Bole__Ser
Buduća legenda
- Poruka
- 29.420
ЖРТВЕ ТРАНЗИЦИЈЕ Србијом „лута” око 18.000 бескућника
НОВИ САД: Више од два и по милиона људи у Србији живи у ризику од сиромаштва или социјалне искључености (36,7 одсто), што значи да су „изразито материјално ускраћени или живе у домаћинствима веома ниског интензитета рада”, последњи су подаци Републичког завода за статистику, а тичу се 2017. године.
Међу њима је нешто више од 18.000 људи којима је просечна старост 38 година, а који се воде као бескућници, што значи да или немају кров над главом или живе у прихватилиштима и прихватним станицама.
- Последњих година имамо све већи број старијих особа које траже смештај у нашем прихватилишту, а све више је и оних који имају завршену средњу и високу школу - наводи координаторка Прихватилишта за бескућнике у Футогу Геронтолошког центра „Нови Сад” Анђелка Бараћ и додаје да, упркос дуплом повећању капацитета, и даље имају велики број људи на листи чекања. - Тренутно имамо 57 корисника на смештају, што је за 80 одсто више у односу на претходну годину. Ови подаци нам говоре да је све више људи који су сами и нису у стању да се снађу, нарочито мушкарци који су радили у новосадским фирмама и остали без посла…
Разне неприлике које могу да задесе човека лако доводе до болести зависности, најчешће до алкохолизма, наркоманије и коцке, због чега та особа све дубље запада у проблеме и дође у ситуацију да изгуби кров над главом. Међу њима је, истиче Балаћ, највише људи млађе и средње животне доби. Важно је и напоменути да далеко већи број људи тражи уточиште у Дневном боравку, односно Свратишту за бескућнике који је, такође, при Геронтолошком центру, где добијају суви оброк, прилику да се окупају, промене одећу и учествују у радним терапијама. Међу њима је и Новосађанин Авдиљ Грик (53) који је рођен у самом центру града, а животне околности су га одвеле на периферију где живи у трошној кућици са женом, троје малолетне деце и братовљевом породицом.
- Немам коме да се жалим - каже нам Грик који свакодневно проси на улицама Новог Сада, док га полиција не отера. - Колико ми дозволе, толико и будем овде. Шта да вам кажем... Здравље ми је слабо, једва ходам, због хладноће сам остао без једног прста, а лева рука ми је повређена од жара. Жена добија неки социјалац, а мени не дају јер немам личну карту.
Дневно некад сакупи и до 2.000 динара, зависи колико су пролазници дарежљиви и да ли му дају новац или купе храну. Ипак, шофери и контрола у градском аутобусу му излазе у сусрет и не наплаћују му карту.
Гледано са стране социјалнопатолошке литературе, скитња, просјачење и бескућништво су феномени који се често означавају истим појмом – “вагабундажа”. Будући да су то појаве које имају историјски континуитет, друштвени став према таквим особама се мења и, како истиче социолошкиња Јована Чикић, оно се креће од игнорисања, преко осуде до помагања и подршке, и обрнуто.
Nastavak na: https://www.dnevnik.rs/index.php/dr...-srbijom-luta-oko-18000-beskucnika-24-02-2019
Ne znam na koji način pogledati na ovakve činjenice. Mnogi od njih su alkoholičari, kockari i ko zna kojom zaslugom su postali beskućnici. Neko će reći da pomažemo migranitma a njima ne, Neko će ukaziati na poražavajuću izjavu premijerke da smo pobedili siromaštvo a sve više beskućnika imamo. A činjenice govore da su ti ljudi ostali bez posla, da i ako se zaposle od plate ne mogu da žive. A da žive u državi, medju sunarodnicima, koji nemaju dovoljno humanosti da reše probleme beskućnika.
НОВИ САД: Више од два и по милиона људи у Србији живи у ризику од сиромаштва или социјалне искључености (36,7 одсто), што значи да су „изразито материјално ускраћени или живе у домаћинствима веома ниског интензитета рада”, последњи су подаци Републичког завода за статистику, а тичу се 2017. године.
Међу њима је нешто више од 18.000 људи којима је просечна старост 38 година, а који се воде као бескућници, што значи да или немају кров над главом или живе у прихватилиштима и прихватним станицама.
- Последњих година имамо све већи број старијих особа које траже смештај у нашем прихватилишту, а све више је и оних који имају завршену средњу и високу школу - наводи координаторка Прихватилишта за бескућнике у Футогу Геронтолошког центра „Нови Сад” Анђелка Бараћ и додаје да, упркос дуплом повећању капацитета, и даље имају велики број људи на листи чекања. - Тренутно имамо 57 корисника на смештају, што је за 80 одсто више у односу на претходну годину. Ови подаци нам говоре да је све више људи који су сами и нису у стању да се снађу, нарочито мушкарци који су радили у новосадским фирмама и остали без посла…
Разне неприлике које могу да задесе човека лако доводе до болести зависности, најчешће до алкохолизма, наркоманије и коцке, због чега та особа све дубље запада у проблеме и дође у ситуацију да изгуби кров над главом. Међу њима је, истиче Балаћ, највише људи млађе и средње животне доби. Важно је и напоменути да далеко већи број људи тражи уточиште у Дневном боравку, односно Свратишту за бескућнике који је, такође, при Геронтолошком центру, где добијају суви оброк, прилику да се окупају, промене одећу и учествују у радним терапијама. Међу њима је и Новосађанин Авдиљ Грик (53) који је рођен у самом центру града, а животне околности су га одвеле на периферију где живи у трошној кућици са женом, троје малолетне деце и братовљевом породицом.
- Немам коме да се жалим - каже нам Грик који свакодневно проси на улицама Новог Сада, док га полиција не отера. - Колико ми дозволе, толико и будем овде. Шта да вам кажем... Здравље ми је слабо, једва ходам, због хладноће сам остао без једног прста, а лева рука ми је повређена од жара. Жена добија неки социјалац, а мени не дају јер немам личну карту.
Дневно некад сакупи и до 2.000 динара, зависи колико су пролазници дарежљиви и да ли му дају новац или купе храну. Ипак, шофери и контрола у градском аутобусу му излазе у сусрет и не наплаћују му карту.
Гледано са стране социјалнопатолошке литературе, скитња, просјачење и бескућништво су феномени који се често означавају истим појмом – “вагабундажа”. Будући да су то појаве које имају историјски континуитет, друштвени став према таквим особама се мења и, како истиче социолошкиња Јована Чикић, оно се креће од игнорисања, преко осуде до помагања и подршке, и обрнуто.
Nastavak na: https://www.dnevnik.rs/index.php/dr...-srbijom-luta-oko-18000-beskucnika-24-02-2019
Ne znam na koji način pogledati na ovakve činjenice. Mnogi od njih su alkoholičari, kockari i ko zna kojom zaslugom su postali beskućnici. Neko će reći da pomažemo migranitma a njima ne, Neko će ukaziati na poražavajuću izjavu premijerke da smo pobedili siromaštvo a sve više beskućnika imamo. A činjenice govore da su ti ljudi ostali bez posla, da i ako se zaposle od plate ne mogu da žive. A da žive u državi, medju sunarodnicima, koji nemaju dovoljno humanosti da reše probleme beskućnika.
