Najdraži stih

...meni se nemoze nista desiti
meni se
sve desilo...
N.R.

Protestna pesma

Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo - sebe ne razumem.
Ja čuvao, ljudi, ovce
tamo negde na kraj sveta,
mojoj deci kajmak smeta,
luk im smeta...
Sve im smeta.
Ja do škole pešačio
i po kiši i po snegu,
moje kćeri k'o knjeginje,
k'o da se u svili legu:
jednom šmrknu,
dvaput kinu
i beže u limuzinu.

Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo - sebe ne razumem.
Ja krčio s ocem šumu.
Plik do plika dlan mi ospe.
Mome sinu-gospodinu
teško i da đubre prospe.
Kad mu mati nešto reži
mislim: žensko pa nek' reži.
A on: odmah kupi stvari
i od kuće u svet beži.
Još mi žvrlja neka pisma
oproštajna,
puna bola.
Ispadnemo pred njim krivi
mi i škola.
Traži novac, kuka, moli
- nema čime stan da plati,
a ja šašav
pa ga pustim
da se mirno kući vrati.

I sve divno, divno umem
samo - sebe ne razumem.
Sve sam ovo za njih stek'o.
Niko hvala nije rek'o.
K'o da moram da se zboram
i da leđa večno krivim
zbog prinčeva i princeza.

K'o da samo zato živim.
A ja živim jer se nadam
da me i sad negde čeka
jedna šuma iz detinjstva
i vedrica vrućeg mleka,
i tišina ispod brega,
i plav lepet ptičjih krila,
i ogromne žute zvezde
kao što je moja bila.
Al' putevi zatravljeni.
Nad njima se magle tope.
Odavno su zatrpane
moje bose dečje stope.

Išao sam i ja u svet
bez režanja,
bez bežanja.
Išao sam da odrastem.
Sad sve mogu.
Sad sve umem.
Ali šta mi sve to vredi
kad sam sebe ne razumem.

Miroslav Mika Antić

ZAPANJENA

Novčano me je oštetila
za jedan dinar. U tu
prodavnicu vratila sam se,
i stala pored kase.
Zaustila sam da onoj što
sedi za kasom kažem
šta me muči. Otvorila sam
usta, ali reči se nisu
čule; bile su sasvim sitne,
i nisu se podizale
iz mog stomaka. Stajala sam
još neko vreme i, zapanjena,
trupkala otežalim nogama.
Plakala sam, dok sam odlazila.

Novica Tadić

...da li ce sloboda znati da pjeva
kao sto su suznji pjevali o njoj..."

TREBA MI REČ

Treba mi jedna reč
koja u sebi sadrži
značenja mnoga
koliko god ih ima
ona reč svemoguća
među drugim rečima
linija povučena
iz srca Jedinoga
Toliko jasna da ne mora
da se traži po rečnicima
Treba mi reč
poznata od ranije
i krepka kao da je nova

Jedna reč
da mi je sklona
ispunjena mnoštvom
ukusa mirisa i boja
nalik na orijentalna jela
ili da bude kao ono
što vole monasi
a to je
salata od oktopoda

Treba mi reč
veća od svakog kaleidoskopa
da mi se u ruke doda
da stane tamo
gde su bila otkrovenja
Od što su ljudi izrekli
da bude sveprisutnija
podrazumeva se: i bolja
neka se spusti
kao kotur nepokretan
da bude sa nama dovek
ta reč poslana
jasno je odakle
i od KOGA

Miodrag Pavlović

...O, Bože, žeže tvoja riječ
i tijesno joj je u grlu,
i željna je da zavapi.

Ta besjeda je lomača
i dužan sam je viknuti,
ili ću glavnjom planuti.

Pa nek sam krijes na brdima,
pa nek sam dah u plamenu,
kad nisam krik sa krovova!...

Tin Ujević

Почетак буне против дахија

...је једна од најпознатијих и најлепших српских епских народних песама о борби за ослобођење Србије или, како их је Вук Стефановић Караџић назвао, песама новијих времена (пјесме јуначке новијих времена).


Кад је Ђорђе Србијом завлад'о,
И Србију крстом прекрстио,;
И својијем крилом закрилио
Од Видина пак до воде Дрине,
Од Косова те до Биограда,
'Вако Ђорђе Дрини говорио:
"Дрина водо! племенита међо;
"Измеђ' Босне и измеђ' Србије!
"Наскоро ће и то време доћи,
"Када ћу ја и тебека прећи
"И честиту Босну полазити."

BOŽE BLAGI I PREBLAGI

Bože blagi i preblagi,
dotrajavam zemaljski vek.

Ustaju misli na mene,
vojuju protiv mene zle.

Umujem neka grdna umovanja.
Iz njih crni pas istrči
i laje na zvezde.

U mome vrtu grana se prelomila.
Strašan je to znak od Tebe.

Jer ističe vreme za pokajanje,
pomiluj mene palog.

Novica Tadić

Bez Snova

Stare sjedokose kelnerice po kafeima
u noći odustale su,
i dok koračam niz pločnike svjetlosti
i gledam u prozore staračkih domova
vidim da toga više nema u njima.

Gledam ljude po klupama u parku,
i vidim po tome kako sjede i gledaju
da je iščezlo.

Gledam ljude koji voze
i vidim po tome kako voze svoja kola
da niti vole niti su voljeni,
niti više mare za seks,
sve je zaboravljeno kao neki stari film.

Gledam ljude u robnim kućama i samoposlugama
dok se kreću među rafovima kupujući stvari
i vidim po tome kako im stoji odjeća,
i po načinu na koji hodaju,
i po izrazu njihovih lica i očiju
da im nije stalo ni do čega,
i da ničemu nije stalo do njih.

Vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim odustali.
Ako odem na hipodrom ili na stadion
vidim hiljade koji ne osjećaju ništa ni za koga,
i niko ne osjeća za njih.
Na sve strane vidim one koji ne žude ni za čim
osim za hranom, krovom i odjećom,
usredsređeni samo na to,
BEZ SNOVA.

Ne shvatam zašto ovi ljudi ne iščeznu,
ne shvatam zašto ovi ljudi ne izdahnu,
zašto ih oblaci ne usmrte,
zašto ih psi ne usmrte,
zašto ih cvjetovi i djeca ne usmrte,
ne shvatam.

Biće da su već mrtvi,
pa ipak ne mogu da se naviknem na njihovo postojanje,
jer toliko ih je mnogo.
Svakoga dana, svake noći sve ih je više,
u metrou, u zgradama, u parkovima.
Oni ne osjećaju užas što ne vole
ili što nisu voljeni.
Toliko, toliko, toliko mojih bližnjih.

Bukovski

OVO VREME!

umesto da lažem kako ništa nije
sigurno, beležim nalik zatočniku
spokojnom zbog drevnosti svoga zaveta.
ovde je tako. sve manje je onoga

što bih zauzvrat mogao da žrtvujem,
kad bi samo dani što idu nosili
sobom lepša obećanja. nema mesta
radovanju. nema razloga za brigu.

negdašnji oblik stvari izgubio sam
birajući ovaj. trenutak promene je
ostao skriven, duboko. oslonci
koje pronalazim, samo su utehe,

izgovorene, potom zaboravljene:
popodneva nisu gora od jutara.

Saša Radojčić

U poznu jesen


Čuj, kako jauče vetar kroz puste poljane naše,
I guste slojeve magle u vlažni valja dô…
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.

Frkće okiso konjic i žurno u selo grabi,
I već pred sobom vidim ubog i stari dom:
Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi,
I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom.

A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja,
I guste slojeve magle u vlažni valja dô…
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.

Vojislav Ilić

Nadam se

Nadam se da nisi kao ja-
da ti ne treba piće da bi mogla
i da hodom čuvaš ulice od pada,
čak i sa visokim potpeticama,
dok ženstvenost postaje smiješna.

Nadam se da nisi kao ja-
da voliš svoje pjesme,
da ih pišeš i kad je sunčano
i da se ne osvrćeš
u strahu da će biti otete i ubijene.

Nadam se da si kao ja-
da slušaš bendove
koji te umrtvljuju već godinama
i da oživljavaš
pod magličastim, kišnim noćima
i japanskim crvenim borovima.

Nadam se da nisi kao ja -
da praznina nije tvoj eho
i da oči otvoriš kad se probudiš.

Nadam se nisi kao ja -
da jesi
i da ti dlanovi ne zadrhte
na svaki pokušaj
da dodirneš svijet.

Jasna Karamehmedović

Noć nije nikad potpuna
Ona postoji uvek ponavljam to
I pošto tvrdim sa sigurnošću
Na kraju svake tuge prozor je jedan otvoren
Prozor osvetljen
Uvek po neki san ne spava
Želja da se ispuni glad da se zasiti
Jedno srce plemenito
Jedna ruka pružena šaka otvorena
Oči pažljive
Život jedan život da se podeli.

Paul Éluard

Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи -
Бог је слободу дао за човјека....

Šantić

Teret

Zamišljam male ljude
Sa licima emocija kako kruže
i zaustavljaju se, čuče, sede,
razmene po koju reč.
Njihove duge tanke noge
spuštaju se niz moja pleća,
njihova tela, opuštena, vise sa moje grbače.
Sada su i polegali
glavom oslonjeni na vrat
gledaju kuda ih nosim.
Ugnezdili su se
sa rukama na obrazima
posmatraju svet kroz moje korake.
Katkad se uhvate za kosu da ne padnu.
Govore jezikom koji ne znam
i zato ne znam zašto su tu.
Možda da osiguraju moje obe noge na zemlji
ti mali ljudi podsećaju na gravitaciju, život
i svekoliko blago Božije,
kako reče pesnik.
Svako jutro oni i ja
podižemo ovo telo i hrlimo među svet.
Hodam ćutke
dok se oni pozdravljaju
sa svojom braćom koja vise
na kaputima slučajnih prolaznika.
Nekome uhvatim pogled
i znam za teret koji nosi.
Ljudi to zovu uhvaćenim pogledom, a možda smo samo zurili
tražeći pogledom male ljude koji vise
sa kragni
ne bi li videli teret na bližnjem svom
kada ga već na sebi ne vidimo.
Tek osećamo.

Jelena Zelenović

Ima nešto

Ima nešto u tom što me nećeš
ostavljaš mi vremena za druge
vidim kako veselo oblećeš
kao leptir oko moje tuge.

Ima nešto u tom što me nećeš
nesto čemu ni sam ne znaš ime
sve što kažeš na šalu okrećeš
a sve znači - ne zaboravi me.

Ima nešto u tom što me nećeš
od te laži načisto umreću...

Ima nešto u tom što me nećeš
i u tome što ja tebe neću...

Dusko Trifunovic

...i opet jesen
opet dugotrajne kise
po Niksicu
i opat stare
crne slutnje
i opet
sam si Nikolicu...
V.N.

...nema te vise Olivera
a mene opet
nesto tjera
da podjem jablunu
pored bloka IV.
da mi misli tu se zamrznu
i stanu
da me jad uhvati
jer ne smijem pokusati
a ni znati
da osjetim kako padaju
meko
tvoje zlatne vlati
dok se meni izgubljena glava
klati
i nezaborav da nijesam smio
sa usana ti
cvijece brati
Gajdobra...ulica Mire Popare
ti zver od ljepote
a ,
ja pokosen od naleta
straha i ljepote
dijete ivangradsko...
i gdje je sad Gajdobra
da li Olivera
i sad bi da sa mnom
salu da tjera
jer ja sam htio
u pozoriste...bioskop
Balet
a ona zrela...suncokret
jedva je zagrlih
strah mi ruke ukoci
i ne prosetah vise
po nigdje oci
Djecak ivangradski...
Hocemo li to
da gledamo zvijezde
ili mjesecinu
a meni se u ponor nevinost
vinu
i odoh...
mnogo je proslo
i mene i tebe
Olivera
a mene jos uvijek
neiskustvo tadasnje
tjera
onom jablanu
i bice mi zakletva
u Zadnjem danu...

N.R.

Život

Sve to ne zavisi od mene.
Setim se kako beše lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.
I, vidiš, to uteši me.

Ne zavisi od mene.

Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamiriše preorana,
ili da oblaci prolete,
malo niže,
pa da me to potrese.

Ne, ne od mene.
Dosta će biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrči neko ozeblo, tuđe, dete
i zagrli me.

Miloš Crnjanski

Иде Божић планином
загрно се сланином
за њим деца трчкају
и сланину штрпкају.​

.................................................................................. Дечја Божићна песмица.

''Misliš da je teško stihove pisati?
To je samo otisak duše na papiru!
Možeš ga gužvati, paliti, brisati,
al' ne možeš sprečiti strasti da naviru.

Moraš sebi krv isisati,
kožu izvrnuti (to boli, dabome!)...
Da li je teško pesmu napisati?
Nije teško, kad imaš kome!''

Goran Tadić

,,,Čekam u senci jednog starog duda
da mesec zađe i, skrivena tamom,
po uskoj stazi što kroz noć krivuda
, da siđeš k meni čežnjivom i samom
. Čekam, a lenjo prolaze minuti,
i sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečni puti,
a ja još čekam, - i večno bih ček'o! ....

Milan Rakić

Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovedima
retko činimo jedno drugoga sretnim,
jer i sebe time ne činimo sretnima.

Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je sretan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.

To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
to je rekao Buddha,
to je rekao Hegel.



Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.

Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

Herman Hesse (iz ostavštine)