Šefe,
More sadrži sve reči i sve rečenice, sve poglede i sve imaginacije. Jer more je more kao jedinstvena svest i sadrži apsolutno sve.
Pojedinac-ka iz tog mora svesti množe uzeti samo one reči, rečenice, ideje i poglede, razumevanja i tumačenja koja može obuhvatiti trenutno njegova dosegnuta svest - tačnije ono što on kao Biće/Duša ima u svom opusu razumevanja, shvatanja, poimanja.
U tom moru svesti pojedinac-ka pokušava iskoristiti one reči i rečenice kako bi prikazala svoje stanovište, svoj pogled, svoje razumevanje ili oslikavanje svoje teme, odnosno suštine na koju želi ukazati ili pokazati zašto je baš to važno, kolioko je važno...
Svojim stanjem svesti sve to crpi iz tog jedinstva pri čemu koristi svoj um i njegovu utreniranost da ono što je video, zamislio u svojoj imaginacionoj slici što umešnije prikaže ili oslika rečima, ali na što ekonomičniji način kako bi čitaocima dao novi pogled... i sve ono što želi preneti dalje da oplemeni svoje čitaoce novim uvidima, razumevanjima...
Originalna slika postoji u toj jedinstvenoj svesti - moru a koliko će je pisac moći da prenese čitaocima zavisi od njegove svesti i od njegove umetnosti da bira pravi splet reči, rečeniuca i izraza da oslika pojedine pasuse, poglavlja i celu knjigu.
Koliko će uspešno prikazati jeste jedna strana cele medalje. druga je ona koja zavisi od stanja svesti samog čitaoca i njegovog umeća da stvara slike od dobivenog materijala iz kojih će stvarati nazad sve ono što je autor nastojao oslikati.
Postopji tu i jedna važna zagonetka. Čitaoc može poznavati sve reči i rečenice ali u njegovoj banci podataka, u njegovom umu one nisu postavljene na istom mestu kao i kod autora. To je kao razlika u nijansama plave ili bilo koje boje. Skala razumevanja istih reči nije jedinstvena. Mogućnost imaginacije ili umeća da stvori sliku iz saslušane ili pročitane priče nije istovetna kod autora i čitaoca tako da zadovoljstvo koje je hteo preneti autor može izrasti u razočaranje kod čitaoca.
Sa druge strane, autor mora voditi računa da složi riutam ili vibracije samih reči sa ritmom same ideje ideje ili slike koju želi preneti. Bez toga slušaoc ili čitaoc ostaje razočaran. Ukoliko su ova dva ritma složena čćitaoc će moći da oseti suštinu a da uopšte ne obraća pažnju na druge stvari, naročito intelektualističke pikanterije, i da po završetku oseti da je dobio nešto uzvišeno, nešto što mu je oduvek trebalo.
I još nešto; Svaka naša reč ima svoj vibracioni nivo i svaka ponaosob ali i sve zajedno čine baš ono što čine pojedini tonovu u muziciranju jednog orkestra, odnosno svaki instrument (izvođač) u jednom orkestru...
Muziciranje je i zanat i umetnost, baš kao i pisanje i baš kao i sve ostalo u ovom svetu.
Ipak, najbolje je ono delo koje uz malo poteza (reči i rečenica) oslika celu ideju.
Kada su pitali filozofa da kaže šta je to život ovaj je napisao nekoliko tomova objašnjavajući i nikako nije iscrpio sve ono što je hteo reći.
Na isto pitanje Isus je odgovorio jednom jedinom reči. "Ljubav."
Razumevanje ostaje da zavisi od svesti čitaoca.
