Спомен- обележја српским жртвама Другог светског рата

Zločin u Gudovcu početak je masovnih progona srpskog stanovništva,.
Osamnaest dana nakon proglašenja NDH, u Gudovcu kod Bjelovara je ubijeno 200 osoba, medju njima i tri pravoslavna sveštenika.
Ustaše su masovno hapsile Srbe do podne u samom Gudovcu, a poslijepodne i u selima gudovačke općine – Velikom i Malom Korenovu, Prgometu, Bolču, Klokočevcu, Tuku, Staničićima i Brezi.
Poslije dva dana došla je njemačka komisija koja je dala nalog da se leševi iskopaju i fotografiraju, te je tada izbrojano 187 leševa.

Spisak imena ubijenih:
http://www.antifasisticki-vjesnik.org/hr/spomenici/9/U_Gudovcu_je_zapoceo_ustaski_genocid/156/

Spomen park se nalazi na autentičnoj lokaciji masovnog strijeljanja Srba iz Gudovca i okolnih mjesta. Nakon masakra posmrtni su ostaci ubijenih sahranjeni su na istoj lokaciji. Budući da je naknadno bilo naređeno da se tijela pobijenih prenesu i sahrane u blizini seoske crkve, ta je lokacija nakon oslobođenja bila obilježena spomenikom koji je izradio Vojin Bakić.




Podsetio je da je na mestu likvidacije 1955. godine podignuta kosturnica, a nešto kasnije postavljen je i spomenik „Gudovčan”, Vojina Bakića, vajara iz Bjelovara čija su četiri brata takođe pobile ustaše, ali u Jadovnom.
Spomenik je 1991. godine srušen i do danas (2013) nije obnovljen
http://jadovno.com/obelezeno-stradanje-srba-kod-bjelovara-1941/#.WrqiQdRuYdU
http://jadovno.com/na-popristu-prvog-masovnog-zlocina/#.WrqiwtRuYdU


http://www.zvono.eu/clanak.php?id=2419&c=1&r=1&width=1440&Height=900

https://forum.krstarica.com/showthr...тском-рату?p=35626834&viewfull=1#post35626834

Братунац, Кравица, Подриње

Мир вашим костима
Крај друмова прашних,
Покој вашој души
После мука страшних.

Спавајте крај друма
Сном предачких сенки,
Спавајте младићи
Невини во вјеки.




Од 1941. до 1945. године 6469 српских жртава
Од 1992. до 1995. године 3267 српских жртава



https://kulturasjecanja.org/bratunac-kravica-spomenik-srpskim-zrtvama/

krik užasa
decenijama potresa
temelje
betona ledenoga,
izlivenog
preko mesa i krvi
srpske prolivene,
razbacanih kostiju
nedužnih
očeva, majki,
kćeri, sinova,
trudnih žena,
da se sakrije
zločin nad zločinima

ispod zemlje
oko cveta kamenoga
razbacani kosturi
mira nemaju,
prazne očne duplje
gledaju,
odsečene noge
koračaju,
odsečene ruke
kopaju,
odsečeni jezici
šapuću
strašnu istinu

decenijama
ne smiruju se glasovi,
krici i vapaji,
ni u smrti
spokojni,
čekaju istinu
o stradanju,
njihova imena
da budu obelodanjena,
popisana,
izgovorena,
i imena krvnika,
koljača,
javno saopštena,
u istoriju uklesana
za vek vekova,
da ostane opomena
na golgotu Srba
žrtava Jasenovca...

http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/kameni-cvet.html?alphabet=l



Споменик Камени цвет је монументални споменик посвећен свим жртвама које су страдале од стране усташа у логору Јасеновац током Другог светског рата. Аутор споменика је архитекта Богдан Богдановић. Споменик је завршен и свечано отворен 1966. године

https://forum.krstarica.com/showthread.php/53964-Јасеновац-истине-и-лажи

U malom selu Velika, nedaleko od Čakora, za samo dva sata i 15 minuta pobijeno je, zaklano i spaljeno 428 dece, devojaka, žena, starica i staraca. Razularena rulja u esesovskim uniformama, uz asistenciju balista i vulnetara iz Plava i Gusinja- motorizovana kolona ostatka 14. puka sedme SS divizije „Princ Eugen“ i 21. brdske SS divizije „Skenderbeg“ , izvršila je pokolj 28. jula 1944.

Тако да је село Велика због овог ужасног покоља понијело неславну титулу једног од најстрадалнијег села у Европи за вријеме Другог свјетског рата.
Чeтрдeсeт годинa je Вeлички покољ прeћуткивaн. Тeк je 1984. код школe подигнут спомeник, нa коjeм je тeкст Михaилa Лaлићa:

- „Нeк сe знa кaко зликовци из хитлeровских дивизиja Скeндeрбeг и Принц Eугeн 28. jулa 1944. годинe
свирeпом злобом усмртишe жeне, дjeцу и стaрaце Вeликe и околинe.
Нeкa овaj мрaмор стоjи жртвaмa нa чaсни спомeн, убицaмa нa срaмоту“.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:394817-Zamuklo-selo-Velika
http://www.zlocininadsrbima.com/Zlocin.aspx?Naslov=Велика-1944

Стрељање у Крагујевцу 21. октобра 1941. године представља један од највећих злочина немачке војске у II светском рату. Иако је те јесени у Србији било више случајева масовне одмазде над недужним становништвом, стрељање у Крагујевцу уздигло се до симбола свих тих страдања: начином извршења, делимично структуром стрељаних, реакцијом у јавности за време рата и односом према овој трагедији после рата, све до данашњих дана.

Повод за стрељање били су немачки губици које су они имали 16. октобра у борби :10 мртвих и 26 рањених. Мајор Паул Кениг, командант I/724. пука, човек који је руководио стрељањем, надмашио је у суровости и одредбу чудовшне наредбе генерала Франца Бемеа ''100 за једног''. И према овој наредби, за губитке које имали, Немци су требали да стрељају 2300 људи. Међутим, мајор Кениг, према подацима са којима данас располажемо, у ова три дана извео је на стрељање 2854 мушкарца и жене, од којих је 2794 стрељано, а 62. преживело. Међу стрељанима било је око 300 младића и ђака средњих школа, као и четрдесеторо деце од 12 до 15 година старости.



Скоро да нико није ни покушао да побегне, плашећи се последица за своје породице, али и зато што су Немци вешто слагали да се све ово ради ради замене личних карата.Пошто је било више ухапшених,неке су Немци пустили кућама, око 250 људи остављени су као таоци, из разлога безбедности, док је око 200 људи издвојено и они су после данима вршили сахрањивање стрељаних.



После рата, 1953. године, простор на коме је извршено стрељање претворен је у меморијални парк који захвата површину од 352 хектара и у коме се налази 30 масовних хумки. На улазу у меморијални парк 1976. године подигнут је монументални музеј ''21. октобар'', посвећен овим жртвама. До сада, подигнуто је 10 споменика поред 14 хумки .Најпозанатија вајарска целина у Меморијалном простору је Споменик стрељаним ђацима и професорима (Миодраг Живковић, вајар 1963), подигнут на месту где је стрељана највећа група ученика и 15 професора. Маса исконски снажна и колосална као живот, посебно живот младих људи, прави силовит тектонски покрет у вис, ка небу, а онда се изненада раздваја и моћна громада преображава у нежну, рањену птицу сломљених крила, заустављену у лету. Симболизује полет и снагу младости, прекинуте у тренутку када се спремала да се отисне у широка пространства живота.


Остали споменици:
http://www.spomenpark.rs/rs/spomenici-u-memorijalnom-prostoru
http://www.spomenpark.rs/rs/

Пребиловци, Херцеговина

Тек 1990. год, пред педесету годишњицу од страдања у Независној Држави Хрватској, српски народ је почео да са херцеговачких јама скида бетонске оклопе, које је почетком шездесетих година поставила титовска власт, у намери да прикрије усташке злочине. Из јама су биле извађене кости око 4.000 Срба, страдалих у усташким погромима од 1941. до 1945. године.У Капавици на дну јаме идентификовани су остаци свештеника Душана Манастирлића, који је први гурнут на челу низа везаних Срба, уз усташко церекање: „Хајде, попе, поведи Србе у цркву“.
Кости око 4000 жртава су ексхумиране 1990/91 год. из 13 јама и три велика стратишта. Прецизан број, пошто су савремене усташе уништиле кости, више није могуће утврдити.

Када су с јесени 1990. кости мученика извађене, опране и пренесене у Пребиловце, десило се да је Трипко Екмечић препознао међу костима ланчић своје супруге, убијене у другом месецу трудноће. Кажу, истог тренутка срце му је препукло, па се деда Трипко сматра "накнадном" жртвом усташког терора.

Покољ у Пребиловцима 1941. је један од најмонстрознијих злочина у историји човјечанства. Усташке јединице под командом злочинца Ивана Јовановића званог Црни, почетком августа мјесеца 1941. године за неколико дана убиле више од 800 српских цивила, највише дјеце млађе од 14 година.Само у једном дану 6. августа 1941. усташки зликовци су похватали 500 жена и дјеце из Пребиловаца и побацали их живе у јаму Голубник, крај Шурманаца, крај Чапљине, на југу Босне и Херцеговине.
У основној школи која је постојала у Пребиловцима, усташе су поклале велики број дјеце и њихова цријева су окачили по школи, а главе су им стављали на школске клупе. О свим тим ужасима Александар Лузано, италијански војни обавјештајац је извјештавао команду у Италији.

Цијело ово подручије је након рата било под присмотром агената југославенске УДБ-е, који су контролисали да не би неко од Пребиловчана откопавао јаме у којима су бачени њихови најмилији. Свако ко је покретао такву акцију био је хапшен, јер је то "нарушавало братство и јединство". Те јаме са српским жртвама су 1961. године забеторниране, а поред њих је савез партизанских бораца БиХ подигао беле гранитне стубове, као споменик, гдје је исписана порука на латиници у којој се спомиње усташки и фашистички терор, али не сва имена, број и националност жртава. Тек средном 1970-их година родбина жртава долази организовано за Илиндан и посјећивати мјеста страдања, док свештеницима СПЦ није дозвољено држање парастоса.

Kliknite za proširenje...

http://www.novo-videlo.com/selo-prebilovci-u-hercegovini-srpska-golgota-dvadesetog-veka-drugi-deo/
http://www.zlocininadsrbima.com/Zlocin.aspx?Naslov=Пребиловци-1941
https://www.vidovdan.org/info/prebilovci-kao-vrednost-i-svetinja/

Село Млаква, Лика

Дана 06.08.1941. године, око подне када се уморна млакварска чељад вратила са пољских радова на ручак, хрватске оружане снаге су покупиле већину народа код својих кућа и у колони их одвели на Косу (засеок Млакве). Народ је прикупљан са тврдњом да им се ништа неће десити, већ ће се “селити за Србију“. Народ је најприје прикупљен код куће Миле Јаворине – Криште. Ту је Томо Биљан (усташки таборник у Косињу а касније доначелник града Загреба) окупио усташе и наредио: „да се народ гони у кућу Јове Глумичића и тамо сви побију“....



Послије Другог свјетског рата посмртни остаци ових спаљених жртава су прикупљени и сахрањени у спомен костурницу у Млакви. Посмртне остатке је прикупљао преостали српски народ, лишен било какве стручне помоћи нове комунистичке власти. Мјеста злочина нису била никада посебно обиљежена а жртве нису сахрањене у складу са српским обичајима и православном вјером.
На Спомен костурници у Млакви су уписане 270 жртве, које су до тог времена (1955.г.) биле пописане. Каснијим истраживачким радом дошло се до већег броја жртава.На самом врху споменика налази се црвена петокрака, као обавезни идеолошки симбол времена у којем је споменик изграђен.Саме жртве су били Срби православне вјере и нити једна није припадала комунистичком или партизанском покрету.

http://www.gospic.rs/zlocin-genocida-nad-srpskim-narodom-sela-mlakva-lika-6-avgusta-1941-godine/

Глина, Банија

Уочи Илиндана , августа 1941., у глинској православној цркви и околним насељима усташе су убиле скоро 3000 Срба.
Већ 12.августа, усташе су почеле да руше цркву , разделиле и разнеле материјал и оставиле само темеље.



Власти СФРЈ нису дозволиле да се храм на истом месту сазида. Направљен је на месту цркве, одн. месту покоља, Спомен-дом.
Пронађене кости убијених преношене су у Погледић, где је 1951. постављена спомен-плоча.







Израђен је пројекат достојног спомен-обележја у Глини и започетa je реализацијa:




Tokom devedestih godina, Spomen-dom na temeljima glinske crkve pretvoren je u Hrvatski dom.



http://www.muzejgenocida.rs/images/izdanja/Aralica, Djuro, Ustaski pokolji Srba u glinskoj crkvi.pdf
http://jadovno.com/kategorija/stratista-ndh/glina/?lng=lat#.WsLIAdRuYdX

Вељун, Кордун

Масовно хапшење Срба на подручју општине Вељун усташе су отпочели 6. маја 1941. године, на Ђурђевдан. Образовано је пет усташких група да по селима општине Вељун хапсе Србе. Најпре су похапшени истакнути људи, а затим су похватани сви мушкарци од 16 до 60 година које су усташе затекле. Усташе су људима говорили да не дозволе да их воде, него да сами иду на Вељун уколико се осећају невиним. Многи су послушали.
На тај начин похватано је из вељунске општине укупно 625 Срба, од којих су њих 95, већином стараца, пустили, а осталих 530 одвели у Хрватски Благај и тамо затворили у школу. После масовне пљачке српских кућа, усташе су одвеле српске затворенике до обале реке Коране, где је кренуло ударање и батинање српских затвореника са пушкама. Затим, су одведени до Вељуна и сви су затворени у жандармеријску станицу. Три дана су их мрцварили, тукли крамповима, ножевима, батинама, маљевима и бацали у јаму, па заиграли .Усташе су овај покољ држале у тајности и протурале су гласине како су ухапшени одведени на рад у Немачку. Истина о масакру откривена је тек у августу 1941. године, кад су партизани заробили Ивана Шајфара.
Једини преживели сведок тог злочина је Душан Никшић, из села Доњи Плој.

Споменик српским жртвама из Вељуна и околине је подигнут 1950. године од стране Удружења бораца НОР тог краја.


Табла на спомен-костурници




https://sr.wikipedia.org/wiki/Масакр_у_Благају_1941.
http://jadovno.com/arhiva/kordun/articles/masakr-u-blagaju-na-djurdjevdan-1941.html
http://www.vaseljenska.com/vesti-da...a-dana-ustase-zverski-ubile-vise-od-500-srba/


.

Љубљеница је мало село у историјској жупи Дубраве, у доњој Херцеговини. До 1992. била је у саставу општине Столац, а сада припада Берковићима, Република Српска.Усташе су 1941. године, на православни празник Велика Госпојина, живе спалили у једној штали жене и дјецу из села Љубљеница.








http://jadovno.com/arhiva/hercegovi...jenice-zivi-spaljeni-na-veliku-gospojinu.html
http://jadovno.com/sjecanje-na-ustaske-zrtve-sluzen-parastos-u-ljubljenici/#.WsaCINRuYdU

Од празника Младенци 22. марта, до маја месеца 1942. године у кањону реке Дрине, усташе Црне легије, под командом Јуре Францетића , убијале су Србе. У селима Милошевићи и Стари Брод, подручју које административно припада општини Рогатица, а много је ближе Вишеграду, убијено је преко 6000 Срба.

Средином марта 1942. године из Сарајева, под командом Јуре Францетића, креће десетак хиљада до зуба наоружаних усташа, који пред собом тјерају непрегледне збјегове Срба од Олова, Сарајева, Кладња, Хан Пијеска, са Романије и Сокоца, из Рогатице и са Борика. Уплашени народ се кретао ка Вишеграду, надајући се да ће ту прећи Дрину и склонити се у Србију.

На вишеградској ћуприји италијанска стража је преко ријеке пуштала само оне који су имали злато, стоку или неку другу вриједност. Остали су морали низводно до Милошевића и Старог Брода, гдје су скелом или чамцима покушавали избјећи патроле злогласне црне легије.

Kliknite za proširenje...

Малобројни Срби који су преживјели овај ратни пакао, очекивали су, након Другог свјетског рата, да ће их надлежне власти позвати да свједоче, да се познати злочинци приведу правди и осуде. Умјесто тога завладао је мук. А преживјели су памтили и препричавали, многи и записивали. Један од смјелијих, књижевник Момир Крсмановић је седамдесетих година прошлог вијека написао роман „Тече крвава Дрина”, након чега је шиканиран, забрањиван, оспораван и нападан.

На захтјев преживјелих и потомака убијених у овом ратном паклу, почетком 2008. године у Вишеграду и Рогатици је покренута иницијатива да се обиљежи овај злочин. У Старом Броду, одмах крај Дрине, подигнуто је спомен-обиљежје са крстом. Захваљујући бројним дародавцима, у овом скромном меморијалном комплексу подигнута је и спомен капела 2014.г.






http://www.mitropolija.com/u-starom...pske-nejaci-koju-su-ubile-ustasa-1942-godine/
http://www.pecat.co.rs/2010/06/zlocin-u-starom-brodu-ko-nije-znao-da-pliva-zaplivao-je-u-vecnost/
https://opstinavisegrad.com/beckovic-stari-brod-je-titanik-za-koji-niko-ne-zna/
http://www.crkva-visegrad.com/uskoro-muzej-za-6-000-srpskih-zrtava-u-starom-brodu/

Garavice nadomak Bihaća

stravično su mjesto ustaškog zločina i genocida nad Srpskim narodom Krajine od 1941-1945. godine. Prema neslužbenim podacima na Garavicama je ubijeno i zaklano između 12-15000 nevinih ljudi. O Garavicama se politički “mudro“ ćutalo čitavih 50 i više godina, kako bi se nad nevinim žrtvama ustaškog zločina i genocida eksperimentisalo sa bratstvom i jedinstvom.



Godine 1949. postavljena je spomen ploča u znak sećanja na ubijenih 12000 Srba 1941.godine



a memorijalni kompleks 1981.godine

http://jadovno.com/kategorija/stratista-ndh/garavice/#.WttOHdRuYdV

Ustaše su u ranim jutarnjim časovima 7. februara 1942. godine izvršile pokolj nad srpskim stanovništvom u banjalučkim selima Drakulić, Motike, Šargovac i rudniku Rakovac, a, prema do sada prikupljenim zvaničnim podacima, ubijeno je najmanje 2.300 ljudi, među kojima i 551 dijete.
U ovom zločinu ustaše iz takozvanog "Tjelesnog zdruga Ante Pavelić", uz pomoć banjalučkih ustaša, ubijale su Srbe bez ijednog ispaljenog metka - sjekirama, noževima krampovima i "srbomlatom".
U dokumentima, čak i onim iz ustaških izvora tadašnje NDH-a, navedeno je da je zločin u ovim banjalučkim naseljima bio najveći pokolj učinjen u samo jednom danu.

Спомен плоча у Дракулићу

Митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац) , рођен 1890.године, заточен је у аранђеловачкој ОЗНИ и убијен на Букуљи половином 1945.е године.
СПЦО Љубиње почела је изградњу цркве Св.Јоаникија у Крушевици:


http://slobodnahercegovina.com/mitr...-se-crkva-posvecena-svetom-joanikiju-lipovcu/

free image hosting sites

Споменик страдалима у Горњим Врбљанима (локација Смрче), општина Рибник, Република Српска . . . убили су их Партизани Краљевачког батаљона, командант им је био црногорац, у селу је у моменту хватања жртава био Моша Пиаде, по селу се кришом посље рата говорило да то није био Пиаде него Броз лично. Сви страдали су покупљени из својих кућа гдје су били на прославама Крсне Славе, Светог Николе. Сви су из Горњих и Доњих Врбљана.

Слатински Дреновац, Славонија.
Током Другог свјетског рата Слатински Дреновац је имао 54 жртве усташко-њемачког терора. За сјећање на све погинуле мјештане подигнуто је спомен обиљежје у парку поред Јанковачке ријеке, које је уништено 1992 године. И данас су видљиви трагови посутог катрана по спомен плочама.

У Аранђеловцу је 2013.године постављено спомен обележје Жртвама комунизма како би обележили једно од највећих стратишта у овом крају, где је од стране комуниста убијено више од 3.000 невиних, међу којима и митрополит црногорско-приморски Јоаникије, кога је СПЦ у међувремену канонизовала у свеца.

Сребрена:

Митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац) , рођен 1890.године, заточен је у аранђеловачкој ОЗНИ и убијен на Букуљи половином 1945.е године.СПЦО Љубиње почела је изградњу цркве Св.Јоаникија у Крушевици:

Kliknite za proširenje...

На спомен обележју је исписано “Жртвама комунистичког терора у Аранђеловцу 1941-1945”, а постављено је од стране активиста СНП НАШИ, окупљених грађана и свештенства које је одржало помен жртвама.



https://nasisrbija.org/postavljeno-spomen-obelezje-zrtvama-komunizma-u-arandjelovcu/

Grad Beograd se odužuje nevinim žrtvama komunističkog režima

Копаоничко село Крива Река

Kriva Reka bila je "kriva" samo zato jer je u njenom ataru, kažu autori, od jeseni 1941. bio štab četničkog vojvode Dragutina Kesarevića...Divizija "Princ Eugen", sastavljena od podunavskih Nemaca iz Rumunije i Jugoslavije, snage 1.500 vojnika, pod komandom pukovnika bivše vojske Kraljevine Franje Kodra, u sadejstvu sa bugarskim 36. pešadijskim pukom od 1.000 vojnika predvođenih Petrom Panevim, kao i jedinicama od 300 belogardejaca, izmasakrirali su nesrećni živalj.
Na najsuroviji način likvidirano je 309 meštana. Pekli su ih na ražnju, palili u kolibama, streljali i sakatili bez milosti. Ko se gde zadesio, našao ga je grob - kod ognjišta, Crkve Svetog Petra i Pavla, u polju, ispod smreke, na ledini..Među stradalima je bilo 72 žene i 105 dece mlađe od 18 godina, a nakon masakra selo je zapaljeno i opljačkano..


Црква Св.Петра и Павла из 1618., после масакра дигнута је у ваздух..

Plamen od zapaljenog benzina i tela visoko je kuljao


Godine 2011.podignut je spomenik




http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...Folksdojceri-masakrirali-i-decu-od-mesec-dana
https://www.alo.rs/vesti/hronika/dv...-sam-ostao-ziv-prekriven-lesevima/199489/vest
http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...TRADANjU-Nemci-palili-zive-ljude-i-klali-bebe
https://www.brusonline.com/drustvo/1447-kriva-reka-otkrivena-spomen-ploca-stradalima-1942-godine

Усташки логор у Сарајеву се налазио у вили која се звала „Вила Вилкерт“ (Vila Wilkert), а која је била велико грађевинско здање. Ову вилу су усташе насилно заузеле на почетку Другог свјетског рата у прољеће 1941. године, када је логор постао активан, па све до ослобођења Сарајева 6. априла 1945. године. У периоду Лубурићевог терора, стотине Срба и Јевреја је мучено и убијано у подруму овог усташког логора. Логор су звали Вила Лубурић и налазио на самој Скендерији у центру Сарајева.
Под изговором идеологије братства и јединства долази до одлуке да се зграда усташког логора Виле Лубурић сруши почетком седамдесетих година 20. вијека, а на њеном мјесту је изграђено дјечје обданиште. Годишње комеморације догађаја и мјеста која су обиљежила Народноослободилачку борбу Југославије су помињана до 1992. године, а од тада све рјеђе . Остала је само једна комеморативна плоча жртвама убијеним у два дана: