Sukob dve struje na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu

Slaven777:

Kliknite za proširenje...

Odgovor Mrkalju i svima koji se pitaju ko je sve to zakuvao...

У материјалима за веће на сајту Филозофског факултета може се наћи право мало благо.
Па тако имамо образложење ДРУГОГ по реду продужења радног односа проф. др Радошу Љушићу:



У поменутом образложењу немогуће је не приметити следеће:

1. Проф. др Радошу Љушићу радни однос се продужава због потребе наставе ИСКЉУЧИВО на предмету Историја српског народа (16. — 18. век). У питању је предмет на коме је доц. др Небојша Шулетић 2004. године почео да ради као асистент покојног проф. др Војина Дабића, а на коме од његовог одласка у пензију, прецизније 2014. године, самостално држи наставу. С обзиром да његово звање истиче у априлу ове године, немогуће је не запитати се има ли продужење радног односа поменутог професора везе са негативном оценом Шулетића изнетом у реферату за избор у звање доцента, објављеном 18. фебруара 2019. године на сајту Факултета. Занимљиво је истаћи и да се из приложеног документа види да је Одељење још 15. марта 2018. године донело одлуку о продужењу радног односа проф. Љушићу — да поновимо још једном — за потребе предмета на ком у том тренутку запосленом наставнику уговор траје још тачно годину дана. Колико је студентима познато, проф. Љушић од дана продужетка радног односа није одржао ниједан час на том предмету. Наставу и даље у целости изводи управо негативно оцењени Шулетић.

2. Иако је у једном кратком периоду своје каријере заиста држао наставу из историје српског народа од 16. до 18. века, када су на катедри једини наставници били он и академик Василије Крестић, од доласка на факултет проф. Дабића, Љушићева наставничка делатност свела се искључиво на предмете који се тичу националне историје 19. и почетка 20. века. У документу се наводи да су на поменутим предметима (множина!) ангажовани проф. др Сузана Рајић и проф. др Милош Јагодић. Но, како је студентима познато, поменути професори такође држе предмете који се тичу националне историје 19. и почетка 20. века. Занимљиво је да се у документу не помиње доц. др Данко Леовац, који са својом менторком проф. Рајић, и проф. Јагодићем дели наставу на предмету Историја српског народа у 19. и почетком 20. века. Није нам познато да су поменути наставници икада држали наставу на предмету на ком је ангажован Шулетић, који се у овом документу НЕ НАВОДИ као наставник ангажован ни на једном од поменутих предмета. Такође се не помиње ни да је икада биран у звање асистента.

У поменутом реферату са негативном оценом Шулетића, у одељку са биографским подацима уредно је наведено следеће, из чега се недвосмислено види да он јесте биран у звање за исту ужу научну област за коју су бирани и поменути наставници:

Ufrožena je i profesorka Mira Radojević https://is.gd/LymFv7.

Увек неко муљање на нашим универзитетима.

Кад рђави коло воде
Мали историјат насиља једне групе професора на Одељењу за историју
Када у институцији од националног значаја какав је Филозофски факултет Универзитета у Београду прогоне и излажу јавном и академском понижавању професоре због њихових националних уверења, поставља се питање не само да ли је то порука будућим интелектуалцима да размисле пре него што крену путем националне и интелектуалне одговорности већ и какав је владајући дух српског друштва у којем (како би се метафорично исказало) Самарџићи и Љушићи опет прогоне Ковиће (односно другосрбијански кадар српски орјентисане историчаре). Није ту реч о личним међусобицама два клана. У том случају сваки осврт био би непотребан и крајње бесмислен. Но будући да је спор дубљи, и да се не тиче тек судара различитих идеологија и мисли, већ последично у питање доводи свест о обавези јавног националног ангажмана, те улоге Одељења за историју у њему, прича захтева да буде испричана…
ПОЛИТИЧКО-ИДЕОЛОШКИ ОБРАЧУН На најосетљивијем, Одељењу за историју Филозофског факултета криза која траје више од деценије прерасла је у право поприште политичко-идеолошког обрачуна.
На кршење процедура, правилника и статута недавно је у „Вечерњим новостима“ указала прогоњена група историчара, тврдећи да редовна злостављања и увреде, које предводи другосрбијански тријумвират – Никола Самарџић, Радош Љушић и Дубравка Стојановић – кулминирају отвореним претњама одузимања професорских звања и катедри, не би ли се достигао „рај послушних медиокритета“.
„Овде је реч о три круга једне интересне групе настале на Одељењу за историју. Постоје вође, извршиоци налога и, на крају, они који ћуте и гласају. Овде није реч о сукобу двеју група већ о систематском прогону, јер се непослушне колеге, које би да мисле својом главом, годинама упорно одстрељују. Мислим да је у случају колега које то чине осећање стручне, научне ништавности довело до потребе да се одсече све што вреди или се од њих разликује. Међу њима има чак и полуписмених људи, па и доказаних плагијатора. Такви су одавно избачени са филозофских факултета у Нишу и Источном Сарајеву, али сада, ето, воде коло у Београду“, навео је историчар Милош Ковић.
На списку проскрибованих професора на коме су се нашли они који никако да вољно прихвате љушићевску филозофију клечања пред моћним, поред Жарка Петковића, Ђорђа Бубала и Милоша Ковића налазе се и Мира Радојевић, Небојша Шулетић и Маја Николић. Списак оних који проскрибују дужи је и, према речима професора Ђорђа Бубала, његово језгро чине Радош Љушић, Никола Самарџић, Синиша Мишић, Дубравка Стојановић, Влада Станковић и други, који „владају“ уз подршку натполовичне већине, обезбеђене уценама, али и опортунизмом.
НАСТОЈАЊА ЈЕДНЕ КЛИКЕ Он у разговору за „Печат“ објашњава да криза на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду траје више од деценије, а настала је и развијала се због настојања једне клике да у потпуности потчини Одељење својим интересима.
„Од лета 2015, када је Одељењу наметнут нови управник, траје злостављање готово половине наставника Одељења и непринципијелна мајоризација приликом доношења одлука. Александар Фотић избачен је из наставе, а још неколико професора трпело је опструкције у остварењу права на избор у звање. Обраћали смо се за помоћ универзитетским телима и Министарству просвете, али није било праве воље да се злостављање прекине. Прогони су ових дана поново узели маха, нажалост, уз наметљиву равнодушност Управе Факултета. Мири Радојевић ометају избор у звање редовног професора, а Мају Николић и Небојшу Шулетића, тобоже стручним рефератима, препуним неистина и нетрпељивости, настоје да истерају с посла.“
Како је уопште могуће остварити право на радно место када универзитетски прописи остављају простор за изјашњавање по личном нахођењу, упркос испуњености формалних услова за избор у звање? Ко може да стане на пут злостављању ако Министарство своју инерцију скрива иза аутономије Универзитета, Универзитет иза аутономије Факултета, управа Факултета иза аутономије Одељења, а свака аутономија, ако је без контроле, рађа самовољу? Коначно питање изнад свих питања је да ли би изостанак одлучне акције Министарства и јавности због смицалица и подвала оних који своје „непослушне колеге годинама упорно одстрељују“ могао да резултира не само апсолутном доминацијом „испоставе НАТО лобистичких структура“ (на шта је указао М. Ковић) на Одељењу за историју већ будућим новим ишчитавањем историје која ће за нас бити писана у Хагу, Бриселу, Берлину и Вашингтону.

ИЗВОР: http://www.pecat.co.rs/2019/03/pecat-nedelje-273/

cronnin:

Увек неко муљање на нашим универзитетима.

Kliknite za proširenje...

Цела Србија је једна велика муљажа. Камо те среће да је ово локализовани проблем на високо образовној инстанци.

А проблем је постао толико системски, друштвено, да је право питање постоји ли уопште икакво решење.

Slaven777:

Цела Србија је једна велика муљажа. Камо те среће да је ово локализовани проблем на високо образовној инстанци.

А проблем је постао толико системски, друштвено, да је право питање постоји ли уопште икакво решење.

Kliknite za proširenje...

Postoji, stampedo "elitne intelegencije" na tom fakultetu u svoj rodni kraj ili jos bolje u resavski kraj i slobodno bavljenje naukom onih koji to znaju i zele.

- - - - - - - - - -

Na tom fakultetu vec decenijama nema naucnika, samo prepisivaci tudje istorije, neka bude i pobednicke istorije,
ali je ipak prepisivacka "nauka".

Progon profesora Filizofskog fakulteta ulazi u najintezivniju fazu. Nakon progona profesora Miloša Antonovića i Aleksandra Fotića, te neuspešnih pokušaja da se ponize profesori Miloš Ković, Žarko Petković i Đorđe Bubalo, sada su na udaru profesorka Mira Radojević, te docenti Nebojša Šuletić i Maja Nikolić.
Predvodnici mračne strane Nikola Samardžić, Radoš Ljušić i Vlada Stanković bi da proteraju sve dobre profesore sa fakulteta dovodeći svoje "Harise".

Ovom zlu se zajedno moramo odupreti i ne dozvoliti im da teror NATO plaćenika prođe bez otpora.
POTPIŠITE PETICIJU, jer za ove ljude se vredi boriti!!!

https://www.peticije24.com/podrska_profesorima_istorije

Preuzeto s facebook stranice Подршка Милошу Ковићу

http://www.pecat.co.rs/2019/03/progonitelji-i-progonjeni/

Интервјуи с др Миром Радојевић, др Небојшом Шулетићем, др Мајом Николић и др Милошем Ковићем.

Za sta peticiju? Da stanje istorije ostane kakvo je bilo 50 godina?
Super ste, pametni i dobro potkovani za sta? Sirenje lazne istorije?
Neka vas placa onaj za koga se bavite istorijom, jos bolje u svojoj zemlji,
a ne na srpskoj mladezi.

Metronomy:

Za sta peticiju? Da stanje istorije ostane kakvo je bilo 50 godina?
Super ste, pametni i dobro potkovani za sta? Sirenje lazne istorije?
Neka vas placa onaj za koga se bavite istorijom, jos bolje u svojoj zemlji,
a ne na srpskoj mladezi.

Kliknite za proširenje...

Da li ste sigurni da znate o čemu pričate? Progonjeni profesori baš imaju problem s profesorima koje neko očigledno dobro plaća da srozavaju ugled Odeljenja.

Нешто краћа изјава проф. Ковића о дешавањима на Одељењу у приложеном видеу (од 1:04:52):

Прогонитељи и прогоњени



На Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду криза која траје више од деценије прерасла је у поприште правог обрачуна. Да ли иза прогона неколико професора стоје лични анимозитети или покушаји наметања новог ишчитавања историје – оног хашког, скоројевићког и туђинског, те за шта се оптужују прогоњени, и које мотиве имају прогонитељи, разговарамо са др Миром Радојевић, др Небојшом Шулетићем, др Мајом Николић и др Милошем Ковићем.

Мирјана Радојевић

Последњи час Радоша Љушића

Док неки професори, попут Дубравке Стојановић, „независне интелектуалке забринуте за стање у српском друштву“, у јавности грцају од критике постојећег режима и залагања за људске слободе, на матичном факултету безобзирно сатиру неистомишљенике

Некада је Одељење за историју представљало понос Филозофског факултета, а његови студенти прихватали су чињеницу да су и сами део славне традиције. Како је дошло до моралног и научног урушавања ове институције?

Када је Бранко Петрановић 1983. добио НИН-ову награду за дело Револуција и контрареволуција у Југославији 1941–1945, Теодор Анђелић је у уводу ондашњег интервјуа написао да је добитник редовни професор историје Југославије на Филозофском факултету у Београду, додајући „да је то одељење данас можда ’најјаче’ на једном од најјачих факултета у Југославији“.

Изречено као став новинара, ово мишљење није било усамљено. Од овог су одељења, међутим, остале само руине, а његово достојанство настоји да одбрани неколицина наставника. Узроци моралног и научног урушавања део су криза и странпутица у друштву, а још више погубног деловања групе професора који су пре десетак година, у жељи за апсолутном моћи, постајали „газде“, од чије су воље зависили реизбори и унапређења свих осталих. Како су се тада нашли заједно они који су се својевремено због различитих политичких опредељења међусобно вређали по медијима, новонастала коалиција није обећавала ништа добро. С обзиром на то да су се током времена удружили с истомишљеницима с других одељења, Филозофски факултет све више се помиње по злу.

Оно што допире до јавности није потпуно јасно. Шта заправо хоће сукобљене стране?

Читаоци новина углавном не знају како функционише једна сложена високошколска установа, а ни шта хоће сукобљене стране. Не смемо им замерити ни што немају воље и жеље да се у то удубљују, будући да брину личне бриге, док оне велике, државне и националне, притискају душе. У таквој ситуацији најтеже погађају уопштени закључци да смо „сви исти“. Срећом, нисмо. Постоје прогонитељи и прогоњени. Ови други, обележени „за одстрел“, постали су то због тога што су се било када супротставили насиљу моћника. Опстајали су захваљујући сопственом раду, подршци студената и разумевању колега с других одељења. Јер мора се знати да на Филозофском факултету већина наставника одговорно ради свој посао, штитећи част свих нас. Питање је, међутим, колико дуго ће то моћи.

Тренутно, онемогућавање унапређења и изгон с Факултета припремљени су Маји Николић, Небојши Шулетићу и мени.

Шта се све налази на списку ваших огрешења о моћнике?

Списак мојих огрешења предуг је и разноврстан, а чине га протести због урушавања добрих обичаја на Одељењу, одбрана угрожених колега и питање проф. Радошу Љушићу, постављено док је вапио да му се останак на Факултету продужи до 70. године: када је последњи пут одржао час или испит? Јер најмање четири генерације студената историје није га видело у тој улози, упознајући га махом по скандалима у новинама и са оног познатог телевизијског снимка, начињеног после победе СНС, на коме се труди да га сви виде иза Томислава Николића. Последица? Иако сам испунила све услове за унапређење, чак их и премашила, немам противкандидата, реферат је позитиван, а процедура испоштована, четворо наставника уложило је приговор, без аргумента, али са сумњом у наводе из реферата. Мада је рукопис књиге достављен на почетку изборног процеса, тврдили су да нису имали времена да провере веродостојност навода у реферату. При томе, нико од њих нема ниједан истраживачки рад о теми моје књиге, а сами су унапређења добијали на основу књига без потписа рецензента, без научног апарата и изван своје уже научне области. Важне су и друге противречности. Док неки од њих, попут Дубравке Стојановић, „независне интелектуалке забринуте за стање у српском друштву“, у јавности грцају од критике постојећег режима и залагања за људске слободе, на матичном факултету безобзирно сатиру неистомишљенике.

Колико у овом прогону има и тога што вам не опраштају чињеницу да сте изабрани за члана САНУ?

Одлучивши да уважи поднети приговор, декан је питање мог унапређења скинуо с дневног реда, а реферат вратио Одељењу за историју, које га је – очекивано – одбацило. Моја „судбина“ сада зависи од Наставно-научног већа, у чијој је коначној надлежности да овај неспорни реферат прихвати или не прихвати. Истовремено, систематски ми се прети лобирањем, предочава да се може десити да не буде кворума редовних професора или да не добијем потребан број гласова. Зашто? Ето тако! Као у случају професорке Весне Тодоровић с ФОН-а. А можда и зато што ми је поручено да је довољно што сам постала дописни члан САНУ. Не морам, кажу, бити и редовни професор, независно од испуњених услова. Јасно ми је да ми то могу ускратити, али ми не могу одузети написане књиге, преко стотину научних радова, добијене награде, 172 менторства при изради дипломских радова, 64 на мастер радовима и 12 на докторским дисертацијама. Најважније, не могу ме спречити да се борим за своја права.

Милош Ковић

Хашка интерпретација историје

На Филозофском факултету у Београду наставља се антисрпска пропаганда

Да ли можемо говорити о сукобу између струке и политичке злоупотребе?

С једне стране имате дописну чланицу САНУ и двоје младих стручњака, доказаних у својим научним областима. И по свом педагошком раду са студентима они спадају међу најуспешније колеге на Филозофском факултету. То што су свих ових година, иако су знали да им прогонитељи могу наудити, пружали отпор насиљу над својим колегама, довољно сведочи о њиховом моралном ставу. Честитост је кључна за бављење науком, јер она не дозвољава историчару да измишља, или да тврди нешто што се не може доказати. То су основне особине које се траже и за рад са студентима. Ми их не учимо само академским вештинама, него и моралном ставу, који се, како рекох, увек налази иза сваког научног метода. Прогонитељи тим младим људима на овај начин стављају на знање да, ако желе да успеју у животу, не треба да следе струку и морал него да се клањају голој сили. Управо међу младим људима они су већ пронашли противкандидате, који би да дођу на места својих некадашњих професора. Прогонитељи су, и то сви знају, људи без научног дела, неомиљени међу студентима. Њихов морални став своди се на клечање пред силом. Одатле долази њихова спремност да учествују у злостављању својих колега и ту је порекло њиховог проповедања натовске, хашке, колонијалне, окупаторске интерпретације историје.

Донедавно је на Одељењу за историју постојала идеја да се успостави алтернативни програм студија. О чему је тачно реч?

Реч је о новом алтернативном програму који је препун политички коректних фраза, и који би искључивао предмете из националне историје, читав стари и средњи век, али би се завршио стицањем дипломе равноправне с дипломама наших редовних студената. Такве студије требало је да се, наравно, скупо наплаћују, и да се одржавају на енглеском језику, при чему је писани предлог студија био састављен на смешном енглеском, испод нивоа средњошколског знања страног језика. Успели смо да то зауставимо само захваљујући подршци колега на Факултетском већу.

Фотографија „инсталације“ у виду српске тробојке, која је положена испред једне учионице на факултету, обишла је друштвене мреже. Какву поруку носи изложба?

У оквиру политичке агитације на Факултету, испред једне учионице постављена је „инсталација“ у виду српске тробојке, која је на земљи, као отирач, покривена прљавштином и на којој се налазе два ножа, са потписом „Igrale se delije…“. У уређеним земљама, ка којима тобоже тежимо, патриотизам је одлика сваког пристојног човека и пожељан исход сваког школског процеса. И то се догађа у земљи која покушава да се сачува од распарчавања, и да од уништења сачува своје грађане на Косову и Метохији? На Филозофском факултету у Београду наставља се, дакле, антисрпска пропаганда, сасвим налик на некадашњи антисемитизам, започета још деведесетих година прошлог века, уз чију заглушујућу буку су извршена етничка чишћења Срба у Крајини, Сарајеву, на Косову и Метохији. Да ли је случајно то што је декан, који је отворио врата Факултета за овакву срамоту, учествовао и у ономе што чине злостављачи са Одељења за историју? Досад је успео да из наставе удаљи Александра Фотића, одложи гласање о унапређењу Мире Радојевић, и да најави да ће, по механизму којим је и Фотић одстрањен, изношењем на гласање срамотних реферата о Небојши Шулетићу и Маји Николић у најскоријем року и њих оставити без звања и радног места.

Који су ваши захтеви?

Захтевамо од Министарства просвете, ректората и универзитетског омбудсмана да нађу системско решење, којим би ово и сва слична насиља на Универзитету, која се по правилу крију иза „аутономије“, била онемогућена. Молбе које смо им досад слали нису помогле да се прогони зауставе. Ми ово више нећемо подносити. Отпор насиљу је наша дужност и наша обавеза. Ово се више не може подносити.

Небојша Шулетић

О феномену некомпетентности

Из уџбеника за трећи разред гимназије ученици годинама уче да су због постова Срби били „трома нација“, а да је верски мистицизам „тајанственост“

У којој мери садржаји часописа Одељења за историју, Београдски историјски гласник, који се финансира новцем из државног буџета, може бити огледало квалитета научног рада на Универзитету?

Редакција часописа, чије језгро чине професори С. Мишић, С. Рајић, В. Станковић, Н. Самарџић и Д. Стефановић, из године у годину објављује бизарне чланке којима компромитује научну делатност Филозофског факултета. Најспорнији су текстови сарадника на истраживачким пројектима Министарства за науку којима руководе С. Мишић и Н. Самарџић. Садржај ових чланака и њихови преводи на енглески језик су скандалозни. Један аутор, на пример, у своме тексту анализира грађу старије „провинцијенце“ и пише о томе како „мајка“ овца „светим чином рођења“ доноси јагње на свет. Други се осврће на „прозетелистичку“ (!) пропаганду Римокатоличке цркве. Трећи изучава „лирске изражаје инспирисане војним достигнућима хабзбуршке војске“ и закључује да се Београд у 18. веку „титулирао“ као главни град Србије. Четврти говори о „празновању Рамазана“, активностима угарског великаша „Ђерђа Раготцког“ и војном окршају у „Финландском заливу“. Пети анализира како су британске путнице конструисале слику српске жене „имајући у виду тешкоће које су морале да навигирају (!), а које су прозилазиле (!) из чињенице њиховог рода“. Ово истраживање, каже ауторка, „има за циљ да допринесе растућој дебати о британском ’балканизму’ узимајући у дискусију женствене елементе дискурса“. За њима по неукости не заостаје ни главни уредник С. Мишић, који пише о коњима који се гаје „за војну службу“, користи изразе „подчињеност“ и „предпоставити“, говори о „подмладку“ животиња или о даривању „ждребца“. Сваки од ових бизарних текстова је препоручен за објављивање двема стручним рецензијама, а у одговарајућем извештају Министарству представљен као врхунско научно остварење. И то је само врх леденог брега. Мишићево нестручно уређивање часописа Натписи и записи недавно је описао проф. др Ђорђе Бубало у тексту „Суноврат научне историографске периодике“, који је доступан на веб-порталу Матице српске. О плагијатима којима Мишић угрожава национално значајан пројекат какав је Српска енциклопедија, тек треба да се говори.

У овом тренутку је пажња јавности с правом усмерена на прогон чланова Одељења за историју. Но намеће се утисак да иза тог проблема стоји већи – урушавање образовног система?

Још трагичнији пример етичке кризе која растаче Филозофски факултет су пословне активности проф. др Радоша Љушића. Овај наставник скоро 20 година не држи наставу студентима, а једнако дуго зарађује новац од писања и продаје неквалитетних школских уџбеника. Из његовог уџбеника за трећи разред гимназије ученици годинама уче да су због постова Срби били „трома нација“, да је текија верска установа „дервишких фанатика“, да је основна разлика између сунита и шиита у томе ко има право да тумачи Куран, да је калвинизам „напреднија“ религија од лутеранства, да је верски мистицизам „тајанственост“, да је у Римокатоличкој цркви Ускрс непокретан празник од 1583, да је Васељенска патријаршија најстарија православна црква, да су Мали Радојица и Стари Вујадин били истакнути хајдуци, да је Сервантес у роману „Дон Кихот“ реално приказао шпанско друштво, да је Пучини стварао у време Бетовена и још много других непримерених и нетачних ствари. Ученике седмог разреда основне школе учи да су „велики владари лишени емоција“ и да је многима од њих „свирепост била урођена“. Иако се на први поглед види да ови уџбеници не испуњавају прописане стандарде квалитета, Министарство је на основу позитивних рецензија проф. др С. Рајић и проф. др М. Јагодића одобрило њихову употребу у настави.

Маја Николић

Аутономија као изговор за тиранију

Како функционише систем насиља на Филозофском факултету?

Указали сте недавно на то да кршење процедура, правилника и статута на Одељењу за историју има за циљ стварање „раја послушних медиокритета“. Када је почео прогон неподобних кадрова?

Јуна 2015. године већинска група наставника са Одељења за историју, уз помоћ истраживача, запослених на Филозофском факултету преко научних пројеката које финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја, изабрала је, супротно дотадашњим процедурама, свог кандидата за управника Одељења. Од истраживача су то захтевали шефови тих пројекта, професори Радош Љушић, Синиша Мишић, Никола Самарџић и Влада Станковић. Учешће истраживача у поменутом гласању било је преседан. Протест на овај начин прегласане групе наставника означио је почетак злостављања које се над њима спроводи у континуитету последње четири године. Осим што су повремено, у складу са интересима већинске групе наставника, присиљени да учествују у гласањима, истраживачи, чије надлежности нису прецизно дефинисане ниједним правним актом, злоупотребљавају се, између осталог, и тако што, противно прописима, а вољом шефова пројеката, учествују у настави и тако обављају послове које неки редовни професори избегавају, а за које примају плату из буџета Републике Србије.

Како функционише механизам злостављања и насиља, те могу ли се лични сукоби повезати са озбиљним начелним друштвеним проблемима?

Мањинску групу наставника већина на Одељењу омета у обављању наставних дужности, оспоравајући им учешће у комисијама за одбрану свих нивоа студентских радова, онемогућава њихово учешће у факултетским телима у које поставља искључиво своје људе, настоји да их избаци из њихових кабинета. Већинска група наставника, на основу просте бројчане надмоћи, доноси све одлуке мајоризацијом, без обзира да ли су правно утемељене или не. Примера ради, на последњој седници Одељења, одржаној 14. марта 2019. године, већинска група наставника је, упркос чињеници да је на то упозорена, усвојила реферат који предлаже мог противкандидата за избор у ванредног професора иако не испуњава минималне услове за поменуто звање.

Када некога из мањинске групе наставника треба изабрати у више или исто звање, будући да се сви наставници, осим редовних професора, бирају у одговарајуће звање и потписују уговор о раду на сваких пет година, онда шеф катедре, научно-наставне организационе јединице на Одељењу, на којој има непослушних наставника, затражи од истраживача да се јави на конкурс који се расписује како би се актуелни наставник (ре)изабрао у одговарајуће звање. Истраживачи се, без обзира да ли испуњавају формалне услове и задовољавају одговарајуће наставно-научне критеријуме, бирају у наставна звања уместо неподобних чланова катедре. То се чини под геслом аутономије која је изговор за тиранију шефова катедри, иначе горепоменутих шефова пројеката, који катедром управљају као својим приватним власништвом. Тако су најпре покушали да избаце са факултета Ж. Петковића, Ђ. Бубала, М. Ковића, Н. Порчића, Ж. Вујошевића. Међутим, већинској групи наставника на Одељењу пошло је за руком да одстрани из наставе Александра Фотића, иако је Изборно веће Филозофског факултета, једина заштита прогоњених наставника са Одељења за историју, два пута одбило реферат који је за ванредног професора предлагао Фотићевог противкандидата из редова истраживача.

Које процедуралне одредбе важећих прописа су прекршене?

Охрабрена чињеницом да је једног угледног научника уклонила из наставе, већинска група наставника на Одељењу сада настоји да избаци с посла још троје својих колега који су на факултету запослени више од 16 година. У случају Мире Радојевић, која има позитиван реферат комисије и подршку своје катедре, нису подржали реферат, износећи неистину да јој није објављена монографија. У случају Небојше Шулетића реферат није потписао један члан комисије, нити је издвојио мишљење, иако га на то обавезује универзитетски Правилник о начину и поступку стицања звања и заснивања радног односа наставника. Комисија га, штавише, не предлаже за поновни избор у доцента „јер то не заслужује“, избацујући тако са Одељења за историју последњег османисту. Реферат, који уместо мене предлаже мог противкандидата за избор у ванредног професора, нису потписала два страна члана комисије. Тек након истека законског рока, они су доставили изјаве да „апстинирају од гласања“, не образлажући своје одлуке, чиме су јасно ставили до знања да не стоје иза његовог садржаја. Трећи члан комисије, др Нада Зечевић нема одговарајуће научно звање да би била њен део, упркос чињеници да „има компетенције“, што према важећим прописима Републике Србије није исто. Она није својеручно ни потписала реферат, иако се то изричито тражи према Упутству о спровођењу поступка избора у звање када су неки чланови комисије странци. Др Зечевић тврди да је то учинила путем „електронског потписа“, иако је у питању њен копирани потпис који је накнадно „налепљен“ на реферат. Како би се дискредитовао мој наставно-научни рад, а лажно увећао исти мог противкандидата, Комисија је у реферату изнела читав низ неистина, потпуно игноришући високе оцене студентских евалуација мог наставног рада, учешће у комисијама за преко 100 дипломских и мастер радова и чињеницу да већ пет година предајем на једном од мастер програма при Универзитету у Београду.

ПРОТЕСТ, АЛИ СТУДЕНТСКИ

Указујући на грешке и неистине изнете у рефератима писаним да би се одстранили Небојша Шулетић и Маја Николић, студенти, њих 170, именом и презименом су потписали приговор упућен декану Филозофског факултета Универзитета у Београду, проф. др Миомиру Деспотовићу и Изборном већу Филозофског факултета.

Чак ни овако масовна подршка студената својим професорима није, међутим, довољна да се прогони зауставе. На Одељењу за историју студенти су и раније кажњавани чак и због стручне сарадње с проскрибованим професорима. Све указује на то да се на Одељењу за историју тек могу очекивати нови заплети.

http://www.pecat.co.rs/2019/03/progonitelji-i-progonjeni/

Сад, мене занима, да ли је то сукоб Срба и усташа. Јер, ко није изразити српски родољуб, на друштвним наукама, тај је истог часа усташа. Објективности и науке ради.

Sanovnik:

Сад, мене занима, да ли је то сукоб Срба и усташа. Јер, ко није изразити српски родољуб, на друштвним наукама, тај је истог часа усташа. Објективности и науке ради.

Kliknite za proširenje...

Prof. dr Miloš Ković, verovatno sa pravom, ali i u duhu onoga čime se u poslednje vreme bavi u medijima, voli da ističe progonjene profesore kao rodoljubive, a progonite kao haške i nato-ovske istoričare.

Svakako da profesori, rizikujući da dobiju otkaz i budu progonjeni, koji veliku pažnju polažu na kvalitet radova i doprinos nauci, odlovejaći da se upuste u sve čari koje sa sobom donosi hiperprodukcija, plagiranje tuđih (u slučaju pojedinih profesora koji progone, čak i svojih) radova, i prežvakavanju literature radi stvaranja nečega što se usuđuju da nazovu naučnim radovima, JESU RODOLJUBI - jer svako ko čuva dostojanstvo i vrednost profesije kojom se bavi, a koja, poput istorije, ima nacionalni značaj, i svako ko nauku i njen značaj stavlja ispred sebe, i privilegija koje bi mogao da uživa ukoliko bi isplagirao svoj put do zvanja redovnog profesora, jeste rodoljub, u pravom smislu te reči, bez obzira na to kakvi su njegovi politički stavovi, ili kako se odnosi prema nacionalnim pitanja. To što se, samo Ković, među progonjenim profesorima, javno bavi pitanjem Kosova, ne znači da ostali nisu rodoljubi.

Sa druge strane, među progoniteljima, postoje ljudi kao što je Radoš Ljušić, za koga mnogi i danas tvrde da je veliki rodoljub i patriota, pa opet - čovek goni ljude bolje od sebe sa fakulteta, lišava studente i akademsku zajednicu vrednih profesora i vrhunsih naučnika, sprečava ih da napreduju i grade svoju naučnu karijeru od koje država Srbija i srpski narod može imati ogroman kulturološki i naučni značaj. Drugim rečima, Radoš Ljušić, iako često smatran rodoljubom i patriotom, radi protiv interesa svoje države i svog naroda. To što podržava proteste koji za cilj imaju da sklone jednu osobu sa vlasti nema nikakvu vrednost. Ljudi će se na vlast smenjivati non stop, i svi će se ponašati onako kako se svaki čovek koji prigrabi vlast ponaša (uostalom kako se i Ljušić ponaša kada praktično drži vlast na odeljenju za istoriju), dok su razvoj istoriografije i naučni doprinost, od opšteg značaja i daleko veće vrednosti za naš narod. Ljušić aktivno sputava to.

Na odeljenju za istoriju postoje tri grupe profesora:
-Jedni su oni koji aktivno plagiraju i štancuju radove i bave se hiperprodukcijom i koji se aktivno bave progonima. To su ljudi kojima apsolutno ništa nije sveto;
-Drugi su oni koji se trude da doprinesu nauci, da ostave svoj lični pečat u istoriografiji, ponekad možda donose i neke suvišne zaključke i imaju grešaka, ali svakako njihova dela nisu potpuni i očigledni, nestručni plagijati. Ovakvih ima i među progoniteljima i među progonjenima. Oni koji spadaju u progonitelje, ne bave se aktivno progonima, već progonitelje podržavaju glasanjem i sl. trudeći se da ostanu u nastavi i napreduju;
-Treća grupa, nažalost najmanja, jesu ljudi koji imaju potencijala, ne samo da doprinesu istorijskoj nauci, već i da je unaprede. To su pozitivisti (u meri u kojoj to istoričar može biti), i ljudi koji sebi neće dozvoliti da imaju suvišne zaključke ili da foliraju i popunjavaju prostor svojih monografija i radova nebitnim informacijama i skretanjem sa teme. Iako ih ima više, sa ponosom bih izdvojio svoje profesore Đorđa Bubala i Nebojšu Šuletića. Ovaj potonji je i duhovni nastavljač profesora Vojina Dabića. Bez ovakvih profesora, studenti će ostati uskraćeni i siromašni za najvažnija znanja i veštine koji jedan istoričar treba da ima, a dobrim delom već i jesu, otklanjanjem profesora Aleksandra Fotića iz nastave. Ljudi iz ove, treće i najmanje grupe, da ih aktivno ne progone i sprečavaju da napreduju, završili bi u SANU i postali velika i zvučna imena, ne samo u akademskim krugovima, već i van njih.

Profesori koje progone, a to su u ovom trenutku Nebojša Šuletić, Maja Nikolić i Mira Radojević, jesu nešto najvrednije što odeljenje za istoriju trenutno ima, i niko ko njih progoni ne može biti rodoljub, jer rodoljub je onaj koji bolje od sebe pušta ispred sebe, za dobrobit svog naroda i svoje zemlje.

Na našem fakultetu postoji jedan profesor, Radivoj Radić, koji se poslednjih godina bavi tzv. novoromantičarima i autohtonistima, i pokušava da spasi dostojanstvo istorije i istoriografije kritikujući njih. Poručio bih mu da, ukoliko mu je zaista stalo do istorijske nauke, svoju pažnju usmeri ka plagijatorima i hiperprodukcionašima koji se bave progonima pravih i vrhunskih istoričara. Ti progonitelji su mnogo veća opasnost po srpsku istoriografiju, nego što su to Deretić i drugi. Progonitelji sa Filozofskog Fakulteta su pravi razlog zbog koga se Klio stidi.

Sanovnik:

Сад, мене занима, да ли је то сукоб Срба и усташа. Јер, ко није изразити српски родољуб, на друштвним наукама, тај је истог часа усташа. Објективности и науке ради.

Kliknite za proširenje...

Слажем се с тим. Мислим да би пре свега требало обратити пажњу на то какав је ко научник, посебно зато што прогоњени професори јесу одлични научници и педагози, тако да је штета занемаривати ту чињеницу и окретати на политику. Живимо у демократском друштву или барем тежимо да живимо у таквом, тако да би требало да нам буде нормално да неко има другачије мишљење од нас, мада је мени залагање за улазак у НАТО и признавање нечега што се није десило у Сребреници крајње споро и одвратно. Ипак, сигурно је да нико нема право да икога прогања, малтретира и злоставља, само зато што има другачије мишљење од њега. Управо то се дешава прогоњеним професорима, одузимају им звања и посао само зато што имају другачије мишљење. У томе је главни проблем. Свако ко је икада барем видео, а камоли попричао с проф. Миром Радојевић зна колико је то мила и драга жена. Највећи број студената из сваке генерације иде на модул из Југославије, а често је разлог управно она јер је изузетно пријатна за рад и зна да заинтересује студенте за материју коју предаје. Ако је она одлучила да јавно изађе и каже шта се дешава, онда је очигледно да нешто изузетно није у реду и треба се забринути. Неко је горе поставио, али замерке су само то што монографија наводно није изашла на време, иако је достављен рукопис. Јадно и бедно колико су људи спремни да падну ниско.

Sevast Nikon:

Prof. dr Miloš Ković, verovatno sa pravom, ali i u duhu onoga čime se u poslednje vreme bavi u medijima, voli da ističe progonjene profesore kao rodoljubive, a progonite kao haške i nato-ovske istoričare.

Svakako da profesori, rizikujući da dobiju otkaz i budu progonjeni, koji veliku pažnju polažu na kvalitet radova i doprinos nauci, odlovejaći da se upuste u sve čari koje sa sobom donosi hiperprodukcija, plagiranje tuđih (u slučaju pojedinih profesora koji progone, čak i svojih) radova, i prežvakavanju literature radi stvaranja nečega što se usuđuju da nazovu naučnim radovima, JESU RODOLJUBI - jer svako ko čuva dostojanstvo i vrednost profesije kojom se bavi, a koja, poput istorije, ima nacionalni značaj, i svako ko nauku i njen značaj stavlja ispred sebe, i privilegija koje bi mogao da uživa ukoliko bi isplagirao svoj put do zvanja redovnog profesora, jeste rodoljub, u pravom smislu te reči, bez obzira na to kakvi su njegovi politički stavovi, ili kako se odnosi prema nacionalnim pitanja. To što se, samo Ković, među progonjenim profesorima, javno bavi pitanjem Kosova, ne znači da ostali nisu rodoljubi.

Sa druge strane, među progoniteljima, postoje ljudi kao što je Radoš Ljušić, za koga mnogi i danas tvrde da je veliki rodoljub i patriota, pa opet - čovek goni ljude bolje od sebe sa fakulteta, lišava studente i akademsku zajednicu vrednih profesora i vrhunsih naučnika, sprečava ih da napreduju i grade svoju naučnu karijeru od koje država Srbija i srpski narod može imati ogroman kulturološki i naučni značaj. Drugim rečima, Radoš Ljušić, iako često smatran rodoljubom i patriotom, radi protiv interesa svoje države i svog naroda. To što podržava proteste koji za cilj imaju da sklone jednu osobu sa vlasti nema nikakvu vrednost. Ljudi će se na vlast smenjivati non stop, i svi će se ponašati onako kako se svaki čovek koji prigrabi vlast ponaša (uostalom kako se i Ljušić ponaša kada praktično drži vlast na odeljenju za istoriju), dok su razvoj istoriografije i naučni doprinost, od opšteg značaja i daleko veće vrednosti za naš narod. Ljušić aktivno sputava to.

Na odeljenju za istoriju postoje tri grupe profesora:
-Jedni su oni koji aktivno plagiraju i štancuju radove i bave se hiperprodukcijom i koji se aktivno bave progonima. To su ljudi kojima apsolutno ništa nije sveto;
-Drugi su oni koji se trude da doprinesu nauci, da ostave svoj lični pečat u istoriografiji, ponekad možda donose i neke suvišne zaključke i imaju grešaka, ali svakako njihova dela nisu potpuni i očigledni, nestručni plagijati. Ovakvih ima i među progoniteljima i među progonjenima. Oni koji spadaju u progonitelje, ne bave se aktivno progonima, već progonitelje podržavaju glasanjem i sl. trudeći se da ostanu u nastavi i napreduju;
-Treća grupa, nažalost najmanja, jesu ljudi koji imaju potencijala, ne samo da doprinesu istorijskoj nauci, već i da je unaprede. To su pozitivisti (u meri u kojoj to istoričar može biti), i ljudi koji sebi neće dozvoliti da imaju suvišne zaključke ili da foliraju i popunjavaju prostor svojih monografija i radova nebitnim informacijama i skretanjem sa teme. Iako ih ima više, sa ponosom bih izdvojio svoje profesore Đorđa Bubala i Nebojšu Šuletića. Ovaj potonji je i duhovni nastavljač profesora Vojina Dabića. Bez ovakvih profesora, studenti će ostati uskraćeni i siromašni za najvažnija znanja i veštine koji jedan istoričar treba da ima, a dobrim delom već i jesu, otklanjanjem profesora Aleksandra Fotića iz nastave. Ljudi iz ove, treće i najmanje grupe, da ih aktivno ne progone i sprečavaju da napreduju, završili bi u SANU i postali velika i zvučna imena, ne samo u akademskim krugovima, već i van njih.

Profesori koje progone, a to su u ovom trenutku Nebojša Šuletić, Maja Nikolić i Mira Radojević, jesu nešto najvrednije što odeljenje za istoriju trenutno ima, i niko ko njih progoni ne može biti rodoljub, jer rodoljub je onaj koji bolje od sebe pušta ispred sebe, za dobrobit svog naroda i svoje zemlje.

Na našem fakultetu postoji jedan profesor, Radivoj Radić, koji se poslednjih godina bavi tzv. novoromantičarima i autohtonistima, i pokušava da spasi dostojanstvo istorije i istoriografije kritikujući njih. Poručio bih mu da, ukoliko mu je zaista stalo do istorijske nauke, svoju pažnju usmeri ka plagijatorima i hiperprodukcionašima koji se bave progonima pravih i vrhunskih istoričara. Ti progonitelji su mnogo veća opasnost po srpsku istoriografiju, nego što su to Deretić i drugi. Progonitelji sa Filozofskog Fakulteta su pravi razlog zbog koga se Klio stidi.

Kliknite za proširenje...

Још увек није направљена машина за мерење тога колики је неки родољуб, националиста, Србин и слично, тако да је глупо расправљати о томе, као и о томе ко ради у корист српства, јер се овде ради на штету науке, а то је много већи проблем.Углед нашег Одељења је све јаднији и јаднији, а квалитет радова нових генерација све гори и гори. Ваљало би се напокон позабавити тиме. Такође, није баш тачно да се Ковић једини јавно бави питањем Косова и Метохије, пошто су проф. Бубало и проф. Шулетић потписали Апел за одбрану Косова и Метохије, а проф. Шулетић и проф. Маја Николић су с проф. Ковићем заједно водили студенте историје на Косово и Метохију. Наравно, то је за сваку похвалу, али је суштина да су они ОДЛИЧНИ НАУЧНИЦИ И ПЕДАГОЗИ, који свој посао већ 15 година раде часно и одговорно, тако да нико нема право да их избацује с њега и да омаловажава њихов научни и педагошки рад који је за сваку похвалу!

http://vostok.rs/index.php?option=n&idnovost=116617

Mrkalj:

Ko je to zakuvao?

Kliknite za proširenje...

Још увек није направљена машина за мерење тога колики је неки родољуб, националиста, Србин и слично, тако да је глупо расправљати о томе, као и о томе ко ради у корист српства, јер се овде ради на штету науке, а то је много већи проблем.Углед нашег Одељења је све јаднији и јаднији, а квалитет радова нових генерација све гори и гори. Ваљало би се напокон позабавити тиме. Такође, није баш тачно да се Ковић једини јавно бави питањем Косова и Метохије, пошто су проф. Бубало и проф. Шулетић потписали Апел за одбрану Косова и Метохије, а проф. Шулетић и проф. Маја Николић су с проф. Ковићем заједно водили студенте историје на Косово и Метохију. Наравно, то је за сваку похвалу, али је суштина да су они ОДЛИЧНИ НАУЧНИЦИ И ПЕДАГОЗИ, који свој посао већ 15 година раде часно и одговорно, тако да нико нема право да их избацује с њега и да омаловажава њихов научни и педагошки рад који је за сваку похвалу!

http://vostok.rs/index.php?option=n&idnovost=116617

Kliknite za proširenje...

Suština i jeste u tome da oni jesu vrhunski naučnici, ovo o rodoljubima je tek u drugom planu, i cilj mi je bio da prikažem kako Ljušić to nije, jer sputava bolje od sebe i na taj način radi protiv svoje države i naroda.

Mrkalj:

Ko je to zakuvao?

Kliknite za proširenje...

Da se na Slavena nadovežem jednom lepom ilustracijom koju sam ukrao sa neke stranice na Fejsu.


a i ova je pogodna za situaciju

Sevast Nikon:

Suština i jeste u tome da oni jesu vrhunski naučnici, ovo o rodoljubima je tek u drugom planu, i cilj mi je bio da prikažem kako Ljušić to nije, jer sputava bolje od sebe i na taj način radi protiv svoje države i naroda.

Kliknite za proširenje...

Suština moje objave je da ne može da se izmeri koliki je neko rodoljub, to je subjektivna ocena koja zavisi od osobe do osobe, kao što je subjektivno to koji su interesi srpskog naroda, i šta je značajno i dobro za njega. S druge strane, kvalitet naučnog i pedagoškog rada moguće je odrediti relativno objektivno.

Ne želim da bilo šta premeravam, ali smatram da Ljušić mnogo veću štetu srpskom narodu čini svojim nekvalitetnim udžbenicima za osnovnu i srednju školu, a ukazaću na dve glavne činjenice zbog kojih smatram da je tako.
1. Deca uče da su se Srbi u Vojvodinu u većoj meri doselili posle tzv. Velike seobe Srba 1690, iako turski popisni defteri iz XVI v. pokazuju da je područje Srema, Bačke i zapadnog Banata već tada velikim delom naseljeno srpskom stanovništvom. Tek u XVIII v. dolazi do nastanka one etnički meštovite "Vojvodine" na kojoj se često insistira.
2. Nije dovoljno istaknuto širenje srpskog etničkog prostora osmanskim osvajanjima (Srbi sa statusom vlaha), kao ni osnivanje habzburške Vojne krajine, koje je odredilo granice srpskog etničkog prostora.

Smatram da su ove dve činjenice pogubne za srpski narod jer se u istorijsku svest dece već generacijama utiskuje priča o Srbiji, insistira se na priči o prečanima i Vojvođanima, iako je Vojvodina već decenijama deo Republike Srbije i nastala je zbog želje srpskih nacionalista za teritorijom u okviru Habzburške monarhije, a Vojvođani se danas stide svega što je srpsko. Utiskuje se i priča o tome da je Drina granica, Republika Srpska se naziva Šumskom, Srbi iz Srpske se nazivaju (glupim) Bosancima i seljacima, i slično. Neću ni ulaziti u priču o tome kako je postupano prema 500.000 ljudi koji su prognani iz Srpske Krajine i o tome da veliki deo dece danas ne zna za Oluju, koja je jedan od najtragičnijih događaja u istoriji srpskog naroda. Ipak, naravno da ne znaju kada njih niko nije naučio da su Srbi na tim prostorima živeli vekovima i da su uprkos svemu sačuvali svest o svom etničkom identitetu.

Ovo se uopšte ne tiče teme, ali mislim da nije dobro da deca u svojoj istorijskoj svesti kao svoj etnički prostor vide samo područje Republike Srbije bez Vojvodine i da se odriču Republike Srpske i Crne Gore. Dakle, nije nešto dobro za državu Srbiju, već za sve srpske države, jer Srbi formalno više ne žive u istoj državi, ali su dužni da neguju ideju o ponovnom ujedinjenju, barem zbog svih tih ljudi koji su svoje živote položili za taj cilj. Zbog toga je Ljušićeva knjiga loša za srpski narod, ali to je samo moje subjektivno mišljenje i uopšte ne znači da je tačno, ali ja imam pravo da ga imam.

Мени се чини да је Севаст Никон управо на ту врсту штете и мислио: спутавањем научно и педагошки квалитетнијих од себе, оних који су способни да исправљају погрешке из његових уџбеника, он ради против свог народа урушавајући његов образовни систем. А он је, истини за вољу, и тако већ одавно начет и рђав. У даљу причу о родољубљу нећу да залазим, али чини ми се да сте и ту у неспоразуму - немам утисак да се у Никоновом посту ради о премеравању заслуга, већ покушају да се појасни становиште које у медијима заступају прогоњени и прогонитељи. Јер чињеница јесте да читаоци дневне штампе, неупућени у детаље, најпре по томе додељују наклоности. С обзиром да се и на овом форуму Љушић често истиче као националиста, родољуб и слично, и да се међу коментарима читалаца на разним порталима који преносе вести о овим дешавањима често примећује конфузија што се дотични и прогоњени налазе на супротним странама, даћу Севасту за право што се дотакао и те теме.