bijele i crne, na vjernike i nevjernike, ali ta deoba nije mogla biti prihvaćena nego se moralo znati ko je u pravu, a da se to dokaže moralo je poteći krvi. Za sliku koja je vladala na toj planeti dovoljno je bilo jedno slikarsko platno, a svakih sto godina se tako mogao ubaciti koji detalj crnom ili crvenom bojom. Ti detalji su bili tu samo forme radi, a forma se uvijek cijenila više od suštine; tadašnji čovjek, iako ni malo ne napredujući u bitnom, imao je razvijenu tehnologogiju, odnosno misao da je napredan, pametan i moćan. A tehnika je bila i bomba, malo jača od luka i strijele i u tom poslednjem testiranju srušena je cijela planeta. Malo je riječi ostalo iza tih neandertalaca, između ostalih to su: opera, mrtvački sanduk, testament i đavolji advokat.

ograda
zid
konj
planina
srna

Aaaaa, ćapio si mi reči! A taman sam htela ja

Ništa, sad da smišljam nanovo.

sanja*:

Aaaaa, ćapio si mi reči! A taman sam htela ja

Ništa, sad da smišljam nanovo.

Kliknite za proširenje...

Ako ništa drugo, makar su reči javno dobro.
Piši koristeći iste reči, a ja ću iskorititi Aleksandrove.

ograda
zid
konj
planina
srna


Između tri svetlosti, duboko u harmoniji zvuka postoji planina. Kažu da ako prisloniš školjku na uvo i budeš dovoljno strpljiv.. okean ti može preneti tajnu kako se do nje dolazi. Duboko u toj planini postoji zid iza kojeg je šuma. Kažu da ta šuma svetli poput svica.. hladnom i nežnom svetlošću. U sredini šume postoji kružna ograda.. na svaki dodir ona proizvodi zvuke i rezonira sa najmirnijim delom u vama. Iza te ograde, sa rečima.. igra se Konj. Prekraja ih, skraćuje, sastavlja.. pravi avione od papira.. ali to nije dovoljno. On zna da nešto čeka. Ne zna samo šta. Nešto čeka. Plava srna ga posmatra. Još ne prilazi.. ali njene kaleidoskopske oči ga posmatraju već duže vremena.. On i ne sluti. Ona će mu reći. Nije još vreme.. a vremena još ima.

Peščani sat
Zagonetka
Tajna vrata
Medaljon
Pismo
Igra

Ја ћу у првом...

- - - - - - - - -

Претачем се у овом дану као зрнце у пјешчаном сату. Ја сам оно зрно које је запело, ту између тајних врата мене и мене. Ја сам та горе, или сам ја та доле? А око врата тежак медаљон скован од неког старог порозног материјала. Ако га бацим горе, он ће пасти доле, а ако га бацим доле, кад ме живот опет окрене он ће опет пасти горе; каква је то загонетка? И даље сам ту, држим се за стаклене клизеће површи. Дланови се хватају за кондензат који се претвара у капљице мог дисања. Око мене сва зрнца тако лагано и весело миле, као да левитирају својом путањом у игри турбулентног стујања среће. Све ме то умара. Можда има неко ко зна све одговоре. И опет још једно питање у низу - Да ли тај неко прима писма?

- - - - - - - - -

Ал` сам саставила...

- - - - - - - - -

мачак
осцилација
кабал
креденац
јагорчевина

Merlo se ljulja levo-desno. Pod njim, mačak lenčuga inače nezainteresovan za bilo kakvu vrstu lovačke aktivnosti, oseća kako mu u glavi tinja znatiželja i kako mu kroz mišiće mile mravi neke nove živosti. Merloovi nožni prsti bude u njemu godinama potisnute nagone.
Nemetaforički mravi, najobičniji, sitni, crni, gamižu u radnoj liniji koja se iz bašte, preko prozora, pruža niz zid i po parketu sve do prevrnutog tanjira s ostacima Merloove poslednje večere. Tamo u grupama žustro čeprkaju i usitnjavaju mrve hleba, kuvana zrna graška, komadić šargarepe.
Kreću se u ritmu u kojem zraci jutarnjeg sunca poskakuju po laticama jagorčevine koja se šepuri u lepim narandžastim saksijama na prozoru.
S latica, kao sa odskočnih daski,svetlost leti dalje, šarajući blistavim trakama pomalo naherena vrata rustičnog kredenca. Zatim pleše po zidu, po krevetu, po naslonu stolice od trešnjevog drveta. Mačak hvata ritam, izaziva ga oscilacija bledih Merloovih prstiju pa skače i on, leti uvis pruženih prednjih šapa, ali bosa mladićeva stopala lelujaju levo-desno ostajući van njegovog domašaja.
Sobičak kipti od živosti, posteljina bunca pod prstima promaje, mravi prebacuju normu, mačak konačno lovi, svetlost pleše, i pleše Merlo, obešen o kabal vezan za kuku na plafonu, nikad spokojniji, nikada življi.

prokop
tišina
prismotra
prikradati se
neumoljiv

dobra... nzm što me podsetila na neki crtež na kojem je valjda neki stari nihilista koji leži na postelji i kaže: konačno radim ono što volim... umirem...

prokop
tišina
prismotra
prikradati se
neumoljiv

- Pisi bre kad ti kazem. - rece Konj 2.

- Ne mogu, ne odgovara mi energija reci. - Konj ce.

- Kakva crna energija.. - nastavi Konj 2 - ..sta tu ima da odgovara ili ne.. imas zadate reci upotrebi ih i to je to. Prica uopste ne mora da bude dobra. Samo kreni i ne misli mnogo. Evo prva rec je "prokop"..

- Ova druga rec "tisina" deluje inspirativnije. - Konj se zamisli.

- Hoces ja da pocnem? - nastavi sa ubedjivanjem Konj 2 - Pazi ovamo.. Vece se lenjo ukrstalo sa tisinom prokopa gde je cekao.. Na stanici pod "prismotrom"..

- Bolje nemoj - odgovori Konj.

Konj 2 se ucuta.

Par trenutaka vladala je "tisina" a onda je prekinu Konj.

- Viktor je lezao go ispod pokrivaca i posmatrao je svetlucavim ocima kako mu "se prikrada" njegova ljubavnica kao tigrica spremna da skoci na svoj laki plen. Zeleo je da ispande kul pa je glumio da je hladan i "neumoljiv" dok mu se priblizavala..

.. Njaaaaaah.. ne vredi.. ne odgovara mi energija reci i gotovo. - Demonstrativno odmahnu rukama Konj.

- O glupog li i nesposobnog Konja. - Pomisli Konj 2 i okrenu se i ode.

- Eh, da je Sanja dala neke malo bolje reci... - pomisli Konj i odluta tuzno.. - ovako ne vredi.. nista od price.

---------------

nista
svasta
nesto
nekad
nekom
nikad

Nekad je nešto nekom svašta, a nekom ništa. Ali to nikad ne zavisi od tog nečeg, nego od tog nekog.

bila
doktorat
dunavski park
potvrda o nekažnjavanju
kredit

bila
doktorat
dunavski park
potvrda o nekažnjavanju
kredit

-----------------

- Dobar dan.. - uzviknu Sanja pokušavajući da spusti glavu kroz maleni otvor šaltera.. - Poslali su me ovde zbog potvrde o nekažnjavanju..
Namrgođeni službenik je ignorisao Sanjine reči. Sanjina cipela poče svoj nervozni ples..
Konačno službenik podiže glavu.
- Dobar dan.. - reče ponovo Sanja pokušavajući ponovo da spusti glavu kroz maleni otvor šaltera.. - Poslali su me ovde zbog potvrde o nekažnjavanju..
- Popunite ovaj obrazac, sledeći! - reče službenik..
Sanja se pomeri u kraj šaltera.. i poče da čita formular.
Krvna grupa.. svašta.. - pomisli u sebi..a potom nastavi da se isčuđava.. - vidi ovo? Šta će im moj kreditni biro.. moj čitav život je život na kredit.. i to dal sam bila ikad u inostranstvu.. Nisu normalni majke mi.
I šta sad da napišem kao mesto stanovanja? Dunavski park? Nek se teraju..
- Evo izvolte.. Reče Sanja gurajuči list kroz šalter..
Ka listu polete ruka i odmah vrati.. - Nije dobro popunjeno.. Morate da napišete razlog zbog čega niste kažnjavani..
Maleni beli oblak iznad Sanjine glave odjednom pocrne i počeše da sevaju gromovi..
E kad sam i upisivala taj doktorat..

------------------

lubenica
koperton
plaža
suncobran
nuklearna eksplozija

"Jebemusve", nervirao se Milojko, "a zvečala je tako umilno kad sam je čvrkno. Sasvim sam siguran. Ton čist ko suza, prefinjeni ženski alt. Kako onda, majkumu..."
Zagledao se u zelenjikavu unutrašnjost presečene lubenice.
Šta da se radi. Da se baci - taman posla. Sad će on da sredi stvar.
Ulepio je oblu ali ne(do)zrelu lepoticu selotejpom, namazao je kopertonom, i izneo na šljunčanu makarsku plažu. Kiša podnevnih sunčevih zraka zapljusnula ju je sa svih strana.
Milojko se udobno izvali na asuru pod suncobranom.
Tako.
Ima da dozri, pa makar trajalo do kraja leta.

Zaspao je i sanjao teško rastumačiv san o premeštanju Rajkove buregdžinice iz glavne u jednu od sporednih uličica.

Za to vreme, lubenica je, a da niko to nije mogao slutiti, ašikovala sa Suncem.
Milovalo ju je zracima i pričalo joj o čudesnim perpetualnim serijama nuklearnih eksplozija na svojoj površini.
Lubenica je zamišljala erupcije tog silnog, napaljenog, oblog momka i sve se više rumenela.
Iznutra.
"Ah, ljubav... doći će mi glave", ispravno je mislila, a da ispravnosti i nije bila svesna.



katakomba
ciklično
zajebao vek
edipovski
licemerje

sanja*:

katakomba
ciklično
zajebao vek
edipovski
licemerje

Kliknite za proširenje...

​Svake se sedme godine ciklicno ponavljas,
obujes cipele skitaljke i krenes,
uvek kazes kako nemas pojma gde si
krenuo, kako se katakomba ucaurena u tebi
nekako zazelela da ne bude katakomba,
zeli da prostruji parkom kao da je vetar,
zeli da se kao ptica vine vaseljenskim
prostorima, da si ustvari to ti, ta iluzija koju je
katakomba u tebi sanjala da zeli biti.
Kao da te mi ne znamo, pricaj ti to nekom drugom.
Tvoje se licemerje ne moze nicim izmeriti,
kljuca kroz tebe onim najgorim, katakomba nije dusa,
dusi pripadaju vetrovi, tisine, suze, osmesi,
tuge, radosti, krikovi, euforije, boje...katakombu je u tebi
izgradio tvoj edipovski karakter...
Ej, covece, uprostoji se vec jednom z ***** si vek
svojim cinizmom, ako si vec obuo patike skitaljke
ili se vrati u svoj memljivi mrak...
ili odskitaj u zemlju cudesa... mozda te tamo prime...




jureci
drvo
smrt
vrata
delfine


​*Tesko napisah onu ruznu rec ali je zakumuflirah

meseceva rosa:

​*Tesko napisah onu ruznu rec ali je zakumuflirah

Kliknite za proširenje...

Ne postoje ružne reči.

Jezik je kontekstualan.
Postoje ružna dela, ružne misli i ružni konteksti.
Ali reč, sama po sebi, ne može biti ružna.

meseceva rosa:

jureci
drvo
smrt
vrata
delfine

Kliknite za proširenje...

Riočiro je pravio buku s jedne, a Keniči s druge strane barke. Na dvadesetak metara od njih njihali su se i larmali ostali brodići. Buka je terala delfine na zapad, ka zalivu. Tamo će, sterani u ćorsokak, biti pobijeni ubodima dugih kopalja kroz lobanju.
Hajka je počela u zoru, i trajala je par sati. Obično su leševi iz vode izvlačeni na palube predveče. Po lepom vremenu, sve je moglo biti gotovo i u ranim popodnevnim časovima. Sada se, međutim, nebo mutilo, bura se komešala nad morem čiji su talasi počeli da se propinju pod brodovima lovaca. Sunula je i kiša, gusta i sitna, letela je ukoso i smanjivala vidljivost. Uskoro su se braća našla u srcu nevremena. Bura je urlala svud naokolo a talasi su se dobacivali njihovom lađom kao obesna deca izgustiranom igračkom.

Kada je došao sebi, Riočiro je, natopljen i izmrcvaren, plutao ležeći potrbuške na odvaljenim vratima. Drvo od kojeg su načinjena bilo je dotrajalo i premazano ispucalim slojem masne zelene farbe. Prepoznao je vrata male mornarske kabine. Par metara dalje ugledao je pojas za spasavanje s nazivom svoga broda. Pokušao je da se odigne upirući dlanove o vrata, ali se zaljuljao i zamalo skliznuo u vodu. Onda se čvrsto uhvatio za ivicu ispred sebe i lagano se podigao na laktove. Iskašljao se a zatim počeo da doziva brata. Odziva nije bilo. Sunce je tonulo u vodu.

Probudila ga je fiziologija. Obavio je nuždu u gaće.
Voda je bila mirna.
Skinuo je pantalone, oprao ih, oprao sebe, sve vreme balansirajući na plutajućim vratima.
Žedneo je.
Ponovo je uzaludno dozivao Keničija.
Onda je malo veslao, rukama, nasumično birajući pravac.
Ogladneo je.
Sunce se pelo ka zenitu, a zatim je, odatle, sa zenita, peklo.
Onda je počelo da pada.
Ponovo je tonulo na zapadu, a s njim je tonula i Riočirova nada.
Iščekivao je smrt.

Probudilo ga je čavrljanje delfina. Opkolili su ga, vireći nasmejanim njuškama iz vode.
- Pomoć... pomoć ... - počeo je da ponavlja. Delfini su pištali i klimali glavama. Jedan se izdvojio na stranu pozivajući, pokazujući pravac.
Zaveslao je rukama na tu stranu.
Veslao je sat, dva, možda. Više nije mogao. Delfini su ga bodrili, gurkali vrata na kojima je ležao.
Poslednjim tragovima snage, skinuo je majicu, iscepao je na froncle i uvezao ih u uže. Vezao je jedan kraj za kvaku, a drugi zabacio u more, nadajući se. Delfin predvodnik je prišao, zagrizao zabačen kraj užeta i povukao.
- Hvala... hvala... - mrmljao je, a zatim se onesvestio.

Probudila ga je glad.
Delfini su pištali oko njega. Jedan mu je nutkao ulovljenu ribu. Dohvatio ju je i halapljivo zario zube u sirovo meso. Žvakao je, mljackao, gutao. Prsti su mu bili lepljivi. Slepljeni. Klizavi. Bledi.
Ispustio je dug pisak zahvalnosti svojim drugarima.
Oni klimnuse glavama.
S interesovanjem su posmatrali kako mu s glave opada kosa i kako mu lobanja raste, kako mu se ruke transformišu u peraja, kako mu se usne izdužuju.
Dobacivali su mu ribu, a on je jeo, i sve više postajao jedan od njih.
Sunce je potonulo u more.
U more je, skliznuvši s vrata, uronio i Riočiro.
Večeras nema spavanja.
Večeras pod vodom slavi svoje ponovno rođenje.


A onda... buka.
Harmoniju podvodnih melodija prekinuo je rafal stravičnih tonova.
Njegova nova družina se dade u bekstvo. On - za njima.
Uskoro su, s boka, počeli da pristižu i drugi. Tiskali su se u panici jureći prema zapadu. Kroz svest mu iznenada prolete slika zaliva.
"Ne, ne!" želeo je da kaže, ali sve što se čulo bio je dug i tužan pisak.
Okruživalo ga je more glatkih, blistavih, uskomešanih tela. Progurao se do površine i izvukao glavu iz vode.
Sa pučine su, ka njima, klizile barke u polukrugu.
Svetlost se caklila sa vrha ispruženih kopalja, i bola ga u oči.



pošto-poto
krezubo
zanemariti
poštapalica
fildžan

sanja*:

pošto-poto
krezubo
zanemariti
poštapalica
fildžan

Kliknite za proširenje...

Svitalo je i magla se lagano podizala, bastenski sto je bio prevnut i kvasan,
papiri svuda po dvoristu, piksla polomljena, pikavci svuda, samo su fildžan i mala
rakijska casa stajali u travi kao da ih je bas tu neko namestio za slikanje...
Vetar, sta li je, hebem ti ovo krezubo vreme, cas ovako, cas onako,
pomislio je Igor, dok se lenjo protezao, sve sto je sinoc pisao otislo k vragu...
Bacio je pogled na prozor gornjeg sprata kuce ali nikoga nije bilo samo se zavesa
na vetru zalelujala...
Dakle odlucio si da sredis dvoriste, zacuo se ljutiti glas...
Dakle, dakle, dakle, opet te neke njene postapalice kojima me ubija u pojam...
Jesam odlucio sam, vidi sta je vetar uradio... neko mora...
Nije vetar nego ja, rekla je, ali je usred reci zazvonio telefon, na njegovo zaprepascenje
iz svog je đepa izvukla njegov telefon... ha sigurno sam ga tu sinoc zaboravio...
i prekinula vezu...
Besneo je u sebi ali nije zeleo nikakve trzavice i svađe, bolela ga je glava, nije je cak ni pitao ko je zvao,
nastavio je uredno da skuplja stvari sa zemlje i trave...
Odjednom je osetio kako ga hvata za ruku i trpa mu telefon u saku govoreci,
e, da znas, Maja nece da se uda za tebe, kaže da vec ima jednog muza i da joj drugi ne treba,
zato sam sve polomila, ne umes ni da se ozenis kako treba...vidi kolike si godine vec napunio...
Najpre je stajao kao ukopan, a onda prsnuo u smeh, smejao se iz sveg glasa, skoro do suza,
nista ga nije moglo zaustaviti, cak nu njeni ljutiti i zapanjeni pogledi.
Telefon je opet zazvonio, pokusao je da se mirno javi, ali se i sa druge strane neko isto tako
ludacki smejao, i nastavili bi oni tako da ga opet nije prozvao onaj isti glas...
Dakle. smesno ti je to sto ti je tvoja majka rekla... bolje da znas kakva ti je devojka
i koje su njene namere nego sto se majci podsmevas...
Ali majko ovo nije sesnaesti vek da ti prosis devojku za mene, pa neka sam ti jedinac po sto puta,
i samo da znas ti si nocas za mene isprosila moju buducu tastu Maju...

Mira Jovanović



u šaptarnici
rdjajući
grohotom
kriticar
rat

Kada su Flavija Oktopusa spalili nasred gradskog trga, prethodno mu iščupavši jezik užarenim kleštima (zbog toga što se grohotom smejao imperatorovoj Tužnoj odi), Plibije Trački je za šaku novčića angažovao neke inostrane dunđere da mu ispod letnjikovca sazidaju tajnu prostoriju. Zidovi te nove prostorije bili su načinjeni od na dodir toplog i uvek oznojenog kamena. U nju se ulazilo kroz čvrsta gvozdena vrata koja su zamandaljivana jednim pomalo rđajućim ali pouzdanim katancem,
Tamo je kukavni Plibije odlazio svaki put nakon javnih iščitavanja Neronove poezije i okrenut licem prema kamenju šaptao vrlo detaljne analize tog literarnog đubreta. Nije ih zapisivao, poput nesmotrenog Flavija. Nije želeo da ostavi bilo kakav trag, a morao je da olakša duši.
Tako je ovaj poslednji živi Neronov kritičar mesecima u šaptarnici vodio lični tajni rat protiv pesničkog neukusa i književne tiranije.

katanac
javnost
pouzdane
klimakterično
zadržavati