"Како се на двадесету годишњицу НАТО агресије српски политички врх окреће од народа
29-03-2019 16:03
Прошла је и двадесета годишњица НАТО бомбардовања Срба. Свако се подсетио на свој страшни тренутак кад је чуо први удар... Углавном то стаје у сећање највећег живог писца на немачком језику: "Сви су очекивали да почне бомбардовање, али кад се то заиста догодило, то је било као фикција, као да није стварно... Али постало је стварно! Сећам се свега. Био сам на улици, дувао је ветар, и била је нека тишина свуда около...", описао је Петер Хандке 24. март 1999. године.
Пише: Слободан Рељић
Без обзира на све безскрупулозне и непрестане притиске српски народ одолева двадесет година. После бруталног, бесправног и нечасног НАТО бомбардовања уследило је пропагандно разарање наших мозгова и загађивање наших душа. Све показује да смо преживели.
На двадесету годишњицу народ је отресао пепео и прах осиромашеног уранијума са своје одеће и јавио да је жив. А и време се променило. Ex oriente lux није мртва историја. Постаје неупитно, да светлост поново долази са Истока. То је и наш спас.
Свима је то јасно, чак и на Западу, једино је оно што ми зовемо „политичка елита“ у Србији спремно да крене у другом правцу !? Да се пређе преко нас, наших страховања, наше жртве. Да „река без повратка“ однесе Милицу Ракић, хероје са Кошара, оне који су оборили „невидљивог“, они који нису потписали Рамбује. Све! А све с образложењем да „рата никад не буде“. Понашају се у складу с западним пропагандним наративом – да су Срби започели ратове, да се ваља прихватити кривице. Заборављен је суманити предложак како би Србин који би прихватио кривицу доживео катарзу, али наше елите „српску кривицу“ не одбацују. Сви који се противе су фашисти. Па, то су нам говорили и пре двадесет година. И исти људи. Тони Блер и Герхард Шредер. Само Александар Вучић тада није успео да им јави да је он „њихов“ више од Чеде Јовановића, да разуме оне који као Јелица Минић виде НАТО као прибежиште Срба. Сад је успео.
За ову годишњицу НАТО агресије судбина ме нанела у Беч. Срби су 12 одсто Бечлија. За време бомбардовања 1999. окупљали су се свих 78 дана. Од неколико стотина до десетина хиљада. Имали су и подршку неких Аустријанца. Обележавају сваку годишњицу. Они су на то данас поносни, али са свешћу да бомбардовање није завршено. НАТО државе покушавају да своје непочинство покушавају прикрију стварањем недржаве на Косову. Противно сваком праву! Зато у Србији траже „савезнике“ који би то прихватили као право.
И сад ме прожиме посебно осећање на тренутак кад Лазар Билановић, који је ту све ове године - после говора у којем је то зло описано као поход Четвртог рајха, а у коме су учествовали и многи Словени - објашњава да су тада одлучили да више не певају још званичну химну „Хеј, Словени“... Доста је било. Како тад, тако и сад. И на Штефанплацу петнаестак девојака из црквеног хора запевало је „Видовдан“... „/У небо гледам/ пролазе векови/ сећања давних/ једини лекови.“ Из звоника католичке катедрале посвећене светом архиђакону Стефану су забрујала звона, пратећи наравно своју логику новог сата. Али човеку је понекад топло око срца ако поверује да нису све случајности случајне.
Наилази један црни човек с белом женом, гледа гомилу света на главном бечком Тргу изнад које лелујају црни балони на којима пише НАТО, и пита Ханеса Хофбауера: Шта се то догађа? Хофбауер, озбиљан аустријски интелектулац, низ његових књига је преведено и на српски, објашњава - НАТО бомбардовање, Србија, двадесет година... Човек клима главом. „Сећам се“, каже. Скуп у срцу Беча је дирљив, искрен, људски ... Има све чега у постмодерном свету нестаје. /„Куд год да кренем/теби се враћам поново/ко да ми отме/из моје душе Косово./ Сваки стари народ има своју причу која га прочишћава и чини историјским. То се зове мит, или завет. Србима је то Косово. Аустријанци који су се придружили имају своје идеала, али су спремни да буду део тога става према животу. Племенито је бити субверзиван у мраку капитализма који сем новца нема други идеал. Неки други Аустријанци који су, а да би добили гласове Срба, говорили да „разумеју српски отпор“ сад, кад су добили власт држе се подаље. Вицеканцелар Хајнц-Кристијан Штрахе је тог дана можда стављао прст на чело да се досети како да се Косово, ипак, убаци у Интерпол. Сетих се Мајаковског : ко то тамо корача десном, лева, лева, лева... Живимо у добу у коме „десно“ и „лево“ нису коначне одреднице. У Бечу нас подржавају леви.
На скупу је много младог света. Пре тога је одржан и симпозијум – да се о тако озбиљној ствари, и за Србе и за Аустријанце, и за Европу, каже тврде фактографије, подсети на безакоње. Јер, како се ових дана признаје и од оних који су решили да нас склоне са лица земље „косовски рат је био кратак (само три месеца), али није био мали рат. У фундаменталном учинку, био је покретач нове међународне политике.“ Политика распада чини да Косовски рат траје. А њихова освета према Србима који су покварили њихову „међународну политику“ не престаје.
Појавио се на скупу у згради аустријског синдиката и Волфганг Петрич, који је био амбасадор Аустрије у Београду (1997-1999) и постављен за посебног изасланика Европске уније за Космет. У тој функцији је био и главни преговарач Уније на преговорима у Рамбујеу и Паризу 1999, који су предигра НАТО агресији. По сопственом одређењу „пријатељ Хашима Тачија“. Иако је нешто ублажавао у својим излагањима, ни од чега није одустајао. Међутим, пред Хофбауеровим аргументима у дебати држао се неуверљиво. Као човек који не би волео да га унуци питају: шта си ти радио у том рату деда? Лепо се ту зарадило, али нема ничег часног у тој улози његовог живота.
Кад смо се разилазили са Штефанплаца знало се да без окупљања неће моћи ни двадесет и прва годишњица. /“К'о вечни пламен/у нашим срцима/Косовског боја/остаје истина./ Аустријски пријатељи одавно знају да овај „бој за Косово“ није само српска борба. Разарање европског реда које почиње разбијањем Југославије и онда промовисања „новог светског нереда“ на Космету тече. То се да осетити од Лондона, преко Париза, Орбанове побуне, италијанске промене курса. Вирус који је изазвао косовско лудило је заразан. Кад једном баците бомбу на суседа који вас ни у чему није угрожавао, сви ће вас гледати сумњичаво и плашити се да нису следећи. НАТО бруталности у Србији су дефинитивно утицале на отрежњење Русије и Кине.
Ипак, „српска карика“ - упркос народном расположењу о „Милосрдном анђелу“, утемељености права на одбрану територијалне целовитости и суверенитета земље, недвосмислене подршке све веће групе земаља у свету на чијем челу су две сталне чланице Савета безбедности, пет непоколебаних чланица ЕУ, упркос чињеници да је 81 од сто грађана Србије против давања столице Косову у УН па и кад би нас угурали у Европску унију – је најтања карика у одбрани Косова. Проблем је у матици. И то у на самом врху.
Испада, што располажете већом силом да се борите за Косово и опстанак свог народа то сте неодговорнији . Чак и годишњице које показују вашу снагу опстајања користите за подривање народне моћи. Као да се читава Србија преселила на Губеревац.
Кад после двадесет година од почетка НАТО бомбардовања погледате ко је наша „прва петорка“ за одбрану Косова и Метохије буде вам хладно око срца. Дакле, Брнабић Ана, Мали Синиша, Вучић Александар (капитен), Михајловић Зорана и Дачић Ивица. На клупи Ђурић Марко, Ружић Бранко и сл. Коуч тима је Тони Блер а његови помоћници Герхард Шредер и Кајл Скот.
...
Како САД врше меку окупацију над Србима сазнајте ОВДЕ."
Nastavak je na :
https://www.pravda.rs/2019/3/29/kak...resije-srpski-politicki-vrh-okrece-od-naroda/
