Richard III
Domaćin
- Poruka
- 3.798
Srdjan Cvetković iz Leskovca i Dušan Marković iz Beograda bili su pripadnici Srpske dobrovoljačke garde - Arkanovih tigrova. U septembru 1991. godine, tokom bitke za Laslovo, greškom prilikom razmene (imali su iste uniforme kao i Hrvati) uhvaćeni su od strane Zbora Narodne Garde - hrvatskih Zengi. Živi su im pali u ruke i zarobljeni su. Ono što je usledilo može se samo opisati kao najjeziviji horor, od kog i najčvršćima staje srce i ledi se krv u žilama.
Dušan i Srdjan odvedeni su u kafić "Tea" u Laslovu i tamo više od deset sati neprekidno mučeni na najjezivije i najbrutalnije načine. Mučio ih je, zajedno sa drugim Zengama, Miroslav Marić, Srbin koji je prebegao u Zenge (iako je u mesecima pre toga srbovao u kafanama po Osijeku).
Srdjanu i Dušanu su tokom tih deset i po sati neprekidnog mučenja kleštima otkidani i čupani nokti na rukama, sečene su im uši, kopane oči, prženi su i pečeni brenerom i plinskim plamenikom svuda po licu i telu, ubadani kamom na najosetljivija mesta na telu iznova i iznova, sečeni su im delovi kože i pečeni plamenom... nakon što su Zenge završile sa njima bilo ih je teško i prepoznati.
Tokom mučenja, Arkana i ostale gardiste od zarobljenih mučenika delila je jedna ulica i pruga. Hrvati su im tokom noći preko razglasa neprekidno puštali krike i jauke Dušana i Srdjana, prilikom svakog puštanja potanko objašnjavajući šta im u tom trenutku rade. Komandant Arkan je pokušavao da razmeni neke zarobljene Hrvate za njih, ali Zenge za to nisu hteli ni da čuju. Tek nakon što su Tigrovi zarobili četiri časne sestre i katoličkog sveštenika, Zenge su pristale na razmenu. Četiri žive časne sestre i živ svećenik zamenjeni su za dvojicu mrtvih gardista, za mučenike Srdjana i Dušana.
"Samo su njihove rane svedočile šta su sve pretrpeli od ustaških zlikovaca. Kada sam ih ugledao, iz svake rane je odjekivao jauk!", rekao je tom prilikom komandant Željko Ražnatović Arkan. Otac Dušana Markovića sahranio je svog sina u Jajincima. Sanduk je bio otvoren i ženama je bilo zabranjeno da nariču. Tom prilikom, otac mučenika je rekao: "04. septembra 1991. godine je poginuo moj sin. Da su ga bar ubili kao čoveka, nego su ga mučili, ranjenog, deset i po sati. Hvalile su se zveri po Osijeku. Kada smo ga sahranjivali u Jajincima, nisam dozvolio ženama da nariču... Sanjam ga sada često, uvek onakvog kakav je bio za života: snažan, razvijen, sportista, karatista..."
Ovom prilikom prilažem sliku mrtvih, izmučenih tela Srdjana Cvetkovića i Dušana Markovića u kovčegu.
Neka Bog podari rajsko naselje njihovim dušama. Ako neko ima ikakve dodatne informacije o ovom slučaju, neka napiše. Da li su zlikovci pronadjeni, kažnjeni... i neka svako ko može upali sveću u crkvi ovim srpskim velikomučenicima.
Dušan i Srdjan odvedeni su u kafić "Tea" u Laslovu i tamo više od deset sati neprekidno mučeni na najjezivije i najbrutalnije načine. Mučio ih je, zajedno sa drugim Zengama, Miroslav Marić, Srbin koji je prebegao u Zenge (iako je u mesecima pre toga srbovao u kafanama po Osijeku).
Srdjanu i Dušanu su tokom tih deset i po sati neprekidnog mučenja kleštima otkidani i čupani nokti na rukama, sečene su im uši, kopane oči, prženi su i pečeni brenerom i plinskim plamenikom svuda po licu i telu, ubadani kamom na najosetljivija mesta na telu iznova i iznova, sečeni su im delovi kože i pečeni plamenom... nakon što su Zenge završile sa njima bilo ih je teško i prepoznati.
Tokom mučenja, Arkana i ostale gardiste od zarobljenih mučenika delila je jedna ulica i pruga. Hrvati su im tokom noći preko razglasa neprekidno puštali krike i jauke Dušana i Srdjana, prilikom svakog puštanja potanko objašnjavajući šta im u tom trenutku rade. Komandant Arkan je pokušavao da razmeni neke zarobljene Hrvate za njih, ali Zenge za to nisu hteli ni da čuju. Tek nakon što su Tigrovi zarobili četiri časne sestre i katoličkog sveštenika, Zenge su pristale na razmenu. Četiri žive časne sestre i živ svećenik zamenjeni su za dvojicu mrtvih gardista, za mučenike Srdjana i Dušana.
"Samo su njihove rane svedočile šta su sve pretrpeli od ustaških zlikovaca. Kada sam ih ugledao, iz svake rane je odjekivao jauk!", rekao je tom prilikom komandant Željko Ražnatović Arkan. Otac Dušana Markovića sahranio je svog sina u Jajincima. Sanduk je bio otvoren i ženama je bilo zabranjeno da nariču. Tom prilikom, otac mučenika je rekao: "04. septembra 1991. godine je poginuo moj sin. Da su ga bar ubili kao čoveka, nego su ga mučili, ranjenog, deset i po sati. Hvalile su se zveri po Osijeku. Kada smo ga sahranjivali u Jajincima, nisam dozvolio ženama da nariču... Sanjam ga sada često, uvek onakvog kakav je bio za života: snažan, razvijen, sportista, karatista..."
Ovom prilikom prilažem sliku mrtvih, izmučenih tela Srdjana Cvetkovića i Dušana Markovića u kovčegu.
Neka Bog podari rajsko naselje njihovim dušama. Ako neko ima ikakve dodatne informacije o ovom slučaju, neka napiše. Da li su zlikovci pronadjeni, kažnjeni... i neka svako ko može upali sveću u crkvi ovim srpskim velikomučenicima.
Prilozi
Poslednja izmena od moderatora:
