------------------
beli orao
manitu
krdo bizona
hijena
prerija
vatrena voda
- Deda-baba, pradeda-prababa, čukundeda-čukunbaba, navrđed-navrbaba, askurđel-askurđela, kurđun-kurđuna, kurlebalo-kurlebala, sukurdol-sukurdola, sudepač-sudepača, parđupan-parđupana, ožmikura-ožmikurka, kurajber-kurajbera, sajkatava-sajkatavka,
beli orao-bela pčela... - izdeklamovao je unuk, obazrivo, ali bez zastajkivanja i zamuckivanja, piljeći sve vreme dedi pravo u oči ne bi li na vreme, ako zatreba, uočio grešku pre nego što je do kraja izrekne.
- Tako je, diko dedina! - oduševljeno će starkelja, pa ga sočno cmoknu, po običaju, u kosmato teme.
- Deda, a zašto se naši najdavniji preci zovu baš tako - beli orao i bela pčela? Zašto ne sivi soko i žuta osa, recimo, ili mrki kobac i crvena bubamara?
- Ma kakva babamara, kakvi bakrači! - odmahnu rukom sedi brkajlija. - Saće deda da ti otkrije tajnu... Bilo je to davne 1618, ili devetnaeste, nemoj me baš precizno vatati za reč... Turčin pritisao Srblje, pa što poturčuje, što sabljom siječe, a što bijedno u tamnicu baca...
Samo jedan na poslijetku osta:
nit je ratar, niti kazandžija,
nit potkiva konje i kobile,
nit je lihvar, nit trguje svilom,
nit izdaje konake na najam,
već je ono Kraljeviću Marko,
selebriti na cjelom Balkanu;
on tuguje već nedelju dana,
nit za blagom, niti za ženskama,
već zbog ovog narodnog belaja,
što svi srblji sad su turska raja.
Kraj njeg sedi Musa Kesedžija,
taj čuveni Musa Arbanasa,
što je Marka svačem naučio
dok je Marko još malečki bio:
džiu-džicu, kung-fu i tekvondo,
i karate, i kik boks i džudo,
pa on veli Kraljeviću Marku:
- O moj pobro, Kraljeviću Marko,
jel' i tebi ovo dojadilo?
Porez carski perper na godinu,
i desetak od svakog seljaka,
a zdravstveno a i socijalno
nikad ne bi ovako sjebano,
o besplatnom školstvu ni govora.
Nego meni sinoć dođe tica,
čudna tica - onaj soko sivi,
donese mi vijesti od pilgrima:
golemu su lađu napravili,
Mejflauer joj ime nadjenuli,
otploviće u 'Meriku onu,
u 'meriku zemlju, na zapadu,
tamo nema 'odža i 'adžija,
tamo, kažu, vlada anarhija.
To slušao Kraljeviću Marko,
i sa njime njegov verni Šarac,
složiše se da s Musom putuju,
pa topuza strpaše u ranac.
Godinicu i dve putovali
dok u zemlju pilgrima stigoše,
i na lađu grdnu urkcaše.
Putovaše, vremena se ne zna,
povraćahu sa palube grdno,
proklinjaše more i valove,
i onoga bijelog Mobi Dika.
A kada se umorila lađa,
taman kad joj jedra posustaše,
s vrh kormila i Musa i Marko
Ameriku zemlju ugledaše.
Na kopno se srećno iskrcaše.
Nije prošlo tri nedelje dana,
izađoše na
preriju ravnu.
Po preriji, krznato zverinje,
Beči oči kraljeviću Marko,
beći oči Musa Kesedžija,
al ne beči onaj verni Šarac
što zverinjski jezik razumjeva,
te je Šarac besjedio Marku:
o moj pobro, Kraljeviću Marko,
ono nije pitomo zvjerinje
no je ono
krdo od
bizona,
bizoni su zverinje golemo
goveda iz roda šupljorogih,
i prerijom beže od uranka
od onih što zovu ih Tatanka"
To je Marko saslušao Šarca,
pa doziva Musu Kesedžiju
da se spuste dole do bizona.
A kad bjehu dole kod bizona,
pod planinom, u preriji ravnoj,
njima priđe bizon ponajveći,
bijeli bizon s zvijezdom na čelu.
To ne bješe obično zvjerinje
to to bješe moćni bog
Manitu -
prerija je njegova nadležnost,
resor mu je Amerika cijela.
On besjedi Kraljeviću Marku
i onome Musi Kesedžiji
i onome plemenitom Šarcu...
- Deda, može li to kraće, i bez deseterca? - smoreno će unuk.
- Šta? Emgh... aha, da! - zbunjeno će deda koga je unukov glas prenuo iz vremensko-astralne projekcije. - I onda ti se, sinko, Manitu u telu bizona obratio ovoj trojici i dao im u amanet da odbrane krdo bizona od nesmotrenih Ponki, Apača, Čejena, Crnih Nogu i Puknutih Čukljeva. I onda su njih trojica uz zvuke melodije "Dobar, loš, zao" Enja Morikonea, išli od plemena do plemena i uvaljivali im domaću šljivovicu tvrdeći da je to čarobna
vatrena voda. A zna se koliko je neko sposoban da lovi nakon litre šljive, je li tako? Lukavi su bili Mare i Musa, i svaki put bi se nakon odlaska iz plemena cerekali kao
hijene.E, ali onda su jednog dana na obali jezera Mičigen ugledali dve lepojke iz plemena Šošona, zaljubili se, oženili, i decu dobili, Marko malog srbo-indijanca po imenu Beli Orao, a Musa malu arbanaso-indijanku po imenu Bela Pčela.
I kad su u Ameriku ukinuli anarhiju, onda su se đuture sa svojim familijama vratili u porobljenu Srbiju da zakuvaju ustanak protiv Turaka. I posle su se Beli Orao i Bela Pčela venčali, i od njih potiču svi potonji Srbi.
- A šta je bilo s bizonima? Je li ih šljivovica spasila?
- Nije - rastužio se deda. - Pilgrimi za alkohol nisu hteli ni da čuju.
kurajber
arbanas
kormilo
zverski
astralna projekcija
