Pravoslavlje se očuvalo, to je tačno. Svakako ne treba ni na koji način potcenjivati značaj osmanskog sistema zimija i određene verske tolerancije, koja je katoličkoj Evropi bila sasvim nepoznata.
Habzburške zemlje, Hrvatska, Ugarska, znale su samo oganj i mač, dok nisu upravo od Turaka preuzeli određene ideje tolerancije.
Večno će ostati odzvanjati, u najnovija vremena prepričavanjem kroz usta crnogorskog knjaza i docnije kralja Nikole I Petrovića, izjava vizantijskog zapovednika u Carigradu, Luke Notara:
Не бих се сложио да су западњаци од Турака преузели идеје о толеранцији. Релативна толеранција коју су Хабзбурзи показали према православним Србима била је последица врло специфичних околности, а касније и постепеног просвећења западног друштва.
Такође, та османлијска толеранција се данас неретко пренаглашава и потпуно погрешно представља, посебно од стране антихришћански настројених појединаца. Морамо разумети да говоримо о виду толеранције који се сводио на пуко
толерисање постојања и то у рангу грађанина другог реда. Дакле, нема ту ни 'т' од толеранције у савременом смислу - што је разумљиво, јер су за развој нашег савременог појма толеранције били потребни векови.
Taj će izraz u pravoslavnom balkanskom svetu, zbog mnogo istorijskih razloga (npr. popnu se Mlečani na Cetinje da ga brane, pa manastir popljačkaju i spale jer im se može) izraz bolje turban od mitre ostati vrlo živ.
Mnogi ljudi danas, posebno konzervativnih opredljenja, ili duboko religiozni, odbijaju da ovako sagledavaju sliku iz anahronih i romansiranih pobuda; preslikavajući današnje stanje, kada je islam objektivno govoreći jedna pretnja, civilizovanom svetu, u prvom redu hrišćanskom, i iz određene verske solidarnosti svakako bližima gledaju one koji su priznali jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova nego neke muslimane koji to nisu, te takva određena stanovišta preslikavaju na neka starija vremena, ali u korist toga ne govore istorijske činjenice.
И сам сам о овоме често говорио. Нити су нам сви хришћани пријатељи, нити су нам сви муслимани непријатељи.
Нема ничега лошег у томе што се солидаришемо са другим хришћанима. Камо среће да смо се у прошлости више солидарисали. То је доказ да извлачимо поуке из грешака наших предака и да напредујемо, као појединци, као хришћани, и што је најважније - као друштво (тј. друштва).
Такође, има доста тога у исламу што је проблематично и ислам нам, на неки начин, заиста јесте (или може бити) претња. Свеједно, ислам је вера стотина милиона људи, и ти људи неће нестати преко ноћи. Они су ту и остаће ту, зајендо сам нама - вековима. Муслимани су људска бића, у огромној већина сасвим нормална, и они имају право да постоје и да буду то што јесу. И са њима, баш као и са свима другима, морамо наћи начина да живимо у миру.