- Poruka
- 334.370
Ocigledno vas tema "Vazduh" nije dovoljno inspiraisala , pa je stiglo samo tri price ,ali price koje su vredne paznje i vasih glasova.
Glasajte o sistemu 3,2,1
Prica br.1
Uspeh
Dejvid se zadovoljno osvrnuo oko sebe. Napokon je stigao tamo gde je oduvek želeo. Na vrh.
Godinama mu je pucala kičma u rudnicima, na brodovima, servisnim stanicama. Često je vlasnicima bilo jeftinije da pošalju potrošnog čoveka da pokuša da obavi prljavi posao, umesto skupe i sofitsicarane mašine.
Dejvid je znao da je imao mnogo sreće i često se zahvaljivao svojoj srećnoj zvezdi. Nebrojeno puta je mogao da ostavi kosti na nekom od opasnih zadataka. Ni sad mu nije bilo jasno kako je preživeo podzemne i podvodne eksplozije, odrone, trovanja gasom .
Nije se često dešavalo da se neko iskobelja sa dna i popne na sam vrh. Konkurencija je bila i više nego oštra. Znajući to, Dejvid je bio još ponosniji na sebe.
Nije bio ponosan na sve što je uradio na tom putu od dna do vrha. Sa druge strane, nije sumnjao da bi ponovo uradio sve isto na svom putu do vrha.
Duboko je udahnuo, ispunivši nozdrve tim opojnim mirisom moći. Mnogi misle da je novac odraz bogatstva. Nekad je i on mislio da je novac najvažniji. Danas bi se Dejvid samo osmehnuo na tu pomisao.
Novac mora biti sredstvo, a ne cilj.
Dejvid je odlično razumeo staru izreku.
Novac je bio samo sredstvo, koje mu je omogućilo da živi kao sada.
Ponovo je pogledao oko sebe.
Živeo je u velikom stanu u okviru ekskluzivnog kompleksa, koji je od ostatka sveta bio zaštićen visokom i čvrstom ogradom. Iako je već dugo uživao u povlasticama bogatih, Dejvid još uvek nije bio naviknut na njih.
Ponovo je udahnuo vazduh punim plućima i zakašljao se. Lekari su mu nudili izlečenje pluća, ali Dejvid nije želeo da prihvati, morao je da ima podsetnik na stari život. Nije hteo da prihvati sadašnje bogatstvo zdravo za gotovo. Samo generaciju ili dve, Dejvida ne bi smatrali bogatim. Ako ne svi, barem većina ljudi mogla je da uživa u onom u čemu je uživao i Dejvid.
Sada, kada je moguće imati čist vazduh samo u kontrolisanim uslovima, njegova vrednost je nemerljiva bilo kojom novčanom jedinicom. Dejvid je disao i smejao se. Bez novca ne bi mogao da kupi stan u jednom od retkih kompleksa koji su pod kupolom. Opet, dao bi sav novac na svetu za još jedan udisaj čistog vazduha.
Zapravo, samo za još jedan udisaj.
Prica br. 2
Vazduh
Pronašli su vazduh na Marsu. Kažu, dosta je svežiji nego ovaj naš, zemaljski. Pohrlio narod na zakazani miting da se raspita. Gledaju svi - neki se čude u neverici, neki veruju svemu kao ovce, a svi digli glave i razapljenih usta blenu u zvaničnika Svemirske administracije dok im ovaj prosipa priču sa pozornice. Veli - ima i vode, drveća, krompira. Ima svega čega ima ovde, samo nezagađenog i mnogo čistijeg. Kaže, kreće se na ekspediciju za koju godinu i svi su pozvani - svi koji su zdravi, reproduktivno sposobni, čije babe i dede nisu dizali ruku na sebe i koji nemaju kakvu umnu bolest u zdravstvenom kartonu. Ovaj naš vazduh, priča on, već je odavno zagađen i nije za disanje, a i narod je postao slab i pokvaren, pa su doneli odluku da nasele drugu planetu i tamo stvore novu ljudsku zajednicu, ybog čega su formirali kriterijume koji se temelje kako na fizičkoj spremnosti tako i na moralnim karakteristikama, te da im za to trebaju najsposobniji muškarci i najlepše, najpametnije žene - genetska i estetska elita, prvoklasni primerci ljudskog roda koji neće dozvoliti da naredna planeta završi kao ova. Kaže, na mitingu će biti određeno ko je podoban za putovanje - da će se sastaviti liste, pa će komisija sprovesti ocenjivanje i izabrati polaznike, te da svi treba da se postroje i čekaju svoj red.
Navrnuše ljudi u gomili - od sitnih lopova i podmuklih trgovaca, preko propalih vucibatina i dama sumnjivog morala pa sve do političkih vođa i mafijaških glavešina. Oni pošteni nisu imali vremena, jer ih sutra čeka posao. Neki od prisutnih smatraju da su baš oni pozvani da opravljaju civilizaciju pa su došli praznih ruku, neki se uzdaju da će se ovajditi o tazbinsko ili krvno srodstvo, neki su spremili kofere para, ali se svi, ironično, guraju i svadjaju na isti način. Niko ne želi da ga ocene kao feleričnog i da ostane dole da udiše zemaljska isparenja i muči se sa onih 99.9% feleričnih koji će ostati na zemlji. Pojedini se hvataju dasaka, počinju da razbijaju flaše, stežu pesnice i nasrću jedni na druge - sve kako bi eliminisali eventualnu konkurenciju.
Sredivši nerede među kandidatima, komisija poče sa radom. Kako je ko izlazio iz kabineta, tako su ostali okretali glave. Gledaju izašlog kandidata, odmere ga od glave do pete, gledaju sebe - svoje ruke, nokte, cipele i eventualno sebi u bradu promumlaju nešto nerazumljivo i pokrenu se par koraka unapred. Ja lično nisam planirao da se selim, jer sam čovek u godinama, ali me je živo zanimalo kako izgleda taj intervju za, kako su to nazivali, novi početak. Kada je stigao red na mene, ja otvorih vrata uđoh u sobu i smestih se pored zapisničarskog stola.
" Ime i prezime."
- Dejan Jovanović.
"Zanimanje?"
- Parazit.
"Parazit?"
- Da, radim na državnoj grbači već deset godina - na šalteru informacija Ministarstva zaštite životne sredine. I deset godina u Ministarstvu niko nikada nije ništa korisno uradio.
"Znači vi ste administrativni radnik?"
- Ne bih sebe nazvao radnikom, jer to ne bi bilo pošteno prema onima koji zaista rade.
"U redu. Možete ići. Sledeći!"
Kada sam izlazio opazih da me odmerava žena, rekao bih, u ranim tridesetim, plava, na moj ukus lepa, a prilično oskudno odevena, i to na način kako me nijedna nije odmerila u poslednjih dvadeset godina. Najviše se zadržala na mom nosu, koji je, priznajem, malo veći no što po nekima ljudski nos treba da bude, ali je ubrzo digla ruke od razgledanja pošto je videla da se red pomera i gotovo je mehanički počela da prati pokrete mase. Seo sam na betonsku ogradu i počeo da posmatram sav taj narod koji se u svoj svojoj raznolikosti okupio da proba da pobegne od tog zagađenog zemaljskog vazduha.
Komisija je najzad završila posao i zvaničnik se ponovo popeo na binu. Kaže, rezultati će biti objavljeni kroz par meseci i tada će biti poznato ko će dobiti priliku da počne ispočetka. Blagim tonom uveravao je narod da će vazduh na Zemlji ostati zdrav još najmanje hiljadu godina, te da će, kada za to dođe vreme, ponovo poslati ekspediciju i da ćemo opet dobiti priliku da konkurišemo. Zahvalio nam se na izdvojenom vremenu i sišavši sa bine pridružio grupi od tridesetak svečano odevenih ljudi, te zajedno sa njima, u koloni dugačkih limuzina, napustio mesto događaja.
Okupljeni narod je nakon govora počeo da se razilazi. Pljačkaši i ćifte su krenuli ka radnim mestima, gde će sutradan čekati nove mušterije. Pijanci i kurtizane će pobeći u grad gde će budni čekati da osvane jutro. Sitni i krupni gangsteri odvezli su se u samo njima poznatom pravcu. Svi će nastaviti da žive kao i do sada i svi će sutradan udisati isti ustajali vazduh.
Veče je bilo prohladno, čemu je doprinosila košava koja je najednom zapirkala kada se podijum ispraznio. Sišao sam sa betonske ograde i dobio želju da protegnem noge, da se udaljim od gradske vreve i iskradem iz mase, te sam počeo da hodam loše asvaltiranim putem ka obližnjem nenaseljenom brdu - u smeru suprotnom od grada. Udahnuo sam duboko i primetio zadivljujuću studen u grlu. Košava je nosila svež vazduh sa Marsa.
Glasajte o sistemu 3,2,1
Prica br.1
Uspeh
Dejvid se zadovoljno osvrnuo oko sebe. Napokon je stigao tamo gde je oduvek želeo. Na vrh.
Godinama mu je pucala kičma u rudnicima, na brodovima, servisnim stanicama. Često je vlasnicima bilo jeftinije da pošalju potrošnog čoveka da pokuša da obavi prljavi posao, umesto skupe i sofitsicarane mašine.
Dejvid je znao da je imao mnogo sreće i često se zahvaljivao svojoj srećnoj zvezdi. Nebrojeno puta je mogao da ostavi kosti na nekom od opasnih zadataka. Ni sad mu nije bilo jasno kako je preživeo podzemne i podvodne eksplozije, odrone, trovanja gasom .
Nije se često dešavalo da se neko iskobelja sa dna i popne na sam vrh. Konkurencija je bila i više nego oštra. Znajući to, Dejvid je bio još ponosniji na sebe.
Nije bio ponosan na sve što je uradio na tom putu od dna do vrha. Sa druge strane, nije sumnjao da bi ponovo uradio sve isto na svom putu do vrha.
Duboko je udahnuo, ispunivši nozdrve tim opojnim mirisom moći. Mnogi misle da je novac odraz bogatstva. Nekad je i on mislio da je novac najvažniji. Danas bi se Dejvid samo osmehnuo na tu pomisao.
Novac mora biti sredstvo, a ne cilj.
Dejvid je odlično razumeo staru izreku.
Novac je bio samo sredstvo, koje mu je omogućilo da živi kao sada.
Ponovo je pogledao oko sebe.
Živeo je u velikom stanu u okviru ekskluzivnog kompleksa, koji je od ostatka sveta bio zaštićen visokom i čvrstom ogradom. Iako je već dugo uživao u povlasticama bogatih, Dejvid još uvek nije bio naviknut na njih.
Ponovo je udahnuo vazduh punim plućima i zakašljao se. Lekari su mu nudili izlečenje pluća, ali Dejvid nije želeo da prihvati, morao je da ima podsetnik na stari život. Nije hteo da prihvati sadašnje bogatstvo zdravo za gotovo. Samo generaciju ili dve, Dejvida ne bi smatrali bogatim. Ako ne svi, barem većina ljudi mogla je da uživa u onom u čemu je uživao i Dejvid.
Sada, kada je moguće imati čist vazduh samo u kontrolisanim uslovima, njegova vrednost je nemerljiva bilo kojom novčanom jedinicom. Dejvid je disao i smejao se. Bez novca ne bi mogao da kupi stan u jednom od retkih kompleksa koji su pod kupolom. Opet, dao bi sav novac na svetu za još jedan udisaj čistog vazduha.
Zapravo, samo za još jedan udisaj.
Prica br. 2
Vazduh
Pronašli su vazduh na Marsu. Kažu, dosta je svežiji nego ovaj naš, zemaljski. Pohrlio narod na zakazani miting da se raspita. Gledaju svi - neki se čude u neverici, neki veruju svemu kao ovce, a svi digli glave i razapljenih usta blenu u zvaničnika Svemirske administracije dok im ovaj prosipa priču sa pozornice. Veli - ima i vode, drveća, krompira. Ima svega čega ima ovde, samo nezagađenog i mnogo čistijeg. Kaže, kreće se na ekspediciju za koju godinu i svi su pozvani - svi koji su zdravi, reproduktivno sposobni, čije babe i dede nisu dizali ruku na sebe i koji nemaju kakvu umnu bolest u zdravstvenom kartonu. Ovaj naš vazduh, priča on, već je odavno zagađen i nije za disanje, a i narod je postao slab i pokvaren, pa su doneli odluku da nasele drugu planetu i tamo stvore novu ljudsku zajednicu, ybog čega su formirali kriterijume koji se temelje kako na fizičkoj spremnosti tako i na moralnim karakteristikama, te da im za to trebaju najsposobniji muškarci i najlepše, najpametnije žene - genetska i estetska elita, prvoklasni primerci ljudskog roda koji neće dozvoliti da naredna planeta završi kao ova. Kaže, na mitingu će biti određeno ko je podoban za putovanje - da će se sastaviti liste, pa će komisija sprovesti ocenjivanje i izabrati polaznike, te da svi treba da se postroje i čekaju svoj red.
Navrnuše ljudi u gomili - od sitnih lopova i podmuklih trgovaca, preko propalih vucibatina i dama sumnjivog morala pa sve do političkih vođa i mafijaških glavešina. Oni pošteni nisu imali vremena, jer ih sutra čeka posao. Neki od prisutnih smatraju da su baš oni pozvani da opravljaju civilizaciju pa su došli praznih ruku, neki se uzdaju da će se ovajditi o tazbinsko ili krvno srodstvo, neki su spremili kofere para, ali se svi, ironično, guraju i svadjaju na isti način. Niko ne želi da ga ocene kao feleričnog i da ostane dole da udiše zemaljska isparenja i muči se sa onih 99.9% feleričnih koji će ostati na zemlji. Pojedini se hvataju dasaka, počinju da razbijaju flaše, stežu pesnice i nasrću jedni na druge - sve kako bi eliminisali eventualnu konkurenciju.
Sredivši nerede među kandidatima, komisija poče sa radom. Kako je ko izlazio iz kabineta, tako su ostali okretali glave. Gledaju izašlog kandidata, odmere ga od glave do pete, gledaju sebe - svoje ruke, nokte, cipele i eventualno sebi u bradu promumlaju nešto nerazumljivo i pokrenu se par koraka unapred. Ja lično nisam planirao da se selim, jer sam čovek u godinama, ali me je živo zanimalo kako izgleda taj intervju za, kako su to nazivali, novi početak. Kada je stigao red na mene, ja otvorih vrata uđoh u sobu i smestih se pored zapisničarskog stola.
" Ime i prezime."
- Dejan Jovanović.
"Zanimanje?"
- Parazit.
"Parazit?"
- Da, radim na državnoj grbači već deset godina - na šalteru informacija Ministarstva zaštite životne sredine. I deset godina u Ministarstvu niko nikada nije ništa korisno uradio.
"Znači vi ste administrativni radnik?"
- Ne bih sebe nazvao radnikom, jer to ne bi bilo pošteno prema onima koji zaista rade.
"U redu. Možete ići. Sledeći!"
Kada sam izlazio opazih da me odmerava žena, rekao bih, u ranim tridesetim, plava, na moj ukus lepa, a prilično oskudno odevena, i to na način kako me nijedna nije odmerila u poslednjih dvadeset godina. Najviše se zadržala na mom nosu, koji je, priznajem, malo veći no što po nekima ljudski nos treba da bude, ali je ubrzo digla ruke od razgledanja pošto je videla da se red pomera i gotovo je mehanički počela da prati pokrete mase. Seo sam na betonsku ogradu i počeo da posmatram sav taj narod koji se u svoj svojoj raznolikosti okupio da proba da pobegne od tog zagađenog zemaljskog vazduha.
Komisija je najzad završila posao i zvaničnik se ponovo popeo na binu. Kaže, rezultati će biti objavljeni kroz par meseci i tada će biti poznato ko će dobiti priliku da počne ispočetka. Blagim tonom uveravao je narod da će vazduh na Zemlji ostati zdrav još najmanje hiljadu godina, te da će, kada za to dođe vreme, ponovo poslati ekspediciju i da ćemo opet dobiti priliku da konkurišemo. Zahvalio nam se na izdvojenom vremenu i sišavši sa bine pridružio grupi od tridesetak svečano odevenih ljudi, te zajedno sa njima, u koloni dugačkih limuzina, napustio mesto događaja.
Okupljeni narod je nakon govora počeo da se razilazi. Pljačkaši i ćifte su krenuli ka radnim mestima, gde će sutradan čekati nove mušterije. Pijanci i kurtizane će pobeći u grad gde će budni čekati da osvane jutro. Sitni i krupni gangsteri odvezli su se u samo njima poznatom pravcu. Svi će nastaviti da žive kao i do sada i svi će sutradan udisati isti ustajali vazduh.
Veče je bilo prohladno, čemu je doprinosila košava koja je najednom zapirkala kada se podijum ispraznio. Sišao sam sa betonske ograde i dobio želju da protegnem noge, da se udaljim od gradske vreve i iskradem iz mase, te sam počeo da hodam loše asvaltiranim putem ka obližnjem nenaseljenom brdu - u smeru suprotnom od grada. Udahnuo sam duboko i primetio zadivljujuću studen u grlu. Košava je nosila svež vazduh sa Marsa.
