Јаничарске технике у НДХ логорима за српску децу

Marty Misterija:

Рецепт за православне, који је примио усташки вођа и поглавник, председник Независне Државе Хрватске, Анте Павелић, подсећа на најкрвавије религиозне ратове: 'Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре. !

Kliknite za proširenje...

Техника коју су усташе примениле била је монструозна: убијеш родитеље, сирочиће "одгајиш" и васпиташ у католичким породицама да постану "Хрвати".
Тераш их да стално понављају лажно име и да мрзе "србоћетнике" , да на веронауци певају "ми смо мале усташе".


До скора је живела Марија Дасовић, рођена као Зорка Делић.Као принудна католкиња Марија, славила је рођендан 10.априла (на дан оснивања нацистичке државе Хрвата) и тек 1989.године је сазнала тачан датум рођења.


Из њеног интервјуа, део како је побијен мушки део њене породице:

Znate, postoje dve boje koje ne volim. Od kojih se stresem. Crna, ustaška, i, crvena, za mene, valjda, simbol srpske prolivene krvi. To me prati u stopu. Odmah, posle osnivanja NDH aprila 1941. godine, a imala sam tada pet godina, u moje rodno selo Kruhari kod Sanskog Mosta u zapadnoj Bosni, stigli su crni ljudi sa crnim uniformama, crnim puškama. Bile su to ustaše. Vodio ih je naš bivši sluga Omer Alagić. Prstom je hrvatskim vojnicima pokazivao koje su kuće u selu srpske. Koju god je označio, ta kuća bi se ubrzo našla u plamenu. Sećam se, na krsnu slavu, Đurđevdan, u našu kuću u kojoj su moj otac Drago Delić i majka Dragica sa nas petoro dece dočekivali goste, kumove, uz slavsku sveću, žito, postavljenu trpezu, ustaše su ušle uz psovke i sve po stolu i kući porazbijali. Otac ih je zamolio da to ne rade i pribrano ih pozvao da sednu i počaste se, jer je to porodična svetkovina. Ustaše su bile iznenađene takvom reakcijom, i ljutito su izašli, jer se Drago ipak nije dao isprovocirati.

U isto vreme ustaše su se sukobile sa Srbima u selu Trmošnja. Puno Srba je tada ranjeno i ubijeno. Ranjeni su i neki ustaški zločinci. Za odmazdu su izveli 27 Srba, među njima 10 Midovića, sva moja ujčevina. Pobili su ih i povešali u parku i na trgu u Sanskom Mostu. Bio je to prvi zločin hrvatske vojske posle osnivanja NDH. Nakon toga usledilo je saopštenje da su prisiljeni to da učine, jer je navodno jedan Srbin pucao na nemačkog vojnika. Međutim, kada sam kasnije tragala za dokumentacijom uvidela sam da nemački izvori svedoče da nema nikakvih dokaza da je u pitanju bio Srbin, već su opravdano sumnjali da iza tog događaja stoji Hrvat. Dakle, hrvatskoj vojsci bio je potreban povod, i to iskonstruisan. Počelo je neumitno da se razvejava strašno zlo, neviđena mržnja koja je kiptela iz skoro svakog Hrvata, ali i muslimana. Bile su to godine straha i užasa!

Tog proleća po svim selima i gradovima odvodili su ugledne Srbe, a potom sve muške glave. Uhapsili su mog oca, strica Dušana, dedu Jovana i majčinog oca Teodora. Deda Teodora su uhapsili među prvima zbog toga što je bio solunski dobrovoljac. I nisu se zaustavljali. Teodor je istog dana ostao bez braće Dmitra i Dušana, sinova Milana i Dušana, a ubrzo je stradala i moja majka. Sve su mu ustaše pobili zato što je bio Solunski ratnik. Pakleno vreme, kada su zemljom hodali ljudi bez milosti. U njihovim srcima carovala je zmijska mržnja. Tog strašnog dana pristigla je ustaška satnija, hrvatski vojnici iz Zagreba, zvaničnog naziva „Ante Starčević“. Vodio ih je ozloglašeni ustaša Slavko Dasović. Da ne zaboravim, kada su početkom maja 1941. godine stigli u Sanski Most, samo za tri meseca od njihove zverske ruke pobijeno je na stratištima, jamama, logorima preko 10 hiljada Srba. Podsećam vas, pred rat je u srezu Sanski Most bilo 38 hiljada Srba, 18 hiljada muslimana i 8 hiljada Hrvata.


..како је гледала убиство мајке:

Na Ilindan, 2. avgusta, samo u jednom danu oko pet i po hiljada Srba bačeno je u dve iskopane jame u Sušnjaru, na imanju mog oca, u blizini sela. Muškarce su zvali da se jave zbog nekog popisa. Masovno su punili zatvore, škole, magacine. Tamo su ih ustaški monstrumi mučili. Docnije sam saznala od jedne žene koja je, takođe, tada bila u pritvoru, da je gledala kako ustaša naređuje mom ocu i stricu da se tuku i jedan drugom lome ruke i noge. Oni su se puno voleli, svi smo srećno živeli u velikoj gazdinskoj zajedničkoj kući. I pre su pristali da idu u smrt zajedno nego da jedan drugog popreko pogledaju. Izmasakrirani su bajonetima. Bačeni su u jamu Šušnjar.

U selo je 2. avgusta stigao brat našeg sluge. Radio je u Gestapou i bio u SS Handžar diviziji. Pre rata su iz naše kuće nosili hranu i sve što im je za decu trebalo. Onda su sve zaboravili. Naša kuća bila je na proplanku. Majka ga je videla. Pre toga su zapalili sve preostale seoske kuće. Majka je ostala sa devetoro dece – sa nama, i sa decom od strica Dušana. Sa beskrajnom tugom predosećanja večnog rastanka blago, s puno ljubavi nas je gledala. Nikada neću zaboraviti umilni pogled majke koja nas ljubi za večnost. Plakala je tiho. Mi smo prigušeno jecali. Tešila nas je. Sve izljubila. Jedva se rastala od devetomesečnog Jovice koga je još dojila. Te divne nežne ruke. Nikada više nisam osetila tu ljubav. „Mili moji, molim vas, čuvajte se i bežite u kukuruz! Draško, sine, ti si najstariji, brini o svima njima, jer neće imati ko, ako se meni šta desi.“ Bile su to poslednje majčine reči. Nismo još ni stigli da uđemo u veliku njivu sa visokim kukuruzima, a oni su počeli da divljaju. Majka je potrčala za nama. Na nesreću, vratila ju je rika životinja iz naše štale koja je kao i kuća – bila u plamenu. Imali smo puno krava, konja, volova. Sećam se našeg crnog bika kojim se otac ponosio i redovno osvajao nagrade na koridi pod Grmečom. I danas čujem pucketanje buktinje koja sve guta, i riku životinja.

Majka je otvorila vrata štale da spasi životinje. Ispred nje se odjednom pojavio bivši sluga, grubo je gurnuo. Pala je i posrćući ustala i rekla mu: „Omere, zlotvore, šta nam to radiš? Vrati mi mog muža i devera, puna su dva meseca kako si ih odveo. Ko će našu decu da othrani!?“ Umesto odgovora, hladnokrvno, sa ciničnim osmehom, ispalio je metak majci u glavu. U čelo u visini očiju. Pala je kao pokošena. Mi smo drhtali i grcali. Prigušivali jecaje. Srce mi je ječalo. Bila sam izbezumljena od šoka, užasa. Na trenutak sam izgubila svest, nisam mogla da dišem. Presekla me buka. Velika užarena greda počela je da pada na našu mrtvu majku, koja se pretvorila u buktinju. To je najteži trenutak u mom životu! I danas zaplačem kao malo dete. Bila nam je tako potrebna. Sve kasnije su bili surovi dani okovani ledenom mržnjom. Nije mi jasno kako sam sve preživela i kako uopšte postojim.

..без Јовице

Omer je, to smo čuli u kukuruzištu, pozvao ustaše da krenu u potragu za nama. „Znam odlično tu porodicu. Imaju devetoro četničke kopiladi. U kukuruzu su. Moramo ih naći i sve preklati!“ Ostalo je nas devet sirotana: od strica Dušana najstariji sin Draško, imao je 14 leta, Petar je napunio jedanaestu, Slavka devet i Rada tri godine. Moja rođena sestra Nevenka 13, Dara 11, Mile 9, i ja pet godina, a Jovica još beba. Pred pogibiju majka je poslednji put podojila Jovicu! Sve dublje smo zalazili u ogromnu njivu sa kukuruzima koju je otac sa ljubavlju negovao. Čuli smo kako nas dozivaju, prete, traže. Sve je bilo dobro dok Jovica nije počeo da plače. Dara mu je čvrsto zatvorila usta. Iz ruku joj je ispao nekoliko puta. Ponovo ga je stegla da ne bi plakao. Sve se stišalo. Bila je noć, jeziva, avgustovska. Ispred nas je izašla naša krava Šarulja. Ona nas je kasnije hranila. Kada smo je prvi put pomuzli, hteli smo da nahranimo Jovicu, ali on je bio mrtav. Jecali smo svi. Užasna noć. Spavali smo ispod zvezda u tužnom dvorištu u kojem je dogorevao naš dom.

..без стрине са бебом

Unezveren Draško je posmatrao krišom kako naš komšija Dino Vranić bajonetom ubija ljude. Sa velikim apetitom je nabijao srpske bebe na bajonet. Po tome je kasnije postao ozloglašen. Na taj način je završila moja strina i njena beba. Pridružio mu se i Hrvat Viktor Tunjić, ustaša koji je kasnije „mirne savesti“ pobegao u SAD. Naravno da titoistička vlast kasnije nije ništa učinila da bude vraćen i kažnjen.

покатоличење одн похрваћење сирочади

Jedno jutro čuli smo sa razglasa obaveštenje da ko od srpske dece ne dođe na pokrštavanje biće ubijen kao oni na Šušnjaru. Svi smo morali na prinudno pokrštavanje! Sada je nepregledna kolona srpskih mališana čekala na pokrštavanje. Nas je pronašla baba Smilja, sestra deda Teodora Majkića, mamine familije. I povela nas. Smilji je hrvatska vojska pobila osamdesetoro bližih i daljih u familiji Majkića. Ostala je sama. U katoličkoj crkvi fratar Ilija Šermet, uz ustaškog vojnika, pita:„Je li dobrovoljno primaš rimokatoličku veru? Baba Smilja ćuti. Tri puta je pitao. Na kraju mu je odgovorila: „Kako crno dragovoljno, kada ste mi sve moje Majkiće pobili!“ Šermet dade znak ustaši da je vodi. Do izlaza iz „božijeg hrama“ tukao ju je kundakom po leđima. Pitao nas je koliko imamo para, rekavši da se krštenje plaća, i oduzeo nam sve što smo tih dana isprosili.
Na dokumentu jednom za sve nas pisalo je: „Deca Drage Delića dragovoljno prelaze u rimokatoličku veru i sa tim svetim činom oni postaju Hrvati“. Ti papiri su išli u Banja Luku, a akciju pokrštavanja nadgledao je i izvršio Alojzije Stepinac. Videla sam ga nekoliko puta. Izvesno vreme proveli smo kao sluge na imanju zločinca, komšije Dine Vranića. Spavali smo u štali.

..прво Јасеновац
U proleće 1942. po nas je došao Omer Alagić i rekao da je NDH organizovana, da je „NDH progledala i sada se otvaraju sirotišta na sve strane. Ovi Delići idu za Jastrebarsko“. Strpali su nas u vagone za stoku, bez vode, hrane. Tri dana su nas mučili, a mogli smo da stignemo za jedno popodne.

Isterali su nas na livadu u Jasenovcu. Drašku i Petru naredili su da očiste vagone od mrtve dece i izmeta. Jeziv prizor. Živa srpska deca nose mrtve malene sunarodnike i po naređenju bacaju ih u Savu. I danas mi je pred očima ulaz u jasenovačko pakleno grotlo. Draško nam je pročitao šta piše na ulazu. „Klaonica za Srbe, Židove i Cigane“. Ogromnim slovima. Kasnije sam saznala da su Nemci, kada su prvi put poraženi na istočnom frontu, prepravili tablu, napisali na njoj samo „Radni logor“. Te noći deportovano je mnogo dece iz Bihaća. Tih dana jama Garevica kod Bihaća, i neke druge, progutali su oko 20 hiljada Srba. Sa nama su bili i siročad iz Ključa, Petrovca, i u isto vreme nizale su se jame u tim mestima. Plan je bio da nas smeste u klostere, odnosno samostane. Tako je zacrtao Mile Budak, tadašnji ministar. Ko zna koliko je kompozicija svakog dana pristizalo sa srpskim mališanima.

April. Hladno. Spavali smo u barakama. Izjutra bi nas isterali. Draško nam nije dao da pijemo vodu iz močvara jer se od raspada ljudskih leševa pretvorila u crvenu vodu sa crvima. Pronašao je zarđale konzerve i po noći išao do Save po vodu. Kada je stigao bio je izbezumljen. „Ubijali su Srbe, padaju u reku. Sava nosi mnogo leševa“. Još nam je prestravljen šaptao: „Video sam skele, ali ne od balvana, nego od mrtvih ljudi. Napravili su skele vezujući mrtve žicom. Preko njih su prelazili jadni starci i žene, deca sa hrvatske na bosansku stranu u Donju Gradinu u logor“. U Donjoj Gradini ima 125 jama. Ekshumacija je obavljena na samo pet. Pretpostavlja se da je u jamama Donje Gradine postradalo oko 500 hiljada Srba, i to samo na bosanskoj strani.

...Te noći u peć ciglane ubacivali su Jevreje. Tako su ustaše pekle ciglu. U vazduhu smo osetili neki čudan, neprijatan miris – miris spaljenih ljudi. Ujutru više nije bilo nijednog Jevrejina. Preko 350 jadnika samo te noći je spaljeno. Još užasnije je bilo nakon kozaračke ofanzive, u junu 1942. Sa Kozare se sručilo preko 70 hiljada srpskih seljaka. Porodice bez kraja. Na Kozari su sve srpske kuće popaljene, a narod je transportovan u Jasenovac.


..па Загреб
Posle nekoliko dana stočni vagoni iz Jasenovca vozili su nas za Zagreb. Bili smo smešteni u „Zavodu za gluhonijeme“, koji je pretvoren u sabirni centar. Svakog dana smo po stotinu puta čuli, stalno su nam ponavljali: „Upamtite, vaše roditelje poklali su srbočetnički koljači“. Prvi put je trebalo da dobijemo hranu. Bila je pripremljena neka kaša, a dece 30 puta više nego što je bilo kaše. Veoma su se ustaše zabavljale, smejali su se, kada su videli kako se ogladnela siročad otimaju za hranu.

..без браће..Јастребарско

Dočekala nas je časna sestra Pulherija. Odmah su odvojili braću od nas. Bili smo u napuštenom dvorcu mađarskog grofa Erdedija, u podrumu, vlažnom, smrdljivom, punom paučine, miševa, pacova, velikih crnih buba. Svako jutro gledali smo kako iznose mrtvu decu. I tu su bile jame. U cik zore dolazio je grobar Franjo Ilovar zaprežnim kolima, lopatom tovario mrtve. Jula 1942. bilo je na hiljade mališana. Pogotovo posle Kozare.

Jastrebarsko je najveće stratište srpske nejači i jedini koncentracioni logor za decu na svetu. Koliko je dece progutalo Jastrebarsko verovatno najbolje zna Vatikan. Sve je u njihovim arhivama. Ali to je dobro čuvana tajna, jer kada bi se otkrilo, potvrdilo bi se zvanično učešće Vatikana u sistematskom uništavanju pravoslavnih Srba, ubijanju srpske dece, budućnosti jednog naroda. Bili smo gladni, bolesni. Plakali smo. I zbog toga bili zverski kažnjavani. Dobijali smo batine i kada bismo po noći od pretrpljenih užasa u snu vrištali. Ja pogotovo kada bih sanjala majku u plamenu.
To časna sestra Ana Pulhertija više nije mogla da izdrži. Bila je zloglasna. Kasnije je optužena da je kriva za smrt preko tri hiljade dece u Jastrebarskom. Ona je inače bila svastika Mila Budaka, koji je osnovao logor za srpsku decu.

..у јами..лично име 97

To jutro sa grupom od 100 mrtve dece morala sam i ja. Za kaznu sam prethodno bila skoro na smrt prebijena. Zvala sam se 97. Dobila sam 97 udaraca šibom, a pala u duboku nesvest posle 50 udaraca. Ostalo je morala da podnese moja sestra. Slavka mi je kasnije pričala da su mi leđa i ruke bili krvavi, i da sam ubrzo prestala da dajem znake života. Misleći da sam mrtva bacili su me u zaprežna kola, ali na nesreću bila sam na dnu ispod mrtve dece. Užasan je bio osećaj kada sam se osvestila u jami sa mrtvom decom. Imala sam samo šest godina i bila svesna da ću biti živa zatrpana ako ne izađem. U magnovenju sam drhtavim nogama pokušavala da se popenjem. Zubi su mi cvokotali od straha. Moje noge su propadale pored glava, ruku, nogu, mrtvih. Nekako sam uspela da se iskobeljam i u trenutku kada je grobar krenuo da pospe kreč video me je i toliko se uplašio da je vrisnuo i pobegao misleći da sam vaskrsla.

..очи заклане деце ношена су на дар кардиналу ....



Kada sam izašla iz jame nisam mogla da se snađem, nisam znala kuda dalje. Pored mene se odjednom pojavio pas Reks, čiji je vlasnik bio Dasović. Optužili su me da sam pokušala da pobegnem, a za taj prekršaj kazna je bila klanje. Ostati živ i normalan i preživeti klanje, i videti kako kolju srpsku decu kao jaganjce – za mene će to uvek biti čudo! Nož kojim su klali bio je vrlo dug, uzan kao prst i sa obe strane imao je oštrice. Časna sestra je držala detetu glavu, a koljač bi zario nož pravo u detetov grkljan, ali tako da oštrica prođe sa druge strane kičme. Svakom zaklanom mališanu vadili su oči i slagali u korpicu. Na dar kardinalu, kako sam docnije saznala.
Bila sam poslednja u redu. Navikla sam na umiranje, i više sam drugovala sa smrću, a malo znala šta je život. Kada mi je časna sestra rukom zahvatila glavu i povukla je unazad, ja sam koljača mirno ali netremice gledala. Onim čistim, milim, nevinim, detinjim pogledom. Bio je potpuno izgubljen. Umesto da do kraja zarije nož, odjednom ga je izvadio. Krv je šikljala iz mog vrata. Na sve strane. Od krvi i časna sestra, i ustaša i ja. Slivale su se i lokve od zaklane dece. Vidite, nosim dubok ožiljak sa klanja u Jastrebarskom. Tada su me odveli u ambulantu, oprali ranu i zašili, stavili mi obloge na leđa, zavili vrat, dali lekove i potom mene i moje sestre preselili na prvi sprat gde su bila smeštena ustašku siročad. Oni su imali istinsku negu, dobre obroke, išli u školu. A mi, Srpčad, dole smo umirali. Dugo godina su me moji ozloglašeni usvojitelji terali da krijem vrat i ožiljak – svedočanstvo ustaškog zločina…

усвојење

Slavko Dasović je došao po jedno muško dete. Časna sestra rekla je da ima samo devojčice. Kada nas je pogledao onako blede, mršave, krastave, bio je izričit da ne želi kući da vodi nijedno. Ali, valjda ta grčevita borba za život instiktivno me je gurnula. „Uzmi mene, biću dobra“, rekla sam mu i pritrčala umiljato i plašljivo. Negde duboko u duši stidim se tog svog gesta. Kako sam uopšte mogla da potrčim, molim i kasnije oslovljavam sa „tata“ okorelog zlikovca koji snosi odgovornost za brojne pokolje, pa i one u Sanskom Mostu, mom selu. Onda sam bila očajno uplašeno dete. Sada razmišljam kao odrasla, iskusna osoba. Interesovao se za mene, za moje poreklo. Moj identitet bio je izbrisan. Naučila sam da sam 97. I ništa više. Sećanja u magnovenju. Srećom, čula sam kako časna sestra odgovara da ima moj karton. Da sam Zorka Delić. Ali i trenutka kada mu je objašnjavala koje sam godište i činjenicu da su mi lažno napisali da sam mlađa dve godine, a kroz smeh je rekla: „ Šta može da pamti dete od tri godine. Ništa“. Kao da sam se ponovo rodila. Ja sam Zorka, a ne 97 – ponavljala sam u sebi.

Domaćica je bila njegova prijateljica, ustaškinja Marija Čop, Hrvatica iz Zagreba kojoj od prvogmomenta nisam bila simpatična. Radila je u ustaškom pokretu i svakog jutra u uniformi odlazila na posao. Živeli su u velikom jevrejskom stanu, a vlasnicu i njenog sina isterali su u sobičak. Morali su oboje da se pokrste, i za to su dali puno zlata, novca. Sina su joj ubrzo odveli na školovanje za fratra. Ili to, ili smrt.

Sećam se da je Marija Čop prvu noć insistirala da me Dasović vrati u logor, i da ona neće da brine o srpskom kopiletu. Te noći sam legla gladna i pošto je bilo jabuka na ormaru, popela sam se, uzela jednu. Istog momenta se našao pored mene Reks, a ovo dvoje su se grohotom smejali, uz komentar da su znali da sam lopov. Sutradan sam bila surovo kažnjena i rečeno mi je da će me pas rastrgnuti. Marija Čop posle izvesnog vremena nije htela da brine o meni, tako da me je Dasović odveo kod njegove sestre, šezdesetogodišnje udovice Jelke. Retko je navraćao. Kasnije je pobegao u Ameriku, a Jelki slao novac.

Školovala me je i vaspitavala kao pravu Hrvaticu katolkinju. Učila da ne volim Srbe, četnike. Ponavljala da sam siroče zbog srbočetnika. Terala me je da idem stalno u njihovu crkvu, što je izazivalo kod mene pravi košmar. Prekinuta je svaka veza sa mojim sestrama, braćom. Dugo nisam znala šta je sa njima. Dugo sam nosila lažno ime, imala drugi identitet, a u dokumentima logorskim je pisalo da sam mrtva. Bila sam Marija Dasović. Posle rata Dasović je zbog optužbi za zločine nad Srbima bio godinu dana u zatvoru. Kada je izašao hvalio se da mu je pomogao njegov ratni drug iz Prvog svetskog rata, Josip Broz.

http://jadovno.com/vaskrsnuce-zorke-delic/#.Wlu-ObynEdU
http://www.riznicasrpska.net/istorija/index.php?topic=113.0
http://jadovno.com/arhiva/zorka-delic-skiba.html


Доказ изопачености: http://www.koreni.rs/jos-jedan-izliv-hrvatske-morbidnosti/

Defektologija i psihički neuravnotežena populacija Zapadnog Balkana
Ništa bolji nisu dolazili u Beograd gde su otimali stanove....
To je takva sorta i nemojte "nisu svi isti"
Nažalost - jesu

Bolesno, glupo, retardirano, zadojeno, kreteni...

Ratuju ljudi svuda po svetu pa se pomire a ovde sa nabrojanim - bolest, razumite

Јован Кесар : "Дјетињство моје украдено" , књига о Зорки Делић
http://www.krajinaforce.com/dokumenti/Jovan Kesar Djetinstvo moje ukradeno Jasenovac.pdf

Јован Кесар : "Дјетињство моје украдено" , књига о Зорки Делић
http://www.krajinaforce.com/dokumenti/Jovan Kesar Djetinstvo moje ukradeno Jasenovac.pdf
Живот у Загребу, код усвојитеља

Јован Кесар : "Дјетињство моје украдено" , књига о Зорки Делић
http://www.krajinaforce.com/dokumenti/Jovan Kesar Djetinstvo moje ukradeno Jasenovac.pdf

Krštenica/rodni list je postojala, na njenu sreću

Јован Кесар : "Дјетињство моје украдено" , књига о Зорки Делић
http://www.krajinaforce.com/dokumenti/Jovan Kesar Djetinstvo moje ukradeno Jasenovac.pdf

Опет на Зоркину срећу, њена старија сестра Невенка била је жива и тражила је, тако јој се идентитет није изгубио заувек
..као што се десило ради Ради "Вирт"

ima i svetlih primera iz tog mračnog doba

- - - - - - - - - -

Пала прва клапа филма о једној од највећих хероина Другог светског рата

СРЕДА, 18. ОКТ 2017, 19:18 -> 19:22

- - - - - - - - - -

Филм „Акција ДБ“ доноси причу о жени која је покренула једну од највећих акција спасавања деце у Другом светском рату
Прошле недеље је почело снимање дугометражног играно-документарног филма Акција ДБ по једној од највећих акција спасавања деце у Другом светском рату и изузетној жени која ју је покренула - Диани Будисављевић.

У тој акцији спашено је више од 10.000 деце, углавном православне, а због историјских преокрета, њена прича остала је неиспричана.

- - - - - - - - - -
A SRBIJA NE ZNA ZA NJU: Žena koja je spasila 12.000 srpske dece od ustaškog noža!
- - - - - - - - - -
Diana Budisavljević, humanitarka austrijskog porekla, spasavala je srpsku decu iz Stare Gradiške, Jasenovca i drugih ustaških logora i udomljavala ih kako bi izbegli sigurnu smrt
- - - - - - - - - -
Za svako dete vodila je poseban karton, čitava njena kartoteka bila je pedantno sređena, do najsitnijih detalja, kako bi deca posle rata bila vraćena roditeljima.
Često je pred Dianu stavljan izbor: svu decu nije mogla da spasi. Jednom je, tako, morala da mališane postavlja na noge - ono koje ne bi moglo da ustane, nije smelo na put. Od ostalih su se majke jedva rastajale... Diana ovako opisuje drugo putovanje u Staru Gradišku, 13. jula 1942:- Decu koju smo popisali ustaše su odvodile na prvi sprat. Odmah su ih odvajali od majki. Koliko je bilo hrabrosti u tim ženama. Neki mališani nisu hteli da se odvajaju od majki i sada su očajne majke govorile svojim najdražima: 'Biće ti lepo, nemoj se bojati, uskoro ću doći po tebe'. I uvek tiho pitanje, upućeno nama: hoće li ikada više videti svoju decu. Stalno smo ponavljali da će deca doći u domove, da im nećemo učiniti ništa nažao, da ćemo se za njih brinuti dok se ne vrati iz Nemačke. I posle upisa u listu, poslednji poljubac, poslednji zagrljaj, često samo na brzinu, jer su bezdašne ustaše nasilno razdvajale majke od dece.

- - - - - - - - - -



- - - - - - - - - -
SNIMA SE FILM O HEROINI "Dianina lista": Kako je jedna Austrijanka spasavala SRPSKU DECU IZ JASENOVCA

Slobodna evropa | 05. 07. 2017 - 17:17h

O Zagrepčanki Diani Budisavljević, koja je za vreme Nezavisne države Hrvatske (NDH) spasla oko 7.500 srpske dece iz logora, snima se dokumentarno-igranog filma. Donacija evropskog koprodukcijskog fonda Euroimages od 160.000 evra dodatni je vetar u leđa ovom projektu. Glavna uloga je poverena Almi Prici, a sporedne uloge imaju Mirjana Karanović i Ermin Bravo.

Foto: WikipediaDiana Budisavljević​

​

Film će se zvati "Akcija D.B.", kako je svoju aktivnost zvala sama Diana Budisavljević, a radni naslov mu je "Dianina lista".

Diana Budisavljevć pomagala je srpskim ženama i deci pokupljenim u ustaškim akcijama "čišćenja terena" na Kozari, Baniji i Kordunu, ona i njeni pomagači spasli su 7.500 djece i smestili ih kod zagrebačkih porodica ili u domove i bolnice. Sastavila je kartoteku sa 12.500 kartona srpske djece odvojene od roditelja kako bi ih se jednog dana moglo ponovo da ih spoji, koja joj je odmah po oslobođenju oduzeta i negde zametnuta.
Bila je zaboravljena dok joj pred 15 godina nije objavljen dnevnik iz vremena NDH, Srpsko narodno vijeće nazvalo je po njoj nagradu za humanitarni rad, a zagrebačka režiserka Dana Budisavljević radi o njoj film
- - - - - - - - - -

http://www.rts.rs/page/magazine/ci/...od-najvecih-heroina-drugog-svetskog-rata.html
http://www.telegraf.rs/vesti/588791...sila-12-000-srpske-dece-od-ustaskog-noza-foto
http://www.telegraf.rs/vesti/152768...pasila-je-12-000-dece-iz-pakla-jasenovca-foto
https://www.blic.rs/riznica/snima-s...dna-austrijanka-spasavala-srpsku-decu/9swgsv7

Pitanje je zasto komunisticke vlasti nisu snimile film o njoj i spasavanju dece iz ustaskih logora ,mnogo ranije,
vec se to radi ,tek sada, 70 godina posle..

Nina:

Pitanje je zasto komunisticke vlasti nisu snimile film o njoj i spasavanju dece iz ustaskih logora ,mnogo ranije,
vec se to radi ,tek sada, 70 godina posle..

Kliknite za proširenje...

Зато што су комунисти навијали за усташка злодела над Србима...самим тим за њих она није никаква хероина..

Kada je 12. avgusta 1941. Svetozar Vukmanović Tempo dobio pismo Đure Pucara o pokolju 650 ljudi, žena i dece u okolini Prijedora, posle čega se očekivalo da će Nemci uzeti Srbe u zaštitu i ukinuti ustašku vlast, on je odgovorio:

Mnogo više me je zabrinula vijest da su okupatori išli na ukidanje ustaške vlasti u Prijedoru i da je čitavu vlast u gradu preuzela regularna vojska NDH. Ukoliko okupator počne stvarati stanje u kome će se prema Srbima primenjivati neki pravedniji zakoni, to može da pokoleba veliki dio seljačkih masa i da ugrozi razvoj oružane borbe."

(Svetozar Vukmanović Tempo, Revolucija koja teče, strana 210.)

http://www.znaci.net/00003/495.pdf

Nina:

Pitanje je zasto komunisticke vlasti nisu snimile film o njoj i spasavanju dece iz ustaskih logora ,mnogo ranije,
vec se to radi ,tek sada, 70 godina posle..

Kliknite za proširenje...

Диана је после рата желела да настави свој хуманитарни рад, али јој није било дозвољено. Њено дело је скрајнуто, њен је стан претресан, прислушкивани су јој разговори, искључиван телефон. Шиканирали су је и током рата и после ослобођења, није ваљала ни усташама ни комунистима.
Озна јој је одмах после рата конфисковала картотеку, а њено је дело скрајнуто. Јер, ако је она успела да из логора извуче 12.000 деце, колико их је остало заувек у Јасеновцу? Колико родитеља, колико рана, колико непребола и унесрећених породица?
Баш због таквог поступања, многа деца Козаре – о чему је све написао Драгоје Лукић – никада нису сазнала да су у ствари Срби, усвојени у хрватске породице. Попут велике глумице Божидарке Фрајт, рецимо.
http://slobodnahercegovina.com/dian...oina-koja-je-spasila-12-000-dece-u-jasenovcu/

Сребрена:

Техника коју су усташе примениле била је монструозна: убијеш родитеље, сирочиће "одгајиш" и васпиташ у католичким породицама да постану "Хрвати".

Kliknite za proširenje...

Marko Mare Jaric:

Баш због таквог поступања, многа деца Козаре – о чему је све написао Драгоје Лукић – никада нису сазнала да су у ствари Срби, усвојени у хрватске породице. Попут велике глумице Божидарке Фрајт, рецимо.
http://slobodnahercegovina.com/dian...oina-koja-je-spasila-12-000-dece-u-jasenovcu/

Kliknite za proširenje...

Rođena je kao Božidarka Grublješić 1940. godine u selu Velika Žuljevica pod Kozarom. Godine 1942. za vrijeme Kozaračke ofanzive ustaše su streljale njenu majku Vidu, a jednogodišnju Božidarku zajedno sa hiljadama kozaračke dece deportovali, prvo u logor za decu u Sisku, a zatim u prihvatilište Crvenog krsta u Zagrebu.
Tu su je usvojili Katarina i Stjepan Frajt, supružnici bez dece, koji su je odgajili kao svoju ćerku i dali joj svoje prezime. Tek je 1976. godine saznala svoje pravo poreklo, kada ju je pronašla njena tetka Dara Grublješić, prvoborac sa Kozare i ispričala joj istinu o njenom poreklu.

Tim ljudima sam beskrajno zahvalna. Uzeli su me kao dete od četiri godine. Ničega se ne sećam iz najranijeg detinsjtva. Sećam se prve haljine koju su mi obukli i sećam se da nisam imala kosu - izjavila je Frajtova 1979. godine u emisiji Radio Beograda.

Slavna glumica imala je 36 godina kada je saznala svoje pravo poreklo.


https://www.zapadnisrbi.com/zasluzni-srbi/umjetnost/318-bozidarka-frajt-grubljesic

Arsen Dedić:
Moja najveća ljubav prije Gabi bila je Božidarka Frajt. I danas smo prijatelji. Ona je dete s Kozare, bila je u ustaškom dečjem logoru u Jastrebarskom. Nije znala kad je rođena pa je kasnije svoj rođendan slavila kad je i meni rođendan“.
http://www.svet.rs/vesti/estrada/ro...a-kome-je-arsen-dedic-posvetio-ne-daj-se-ines

Aнђeлиja Maчeшић из Дoњe Брусoвaчe, преживела

Teк штo je пoчeo рaт, у кaснo прoљeћe 1941. гoдинe Aнђинoг oцa Mилу Moмчилoвићa и њeгoву двojицу брaћe, Maркa и Пeтрa, устaшe су oдвeли нa Meхинo стaњe крaj Kлaдушe, гдje су пoбиjeни уз хиљaдe других стaнoвникa Бaниje и Koрдунa. O тoм дoгaђajу свjeдoчe дaнaс три спoмeникa кojи oзнaчaвajу мjeстo мaсoвнoг пoкoљa. Двиje гoдинe приje рaтa, умрлa je Aнђинa мajкa Дрaгицa, пa je шeстoгoдишњa дjeвojчицa oстaлa сaмa с трoje брaћe и сeстaрa. Нeкaкo су успjeли прeживjeти дo пoчeткa 1942. гoдинe, a кaкo je oпaснoст oд устaшa пoстajaлa свe вeћa, Aнђa и њeнe стринe oдвeдeнe су нa Пeтрoву гoру.

– Нeкo вриjeмe скривaли смo сe у шумaмa и пeћинaмa Пeтрoвe гoрe, a oндa су пo циjeлoм пoдручjу aвиoни избaцили лeткe кojимa су устaшкe влaсти пoзивaлe нaрoд дa сe приjaви у Вojнић, гдje би сви трeбaли дoбити прoпусницe дa би сe врaтили свojим кућaмa. Вeћинa je пoслушaлa и тaкo смo зaвршили у лoгoру. Прoпусницe нисмo дoбили, вeћ су нaс пoтрпaли у стoчнe вaгoнe, пa влaкoм у Стaру Грaдишку. Taмo су нaс рaзврстaли и oдвojили дjeцу oд oдрaслих. Жeнe и дjeвojчицe стaриje oд 14 гoдинa oдвoзили су у Њемaчку, a мушкaрцe и дjeчaкe стaриje oд 14 гoдинa oдвeзли су у нeпoзнaтo и тaдa им сe зaмeo свaки трaг. Сигурнa сaм дa су пoбиjeни. Taкo je мjeстo гдje смo сe нaшли пoстao лoгoр зa дjeцу млaђу oд 14 гoдинa. Oстaли смo сaми и смртнo уплaшeни, бeз игдje икoгa. Нeкo вриjeмe нaс нису хрaнили, пa су мнoги умрли oд глaди. Нaс кojи смo joш били живи, тукли су тoликo дa мнoги тe бaтинe нису издржaли. Ja сaм oд бaтинa и глaди билa вeћ скoрo гoтoвa и жeљeлa сaм умриjeти. Kaкo сaм прeживjeлa, нe знaм – причa бaкa Aнђa, кoja збoг oжиљaкa пo циjeлoм тиjeлу, кojи су видљиви и дaнaс, примa нaкнaду oд биjeдних 400 кунa мjeсeчнo.



Нaкoн мjeсeц дaнa у лoгoру Стaрa Грaдишкa, диo тe крхкe, изглaдњeлe и прeтучeнe дjeцe прeбaчeн je у лoгoр у Jaстрeбaрскoм. У тoj групи билa je и тaдa сeдмoгoдишњa Aнђeлиja Maчeшић.

– Видитe, мнoги мe питajу кaкo тo дa сe свeгa сjeћaм, a ja им кaжeм – лaкo! Зaпрaвo сe ja нe сjeћaм ничeгa нити приje, нити пoслиje тих лoгoрa и тaкo свe дo дaнaс. Aли лoгoрa сe итeкaкo сjeћaм. Aкo сaм и имaлa нeкaдa нeштo лиjeпo у дoсaдaшњeм живoту, свe je тo oстaлo у сjeни oних стрaшних дaнa 1942. гoдинe. Tих сликa, мa кoликo жeљeлa, никaкo сe нe мoгу oслoбoдити. Прaтe мe и дaњу и нoћу – oбjaшњaвa бaкa Aнђa.

У Jaстрeбaрскoм je билo гoтoвo jeднaкo тeшкo кao у Стaрoj Грaдишци, с нeштo мaњe бaтинa, aли с истo тoликo ужaсa и нeвoљa. Зaрoбљeну дjeцу чувaлe су чaснe сeстрe, пaзилe су дa кoje диjeтe нe пoбjeгнe, вoдилe рaчунa дa сe пoштуje стрoги ‘кућни рeд’ и свaкoднeвнo им у кaзaну кухaлe jeднo тe истo jeлo – брaшнo с вoдoм. Aнђa пaмти кaкo су сe свe чaснe сeстрe oдрeдa jaкo бojaлe пaртизaнa, тe су стaлнo стрeпилe дa ћe oни дoћи oслoбoдити дjeцу, a њимa судити. Jeднoгa дaнa тo сe и дoгoдилo. Пoчeлo je пушкaрaњe прeд згрaдaмa лoгoрa. Вeћинa чaсних сeстaрa je пoбjeглa глaвoм бeз oбзирa, a сaмo нeкoлицинa њих oстaлa je с дjeцoм кojу су рaзмjeстилe пo сoбaмa и свaкa je билa сa свojoм групoм дjeцe.



– Kaд смo ми дjeцa чули рaфaлe, знaли смo дa дoлaзe пaртизaни дa нaс спaсe. Нaгрнули смo нa прoзoрe и глeдaли кaкo нaпрeдуjу, пуцajући и свe сe вишe приближaвajући згрaди. У jeднoм трeнутку дjeчaк, мoждa дeсeтaк гoдинa стaр, прeпoзнaвши jeднoг бoрцa кojи je jуришao нa згрaду, пoвикao je глaснo: ‘Eнo мoг чичe!’ Чaснa сeстрa je згрaбилa крaмп и удaрaлa гa дoк ниje издaхнуo…

Oвдje je бaкa Aнђa стaлa. Ниje пустилa сузу, сaмo je зaдрхтaлa, a oд грчa у срцу и души и пoтпунo je oбaмрлa. Пoкушaли смo je смирити и пoврaтити, oбjaшњaвajући дa o тoмe нe трeбa причaти и свe пoнoвo прoживљaвaти, jeр нeмa тe рeпoртaжe кoja je вриjeднa тoликe бoли и тoликoг стрeсa.

– Пусти мe синкo, бoљe ми je. Жeлим свe испричaти. Свe тo ja свaки дaн прoживљaвaм вeћ вишe oд 70 гoдинa, aли причaњe o тoмe бaш ми нe идe, зaтo буди стрпљив и свe зaпиши. Kaд je дjeчaк пao oбливeн крвљу, чaснa гa je joш нeкoликo путa удaрилa, a oндa пoбjeглa нa врaтa. Стajaли смo скaмeњeни oкo дjeчaкa. Ниткo ниje плaкao, ниткo ниje вриштao. Били смo зaлeђeнa и смртнo уплaшeнa дjeцa, сaми у сoби с мртвим приjaтeљeм. Сaми, бeз игдje икoгa. A oндa у сoбу улeтjeшe пaртизaни. Oдмaх су видjeли мртвoг дjeчaкa, a ми, срeтни штo je дoшao нeткo ткo нaс нeћe убити, пoвикaли смo дa je тo учинилa чaснa сeстрa и пoкaзaли крoз прoзoр прaвaц у кojeму je пoбjeглa. Нeкoлицинa бoрaцa je oдмaх пoшлa зa њoм. Штo сe дoгoдилo с њoм, нe знaм и нe жeлим знaти. Jeдинo знaм дa ниje нa нeбу и дa никaдa ниje билa чaснa. Џабa joj круницa и скути кoje je нoсилa – oбjaшњaвa Aнђeлиja Maчeшић.



– Kaдa смo вeћ пoмислили дa смo нaпoкoн слoбoдни и мeђу свojимa, услиjeдиo je жeстoк нaпaд устaшa нa oву групу пaртизaнa кoja нaс je вoдилa. Брojниjи нeприjaтeљи су пoбиjeдили, a ми смo сe пoнoвo нaшли у рукaмa крвникa. Утoвaрили су нaс у кaмиoнe у кoje су нaс бaцaли кao штo сe бундeвe уjeсeн бaцajу у кoлa. Углaвнoм, зaвршили смo нajприje нeкoликo дaнa у нeкaквoм приврeмeнoм лoгoру у Рeчици крaj Kaрлoвцa, a пoтoм су нaс oдвeзли у дjeчjи лoгoр у Сaмoбoру, oпaсaн бoдљикaвoм жицoм. Стрaх и jeзa пoнoвo су нaм сe увукли у кoсти. Вишe ништa нисмo ни гoвoрили, нити мeђусoбнo рaзгoвaрaли. Зaниjeмили смo. Ни у тoм лoгoру нисмo дугo били. Oдвeзли су нaс у дjeчjи лoгoр у Зaгрeбу. Рeдaлe су сe нeвoљe зa нeвoљoм и jeдвa смo прeживљaвaли. E, oндa je изнeнaдa дoшao нeoчeкивaни спaс. Пoсjeтилa нaс je jeднa Хрвaтицa удaнa зa Србинa из Лушчaнa нa Бaниjи. Нe знaм штo je oнa зaпрaвo рaдилa нити кaкo сe звaлa, aли сe сjeћaм дa je мoглa изaбрaти нeкoлицину дjeцe, кao зa нeкaкву испoмoћ или лaкшe рaдoвe, a зaпрaвo их je спaшaвaлa и врaћaлa њихoвим кућaмa. Нajприje je спaсилa пoзнaту дjeцу из Лушчaнa, a кaсниje je пoнoвo дoшлa пo joш мaлишaнa. Питaлa je имa ли ткo из Kрстињe. Jaвилa сe jeднa дjeвojчицa, a кaкo je Kрстињa близу мoje дoњe Брусoвaчe, jaвилa сaм сe и ja. Рeклa ми je дa сaм прeмaлeнa, дa je пут дaлeк и дa мe oнa нe мoжe нoсити.

– Сaмo ти мeнe пoвeди, хoдaт ћу ja и издржaти. Прoшлa сaм ja, свe oвaкo мaлa, сву Пeтрoву гoру и ниткo мe ниje нoсиo – рeклa сaм joj, a срцe ми je лупaлo oд стрaхa и бojaзни дa мe нe oдбиje. Tрeнутaк je рaзмислилa и крaткo рeклa – хajдe мaлa кaд си тaкo нaвaлилa. E, видиш, мoj нoвинaр. Ta рeчeницa: ‘Хajдe мaлa!’ билa je нajљeпшa у мoм живoту, oд рoђeњa пa дo дaнa дaнaшњeг. Никaдa ништa љeпшe нисaм чулa – зaвршaвa свojу причу бaкa Aнђa, нeкaд дaвнo дjeвojчицa кoja je прoшлa пaкao пeт устaшких дjeчjих лoгoрa.

http://www.carsa.rs/sat-istorije-za-neoustase/

U dečjim logorima u Sisku, Jasenovcu, Jastrebarskom, Staroj Gradiški i Metajni na Pagu stradalo je 23.500 srpske dece čija je imena, prezimena, mesto rođenja i poreklo popisao Dragoje Lukić i sam dete logoraš. Lukić je 40 godina istraživao ustaške zločine nad srpskom decom a taj njegov spisak ubijene i umorene dece u logorima u NDH danas se čuva u Muzeju žrtava genocida u Beogradu.Autor emisije Kvadratura kruga, Branko Stanković, kroz tri emisije pod nazivom "Dubina zločina" , otkriva na koje su sve načine stradala deca sa Kozare i Potkozarja u ustaškim logorima.


- - - - - - - - - -

Za šest meseci koliko je trajalo istraživanje, Stanković je pronašao mnoštvo fotografija, dokumenata, čak i snimaka iz filmske arhive NDH koji svedoče o zločinima nad srpskom, jevrejskom i romskom decom koje su sprovodile ustaše za vreme Drugog svetskog rata.Tokom snimanja Stanković je, između ostalog, posetio i Donju Gradinu najveće srpsko stratište i najveće dečje groblje na svetu. Donja Gradina je bila likvidacioni centar logora Jasenovac, Uštica i Mlaka u kojima je stradalo 19.432 dece, od čega je 12.113 srpske nacionalnosti.

Ante Dumbović aktivista Crvenog križa NDH tokom 1942. godine u dečjem logoru u Sisku načinio je 800 fotografija umorene srpske dece, koje svedoče o paklu kroz koji su prošli srpski mališani zatočeni u tom logoru.Autor ovog serijala uspeo je da pronađe i preživelu decu iz svakog od tih logora u NDH koja su danas starci ali su njihova sećanja na stradanja u tim logorima još sveža i bolna.

Broj stradale srpske dece u ustaškim logorima tokom Drugog svetskog rata bi sigurno bio veći da nije bilo Diane Budisavljević, Austrijanke udate za Srbina, koja je uspela da spase 12.000 dece iz dečjih logora u Sisku, Jastrebarskom, Jasenovcu i Staroj Gradiški. Dianinoj akciji spasavanja srpske dece, Stanković posvećuje poslednju emisiju u serijalu "Dubina zločina", u kojoj otkriva šta se nakon Drugog svetskog rata dogodilo sa većinom te dece koju je spasla Diana.

"Одгој"

У разговору усташког Поглавника, др Анте Павелића, нацистичког генерала Глеза фон Хорстенауа и Хитлеровог посланика у Загребу Зигфрида Кашеа, 10. јула 1942. закључено је: „У вези са даљим поступцима према заробљеницима са Козаре, Поглавник је наредио да се искористе све могућности логора у Јасеновцу и Старој Градишки за прикупљање што више радне снаге за Рајх. Такође је одлучено да се дјеца избјеглица са Козаре смјесте у посебан логор у Јастребарском и подвргну планском одгајању. Први транспорти су већ у покрету“.
[Milan Bulajić, Ustaški zločini genocida, Rad, Beograd, 1988. str. 256-257.]


Часне сестре, реда Светог Винка из Загреба, које су имале управу у својим рукама, нечовјечно су поступале са дјецом, изјављујући отворено да су то партизанска дјеца, да су то српска дјеца и да помагати ту дјецу, значи одгајати људе који ће касније њих клати. У томе се нарочито истицала часна сестра Пулхерија Барта, управитељица, и часна сестра Лауренција, економ.

Оне су ускраћивале дјеци храну, одјећу, обућу и постељину, те посуђе, иако је тога било у дворцу у изобиљу што су даровали разни родољуби, те су настојале што више те робе одвести у самостан свога реда. И док су дјеци давале пријесан хљеб и ометале допремање млијека, тако да се млијеко редовно кварило, дотле се њима сервирало најфиније јело, вино, колачи, црна кафа, итд.
Дјецу су мучиле нарочито на тај начин да би им умирућим приступале и испитивале их за имена њихових родитеља, те силили дјецу да кажу своје име и вјероисповијест. А један свештеник, знао је читаве сате и сате проводити крај умирућег дјетета, те тихим гласом шапутао над умирућим уживајући садистички у мукама дјеце: „Реци, да ли си примио причест“?

Старију и здраву дјецу, и то дјевојчице, иако су добро знале да су све православне вјере, тукле су и силиле да иду пјевати у цркву, да пјевају усташке пјесме, те да дворе усташе, који су били дневни гости часних сестара. У том се нарочито истакла часна сестра Божимира.
Колико је далеко ишло то мучење најбоље се види из поступка часне сестре Пулхерије, која је Татјани Маренић из руку отела неколико дасака када је са осталим сестрама помоћницама хтјела направити тоалет за дјецу, да дјеца не морају обављати нужду на отвореноме, на киши и вјетру.

Не само према дјеци, већ и према сестрама помоћницама које су пружале помоћ дјеци су биле веома окрутне, те и њих тукле ако би дјеци дале сакупљену храну. Часна је пријавила сестру Татјану Маринић усташком редарству да не одгаја дјецу у усташком духу, те је иста била одмах ухапшена и разријешена дужности, а на њено мјесто постављена Јелена Чернозубов, која је такође брзо смијењена, те је као одгојитељица постављена усташкиња Ница Враниловић, а осим тога су у логор смјештени и органи усташке надзорне службе. Сестрама помоћницама часне сестре нису дозвољавале да спавају у кревету иако су и саме биле болесне од дизентерије, него су им кревете одузеле и присилиле их да спавају на бетону. А све то јер су добро поступале са дјецом…

Мртву дјецу су часне сестре угуравале по двоје а и више у сандуке од шећера, те их при том гурању ломиле и ударале само да се сандук може затворити, а затим их закопавали крај плота изван гробља, јер су била „шизматици“.

Foto: Časna sestra Pulherija Barta; izvor fotografije: www.jaska.com.hr

АнаБарта Пулхерија-шездесетогодишња настојница милосрдних сестара Свети Винко Паулски у Јастребарском, иначе старија припадница усташког покрета и свастика Миле Будака, усташког министра и ратног злочинца.Усташама је често приређивала гозбе и тјерала дјевојчице да им пјевају усташке пјесме. Пред ослобођење земље, склонила се у један самостан у Словенији, одакле је 1947. побјегла у Аустрију.

Часна сестра Грациоза била је њена замјеница и економ дома. Иза њих по нехуманим поступцима, није заостајала ни часна сестра Божимира, која је свако “злочесто” дијете знала да шиба немилосрдно па да га онда тјера у цркву да се моли или да пјева усташке пјесме. У дјечијем дому Јастребарско, радиле су још и ове часне сестре: Валдемара, Винфрид, Флоријана, Арцоза, Гауденције и Викторија, чија презимена нису позната, као ни њихово држање према дјеци.

Kliknite za proširenje...

У документацији коју је прикупио један од највећих истраживача страдања дјеце Козаре Драгоје Лукић, стоји Татјанин запис:

„Када је стигао први транспорт од око 750 дјеце ја сам успјела убацити у логор 18 својих ученица из школе за његоватељице у Рудама које су већином биле младе. Дјецу коју смо примиле, а наша је задаћа била преузимање и њега те дјеце, били су тешки болесници, полумртва и мртва дјеца испод 10 година старости. И дјеца из друге групе била су попут сићушних костура, лица боје цемента, с прољевом готово сви, дизентеријом и са још, понеколико других болести. Многа су умирала када су морала начинити и најмањи тежи покрет, када су на примјер, ишла да врше нужду. Дјеца би пала, а било је и такве дјеце која су преко ноћи стављана и по 46 пута на ноћну посуду. Прва ноћ је била заиста страшна, умрло је 17 дјеце, а дан касније двадесеторо.

Својим нехуманим поступцима нарочито се истицала часна сестра Барта Пулхерија, преко које су усташе вршиле утицај да се онемогући опоравак дјеце и да она и даље страдају.
Оне су отворено изјављивале да хранити ту бандитску дјецу значи одгајати људе који ће их касније клати. Примијетила сам да храна и лијекови које шаљу економ Шрам из Министарства удржбе и Дијана Будисављевић не долазе овој дјеци у логору. У то смо се Лина Падован и ја лично увјериле. Видјели смо сандуке напуњене храном и лијековима адресоване на разне самостане у Босни и Словенији. Ове часне сестре су ускраћивале нашој дјеци храну, одјећу, обућу, постељину и посуђе иако је свега тога у дворцу грофа Ердедија било у великим количинама.

Кад год смо од Барте и Гауднције нешто тражили за нашу дјецу, није нам удовољено. Тежак је примјер њихове злобе био са снабдијевањем млијеком. Оне су у свом Дому располагале колима и коњским запрегама и њима је свако јутро млијеко стизало на вријеме. Био је мјесец српањ са великим врућинама, а нама је млијеко стизало на једвите јаде, око 11 сати. То млијеко нисмо смјели давати дојенчадима, што је значило њихову смрт. Тако је било из дана у дан..Сестре Пулхерија и Гауденција много пута нам нису хтјеле дати кола за превоз мртве дјеце, тако да смо више пута морали пјешице или на бициклу да преносимо мртву дјецу до дворца Ердеди, одакле су даље преношена, углавном ноћу, на мјесто покопа.

Након више сукоба са овим часним сестрама, мој положај је постао неодржив. Против мене је поднесена пријава и ја сам била ухапшена. Преслушао ме је један орган Усташке надзорне службе из Карловца који ми је рекао да ме је тужила Барта Пулхерија, зато што не одгајам дјецу у усташком духу, те да је мој рад и мојих ученица постао сумњив. А постоји сумња и да сарађујем са партизанима. На ове оптужбе сам једноставно одговорила да ми дјецу покушавамо одржати у животу, ону која још дају неку наду, а да уопште немамо времена нити могућности да их одгајамо. Исте ноћи сам пуштена из затвора, али је усташа који ме је саслушавао сутрадан сакупио све особље у нашем логору и пријетећи захтијевао да се убудуће дјеца одгајају у усташком духу.



http://genocid.info/87/#_ftn13

Spisak smrti djece sa područja Kozare: imena ubijene djece i imena njihovih roditelja, u kojima su mjestima i kada rođena, gdje su i kada stradala.



Za četiri ratne godine, od aprila 1941. do aprila 1945, iz 219 kozarskih sela i gradova ubijeno je i na druge načine umoreno 11.194 djece. Najmlađa su bila u pelenama i kolijevkama, a najstarija su imala 14 godina. Na najsvirepiji način ugašen je život 6.302 dječaka i 4.874 djevojčica. Za njih 18 nije bilo moguće utvrditi ime i pol. Ubijena su prije krštenja.

Po uzrastu, ubijeno je 738 četrnaestogodišnjaka, 819 trinaestogodišnjaka, 567 dvanaestogodišnjaka, 799 jedanaestogodišnjaka, 390 desetogodišnjaka, 580 devetogodišnjaka, 444 osmogodišnjaka, 555 sedmogodišnjaka, 692 šestogodišnjaka, 737 petogodišnjaka, 791 četvorogodišnjaka, 934 trogodišnjaka, 1.013 dvogodišnjaka, 951 jednogodišnjaka. Prevremena smrt najviše je pokosila dojenčad. Njih 1.195 imalo je tada samo nekoliko dana ili nekoliko mjeseci. Prosječna starost 11.194 ubijenih dječaka i djevojčica bila je 6,5 godina.

Po nacionalnom sastavu najtragičnije su prošli Srbi — 10.775. ubijenih. Na drugom mjestu su Romi — 310; ubijeno je 73 malih Muslimana, 15 Jevreja, 12 Hrvata, dok se za devetoro djece nije mogla utvrditi nacionalna pripadnost.

Po godini stradanja : Godine 1941. ubijeno je 212 djece. Za mladi naraštaj Kozare najkobnija je bila 1942. godina. Tada je ubijeno 9.443 djece. Masakr je učinjen u toku i poslije velike bitke na ovoj planini, koja je Kozaru pretvorila u legendu. Godine 1943. stradalo je 673, a godinu dana kasnije 799. Djeca sa Kozare su ginula i u 1945. godini. U posljednjim mjesecima rata, kada je neprijatelj bježao iz naše zemlje, ubijeno je 103 mališana.

Po mestu stradanja: Najviše djece sa Kozare progutalo je jasenovačko stratište. U Staroj Gradiški, Jablancu, Mlaki, Uštici i Jasenovcu — 5.683; u logorima za djecu (Gornja Rijeka, Jastrebarsko, Sisak), u transportima, zagrebačkim prihvatilištima i bolnicama — 3.254; u pokoljima izvršenim u rodnim mjestima i u zbjegovima na Kozari i Grmeču stradalo je 1.195 djece; od 16.500 Kozarčana protjeranih u Slavoniju, Moslavinu i Bilogoru ustaše su ubile 700 mališana; u logoru na Sajmištu kod Zemuna živote je izgubilo 234, dok se iz njemačkih dušegupki nije vratilo 19 djece.
Za izvjestan broj djece sa Kozare nije bilo moguće utvrditi mjesta njihovog stradanja niti humke gdje su pokopana.


Po mestu porekla :Opština Bosanska Dubica po broju žrtava drži primat u drugom svjetskom ratu. Od 33.000 stanovnika, koliko je imala uoči rata, svaki drugi je žrtva ustaškog i njemačkog bezumlja — 14.287. Među njima je 4.149 djece. Ako se ukupnom broju žrtava doda i 3.404 poginula borca narodnooslobodilačkog rata, onda je dubička opština smanjena za 53 procenta svoga stanovništva. Statističari su utvrdili da je u legendarnom Knežpolju potpuno uništeno 513 seoskih domaćinstava, iz kojih niko nije preživio ni po muškoj ni po ženskoj liniji, i da je dubička opština tek osamdesetih godina dostigla predratni broj stanovnika.

Poimenični spisak stradale dece:
http://genocid.info/попис-страдале-дјеце-у-ндх-1941-1945/

Српска сирочад су, из НДХ логора, давана на усвајање и у Немачку


Осврнућемо се на још једну врсту геноцида које је у НДХ извршен према српским малишанима са Козаре. Наиме, деца између две и шест година, према фиреровим критеријумима, поверевана су породицама у Немачкој које нису имале порода. (Таква деца су постали Немци, две-три деценије касније, не знајући за своје право порекло и рађали су Немце, српске словенске крви).
То пише у „строго поверљивим” документима, као наређење бр. 6.711 написаном у зиму 1941.
Потписао га је Урлих Грајфелт СС – групенфирер и командант Главног штаба СС у Пољској.

–Мој представник обавестио је Лебенсборн о свој деци од две до шест година, погодној за интеграцију у немачка уточишта. Потом ће их смјестити у обитељ припадника СС-а, које не могу имати дјеце. Циљ свега тога ће бити, наравно у даљњој будућности, усвајање.
То прво уточиште у НДХ били су сабирни центри, у којима су постројаване мајке. Козарачке мајке су из хрватских логора депортоване у Немачку, радиле су по фабрикама оружја, злопаћене су у нацистичким казаматима.

Рајхсфирер Хајнрих Милер био је на читавом подручју Трећег Рајха расни вођа и учитељ и неким нацистима НДХ.
„Припадник СС“, рекао је Химлер у Познану 4. октобра 1943, „мора бити поштен, пристојан, веран и добар друг свим својим сународницима, али не и представницима других земаља. Њега уопште не треба да занимају судбине Руса, или Чеха… Словена. Од тих ћемо народа узети само оно што је добро, крв, краст ћемо им дјецу и одгајати их у нашој земљи“.
Хајнрих Химлер је понављао: „Без милости морамо остварити наш план колонизације, јер Источне провинције морају постати германске, њих морају настањивати искључиво светлокоси Немци.”

Тај исти Рајхсфирер, чврсто је обећао Хитлеру да ће у Немачкој до 1980. бити настањено 120 милиона Германа „нордијског” типа.
На Нирнбершком процесу помињала се крађа око 50.000 украјинске деце за побољшање немачке расе и за „изградњу реда нордијске крви за 1.000 година”, а део да се претвори у будуће робље, које ће радити све што се од њих буде захтевало. Колико је плавооких и плавокосих српских дечака и девојчица одведено и насилно усвојено? Колико у Немачкој живи Срба са несрпским именима, који не знају своје право „плаво” порекло, нити данас њихови потомци?

У књизи „У име расе”, описан је случај једне нероткиње Немице, генералице Марге фон Ман. Она је у марту 1943. добила писмено обавештење из Минхена, где је било главно седиште организације Лебенсборн, у којем јој је јављено да дете какво тражи може добити у дечјем дому Кохрен-Салис у Саској. Шеф клинике Урлих је дочекао генералицу у климатизованој просторији, шест плавооких малишана је пружало руке, она је коначно застала код детета које се одазвало на име Јохан.
–То је чисти Аријевац, рекла јој је тада главна сестра Ерика Витман. Генераличина срећа није дуго трајала. Три године касније, на њена врата је закуцао југословенски официр за везу, члан Међународне организације за репатријацију. Малишан са именом Јохан Акман, украден је на подручју Козаре и транспортован у Немачку, где се нашао у организацији Лебенсборн-а.

Много је беба, мале српске деце стигло 1942, 1943, у Аустрију, Немачку. Највише је било козарачких беба. На хиљаде козарачке деце тако је заувек остало у Немачкој с немачким присилним идентитетом – забележено је у књизи „ Деца у логорима смрти”.

Лични изасланик Хајнриха Химлера у тадашњој Југославији, Оберштајнер, после козарачке офанзиве 14. септембра 1942. Године, обавестио је VoMi (Volksdeutsche Mittelstelle Централна установа СС за рад са фолксдојчерима):
„Према наређењима РФСС (рајсфирера СС) од 25. јунаа 1942. лист бр. 323 / 42 (строго поверљиво) децу побуњеника (са Козаре), класифицирано шире, по критеријумима службе за расна питања и насељавање, треба преселити у немачке логоре Службе за репатријацију (VoMi).
Децу сврстану у категорије 1. и 2. треба пребацити у управу Лебенсборна у Херцег Максштрасе у Минхену, која ће бити одговорна за његу расно вриједне дјеце и њихов смјештај у немачке породице”.

У аустријском Комитету за отпор пронађен је још један документ – одлука Више СС комисије, који до краја објашњава судбину деце и мајки са Козаре. Састанак на коме је донета одлука одржан је 21. септембра у Велдесу:
„Децу стрељаних „бандита” треба одузети од мајки како их оне не би одгајале у мржњи према Немцима. Децу коју је могуће организирати треба поверити Лебенсборну, а остале препустити VoMi-ју. Мајке ћемо послати у концентрационе логоре”, DIE MUTTER KOMMEN IN К. yorkaY. LAGER.

Главни шеф, управник целокупне организације Лебенсборн, смишљене у Баварској, Минхену, пуковник СС Макс Шолман стално је понављао потчињенима да треба да траже искључиво малу децу. Тако је размишљао главни лекар Лебенсборна, Баварац Грегор Ебнер, стручњак за „проблеме расне селекције”. Ебнер је био СС генерал и Химлеров интимни пријатељ.

На Нирнбершком процесу једна под службеница Лебенсборна рекла је да се између организације Лебенсборн и службе за репатријацију VoMi од почетка водило право такмичење ко ће се дочепати већег броја деце из новоосвојених словенских земаља. Победио је Лебенсборн.

За то је најзаслужнија Инге Вермец, која је имала сва овлашћења за улаз у логоре VoMi, где је правила селекцију деце за германизовање. Стрпљиво им је мерила обим главе, грудног коша, кукова, вагала их и потом, слала на фотографисање. Тражена је светла коса, плаве очи и све оно што је било најближе нордијској раси. Козарачког дечака Ивана Петрошића, рођеног 1. јануара 1941. усташе су 1943. покупиле. Пре тога оца су убили, а мајку одвели у концентрациони логор. Она је, срећом, преживела. Трагала је за Иваном. Потрајало је то седам година, а онда је пронашла Ивана 1952. у немачкој фамилији Кесел, која је, усвојила дете „бандита”. Баш тако је било записано у картотеци минхенског Лебенсборна. Мајка је тешко повратила Ивана. Вођен је судски поступак, парница је трајала, на крају је поништен уговор о усвајању.

Таква усвајања деце са Козаре у НДХ, Камило Бреслер, функционер удружбе у Загребу, пред Комисијом за утврђивање ратних злочина називао је „колонизацијом”. Организација Лебенсборн на суђењу ратним злочинцима у Нирнбергу оквалификована је као злочин против човечанства.

http://www.fsksrb.ru/fond-strateske...pskim-narodom-u-ndh-i-na-kozari-i-potkozarju/
https://facebookreporter.org/2012/08/18/биљана-живковић-седамдесет-година-од/

Сребрена:

Српска сирочад су, из НДХ логора, давана на усвајање у Немачку



Таква усвајања деце са Козаре у НДХ, Камило Бреслер, функционер удружбе у Загребу, пред Комисијом за утврђивање ратних злочина називао је „колонизацијом”.

http://www.fsksrb.ru/fond-strateske...pskim-narodom-u-ndh-i-na-kozari-i-potkozarju/
https://facebookreporter.org/2012/08/18/биљана-живковић-седамдесет-година-од/

Kliknite za proširenje...

U stvarnosti, djecu su primali svi: i katolici i pravoslavci, i hrvatske i njemačke obitelji, i simpatizeri Tita i poklonici Pavelića i domobranski i ustaški oficiri i pukovnici… Pa zatim Ustaška mladež, uz njih i kapitalisti i njihova poduzeća (porodica Predović osnivači Mesne industrije Vrbovec, kompanija Standard Vacuum Oil, Astra, Bata, Bizjak, Kremzir i druge).
Neka od te djece prošla su sa svojim usvojiteljima povlačenje preko Blajburga, snalaženje u prihvatnim logorima u Italiji i Austriji te doživjela duboku starost u emigraciji u Argentini (slučaj supruge ustaškog pukovnika Vjekoslava Servatzyja i njezina usvojenog kozaračkog djeteta).

Da je malo bolje pretraživala arhivsko gradivo doktoresa bi uočila bi da su djeca u Hrvatskoj bila smještena i u pretežno katoličkim i u pretežno pravoslavnim selima, naprimjer u selima pored Bjelovara i to u Gudovcu, Starim i Novim Pavljanima, Kokincu, Klokočevcu, Staroj Plavnici, Korenovu, Stančiću, Brezi, Bostanu, Galovcu, Brezovcu, Malom Korenovu i Tuku.

Ta su djeca bila uglavnom iz sjeverozapadne Bosne, ali i drugih dijelova NDH: Međuvođe, Bosanska Dubica, Dobrljin, Draksenić, Knežipolje, Johovac, Ševarlije, Jelovac, Kostajnica, Petrinja, Mala Dapčevica, Bastaji, Krnjeuša, Imotski.[11]



http://genocid.info/revizionisticki-pamflet-igora-vukica-o-kozarackoj-djeci-2/

Vjekoslav Servatzy (1889. – 1945.),



U prvom svjetskom ratu kao austrougarski časnik bio odlikovan zlatnom kolajnom za hrabrost. Nakon uspostave Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca uhićivan kao hrvatski nacionalist. Nakon uvođenja Šestojanuarske diktature 1929. emigrira u Italiju, gdje je sa Antom Pavelićem jedan od osnivača ustaškog pokreta. Zapovjednik ustaškog vojnog logora u Janka Puszti (Mađarska) 1933.-1934. (Prije njega zapovjednik je bio Jure Francetić.)

Travnja 1941. vraća se s Pavelićem u Hrvatsku i postaje jedan od vođa ustaškog režima u NDH. Jedan od osnivača i zapovjednika Ustaške vojnice, od lipnja 1941. u činu pukovnika. U listopadu 1944. imenovan za velikog župana Velike župe Gora-Prigorje. Godine 1945. imenovan za generala. Zarobljen od partizana na Bleiburgu. U Zagrebu je nakon kratkog suđenja osuđen na smrt i strijeljan.


СПИСАК колонизоване српске деце:
http://genocid.info/колонизована-дјеца-у-јастребарском-2/

Ja sam Jelena Radojčić. Živim u Zemunu, u Cara Dušana ulici. Imam dva sina, a muž mi je umro 2003.godine. Rođena sam 1934.godine u selu Jablanac. Bliže [veće] mesto je Novska, a između Novske i Jablanca su sela Mlaka, Košutarica i Jasenovac u kome je isto tako bio i logor.........




....Četrdest prve godine bilo nam je udobno da živimo, međutim kod mene ne da se promenio [život], nego sam imala neki strah.Moj otac je išao u Novsku da prodaje kupus. Mi smo imali tamo kupus, kupus smo proizvodili.I onda je, kaže, niz točkove spustio logorašima kupusa da ustaše ne vide, da bi im dao da jedu, jer on je išao kroz Jasenovac, znate. I onda kad je došao, to je ispričao mojoj majci..........

Mlade žene su došle u logor, Kako su se stvorile ne znam, i išle su od porodice do porodice. Verovatno je to [bile saradnice] od gospođe Budisavljević, i govorile da se deca odvoje od majki, da će im biti bolje i da će imati lepo da jedu i sve.Ja nisam plakala što se odvajam od majke.Međutim, bosanska deca su mnogo plakala i to je jauk bio jako težak.Plakali su. Onda su nas jednog dana odvojili.Tužno malo, imali smo jednu fotografiju mog tate i ja sam tu fotografiju stavila u nedra. I majka je naravno, pošto nema puno stvari, videla da nema te fotografije i pitala: Ko je uzeo fotografiju i ja sam rekla da ne znam.I ona mi udari šamar i ja izvadim sliku i dam joj.

Mi smo spavali negde u dvorištu na slami nekoj, a mala deca [među njima i] moj Ilija – gore na spratu. Moj brat Živko je uzeo proje i nosio njemu gore. Zašto ja nisam išla, to ne bih znala da kažem. I onda , kad smo krenuli iz Gradiške u tom transportu, ta moja sestra Mara je otišla gore i uzela Iliju, donela ga i nosila ga stalno, i brinula je o njemu u vagonu.Kad smo došli u Zagreb i ušli u tu kupaonici, Ilija je sedeo dole na betonu, hajde da tako kažem, jer kupatilo je od betona. Njega je uzela časna sestra i okupala.To sam videla. ........., kad sam se okupala, i kad sam sišla dole niz stepenice, mog Iliju su nosili domobrani na nosilima ,ne samo mog Iliju nego svu decu koja nisu hodala. Ali , ja i moja majka smo tražile mog Iliju [posle rata] u Zagrebu.Rekli su joj da je umro.Međutim, ove godine sam dobila [dokument] formata A4 , gde je ubeležen moj brat Živko, ja i moj brat Ilija.

Međutim, ove godine sam dobila [dokument] formata A4 , gde je ubeležen moj brat Živko, ja i moj brat Ilija. I vidi se da je on treći po redu. Da li je on treći po redu usvojen, da li je umro... ali verovatno je usvojen. Verovatno će da se nađe. Ja se nadam tome danu. Ne bih htela da ...Ako ga nađem, to je moja želja, ne bih htela da ga poremetim u njegovom domaćinstvu ako je živ, i u njegovoj porodici, nego bih htela da sve to ostane tako kako jeste, jedino da zna da nije on tamo rođen gde sada živi, nego da je rođen u selu Jablanac.

U knjizi „Mlaka i Jablanac“ je upisano da je moj brat Ilija Buhač ( devet meseci star, rođen 1941 godine) nastradao u Gradiški.Međutim, ja tvrdim, a to i jeste tako i vidi se i iz dokumenta, da je Ilija bio u logoru u Staroj Gradiški, da smo iz logora došli u Gluhonijemi zavod u Zagrebu, da je on sedeo dole i da ga je uzela časna sestra, skinula i okupala, da sam se ja isto tako okupala, da su me ošišali do gole glave, da sam se obukla i sišla dole niz stepenice i stajala sa leve strane gledajući gore u zgradu, i Ilija je bio na nosilima sa više dece. Domobrani su ga sneli dole. Dalje ne znam gde je otišao i ne znam gde su ga odneli.Možda su ga čak odneli i u bolnicu, možda je negde uzet.Svaki trag ...To je bilo 17.08.1942.godine kad je Ilija došao u Zagreb. A svi ostali na spisku ispred nejga imaju oznaku „M“ i krst. A on je ispod broja 85 na broju tri i tu ima samo da je došao u Zagreb 17.08.1942 i dalje ništa nema.

Ja sam kako sam rekla pre, bila u logoru Stara Gradiška, moj brat Živko, ilija, majka Ana i ja, da bi, zahvaljujući gospođi Budisavljević, izašli iz logora i bili podeljeni po porodicama (majka je kasnije poslata u Nemačku, u Lajpcig), što sam posle saznala kroz štampu...A gospođa Budisavljević se žrtvovala [rizikujući] svakog trenutka smrt spašavajući decu i majke i vadeći ih iz tog logora.



1) Поново заједно: Јелена, мајка и брат Живко 1944.год. 2) Јелена данас
http://www.serbianholocaust.org/Jelena Radojcic SERB/jelenaradojcic-serb.html
http://banija.rs/novosti/15476-jelena-buhac-82-jos-cujem-vrisku-dece-iz-jasenovackog-logora.html

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/j...injenim-nacijama-u-cetvrtak-se-otvara/bb0q3th

Преживели сведоци:

Милош Батајић, из Међувођа код Босанске Дубице, дечак од 14 година, преживио логор Јасеновац :
Усташе су овом 14-годишњем дечаку наредили да ложи ватру под котловима и „роштиљем“ у којима су кувани и печени људи. Милош каже: “Неколико великих казана, ослоњени на два зида, морали су да буду увијек подложени и да у њима кључа вода. Онима који су били осуђени да умру у највећим мукама најприје би везали ноге и руке, а затим их по четворицу убацивали у казане. Усташки „роштиљ“ био је још стравичнији. Двије жељезне шине, причвршћене на висину од једног метра, могле су одједном да приме шест логораша.”

Љубо Врањеш, преживјели логораш свједочи :
„Једна жена држала је на грудима дијете старо можда 6 мјесеци. Наишли су Љубо Милош и Анте Врбан. Милош се обрати жени: “ Молим вас, да ли би га дозволили мени?” И узео је дијете и почео говорити како је лијепо. Онда се окренуо Анти Врбану и командовао: Готовс! Тај крвник је извадио каму, а Љубо Милош је бацио дијете у ваздух и оно је пало на каму. Мајка је вриснула и потрчала према детету. Пресрео ју је Љубо Милош, зграбио за косу и заклао. Били су мртви и мајка и дијете. А онда се Милош окренуо према логорашу Љуби Врањешу и упитао: “ Да ли си ишта видио или чуо?” Рекао сам да ништа нисам видио. Милош је викнуо да се губим на посао и ја сам отишао пренеражен и престрашен“.

Стазић Јосип из Загреба и Јовановић Светозар из Осијека, као и други преживјели логораши :

Крајем лета 1942. Лубурић је примијетио да се много деце налази на таванима радионица и по затвореничким баракама, те је наредио усташама да прегледају цијели логор и покупе сву децу. Тако се открило да се у логору налази преко 400 деце. Лубурић је дао сву ту децу регистровати и смјестити у посебне просторије да би се васпитавала у усташком духу. Хвалио се коко ће од њих направити нове јањичаре. Међутим, Матковић Ивица, Капетановић и Слишковић Иван нису били задовољни резултатима у одгоју деце, чинило им се да одгој не напредује довољно у усташком духу, а установили су и да су та деца великом већином српска. То су пријавили Лубурићу, те је он одлучио да се та деца ликвидирају. Усташе су ту децу одвели у групама од 60-80 у Градину, где су их Цигани заклали и закопали. Овде напомињемо да су многе злочине у Градини већ од 1942. године вршили и Цигани гробари који су помагали усташама у обављању прљавих послова. Они су клали, убијали маљевима, вадили златне зубе те силовали. Ово су радили само неки цигани, а у НДХ су готово сви Цигани истријебљени, већином у јасеновачким логорима, а усташе су их у логору третирали као и Србе.

Миле Бајић, земљорадник из Габрића :
.. кад се вратио из збијега пред усташама кући, нашао на огњишту под цријепом своје шетомјесечно дијете печено.
У Дивоселу су на Илиндан 1941. године усташе пекли двоје деце на ражњу и тјерали Србе да једу месо.
-----------------------------
Истражујући геноцид над децом у НДХ се наилази и на невјероватну причу из Ливна када је хрватски усташа, иначе месар, објесио у свом месарском излогу располовљено новорођенче и на његовим половинама написао :“СРПСКО ОДОЈЧЕ!“

У околини Глине су усташе ухватиле 25-оро српске деце, повезали им руке на леђа жицом и поредали укруг око сијењака тако да су им ноге биле унутра. Сијењак су запалили а деци су изгореле ноге до кољена, након чега су их усташе бацили на цесту где су деца умрла у највећим мукама.

Свједоци говоре како су у Маглају усташе муслимани и цигани често пролазећи пјевали: “Павелићу када ћеш нам рећи, да идемо српску децу пећи!“

(Ђуро Затезало "Радио сам свој сељачки и ковачки посао" СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА)
https://srbski.weebly.com/a10531026...51040105010511059-ldquo105310441061rdquo.html

..... усвајања деце са Козаре у НДХ, Камило Бреслер, функционер удружбе у Загребу, пред Комисијом за утврђивање ратних злочина називао је „колонизацијом”.

Сребрена:

СПИСАК колонизоване српске деце:
http://genocid.info/колонизована-дјеца-у-јастребарском-2/

Kliknite za proširenje...

У знанственом раду из 1991.године, често се користи термин "прихрањивање":
https://hrcak.srce.hr/file/147996