Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Ово је некада била сјајна земља. Не разумем шта је кренуло наопако с њом.
Џек Николсон, Голи у седлу, 1969
Цивилизације, нације и државе могу да одумру на много начина. Могу бити окупиране и убијене сабљом, као у Константинопољу, 1453. Могу да их усисају царства, као што је Рим усисао грчке градове-државе, а Прусија немачке кнежевине. Нације могу да се разједине, распадну, одвоје као што је то било у случају са Југославијом, СССР-ом, Чехословачком – мада многи тврде да су то одувек биле вештачке нације.
Земље и цивилизације могу да доживе трансформације које стварају нови народ, као што се десило у Ирској са Светим Патриком, Арабији са Мухамедом. У “Хуманизму и Новом поретку”, историчар Кристофер Досон је, пре седамдесет година, видео да се то догађа на Западу:
Вековима ће једна цивилизација ићи истим путем, клањајући се истим боговима, негујући исте идеје, признајући исте моралне и интелектуалне стандарде. А онда ће, наједном, доћи до промене, извори старог живота ће пресахнути, и људи се одједном пробуде у неком новом свету у којем владајући принципи прошлог доба губе своју ваљаност и постају непримењиви или безначајни… Изгледа да ми, данас, у Европи доживљавамо нешто слично.
Цивилизације могу и да престану да се множе, па их онда преплаве имигранти који су равнодушни према њиховој култури. Вил Дурант је писао у свом делу Цезар и Христос:
Рим није освојен инвазијом варвара споља, већ варварским умножавањем унутра… Германи који су се брзо умножавали, нису могли да разумеју класичну културу, нису је прихватили, нису је преносили; Оријенталци који су се, такође брзо увећавали углавном су желели да униште ту културу; а Римљани који су је поседовали, жртвовали су је због удобне стерилности.
Вил Дурант такође није могао да пронађе “ниједан значајан пример у историји, пре нашег времена, друштва које успешно одржава морални живот без религије”.
Мислим да из овога можемо наслутити могуће узроке краја актуелно доминантне цивилизације.
Џек Николсон, Голи у седлу, 1969
Цивилизације, нације и државе могу да одумру на много начина. Могу бити окупиране и убијене сабљом, као у Константинопољу, 1453. Могу да их усисају царства, као што је Рим усисао грчке градове-државе, а Прусија немачке кнежевине. Нације могу да се разједине, распадну, одвоје као што је то било у случају са Југославијом, СССР-ом, Чехословачком – мада многи тврде да су то одувек биле вештачке нације.
Земље и цивилизације могу да доживе трансформације које стварају нови народ, као што се десило у Ирској са Светим Патриком, Арабији са Мухамедом. У “Хуманизму и Новом поретку”, историчар Кристофер Досон је, пре седамдесет година, видео да се то догађа на Западу:
Вековима ће једна цивилизација ићи истим путем, клањајући се истим боговима, негујући исте идеје, признајући исте моралне и интелектуалне стандарде. А онда ће, наједном, доћи до промене, извори старог живота ће пресахнути, и људи се одједном пробуде у неком новом свету у којем владајући принципи прошлог доба губе своју ваљаност и постају непримењиви или безначајни… Изгледа да ми, данас, у Европи доживљавамо нешто слично.
Цивилизације могу и да престану да се множе, па их онда преплаве имигранти који су равнодушни према њиховој култури. Вил Дурант је писао у свом делу Цезар и Христос:
Рим није освојен инвазијом варвара споља, већ варварским умножавањем унутра… Германи који су се брзо умножавали, нису могли да разумеју класичну културу, нису је прихватили, нису је преносили; Оријенталци који су се, такође брзо увећавали углавном су желели да униште ту културу; а Римљани који су је поседовали, жртвовали су је због удобне стерилности.
Вил Дурант такође није могао да пронађе “ниједан значајан пример у историји, пре нашег времена, друштва које успешно одржава морални живот без религије”.
Мислим да из овога можемо наслутити могуће узроке краја актуелно доминантне цивилизације.
