haeul
Poznat
- Poruka
- 9.528
Вол стрит џурнал: Кина гради мостове и путеве док САД декламују пароле
Теретни воз који је превезао контејнере робе из Кине у складишта у источном Лондону, јануара 2017. године (Фото: Niklas Hallen/Франс Прес)
Теретни воз који је превезао контејнере робе из Кине у складишта у источном Лондону, јануара 2017. године (Фото: Niklas Hallen/Франс Прес)
Маршалов план је изродио глобални поредак под вођством Сједињених Америчких Држава – сада Кина гради нови свет
САД су једном имале велику стратегију.
Њихов програм избављења после Другог светског рата за Европу породио је нови глобални поредак. Дин Ачисон, тадашњи амерички државни секретар који је скицирао оно што је касније постало познато као Маршалов план, примерено је насловио своје мемоаре „Присутан часу Стварања“ (енглески Present at the Creation).
Само једна држава данас има ту врсту храбре амбиције: у питању је Кина.
Америка окренута према себи је препустила поприште.
Кинеска иницијатива Један појас, један пут покренута 2013. године –Маршалов план за 21. век – није, насупрот мишљењу многих, првенствено о новцу.
Обећана средства, хиљаду милијарди америчких долара да се изгради инфраструктура која повезује Источну Азију и Европу –луке, железничке пруге, информатичка инфраструктура и енергетски цевоводи – су мајушна у односу на огромне потребе подручја које настањује две трећине глобалне популације и које ствара више од једне трећине светског брутодруштвеног производа. Према наводима Азијске развојне банке, само Азији ће бити потребно 26 хиљада милијарди долара за нову инфраструктуру до 2030. године само да би одржала тренутне стопе раста.
Нити спољнополитички напори председника Си Ђинпинга превасходно имају везе са скелама и грађевинским пројектима.
Заправо, „Један појас, један пут“ је пре свега о моћи идеја да преобликују свет. У томе се крије суштинско поређење са Маршаловим планом, чија је вредност – по грубој процени 140 милијарди долара када се прилагоди садашњем курсу – била подједнако скромна у односу на изазов састављања делића разореног континента.
У ствари, трајно наслеђе Маршаловог плана нису биле фабрике, школе и болнице изграђене америчким позајмицама већ њихов допринос вредностима које су стајале у основи постратног либералног поретка – слободна трговина, демократија и управа заснована на владавини права надгледана од снажних мултилатералних институција.
Истовар жита у Ротердаму у Холандији. НА плакатима је парола: “За европски оправак обезбедиле Сједињене Америчке Државе“ (Фото: George C. Marshall Foundation Research Library, Virginia)
Амерички најсветлији тренутак? Можда.
Никада раније није победник у рату тако издашно трошио да би опоравио како савезнике тако и непријатеље.
Међутим, само наивчине могу да верују да је све то чињено из алтруизма. Отворена Европа је обезбедила тржиште за амерички извоз. Слободно протицање добара и капитала текло је у корист суштинског извора америчке снаге: динамизма приватног сектора. Моћни долар је засводио овај систем. И на крају, у промишљању америчких планера попут господина Ачисона, просперитетни „Слободни свет“ је обезбеђивао брану против Совјетског Савеза у Хладном рату.
Кинеска иницијатива не може да се премери тонама изливеног бетона, или положених железничких шина. Она изгледа да укључује готово сваки инфраструктурни пројекта који подржава Кина било где на свету. Прошле недеље, Кина је инкорпорирала Арктик у своју стратегију, а у магновењу је споменула сајберпростор и чак свемир као домен „Појаса и пута“.
Господин Си продаје своју визију као „заједницу заједничке судбине“.
Нико не гради инфраструктуру онако брзо попут Кине, нити располаже упоредивим средствима за њено финансирање. То је један разлог зашто је седамдесетак држава приступило иницијативи.
Кинески градитељи раде на тунелу близу Ванг Вијенга у Лаосу. Овај тунел део је инвестиције вредне шест милијарди долара у железнички систем који треба да повеже осам азијских држжава (Фото: Адам Дин/Њујорк Тајмс)
Но, ово је такође и колосална вежба у заступању кинеских интереса и самопромовисања,
Размишљајте о „Једном појасу, једном путу“ као о међународном бренду. Потом замислите Кинеску комунистичку партију као маркетиншку агенцију.
И о господину Сију као о подесном заступнику овог бренда. Оно што он настоји да прода – производ – је „кинески модел“: брзи економски развој под ауторитарном контролом, противтежу америчком либералном поретку. Његова авангарда су државна предузећа попут Државне мреже и Кинеског државног грађевинског инжењеринга која раде по индустријском плану. Многе владе којима служе имају аутократске склоности, и цене пекиншке благе друштвене и еколошке стандарде за позајмице.
Готово 90% свих контрактора у „Један појас, један пут“ иницијативи су кинески, према подацима које обезбеђује Центар за стратешке и међународне студије, тинк-тенк са седиштем у Вашингтону. Као што случај Сри Ланке указује, кинески новац који би требао да послужи за ослобођење продуктивних сила често заврши тако што уплете примаоца у дужничку кучину.
Све више, кинеска монета, јуан, је средство размене.
Једна од добити су прекоморска тржишта за кинеске мамутске индустријске вишкове. Друга је економски развој Синкјанга и других пограничних провинција где се Пекинг суочава са социјалним и етничким немирима.
Али кључна дивиденда је кинески утицај.
У недавном сведочанству пред америчком Конгресном комисијом, Нејдиџ Роланд (Nadège Rolland) експерт у Националном бироу за азијска истраживања, изнео је суд да иницијатива води ка „повећаном кинеском утицају а можда и доминацији над кључним регионом у свету“.
Сумарно, она ће „послужити неометеном кинеском успону ка статусу велике силе“, рекоа је господин Роланд.
Америка се не испречава на путу. Националистички приступ Доналда Трампа је антистратегија, чак и пошто је ублажио своју реторику, као што је учинио у Давосу прошле недеље рекавши да „Америка на првом месту не значи Америку саму“.
Неодређена реторика Стејт Департмента о посвећености „слободном и отвореном Индо–Пацифику“ садржи мало супстанце која би је подржала. У својим новим улогама, Кина гради мостове и аутопутеве, док Америка декламује слогане.
Заиста, свака некохерентност у кинеским плановима простиче делимично из кинеске журбе да се окористи Трамповим повлачењем из либералног поретка који су Сједињене Државе од Другог светског рата одржавале.
У Давосу, многи припадници светске елите поздравили су господина Сија и његове најистакнутије сараднике који делују против америчког протекционизма и славили су иницијативу „Један појас, један пут“ као „Глобализацију 2.0“.
Можда су они потиснули свој скептицизам. Или су дигли руке од Америке. Било како било, победничка велика стратегија је кинеска.
- Ендру Браун је амерички новинар, виши дописник и колумниста Вол Стрт Џорнала. Ради за Вол Стрит Џорнал од 2004. године. Отпочео је рад у новинарству као новинар Саут Чајна Морнинг Поста (South China Morning Post). Потом је радио за новинску агенцију Ројтерс где је више година водио различита дописништва пре него што је постао уредник за Азијско-пацифичку област. Био је део тима извештача из Пекинга који су 2007. године добили Пулицерову награду.
▻ Извор: https://www.wsj.com/articles/china-...s-while-the-u-s-mouths-slogans-1517308205#_=_
Poslednja izmena od moderatora:
