Glasanje na temu SMRT

Bili ste vrlo inventivni i ponovili rekord od pre mnooogoooo vremena:
čak TRINAEST priča!

Zato će se glasati po sistemu: 5, 4, 3, 2, 1, i to do petka, 9. decembra, do 20h.

Molim za malo strpljenja, jer će postavljanje priča potrajati.


Krećemo!

- - - - - - - - - -

Priča br. 1

DNK


-DNK analiza, konačno rezultati. Ako nudi ono što obećava, nije nije nimalo skupa. Poštar je pisma nehajno zaglavio u sanduče, kao da je u pitanju novogodišnja čestitka ili, nedajbože, račun za struju.
-Kada bi poštari znali kakvo blago u torbama nose... ali neka ih u svom neznanju. Srećom, živim sam i nema opasnosti da neko manje vredan baci rezultate zajedno sa oglasima i flajerima za pica- i tepih-servise.
Pribojavao se otvarajući kovertu. Unutra je bilo nekoliko listova, i već na prvom je masnim slovima pisala haplogrupa. Dobro je pretpostavio, Ha! On pripada većini, onaj je za koga se oduvek izdavao.
Pažljivo je prevrtao listove i pokušao da razume napisano. Uključio je i internet i unosio svoje podatke, nadajući se da će nekada, negde, nekako, pronaći svoju davno zaboravljenu braću. Jer, braća se ne biraju, oni su od bogova dati, mogu se birati samo prijatelji. U stvari, mogu samo tehnički, ali među ovim tužnim i zavidnim stanovništvom svakako nema dostojnih.
Upoređujući pismo i ekran glasno je izgovorio: Fenikija, Asirija, Mezija. Draga braća, ljubljeni rod, najrođeniji preci mrtvi su bar tri hiljade godina. Tuga.
Zatim je, u drugoj rubrici, pročitao Irska i Vels. Da, Velšani su braća, divni ljudi, Irci temperamentni, i kada preteraju sa pićem obavezno se potuku, a zatim nastave da zajedno piju. Mentalitet odaje braću i pre DNK rezultata.
Zatim Dalmacija, sve do Korčule, tamo braća prave bevandu zdraviju i od mleka.
Tragajući za svojima pronašao je i najbližeg u svetskoj DNK bazi registrovanog srodnika. Potomak iseljenika na dalekom kontinentu. Mora ga upoznati, pa to je stvar sudbine. Ali brodom bi putovao mesecima, a avionska karta je preskupa.
Počeo je da mota po glavi kako doći do para. Banka mu ne bi dala kredit, već je dužan i zovu ga svaki dan, još od onda kada je stavio sve na Bajern a potplaćeni sudija produžio utakmicu. Sa komšijama nema ni "dobar dan", jer je sve do jednog zavidna secikesa i sitan prevarant.
Setio se brata sa kojim ne govori otkada se ovaj oženio strankinjom. Možda njemu ide posao, možda ima neke pare u šteku? Ne, neće ga zvati, ni za živu glavu, to je pitanje časti. Kada bi pozvao, uvalili bi se sa sve dečurlijom u goste i onda bi celo veče morao da ih dvori i nudi pićem i posluženjem. Ne, to nije opcija.
Ostareli roditelji žive u nekoj zabiti, otišli su i ostavili mu stan, da bi se oni brinuli o sad već pokojnom dedi. Oni sigurno nemaju para, od penzije jedva da kupuju lekove, jednom su mu čak tražili pare za neki skupi lek, ej od njega tražili, i da hoce da im da nema odakle.
Tada je spazio plavu kovertu iz suda, zahtev da plati alimentaciju. Zar opet?
Zazvonio je interfon. Nisu ga još popravili, njega čuju ali on ne čuje. a predsednik kućnog saveta je rekao da nema para za popravku. Nema para a kupio skodu, znaš kakva je, ko nova! Njega čuju ali on ne čuje, pa je stisnuo dugme za otvaranje vrata.
Uglađen fin čovek se zadihao uz stepenice, i srdačno ga pozdravio: -Vi ste...? -Da, jesam, ako niste iz banke.
-Kakva banka, ne bojte se, imam ponudu za Vas. Znate, saznao sam da tražite DNK rođake, znam da je poverljivo ali mi morate verovati. I znam da vam treba nešto novaca.
-Da, odgovorio je zbunjeno ali radosno.
-Novac nije problem, naša agencija Vam moze pomoći da ostvarite svoju želju, bez ikakve nadoknade, ali samo jednokratno, razume se. Naš je moto da ljudima koji znaju šta traže treba pomoći.
-Nešto kao humanitarni rad? Ili pomoć usamljenicima? Dobrotvorno društvo?
-Veoma slično. Izvolite ugovor i novac za kartu, i razume se, među nama, nešto novca za džeparac.
Pročitao je ugovor, nema sitnih slova, nema valutnih klauzula, ni pomena novcu koji se smeši sa staklenog stočića.
-Dajte olovku. Mrdao je usnama dok je sricao svoje prezime. -Znači bespovratno jednokratno?
-Tako je. Hvala Vam, i želim Vam prijatan put. Nemojte se predugo pakovati, nema potrebe.
-Hvala gospodine, i Vama i Vašoj agenciji, eto da se i meni nesto posreći. Mogu li znati Vaše ime?
-Pa vi to već znate, kratko je odgovorio.

- - - - - - - - - -

Priča br. 2

***

U j*ebote pa šta je ovo? Zašto varoš izgleda nekako drugačije? Hodam, idem ka parku. Pogledam u levo vidim da postoji i uveliko radi firma, što kažem socijalističko preduzeće u kome je moja tetka radila. Prilazim, na prozoru stoji zavrljačena karta Evrope na kojoj je zelenom bojom iscrtan Sovjetski savez,a tu je i stara Jugoslavija. Nastavljam da hodam ka parku i na jednom od zidova zgrada plakat za predsedničke izbore na kome je Milan Panić. Čoveče pa u kojoj sam ovo godini? Prelazim na suprotnu stranu ulice tu je časovničarska radnja i digitalac koji radi 24/7 i na njemu 1995.godina.
-Lele pa zato me niko i ne zna.
Odjednom nestajem i stvaram se u hodniku svoje srednje škole, hodam uporedo uz mene ide čika Zoran. Čovek koji je umro 1997.godine. Dobrica, ambiciozan i pored sve bede koja je zadesila i njega i celu državu. Idemo, čudi se kako sam tako brzo porastao. Ćutim. Priča mi o svojim planovima za budućnost. Da želi i ima planove za svoju decu kako da im pomogne da uspeju u životu.Da misli da će se Srbija za par godina izvući iz haosa...
Gledao sam ga, bilo mi ha je žao.Čovek koji je pravio planove za 20 godina unapred umreće za 2 godine.Ja sam zapravo iz njegove budućnosti.
Teško je nekom ubijati nade i iluzije a znaš šta će biti i da će ga njegova žena i deca da može to videti krajnje razočarati.
Nada umire zadnja kažu, ali je to besmisleno.Neko zna šta će biti sa vama i gde ćete i kako završiti. Sve je negde zapisano.Sudbina postoji...
Ulazim na vrata učionice i obasjava me svetlost.Nalazim se blizu autobuske stanice.Jesenje vreme,uhvatila me vetruvština.Na ulici nigde nikog.Papirići i otpad leti oko mene.Nešto me u srcu teralo da pronađem tetka Nadu i kažem joj za Zorana.Odlazim u susednu zgradu,počinjem da se penjem na treći sprat,kad čujem lupanje nekih štikli.To je bila ona....

- - - - - - - - - -

Priča br. 3

VEŠTICE


Plašt revnosnog proleća ostaje nag nad mrtvilom lišća. U strahoti zime cvokoće imena ljudi koji su mrtvi kao
i sećanja.Sećanja su projekcija razornog vulkana stišana olujom koja je progutala ljudsku svest, njima nepotrebnu i blještavu. Trenutak istine,
kada su osećale samo "ništa" omogućio im je udah vazduha u pustinji bez zrnca peska. Pešcani sat se zagrcnuo i u toj kocki vremena koje nije proticalo
one su previjale svoje kosti i rane, one su vrištale kroz vetar bola. Kao da nikada nisu postojale, kao da nikada nisu želele da postoje.
Bile su skrivene od pogleda istorije. Istorija je odveć bila brutalna. Ona se nikada ne bi setila da obriše znojavo izmoždeno noćno čelo u previjanju more.
Vratile su se u početnu tačku žala koja ispija duše.

"Ove reči su za one koji imaju previše, ove reči treba zapisati mastilom rukopisom koji niko ne može da pročita.
Ove reči treba čitati samo kada vam je kosa umršena, a njene niti zbrčkane u pesnicu. One vas neće nikada
usrećiti, sa nima ćete tonuti u kosmičku autodestruktivnost koja nema dna. Ovom kletvom pozivam kamen smrti da osuši lica
sa tih učmalih mumijacastih duša koja pale naše gradove, barake, tvornice... Dugo traje rat, a naše čini slabe i još nas vezuju za lomače.
Vec smo prah koji hoda, ti nevernici koji veruju u jednoga boga
a ni svojih zapovesti ne mogu da se drže.

Uzvišene brade stojim pred svim ovim ženama, mi starice, kojima je dosta da nam
otimaju čeda samo zato što veruju u druge bogove. Ima nas i verujućih i neverujućih.
Vezuje nas jedino krv koja teče našim butinama."

Uhvatile su se čvrsto za ruke i zakoračile u ambis.

Tada sam poslednji put videla baku. U njenim očima nije bio prisutan strah, sigurna sam u to jer me je gledala pravo u oči iako je govorila svima.
Znala sam šta to znaci, da ja nasledujem Poslednji dah svetionika i brigu o porodici. I ne samo to.

Samo sam čvrsto držala braću da ne krenu za njom. Zbog toga su lile
njene suze. Sutradan sam došla i pogledala niz liticu, slivale su se boje ih skarletne u vizantijsko plavu i natrag.
I sada, kada imam svoju unučad, pomno slikam te nijanse.

Priča br. 4

EX HUMNO


Dim se još nije čestito ni razišao kad sam dobio napad kihanja. Toplina u unutrašnjosti peći bila je nesnosna i dva sata nakon obavljenog kremiranja. Keramičke stene bile su kao usijane, a vatrostalni troltar podrhtavao je od napregnuća. Čak i tamo, u peći, pri temperaturi tik pred ključanje, kihao sam u serijama od po deset-dvadeset otkihaja.
Nije mi bilo pomoći. Direktor kadrovske, onaj gnjidomat Kirilov, prisilio me da odem na ispitivanje. Alergija na humani pepeo, glasila je dijagnoza, bez sumnje pogrešna i nisam joj odviše verovao, jer znao sam da je sve u glavi i da uglavnom...
Ali gnjidomatu Kirilovu trebao je papir sa službenim pečatom grobljanske klinike, i čim je video o čemu se radi skuckao mi je premeštaj. Papiru je trebalo dve nedelje da prođe svoj birokratski put, ali kad je stigao... ali kad je stigao - stigao je, i ja sam morao uzeti svoje prnje i otići iz krematorija. Premešten sam na Odjel za pokope.

Celu sam se sedmicu privikavao na novu radnu sredinu, činilo se u početku da i nije tako loše, a onda je došao crni petak - bio sam određen da kopam raku u predzadnjem redu. Dubok grob, već na razini podzemnih voda. Električna je lopata crkla oko podneva tako da sam morao ostati duže. Znojio sam se, žestio i vrcao blatom. Bio sam toliko ljut da se nakon svega nisam ni istuširao, nego sam onako blatnjav krenuo kući - ne kući - prvo do krematorija da posetim stare prijatelje, ali je pristup bio dozvoljen samo službenim licima.

„Ali ja sam došao neslužbeno“, rekao sam, „Radno vreme mi je prošlo.“

Ali portafon je ostao nem. Iz dimnjaka se vijao dim boje užegle tinte. Oblaci su se gomilali na istoku, bežali od večernjeg crvenila. Preostalo mi je jedino da pođem kući, baš stvarno kući.

Prođe vikend. U ponedeljak ujutro, već oko pola devet, u Odjel za pokope stigla je neobična depeša. U vezi one havarije na odlagalištu hemijskog otpada poviše groblja. Koliko sam svojim neukim umom uspeo shvatiti došlo je do kapitalnog zagađivanja. Bio-zajednica u tlu bila je anihilirana u posljednja tri meseca, a to - kako je stajalo u depeši - znači da ništa, baš ništa u zemlji nije radilo na razlaganju tela umrlih! Od Odjela za pokop, činilo se, u trenu smo postali Odjel za mumificiranje.
Bilo kako bilo, čitavu je stvar trebalo još proveriti pa smo dobili zadatak da otkopamo sve ukopnike od poslednja tri meseca i proverimo stanje na licu mesta, na licu smrti!

O, kako sam proklinjao Kirilova, grobljansku kliniku, sunce i nebo puno aerosola do brade! Još prošle nedelje uživao bih na krematoriju i smejao se jadnim pokopnicima-otkopnicima, a sada, evo me u zemlji do grla, nabijam lopatom po novobusenju i želeastim glisticama, gle pa žive su; dumnem u sanduk i zovem onog ekshumnog ludaka da ga otvori.
Smrad do neba. Telo apsolutno neprepoznatljivo, crvi do ušiju i do brade, mikroorganizmi na kile. Popodne pitam druge: isto. Kakva ekološka katastrofa, kakvi srebrnjaci, još jedna njihova patka da sebi nameste zaradu! A mi, grobari - zakopavaj, otkopavaj, zakopavaj - otkopavaj i tako, pa dobro, za sada dva puta, ali ko zna koliko još!
I barem da u toj kurčevoj zemlji ima nešto. I da se barem neki od mrtvaca dignu i prodrmaju stvari ovde nad zemljom. Ali ne, iste stare kučine i trice i iznad i ispod. Isto sve.

Odlučio sam dati otkaz i potražiti sreću u nečemu drugome - verovatno u politici, slično je - a sa ovim ekološkim iskustvom sigurno ću uspeti. Samo ne znam kada ću tu odluku realizovati. Možda sutra, možda na proleće, možda na godinu, a možda već na sledećim predsedničkim izborima.

- - - - - - - - - -

Priča br. 5

SMRT

’’Nego, jesi čuo da je umro Milivoje Perin?’’
’’Daj bre, ne izmišljaj, jesam juče sedeo sa čovekom ko ovo sad s tobom. Taman bio došao od lekara, kažu zdrav ko dren, može volu rep da iščupa...’’
’’Sad i ja čuo dole na pijacu. Kao, srce. Samo mu odjedared nije bilo dobro, dok je Milojka dovikala muža da ga vozi u hitnu, gotovo...’’
’’Ko bi rek’o... Bar se nije mnogo mučio... Al’ opet, greota. Jesu to lepe godine, al’ ono, nije bolovao, bio dobar u glavu, ma još kolko letos smo zajedno kopali za nadnicu... A trebo da ženi unuka petnajestog...’’
’’Jest, baš im je napravio zajebanciju. Sve pripremili, išla buklija, i sad ovo. Rasturaj svadbu, pravi saranu... Nedo Bog nikom...’’
’’A još mlada sa stomakom. Nije da će dete da čeka dok ožale Milivoja. Smandrljaće nešto za 40 dana, i eto je svadba, sam ako pop pristane.’’
’’Ma kolko je taj alav na pare, sve će da može. Ko onaj što je i kučiće venčavao...’’
’’A jes im zajebanciju naparavio... Baš naš’o kad će da umire...’’
’’Baš...’’
’’Daj deder još pojednu pa didemo da plastimo, zamajasmo se. Milivoje je svoje prebrinuo...’’

- - - - - - - - - -

Priča br. 6

***

Da bi se nesto utvrdilo neophodno je pronaci stvari odakle pocinju, na kraju tunela prica citaoce nas uvodi u svetlost. Kakva svetlost ako se iza mraka krije dan, ali vreme je kada sunce se spusta. Kakav mrak ako jutro stoji dok zalazi srebro od meseca. Vreme traje samo dok pocinje, zivot nikada ne zuri polako, ona se budi iz predivnog sna. Sve sto covek stvori nikada nece saznati odakle stvari pocinju. U tamu se ulazi da bi se pripremilo na dan koji nece doci, taj dan. Nije nista gore nego kada otac i majka odu, citaoce, kod buduceg zeta da daju svoju mezimicu za potpunog stranca kojeg ne poznaju pred udaju!
Ali sunce nije toliko sporo kao sto izgleda, ponekad u ocima nasim vidimo samo brzinu meseca i vremena, sve zbog zurbe na koju necemo da mislimo. Ne, bar ne jos, udace se za mornara!
vreme ne tece kao pescani sat, pesak prodje vreme ostaje, bitno je sta ako zemlja stoji mi se ne pomeramo, sta ako nas izdah ode u vetar, vetar u valove, valovi u sirene koje cujemo.
Sve ljudi grese nikada nece nauciti da se nose sa tim. Ona ce ih iz budjenja nauciti, koliko su bili visoki dok su mislili da su niski, izabrace krivi put, ostali ce se smejati. Tako se uci... o njoj...
nasa deca ce uvek misleti o nama, kao i mi o njima, ma gde god da se nalazili.
Ipak ce se udati za njega.

- - - - - - - - - -

Priča br. 7

PORTAL

U avionu pred poletanje je bilo dobro raspolozenje...Oprostio sam se od najdrazih i tacno u minut smo poleteli prema Evropi....Bilo je kasno po podne i ubrzo su nam doneli veceru....Dobro sam se najeo, popio dva nemacka piva na racun avionske kompanije i zaspao kao malo dete....

Negde oko 5 sati ujutro me je probudilo neko komesanje u avionu....Stjuardese su setale izmedju sedista i pricale sa putnicima, a iza spustenih zavesa na prozorima se videli snazno sevanje.....Napolju je vladalo veliko nevreme i avion je pokusao da se podigne iznad ogromnog kumuloninbusa...Motori su radili punom snagom Boing 747 je podrhtavao od napora....

Odjednom nesto puce, ako da se prelomilo stoletno stablo......Poce propadanje aviona.....Pojavi se upozorenje da se putnici vezu i ugase cigarete...Vladao je potpuni tajac....Putnici su jedva disali od straha...Avion se tresao kao traktor kada ide preko zamrznutih oranica....

Odjednom ponovo nesto puce,...Snazno, snazno....Cela unutrasnjost se osvetli narandzasto.....Avion se okrenu na jednu stanu i poce da pada....Osecao sam da pilot pokusava da ispatavi avion ali nije uspevalo...Padale su kese, maske za vazduh....Ljudi su poceli strasno da vriste i skacu sa sedista....

Padao je sve brze....Dograbio sam moju tasnu i stavio je pod noge, kako to propisi nalazu u slucvaju udesa...Drugu tasnu sam stavio na glavu, sa svim sto je bilo umutra.....Zgrcio sam se na sedistu u fetalni polozaj koliko sam mogao vise...

Srce mi je tako lupalo da je htelo da se zaustavi....Nestalo je struje u avionu...Nesto mi je kapalo po rukalma, vlazno, lepljivo...To je krv, shvatio sam uslad naglog propadanja aviona...Sada cemo pasti i eksplodirati bila mi je zadnja misao...

U tom momentu se cuo jedan snazni duuuuuuuuuummmmmm....Sve je poletelo navise.....

I iza toga je nastao apsolutni mrak....Mrak kakvog u zivotu nikada nisam video......Proslo je neko vreme i udjednom negde na sredini aviona se ukazalo svetlo...Prvo slabasno a onda sve jace i bljestavije. Putnici su se podizali, cak i oni gde je sve bilo potpuno smrskano i lagano, u redu kretali prema svetlosti...

Ovo nesto nije u redu, raqzmislajo sam i sam kretao prema bljestavom izvoru...Privlacilo me je nekom cudnom snagom.....Video sam kako ljudi prolaze i gube se u bljestavilu....Na ulazu, tako da nazovem taj portal, stajao je civek u nekoj vrsti uniforme kakvu nkada nisam video....Zena sa detetom je nosila poveci kofer....Covek joj je ljubazno rekao, "Gospodjo, ostavite kofer, tamo gde idete nece vam biti potreban"...Zena je ostavila kofer i prosla sa detetom u narucju..

Sada sam ja bio na redu...Covek me je pogledao u rekao:"Vi se vratite na sediste...Jos nije vas vreme..." "Ali i ja bih da prodjem kroz svetlo kao i svi" pobunio sam se. "Ne", vratar je bio neumoljiv "procicete onda kada bude dosao vas cas....Za sada jos nije, niste mi na spsiku...."

Nevoljno sam se vratio i seo na mesto koje nije bilo mnogo osteceno...Seo i - onesvestio se....Ne znam koliko je vremena proslo kada sam zacuo neciji panicni glas: "Brzo ovamo, ovaj je jos ziv!"

Izvukli su me iz krsa i natovarili u vozilo hitne pomoci.....Nikoga od putnika iz aviona nije bilo......

Priča br. 8

GOCA


Goca je sedela sa mnom u klupi osam godina, i onda se ubila jer joj nisu dali da upiše medicinsku.
Ceo razred joj je došao na sahranu. Kovčeg otvoren, u njemu ona u crnoj odeći, oko vrata ogrlica koju je useklo uže.
Sećam se jezivog osećaja kako me, ispod sklopljenih kapaka, njene oči živo i radoznalo posmatraju, prodirući mi kroz lice skroz do potiljka.
Sećam se i neobičnog poriva da joj dotaknem bledu i nepomičnu ruku.
Sećam se tako ponečeg, sećanje se, biće, olinjalo s godinama, ali još uvek pamtim da je posle, na mekoj uzvišici iznad kuće, servirano posluženje „za dušu“, i da je odatle sprovod ličio na jezivu stoglavu crnu zmiju koja vijuga kroz dvorište, pa niz put.
„Svaka čast, kao Mopasan“, rekla je nova profanka književnosti kada je pročitala moj sastav u prvom srednje – sastav na čiju je temu odgovoreno opisom Gocine sahrane.
Sastava se ne sećam, niti se sećam u čemu je bila sličnost s pomenutim Mopasanom. Sećam se samo sahrane, mrtve Goce, i svoje potrebe da o tome pišem.
Goca je definitivno bila mrtva, tada već godinu, a sada već trideset.

I prošlog mi se proleća javi na fejsbuku.
Poslala zahtev za prijateljstvo.
Najpre ne prepoznam ime, jer Goca ima sijaset a prezime je novo, muževo.
Sliku, međutim, prepoznam odmah. Pogledam spisak prijatelja – svi iz našeg razreda.
Prošetam po komentarima da vidim nije li reč o kakvoj neslanoj šali. Zastrašujuće, nije bila šala. Pozdravljali su je naši zajednički prijatelji raštrkani po belom svetu, prisećali se osnovnoškolskih dana, smejali se tome kako se žustro posvađala s roditeljima koji su joj branili dalje školovanje, radovali se što je, eto, uspela da istera svoje, a jedna Saliha se čak prisećala njihovih zajedničkih dogodovština iz medicinske.
Bilo je fotki s mužem i decom, fotki s raznoraznih proslava, fotki s radnog mesta.
Goca doktorka, beli mantil i širok osmeh. Gleda me s fotografija živo i radoznalo, prodirući mi pogledom kroz lice sve do potiljka.

Sanjam, pomislim najpre.
Sanjam, ovo ne može biti.
Kliknem da prihvatam prijateljstvo.
Sutra kad se probudim, Goce neće biti među prijateljima. Ne može je biti.

Bila je tu, ipak.
Kako je to moguće?
Bez obzira na moje „kako“, Goca je disala kroz fotke i objave, življa nego ikad.
I, eto, da se moglo ostati samo na tome da je živa, da je sećanje neobično varljivo, lažno, preciznije, i da je uzrokovano mojom bujnom (i morbidnom!) maštom, sve bi bilo u redu. Već se navikoh na Gocino prisustvo na mreži, neki od recepata koje je delila su ispadali zaista dobro a ispostavilo se da nam se i muzički ukusi sada poklapaju, iako je u osnovnoj slušala nekakvu seljanu. Ali onda je, kao za inat, zahtev za prijateljstvo poslala profanka iz srednje.
- Mopasan, pišeš li još? – pitala je.
Ako je sastav bio stvaran, onda je i sahrana bila stvarna. Znam to pouzdano, jer je sveska s pismenim zadacima odneta na Gocin grob, i tamo ostavljena.
Profankino javljanje ponovo je oživelo osećaj da nešto sa stvarnošću debelo nije u redu.
Mislim o tome od prošlog proleća, i samo mi jedna stvar pada na pamet.
Ako Goca nije mrtva, onda ja sigurno jesam.
Ne, čekaj... Ako je Goca živa, a u nekoj drugoj stvarnosti je mrtva, onda u toj drugoj stvarnosti ni ja više ne živim, jer otkud me, inače, evo ovde, u istom svetu u kojem se ona hvali fotkama u belom mantilu?

Prisećam se svih onih situacija u kojima se moglo umreti, zamalo, ali eto nisam...
Jesam li?
Saplitanje na ivici perona pred dolazak voza, pad na leđa na poledici ispred zgrade, saobraćajka... Da li se, u svakom od tih trenutaka, stvarnost cepala kao zmijski jezik na dve nove stvarnosti, jednu u kojoj nastavljam da postojim i drugu u kojoj crno telo sprovoda vijuga od moje kuće do mog groba? I da li se isto desilo i sa Gocom? Ako jeste, šta je odredilo trenutak rascepa?
Koliko je mogućih kombinacija, stvarnosti u kojima živimo i Goca i ja, stvarnosti s dve naše smrti, stvarnosti samo s Gocom, stvarnosti samo sa mnom...?

Ponekad, kad me pitanja priklješte, kliknem na listu prijatelja nadajući se olakšanju: neće je tamo biti.
Ali ima je.
Uporno je ima.
Pre neki dan je čak išla „lajv“. Duvala je u rođendanske svećice, gledala direkt u kameru, i posmatrala me živo i radoznalo, prodirući mi pogledom kroz lice sve do potiljka.

- - - - - - - - - -

Priča br. 9

DUŠEVNA SMRT

Psihijatar sam u jednoj prestižnoj zdravstvenoj ustanovi zatvorenog tipa. Već četrnaest godina pokušavam da lečim kod ljudi negativne simptome psihoze, takozvanu duševnu smrt. Pokušavam pričom i medikamentoznom terapijom da pokrenem kod njih misao, emociju, delo, osnovne funkcije svesti. Shvatam polako da je ta moja borba kod mnogih uzaludna. Došao sam do zaključka da neki moji pacijenti jednostavno ne žele više da žive. Kao da je to pitanje “starosti duše”, o kojem sam čitao u određenoj literaturi, možda ispravno postavljeno. “Mlade” duše teže borbi, entuzijazmu, izgaranju, iskustvima. Ovi koje ja lečim su, mislim sad, uglavnom, vrlo stari, u tom smislu duševne starosti. “Stare” duše. A neki od njih možda više nisu ni duševno stari. Neki od njih možda jednostavno više – nisu, duševno. Svaki dan ih posmatram, pričam sa njima - ako su uopšte sposobni tog dana da verbalizuju bilo šta. Posmatram ih kako sporo hodaju hodnicima, posmatram ih kako leže po sobama. I ne mogu više. Zaista, ne mogu više. Jer im, izgleda, zavidim. Došao sam do zaključka da je duševna smrt možda zarazna. Već neko vreme razmišljam po tome. Njihovi simptomi kao da su prešli na mene. I sam sad za sebe tražim hlad, neku mirnu tamu. Mrzim tu paljbu pogleda prilikom grupnih terapija, ili sastanaka sa kolegama. Mrzim susrete. Kako ja da motivišem ove pacijente? Ja da ih lečim? Ne nalazim više volju ni da podignem ruku sa cigaretom do usta, da bih povukao dim. Krećem se okolo bez nekog naročitog smisla i cilja. Ne znam tačno šta se sa mnom desilo. Jedno od mojih objašnjenja bi bilo da je boravak sa ovom vrstom pacijenata jednostavno potvrdio neka moja duboko potiskivana ubeđenja o besmislenosti, uzaludnosti svega živog. A nemam snage, ni volje da se ubijem.

Sledeće nedelje ću dati otkaz, i pridružiću se duševno starima, i duševno mrtvima, kao jedan od njih, pacijent. Ne mogu drugačije. Ima nešto u tom mraku, univerzalnom mraku bolničkog hodnika. I tišina. Zove me, osećam to. Od sledeće nedelje šetaću, vući ću se istim ovim hodnicima, ali u pidžami, a ne u belom mantilu. Umoran sam. Gotovo je.

- - - - - - - - - -

Priča br. 10

RAVNA LINIJA

Operacija je dugo trajala. Ceo tim je već bio iscrpljen, ali spašavanje nečijeg života je uvek bilo na prvom mestu.
Ispred sale nervozno je šetkao sredovečni muškarac. Išao je u krug po uskom hodniku, lomeći prste. Čas bi seo, čas ustao, ni sam ne znajući šta da radi. Mrmljao je sebi u bradu neku molitvu.
Nestrpljivo je iščekivao kraj operacije.
Minuti i sati su neumitno proticali.
Iznenada je u operacionoj sali je nastalo tiho komešanje. Tišina je još više pojačavala napetost. Svi aparati su zapištali, na ekranima se pojavila ravna linija. Ceo operacioni tim je pognuo glave.
Nakon sati ispunjenih zebnjom, otvorila su se vrata operacione sale.
Hirurg ispijena lica je umorno izašao iz sale.
„Gospodine.“
„Ne, nemojte , nemojte da mi kažete!“
„Žao mi je, ali dali smo sve od sebe.“
„Ne želim da slušam.“
„Moram da kažem da je bio veliki borac, do samog kraja se grčevito držao, ali organizam nije izdržao, ipak su to godine.“
Suze su oblile čovekovo lice.
„Sedite i popijte ovo, pomoći će vam da se malo smirite.“, reče hirurg dok je ucveljenom čoveku pružao tabletu.
„Doktore, on je bio moj najbolji prijatelj, on mi je bio više od prijatelja.“
„Jasno mi je, svako od nas je imao nekog takvog u životu.“, ozbiljno je odvratio hirurg.
„Ali ne razumete, on je bio uz mene u svakom trenutku mog života, nikad me nije izdao. I kada sam bio srećan i kada sam bio tužan, na njega sam mogao da se oslonim.“, jecao je čovek.
„Verujem.“
„Ružno je to reći, ali voleo sam ga više od svoje dece. Kako ću sada, moj život više nema smisla?“
„Znam da vamje teško, ali ne smete da odustanete od svog života. Na kraju krajeva, preminuli to ne bi želeo. I ja sam izgubio nekog podjednako bliskog pre nekoliko godina i razumem kroz šta prolazite.“
„Onda nemojte da mi govorite da se smirim. Šta ću ja, jadan, sada? Bolje da sam ja otišao umesto njega.“
„Znam da mi ne verujete, ali naći ćete nekog ko će vam bar malo zameniti preminulog.“
„Ne, nikada ga niko neće zameniti, to se neće desiti, ne, ne, ne...“
„Verujte mi, doći će sve na svoje, evo, mogu da vam dam neke adrese.“
„Ne, nemojte.“
„Ovi ljudi su i meni pomogli da nadoknadim svoj gubitak, samo im kažite da vas je poslao doktor Simić i oni će već naći rešenje za vas.“
„Ali tamo nema mog najdražeg...“
„Ne, nemaju sigurno taj model, ipak je imao preko dvadeset godina, ali zato imaju najnovije televizore. Ravan ekran, dijagonala preko sto centimetara, pristup internetu, stotine kanala, sorround sistem, USB ulazi, ma ni sam ne znam šta sve imaju, a još na više rata, ma izaći će vas skoro džabe.“
Nesrećni čovek je obrisao suze i grcajući podigao pogled ka hirurgu.
„Hvala vam, doktore, malo ste ublažili moju bol. Moj stari televizor je bio uz mene tolike godine, gledao sam na njemu i Ramba, Rokija i Supermena i Plave u Atlanti i mnoge druge divne stvari. Ali što kažete, možda je i vreme da krenem dalje. I šta kažete, veliki ekran, internet, uh, mogao bih da povežem komp na njega, pa kada raspalim Prince of Persia i Shinobi.“
Doktor Simić mu je prebacio ruku preko ramena.
„Eto, vidite da uvek ima rešenja. Ja sam na moj TV priključio i pištolje, pa igram Operation Wolf, sve ću vam objasnti.“

Priča br. 11

DNEVNIK SAMOUBICE


05.12.2022

- Ko si ti?
- Tvoja smrt.
- Gde si bila do sad?
- Pustila sam te da živiš...
- Manemoj, šta sad onda hoćeš?
- Isteklo ti je vreme.
- Ma da. Ne, nego je tebi isteklo vreme. Vidiš da sam na pauzi? Uostalom gde ti je izvod iz matične knjige umrlih?
- Meni to ne treba... nego tebi.
- Šta će meni, ja sam živ?
- Ne zadugo.
- E, molim te, ne smaraj me više. Idi prošetaj i dok se vratiš ja ću biti mrtav od sopstvene ruke čim istekne pauza a ne da dolaze po mene kurta i murta. Ajd sad pali dosadna si.
- ...

06.12.2022

Oštar rez po ivici vena. Fraktalna rasutost krvi u kadi punoj vode i mirišljave soli. Vrtlozi kao spiralne vetrenjače uma u čijem centru leži prapočetak ništavila. Tihi odjek koji se oduzima za deseti deo sebe. Strah od života je nadjačao strah od smrti. Šaka tableta za postizanje optimalne težine tela za lagano potonuće u vodu... Osmeh i zadovoljstvo. Konačan mir.

07.12.2022

Umri telo umri! Strgni sa sebe ovaj plašt senki, ove koprene neznanja, ove tegove propadanja,
ovu živu smrt u ovom svesnom telu u ovom pokretnom grobu... Umri telo umri.. Smiri se ruko smiri. Kraj postanka je početak nestanka. Kraj nestanka je početak postanka. Ne plaši se. Smrt je samo privid. Tvoja duša je večna! Ako sada povučeš obarač, nema više banaka i dugova i kredita i kamata... Postaćeš sam svoj izvršitelj i oslobodićeš dušu od raspada istrošenog tela. Bićeš oslobođen od svih pritisaka na poslu, od borbe za životnu egzistenciju... od agonije postojanja u ovom svetu dolaženja i odlaženja. Posle ovog pucnja doći ćeš do prvobitnog stanja svoje više prirode. Svest ti će se osloboditi svih nečistoća i poprimiti formu svetlosti. Ne plaši se. Povuci oroz i budi ponovo rođen. Neka materica tvog rođenja bude mudrost, embrion tišina a seme dobrota. Neka nema dugova i kajanja. Umri telo umri. Evo čujem im korake... Lupaju na vrata. Možda sam ipak trebao da napišem oproštajnu poruku. Ali... Šta je to govorim. Ne kajem se ničeg. Umri telo umri. Smiri se ruko. Ne drhti...

BANG! ((((.))))

09.12.2022

Još dve kapljice... taaako... kristalno čist dijamant! Savršen otrov... Da mi je samo da vidim lice forenzičara kad ne bude upšte našao uzrok moje smrti. Uzrok smrti nepoznat. Ha! Budale. Uzrok smrti je remek delo! Moje životno delo! Savršen recept. Nevidivlji, bezukusni, bezbojini... bez bez savršeni otrov...
Ček da probam.

Mmm da!

Ništa nisam osetio. Genijalno. Ništa me ne... aghhh...

- - - - - - - - - -

Priča br. 12

***

U mom testamentu postoji klauzula da me naslednici imaju kremirati.
Ne bez razloga!
Znam,motam se po kući i samo smetam...
Rekao sam onoj mojoj neposlušnoj da damo otkaz u onom dvosobnom stanu kod Limanskog parka i da uselimo...Neće kučka,hoće sa svojim kerićima...A u garsonjeru? Jok,ni to...
Što im ne daš i sise,sunce ti jareće...
Ti ne voliš svoju decu!
Kako da ih volim,kad ih ni supruge ni supruzi ne vole...To nije za voleti! To je za motku u glavu...Tvrdoglavo,neposlušno,jezičavo,drčno i puno sebe i svojih sposobnosti...
Ja ih smaram i držim predavanja,ponavljam se i pričam stare priče?
I počeli su i da me ne primećuju...
Kao tu si,a kao da nisi...
Ranije su me pogledali belo i nisu odgovarali na moje primedbe...Ignorisali...
Sad ni to!
Auuu!
Mamicu im ja-ni da me pogledaju!
Bar da pogledaju šta u testamentu piše!
Ni to!
Kažu:Zna se,mama sve nasleđuje,a mi posle nje...
Bar da su me kremirali...

- - - - - - - - - -

Priča br. 13

KAPLJICE VODE SA GRADSKE ČESME


U poslednje vreme volela je da bude kamila. Nema obličja koje do sada nije preuzela: golubica, kobila, sova, mačka, vučica, zmija, lavica, košuta, ženka krokodila, kokoška, koliko se sećao nekada davno i krava, ali to je bilo u doba naivno razdragane mladosti. Čoveka nisu doticale, a ni mnogo interesovale njene promene, sem kad bi se u retkim prilikama okrenuo da je pogleda i umesto paunice ugledao svinju iznenadivši se na trenutak, a zatim bi slegao ramenima klizeći nazad u svoju toliko dragu osećajnu obamrlost. Pitao se šta li izvodi sa svim tim različitim oblicima, kakav utisak zamišlja da će u njemu proizvesti kad su joj uvek iste proklete oči od čijeg pogleda mu zastaje pljuvačka u grkljanu, usahnu grudi skoro bez vazduha pritisnute izjedajućom nemoći da ispuni njihova očekivanja, uguši pritužbe ili bar isuši tugu koja se preliva iz njih, obmotava oko nogu, doseže do pazuha i preti da ih oboje udavi.

Čovek zastade da izvadi nešto iz torbe, a zastade i ona sledivši ga u stopu, poslušna nema ljubavnica što tišinom grli, privržena i neotuđiva poput senke, neutešna dubinom nebeskih mora. Pogled mu je preleteo preko dokono rasprostrtog suvog i golog bespuća rascepljenih stenovitih platoa posutih ostacima klikera neke drevne partije između bogova, virova prašine uvrtenih u pukotine udubljenja, vetrom fino izbrušenih ispupčenja što avetinjski i nakazno štrče poput statua okamenjenih putnika zaustavljenih pre vremena da budu upozorenje zalutalima. Zakasnili su, pomisli on pakosno se iznutra osmehujući, ko dovde dođe zna već i sam. A zna i ova neželjena pratilja, zato se tako lepo uklapa u okolinu. Zavrteo je glavom negodojući. To je bilo previše lako. Uvek je sve sasvim obrnuto od onoga kako izgleda da jeste. Dakle, okolina se prerušila i uklopila sa njom. Da, to je već imalo smisla.

Zadovoljan zaključkom do koga je došao, spustio je pogled na vrhove svojih stopala i osetio zagrljaj velikog umora koji mu šapnu na uvo da je za danas bilo dosta. Podmetnuvši torbu pod glavu zaspao je sred puste goleti usamljen još bolnije njenim prisustvom. Razuđena, bogata krošnja mladog drveta bacala je prijatno duboku senku na njega, zadržavala pod sobom blagi povetarac koji mu je milovao obraze, igrao se sa pramenovima neuredne kose. Govor vode iz česme na obližnjem trgu ga je osvežavao čak i u dalekim snenim zemljama, iako ga nijedna kap te spasonosne tečnosti nije dodirnula već vekovima. Deca su vrištala i smejala se prskajući se dok su jurila između klupa na kojima su žene razgovarale nadvikujući se sa njima, ulični prodavci su nudili svoju robu na šarenim drvenim kolicima koje su prepravili u pokretne tezge privlačeći kupce kratkim i prodornim uzvicima, zvonjava je resko isijavala iz male crkve na izolovanom uzvišenju pored grada probijajući svoj put kroz svekoliku graju koju su mjaukanje, lajanje, graktanje, pijukanje, cvrkutanje i razne vrste zujanja uvećavali do skoro neizdržive buke života.

Probudio se, seo i prvo što je ugledao bile su njene oči okružene prazninom pustinje tako uspešno srasle sa bezvučjem da nije umeo da odredi kraj prve i početak drugog. Dok je spavao preobrazila se u gavranicu. Nameravao je da kao po navici skoči kao oparen, brzo se spremi i nastavi dalje žureći napred u nepoznato toliko velikom brzinom da ju je plaćao znojem, okrvavljenim tabanima i usahlim udovima, ali nešto mu nije dalo. Crno perje ga je bolno podsetilo na nešto toliko neprijatno da je ceo život žrtvovao ne bi li bar pokušao da umakne užasnoj viziji. Nije mogao da zna da je ona živa i da će se vući za njim čak i kad ode iza kraja sveta i osudi samog sebe na najgoru kaznu. Volja i snaga imaju granice, a ona izgleda da je nesputana zakonima vremena i prostora.

Skupio je hrabrost i prvi put je sa namerom pogledao u te zastrašujuće oči dozvolivši da ga uvuče vrtlog uragana i izbaci pravo pred sveže iskopanu raku pod nadgrobnim spomenikom koji je nosio njegovo ime, godinu rođenja i prazno mesto za trenutak smrti. Čovek uze komad krečnjačkog kamena sa vrha tek iskopane humke i potišteno upisa godinu, mesec, dan, pa čak i minut u kome se nalazio. Okrenu se zatim rupi u zemlji pažljivo u nju odlažući sve što je znao o sebi. Započeo je sa ljubavima: ljudima i ženama koji su mu urasli u grudi i čiji nestanak ili odlazak bi čupao tkivo njegovog srca, dragim životinjama koji nisu umele da govore, a volele su ga snagom koja je umnogome prevazilazila njihovu veličinu, knjigama koje nisu umele da vole, ali su glasno izgovarale tuđe misli ukrasivši mu i obasjavši sumorno monotone svakodnevnice, obožavanim nežnim bojama ranog proleća, razuzdanog leta i nakinđurene jeseni, ledom istkane zimske umetnosti na oknima prozora i ogoljenim granama, pa zatim mirisa, ukusa...

Nije očekivao da će osetiti olakšanje i to toliko veliko da mu je zavrtelo vidik obuzevši ga vrtoglavicom. Seo je na ivicu otvora i udvostručenim naporom nastavio da slaže unutra sve ono što je do tada mislio da on jeste i čega je mogao da se seti o sebi: doživljaje, čulne osete, besove, ljutnje, sav neispušten plač, neupućen osmeh, filozofske stubove na kojima je počivao njegov kosmos, stavove kojima je sebi, a još više drugima sudio, misaone okove u kojima je grcao sve do sada. Došavši do trenutka kad nije mogao da pronađe ništa više što bi mogao da nazove svojim, lelujao je skoro potpuno bestelesan osećajući odavno zaboravljenu radost.

Zasadio je drvo u svoj grob. Rastući i granajući se sa njim, izvlačio je snagu i život iz sopstvene smrti. Kapljice vode sa gradske česme pale su opet na njegov dlan. Posmatrao je svetlost koja se kroz njih prelamala preplavljen talasom mirne sreće.

Glasanje može početi!

Ovako glasam ja:

Priča br. 9 - 5 poena
Priča br. 8 - 4 poena
Priča br. 13 - 3 poena
Priča br. 11 - 2 poena
Priča br. 3 - 1 poen

Bilo mi je teško da rasporedim poene.

13 - 5 poena za Smrt pratilju i ljubavnicu s mnogo lica
4 - 4 poena
9 - 3 poena
3 - 2 poena
11 - 1 poen

Samo da okačim sliku i nastavljam sa čitanjem.
Zanimljivo, o ovome još niko nije pisao...al nisam još sve ni pročitao.

Ja nisam ni počo da čitam,a kad ću ne znam...Predugačke su ybg...

Priča 8 – GOCA – 5 poena – jako dobra priča.
Priča 3 – VEŠTICE – 4 poena – zanimljivo.
Priča 7 - PORTAL – 3 poena – nije loše.
Priča 13 - KAPLJICE VODE SA GRADSKE ČESME – 2 poena – lepo napisano.
Priča 10 – RAVNA LINIJA – 1 poen – nije loša fora.

13 - 5p.
8 - 4p.
4 - 3p.
9 - 2p.
5 - 1p.

8-5p.
13-4p.
4-3p.
9-2p.
11-1p.

priča br.11 - 5 poena

priča br.10 - 4 poena

priča br.13 - 3 poena

priča br. 3 - 2 poena

priča br. 8 - 1 poen

Sutra glasam za smrta

Priča br, 3 - 5 poena
Priča br. 4 - 4 poena
Priča br. 8 - 3 poena
Priča br 9 - 2 poena
Priča br 11 - 1 poen

Ala se društvo raspisalo...

priča br.4 - 5 poena

priča br.12 - 4 poena

priča br.8 - 3 poena

priča br. 1 - 2 poena

priča br. 3 - 1 poen

13-5 svaka čas i danke...
7-4
11-3
9-2
10-1

12 = 5
8 = 4
9 = 3
5= 2
2 = 1

Prica 8 - 5 poena
Prica 4 - 4 poena
Prica 9 - 3 poena
Prica 1 - 2 poena
Prica 13 - 1 poen

Teska odluka...

Broj 8 - 5 poena
Broj 12 - 4 poena
Broj 9 - 3 poena
Broj 10 - 2 poena
Broj 4 - 1 poen

Br. 8 - 5 poena
Br. 13 - 4 poena.
Br. 9 - 3 poena
Br. 11 - 2 poena
Br. 3- 1 poen

Metodom eliminacije sveo se na dve mogućnosti odgovor na pitanje ko je napisao priču
koja mi ponajbolja o smrta...
Zinte da vam reknem!

Samo je jedna mogućnost
Kad vidim da neko ko uvek glasa za najbolje nije glasao za najbolju, znam da ju je napisao

priča 8 - 5 poena. Čitajući priče stavljao sam na mobilni kratke komentare i podsetnike za svaku priču, kojoj dati poene, kojoj ne i slično.
Pored ove sam zapisao komentar "fenomenalno". Sviđa mi se sve u vezi sa pričom, a naročito deo o paralelnim realnostima.

priča 4 - 4 poena. Priča standardno izvrsna plus ima i zaokružen i zanimljiv kraj

priča 13 - 3 poena - zanimljiva, kompleksna ali ipak treće mesto.

poslednja dva boda mi je teško da dam, ima u konkurenciji jako dobro napisanih priča ali kojima ne mogu da dam poene iz nekih ličnih razloga koje
ću zadržati za sebe.
Zato:

Priča 1 - 2 poena , praktično 2/3 priče mi se ne sviđa. Sviđa mi se samo kraj, dijalog sa gospodinom iz agencije. Sam stil dijaloga, ono što je rečeno. Nije to ništa epohalno
pa ipak skoro da ništa ne bih oduzeo poslednjem delu priče.

priča 12 - 1 poen nije loše, nije ni preterano dobro, sviđa mi se ustvari samo to saznanje na kraju zašto ga ukućani ne gledaju.

5-1p
3-2p
8-3p
10-4p
13-5p

sanja*:

Samo je jedna mogućnost
Kad vidim da neko ko uvek glasa za najbolje nije glasao za najbolju, znam da ju je napisao

Kliknite za proširenje...

A možda i grešim
Sad je čitam ponovo, i verovatno sam pogrešila napisavši ovo gore