Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.038
Ops, ova tema vam baš i nije legla 
, jer je stiglo samo pet (5) priča.
Ili je to zbog slava i zimskih čarolija?
Ili zbog gripa?
No, idemo dalje ...
Glasaćete po starom sistemu (3,2,1) do 30. decembra, do 20h, pa ćemo u Novu godinu ući sa novim konkursom.
Priča br.1
KAKTUS
- Neki ljudi su kao kaktusi, - kaže mi F, dok lagano pijuckamo pivo iz flaše. - Dok si se rukovao, već si se zajebao.
- Istina - kažem, - Žališ li zbog nekih rukovanja?
- Desi se. - sleže ramenima povlačeći cug.
- Jedan moj prijatelj veruje da je svaki prolaznik prikriveni blagoslov. Čak i onaj koji počini štetu. Sve je lekcija. Početak žaljenja zbog rukovanja bi bio trenutak u kojem zaboravljaš na to da svemir zna stvari koje ti ne znaš.
F. me pogleda podigavši obrve nakratko, a zatim okrene glavu k vedrom noćnom nebu.
- Taj tvoj prijatelj sere neviđeno. - odgovara odmahnuviši rukom, zagledan u raskošna sazvežđa.
- Jes' vala. - kažem ja i otpijam još jedan gutljaj.
Priča br.2
NEVOLJE S MAČKOM
Svoga mačka Plutona nerado izvodim van. Još bi mu se nešto moglo i dogoditi. A opšte je poznato da mačke ne treba izvoditi. Da su u istoj fizičkoj kondiciji kretale se one ili ne. Da su savršeno zadovoljne (a opet pune nedodirljivog ponosa) spavaju li 18 sati ili više svakoga dana, tek tu i tamo da pojedu nešto sitno ili zapredu od nezatomljivog zadovoljstva postojanjem kao takvim. Nisam od onih koji bi mačka išli čipovati, stavljati mu ogrlicu s imenom oko vrata ili ga izvoditi na uzici, kao psa.
Uz sve navedeno, Pluton je crni mačak. A za crne mačore i mačke, kao što zna svaka persona, čovečanstvo odvajkada vežu najrazličitija zlokobna praznoverja: te da je sam đavo - Sotona lično - te da je, ako ništa, bar đavolji poslanik na Zemlji; i još da redovno donosi nesreću, posebno ako pređe čoveku preko puta (pu! pu! pu!). Znao sam, ako ga izvedem, mogao bih zažaliti.
Ali šta vredi, bio sam neoprezan, dao sam se nagovoriti. Izneo sam Plutona na travnjak ispred zgrade. Doneo sam ga u njegovoj vlastitoj korpi u kojoj provodi najveći deo svog vremena, uzeo ga u ruke i položio na travu. I tačno sam znao da će se nešto dogoditi.
U momentu u kojem sam ga spustio na travu, Pluton je odjurio do ulaza u obližnju cvećarnicu gdje se odvijala neka komplikovana adaptacija; da ne dužim, prošao je ispod merdevina.
„Idiote!“, vikao sam za njim. „Više nećeš rasti!“
Pokušao sam ga uloviti, pa nazad u stan (i nikad više van!), ali Pluton se nije dao. Utrčao je u cvećarnicu i zaleteo se pravo u automatski kišobran što ga je neki od radnika neoprezno ostavio na podu. Kišobran se otvorio, otvorio se usred cvećarnice. I sam Pluton, nestašni moj Pluton, od toga se prestravio. Ukipio se tako da sam ga bez problema uzeo u naručje i brzo napustio cvećarnicu ne gledajući ni levo ni desno; još mi je samo trebalo da se neki od radnika seti šta znači kad se kišobran otvori u zatvorenom prostoru.
Smestio sam Plutona nazad u korpu - pa u stan. Već kod samog ulaza u zgradu naišao je dimnjačar. Uhvatio sam se za dugme na vreme, ali mi je korpa s Plutonom ispala iz ruku. Mačak se, naravno, dočekao na noge, ali mi je pritom pretrčao preko puta!
„Pu! Pu! Ti ćeš meni!“, naljutio sam se i u afektu uspeo nadvladati Plutonovo animalstvo: ulovio sam ga nizom pokreta od kojih većine nisam bio ni svestan.
„Pu!“, treće sam pljuvanje obavio u mačje lice, jer neće on meni…
Vratio sam Plutona u korpu, ušao u zgradu i pozvao lift
Sme li se crnoj mački pljunuti u lice? Ta mi je misao pala na pamet u trenutku kada je lift stao između spratova. Nekih deset minuta stiskao sam alarmno dugme, ali bez efekta. Nakon pola sata čekanja počeo sam paničiti. Bio je to onaj treći lift, u koji se ulazi s podrumskog hodnika – ne znam šta mi je bilo da sam njime krenuo gore. Znaju proći dani i dani a da se tim liftom niko ne provoza.
Mačak, kao da je osetio moju paniku, napadno zjevne. Potom skoči iz korpe, izvije leđa i zaurla po mačji kao što nikad nijedan mačak nije.
„Ispusti“ kako je to lepo objasnio E. A. Poe, „jecaj, (...) bolan krik, satkan od užasa i od likovanja, krik kakav se mogao uzdići samo iz pakla.“
- - - - - - - - - -
Priča br. 3
DAN POCEPANIH ZASTAVA
Oleg Makarov je tog prepodneva krstio svojih sedamnaest razgolitivši komšinici Ljudmili grudi, i ljubeći ih dok su joj bedra željno jecala trzajući se i uspinjući...
Nije mogao da se savlada,mada je znao da treći svetski rat samo što nije zatutnjao raketama i bljeskovima...
Sve je to odsanjao,samo se nije nadao Ljudmili i da će prvi put prosuti svoje seme na žar bedara na uzadhe duboke kao Bajkal, kao najdublja tmina kao...kao da je baš sudnji dan i da sutra ne postoji...
A treći se nadvio!
Da je bar stigao da joj kaže kako je krišom gledao njen prazan balkon željno iščekujući da na njega izađe u onoj njenoj spavaćici negde oko podneva,sva sanjiva protežući se...Da je bar stigao da joj šapne kako je još kao klinac krio svoju prvu muškost u klozetu sprata izbacujući prvu spermu s njom u mislima,s njenim blagim zatalasanim hodom...
Ništa joj nije stigao reći,samo je stiskao zube dok nije prosuo po njenim zapenušanim bedrima svoju molitvu Erosu da mu podari još jednu smrt koju bi s njiom rado podelio...
A onda je bez najave sevnulo i Olega Makarova i Ljudmile kao da nikad nije ni bilo...
Ni snevača...
Onog dana kad ćemo pocepati sve zastave...
- - - - - - - - - -
Priča br. 4
POČETAK ŽALJENJA
Trčali smo naporedo kroz visoke trave izrasle u perjanice kao zastave na jarbolima stabljika, između izdžikljalih oštrih stražara prekrivenih bodljama i čupavim lila čičak-cvetovima, kroz zagrljaje drvenih ruku grmova i niskog drveća.
Moje mršave noge u kloparajuće prevelikim dubokim kožnim cipelama i trske od ruku koje su mlatarale vireći iz nabora nasleđene odeće i njegove mekane krznene papučice nad rođenjem dobijenim malim kožnim đonovima, u naizmeničnim skokovima preletale su brze ledene potoke i zimskim ledom iskidano stenje.
Jurio nas je onaj nevidljivi, nemirni, što se svuda zavlači, uznemiravao je let malih insekata, svirao frulicama listova vrbinih krošanja, rasčešljavao vodene nabore i rascvetane livadske virove, mrsio dečačku kosu i dugu pseću dlaku, hladeći nesigurne zrake tek rođenog sunca.
Leteo sam i vijorio, provlačio se tesnim klancem ispod neba pazeći da se ne izgrebem na šiljke planina, kopao tunele pod zemljom i izvirivao slepim očima, zujao oko cveća u potrazi za nektarom, lajao na ptice i cvrkutao na pse, tekao među kamenjem, bezobličan i svež, rastapao minerale i usecao bore kamenju umesto vremena.
Među drugim ljudima sam se pretvarao da sa samo dečak. Glumio sam u velikom pozorištu držeći se svoje uloge što sam bolje umeo. Čudio sam se ozbiljnosti koju su svojim ulogama pridavali toliki ljudi, pokušavajući da ih iznenadim, prepadnem ili krišom posmatram da vidim da nisu slučajno zaspali zaigravši se i zaboravili da je sve samo predstava.
Plašio sam se da se nekako ne odam, da ne saznaju da u sebi nosim deo svega u čemu sam povremeno boravio, da me ne nanjuše kao miris slanih morskih školjki u salonu gde mu nije mesto ili ne-daj-bože u učionici. Ili da iz mene ne zaduva prohladan vetar pesmom kojom budi drveće, da ne iscure kišne kapi među suzama ili ne zaurlam rikom gromova ako se naglo zasmejem.
Postao sam veoma pažljiv u pokušaju da što duže i brižljivije očuvam sebe netaknutim. Brane su se održale godinama uprkos navali bezobzirno i samoživo grubih reči i brojeva kojima su me kljukali u školi, najezde njihovih povezanosti i značenja koje su me grizle kao uspaničene nemani boreći se za život. Mogao sam da biram između sveta i sebe, ali to i nije bio neki izbor jer ljudi retko kad nekome dozvole da pobegne, a i tada mu to gorko naplate. Pitanje je bilo samo koliko će vremena biti potrebno da istine sveta savladaju moje odbrane i proteraju iz mene sve stanovnike, ostavivši me na milost i nemilost spoljnoj ljubavi jer ću unutra biti potpuno sam.
To se dogodilo onog dana kada me je dobri deka i iz najboljih namera naučio da budem radio amater. Rasklopio je preda mnom radio, povadio njegove sićušne organe i raširio ih po stolu. Meni je dao delove rasparčanog leša nekog drugog radio aparata i naučio me kako da ga ponovo sastavim, uključim u struju i iz njega pustim zvuk.
Mrtav limeni zvuk odjeknuo prostorijom objavivši početak do danas neprekinutog žaljenja.
- - - - - - - - - -
, jer je stiglo samo pet (5) priča. Ili je to zbog slava i zimskih čarolija?
Ili zbog gripa?
No, idemo dalje ...
Glasaćete po starom sistemu (3,2,1) do 30. decembra, do 20h, pa ćemo u Novu godinu ući sa novim konkursom.
Priča br.1
KAKTUS
- Neki ljudi su kao kaktusi, - kaže mi F, dok lagano pijuckamo pivo iz flaše. - Dok si se rukovao, već si se zajebao.
- Istina - kažem, - Žališ li zbog nekih rukovanja?
- Desi se. - sleže ramenima povlačeći cug.
- Jedan moj prijatelj veruje da je svaki prolaznik prikriveni blagoslov. Čak i onaj koji počini štetu. Sve je lekcija. Početak žaljenja zbog rukovanja bi bio trenutak u kojem zaboravljaš na to da svemir zna stvari koje ti ne znaš.
F. me pogleda podigavši obrve nakratko, a zatim okrene glavu k vedrom noćnom nebu.
- Taj tvoj prijatelj sere neviđeno. - odgovara odmahnuviši rukom, zagledan u raskošna sazvežđa.
- Jes' vala. - kažem ja i otpijam još jedan gutljaj.
Priča br.2
NEVOLJE S MAČKOM
Svoga mačka Plutona nerado izvodim van. Još bi mu se nešto moglo i dogoditi. A opšte je poznato da mačke ne treba izvoditi. Da su u istoj fizičkoj kondiciji kretale se one ili ne. Da su savršeno zadovoljne (a opet pune nedodirljivog ponosa) spavaju li 18 sati ili više svakoga dana, tek tu i tamo da pojedu nešto sitno ili zapredu od nezatomljivog zadovoljstva postojanjem kao takvim. Nisam od onih koji bi mačka išli čipovati, stavljati mu ogrlicu s imenom oko vrata ili ga izvoditi na uzici, kao psa.
Uz sve navedeno, Pluton je crni mačak. A za crne mačore i mačke, kao što zna svaka persona, čovečanstvo odvajkada vežu najrazličitija zlokobna praznoverja: te da je sam đavo - Sotona lično - te da je, ako ništa, bar đavolji poslanik na Zemlji; i još da redovno donosi nesreću, posebno ako pređe čoveku preko puta (pu! pu! pu!). Znao sam, ako ga izvedem, mogao bih zažaliti.
Ali šta vredi, bio sam neoprezan, dao sam se nagovoriti. Izneo sam Plutona na travnjak ispred zgrade. Doneo sam ga u njegovoj vlastitoj korpi u kojoj provodi najveći deo svog vremena, uzeo ga u ruke i položio na travu. I tačno sam znao da će se nešto dogoditi.
U momentu u kojem sam ga spustio na travu, Pluton je odjurio do ulaza u obližnju cvećarnicu gdje se odvijala neka komplikovana adaptacija; da ne dužim, prošao je ispod merdevina.
„Idiote!“, vikao sam za njim. „Više nećeš rasti!“
Pokušao sam ga uloviti, pa nazad u stan (i nikad više van!), ali Pluton se nije dao. Utrčao je u cvećarnicu i zaleteo se pravo u automatski kišobran što ga je neki od radnika neoprezno ostavio na podu. Kišobran se otvorio, otvorio se usred cvećarnice. I sam Pluton, nestašni moj Pluton, od toga se prestravio. Ukipio se tako da sam ga bez problema uzeo u naručje i brzo napustio cvećarnicu ne gledajući ni levo ni desno; još mi je samo trebalo da se neki od radnika seti šta znači kad se kišobran otvori u zatvorenom prostoru.
Smestio sam Plutona nazad u korpu - pa u stan. Već kod samog ulaza u zgradu naišao je dimnjačar. Uhvatio sam se za dugme na vreme, ali mi je korpa s Plutonom ispala iz ruku. Mačak se, naravno, dočekao na noge, ali mi je pritom pretrčao preko puta!
„Pu! Pu! Ti ćeš meni!“, naljutio sam se i u afektu uspeo nadvladati Plutonovo animalstvo: ulovio sam ga nizom pokreta od kojih većine nisam bio ni svestan.
„Pu!“, treće sam pljuvanje obavio u mačje lice, jer neće on meni…
Vratio sam Plutona u korpu, ušao u zgradu i pozvao lift
Sme li se crnoj mački pljunuti u lice? Ta mi je misao pala na pamet u trenutku kada je lift stao između spratova. Nekih deset minuta stiskao sam alarmno dugme, ali bez efekta. Nakon pola sata čekanja počeo sam paničiti. Bio je to onaj treći lift, u koji se ulazi s podrumskog hodnika – ne znam šta mi je bilo da sam njime krenuo gore. Znaju proći dani i dani a da se tim liftom niko ne provoza.
Mačak, kao da je osetio moju paniku, napadno zjevne. Potom skoči iz korpe, izvije leđa i zaurla po mačji kao što nikad nijedan mačak nije.
„Ispusti“ kako je to lepo objasnio E. A. Poe, „jecaj, (...) bolan krik, satkan od užasa i od likovanja, krik kakav se mogao uzdići samo iz pakla.“
- - - - - - - - - -
Priča br. 3
DAN POCEPANIH ZASTAVA
Oleg Makarov je tog prepodneva krstio svojih sedamnaest razgolitivši komšinici Ljudmili grudi, i ljubeći ih dok su joj bedra željno jecala trzajući se i uspinjući...
Nije mogao da se savlada,mada je znao da treći svetski rat samo što nije zatutnjao raketama i bljeskovima...
Sve je to odsanjao,samo se nije nadao Ljudmili i da će prvi put prosuti svoje seme na žar bedara na uzadhe duboke kao Bajkal, kao najdublja tmina kao...kao da je baš sudnji dan i da sutra ne postoji...
A treći se nadvio!
Da je bar stigao da joj kaže kako je krišom gledao njen prazan balkon željno iščekujući da na njega izađe u onoj njenoj spavaćici negde oko podneva,sva sanjiva protežući se...Da je bar stigao da joj šapne kako je još kao klinac krio svoju prvu muškost u klozetu sprata izbacujući prvu spermu s njom u mislima,s njenim blagim zatalasanim hodom...
Ništa joj nije stigao reći,samo je stiskao zube dok nije prosuo po njenim zapenušanim bedrima svoju molitvu Erosu da mu podari još jednu smrt koju bi s njiom rado podelio...
A onda je bez najave sevnulo i Olega Makarova i Ljudmile kao da nikad nije ni bilo...
Ni snevača...
Onog dana kad ćemo pocepati sve zastave...
- - - - - - - - - -
Priča br. 4
POČETAK ŽALJENJA
Trčali smo naporedo kroz visoke trave izrasle u perjanice kao zastave na jarbolima stabljika, između izdžikljalih oštrih stražara prekrivenih bodljama i čupavim lila čičak-cvetovima, kroz zagrljaje drvenih ruku grmova i niskog drveća.
Moje mršave noge u kloparajuće prevelikim dubokim kožnim cipelama i trske od ruku koje su mlatarale vireći iz nabora nasleđene odeće i njegove mekane krznene papučice nad rođenjem dobijenim malim kožnim đonovima, u naizmeničnim skokovima preletale su brze ledene potoke i zimskim ledom iskidano stenje.
Jurio nas je onaj nevidljivi, nemirni, što se svuda zavlači, uznemiravao je let malih insekata, svirao frulicama listova vrbinih krošanja, rasčešljavao vodene nabore i rascvetane livadske virove, mrsio dečačku kosu i dugu pseću dlaku, hladeći nesigurne zrake tek rođenog sunca.
Leteo sam i vijorio, provlačio se tesnim klancem ispod neba pazeći da se ne izgrebem na šiljke planina, kopao tunele pod zemljom i izvirivao slepim očima, zujao oko cveća u potrazi za nektarom, lajao na ptice i cvrkutao na pse, tekao među kamenjem, bezobličan i svež, rastapao minerale i usecao bore kamenju umesto vremena.
Među drugim ljudima sam se pretvarao da sa samo dečak. Glumio sam u velikom pozorištu držeći se svoje uloge što sam bolje umeo. Čudio sam se ozbiljnosti koju su svojim ulogama pridavali toliki ljudi, pokušavajući da ih iznenadim, prepadnem ili krišom posmatram da vidim da nisu slučajno zaspali zaigravši se i zaboravili da je sve samo predstava.
Plašio sam se da se nekako ne odam, da ne saznaju da u sebi nosim deo svega u čemu sam povremeno boravio, da me ne nanjuše kao miris slanih morskih školjki u salonu gde mu nije mesto ili ne-daj-bože u učionici. Ili da iz mene ne zaduva prohladan vetar pesmom kojom budi drveće, da ne iscure kišne kapi među suzama ili ne zaurlam rikom gromova ako se naglo zasmejem.
Postao sam veoma pažljiv u pokušaju da što duže i brižljivije očuvam sebe netaknutim. Brane su se održale godinama uprkos navali bezobzirno i samoživo grubih reči i brojeva kojima su me kljukali u školi, najezde njihovih povezanosti i značenja koje su me grizle kao uspaničene nemani boreći se za život. Mogao sam da biram između sveta i sebe, ali to i nije bio neki izbor jer ljudi retko kad nekome dozvole da pobegne, a i tada mu to gorko naplate. Pitanje je bilo samo koliko će vremena biti potrebno da istine sveta savladaju moje odbrane i proteraju iz mene sve stanovnike, ostavivši me na milost i nemilost spoljnoj ljubavi jer ću unutra biti potpuno sam.
To se dogodilo onog dana kada me je dobri deka i iz najboljih namera naučio da budem radio amater. Rasklopio je preda mnom radio, povadio njegove sićušne organe i raširio ih po stolu. Meni je dao delove rasparčanog leša nekog drugog radio aparata i naučio me kako da ga ponovo sastavim, uključim u struju i iz njega pustim zvuk.
Mrtav limeni zvuk odjeknuo prostorijom objavivši početak do danas neprekinutog žaljenja.
- - - - - - - - - -
Poslednja izmena:
