Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.038
Produktivniji ste nego prošli put. 
Stiglo je ... više priča.
Postavljanje će potrajati, pa budite strpljivi.
- - - - - - - - - -
Priča br.1
P R O F E S O R
Vozio sam bicikl po stazi uz šetalište, onako rekreativno i više da ga isprobam i bio veoma zadovoljan brzinom i lakoćom vožnje i kad sam zastao da gledam džukce kako se vitlaju po parkiću, puštene s povodaca, pogled mi zape za bedem na kom su bile izložene desetine knjiga...A nigde nikog da ih čuva...
Gurnuo sam bicikl prema knjigama i počeo da ih razgledam...Nisu bile baš u dobrom stanju, ali je to knjigama, izgleda, kompliment, šta li...Većinu sam pročitao, sem onih partizanskih, nekih memoara i govora Titovih...Menjao sam kanal (a bilo ih ukupno četiri!) i kad je držao govor, jer sam znao skoro napamet šta će senilni predsednik izgovarati redom...
Stvarno, vlasnika knjiga nigde!
Može ko hoće da lapi knjigu i da zbriše!
E neće!
Naslonio sam bicikl na bedem i sam seo pored knjiga .
Poneko se zaustavljao i pitao za cenu knjige,a ja izmišljao cene...I naravno,pričao kakva je knjiga,o čemu je itd...
Prodao sam četiri komada za par sati.
Počelo se smrkavati kad se pojavio vlasnik tih knjiga.
Nisam verovao svojim očima:nastavnik srpskog mog starijeg sina!
- Profesore, ove knjige vaše?
- Da...Morao sam unuka u bolnicu da vozim,napad slepog creva dobio i nisam imao vremena ni da pokupim knjige...Mi se znamo?
- Sin moj je bio vaš učenik, no nije važno, ja vas znam...Evo sam vam prodao četiri knjige...Nego,šta je sa školom?
- Prodali četiri? Ja četiri ako prodam za nedelju dana...Kako ste to uspeli?
Prečuo je pitanje o školi...
- Jednostavno, pričam radoznalima o knjigama koje gledaju...
- Vi ste sve te knjige pročitali?
- Ne sve...
Posle sam saznao, a raspitao sam se, priznajem, da je dobio otkaz jer je upao u neku aferu...
Kad bi se životi koji pišu romane mogli izložiti tako po bedemu šetališta...Sigurno ih niko ne bi čuvao jer ko će te starudije od romana...
- - - - - - - - - -
Priča br.2
K N J I G E
„Evo ga!“, promucao je Alim gromoglasnim šaptom.
„U redu je“, odgovorila mu je Sanja, „Ja ću ga sad ispitati, a ti nam skokni po kafu.“
„Zašto .. opet ja? Pa .. već sam .. godinu dana .. u biblioteci!“
„Ne budali, nego kreni. I ne zaboravi na kusur!“
Alim je nevoljno krenuo, a Sanja je stala za pult. Stariji gospodin, sav u belom, s belim panama šeširom na glavi i lica urešena belom bradicom krenuo je prema njoj. Na njega ju je upozorio Alim. Prošli put kad je vraćao knjige, saopštio je Alim, prilično je muljao kad je trebalo analizirati stil u „Mirisi, zlato i tamjan“, a ni zaplet „Rečnika latinizama“ nije mu bio najjasniji.
„Pa dobro Alime“, pitala ga je Sanja tada, „Znaš li ti nešto o stilu Zaharija Orfelina?“
„Ne znam, ali .. nije .. u tome .. stvar. Nisam ja .. posudio .. tu knjigu! I molim .. da se .. to ispita .. jer .. Ministarstvo .. neće biti .. zadovoljno .. ako se .. pročuje.“
Mali pakšu! Tek je došao, a već preti inspekcijom. Slaću ga po kafu do penzije, i duže!, mrštila se Sanja.
Bilo kako bilo, moram ispitati ovog starčića, pomislila je, jer kad ovi iz Ministarstva dođu ne obaziru se ni na šta, samo lome...
A starac joj je isprva bio simpatičan. Kao da je ispao iz nekog drugog doba; podsećao je na likove kolonijalnih priča Viliema Somerseta, Josefa Konrada ili pak na jedno od lica iz romana Agate Kristi unapred osumnjičenih za misteriozni zločin koji se tek trebao dogoditi.
„Da vidimo šta imate za vratiti“, rekla je i uzela tri knjige iz starčevih čvornatih, drhtavih i hrbatoznih ruku.
Jedan naslov bio joj je poznat: „Pisma Mileni“ Franca Kafke, ali primerak kao da nije bio iz ove biblioteke. Za ostala dva naslova, nikad čula: „Petsto dva dana“ u izdanju Matice srpske. Ime pisca nije bilo istaknuto na koricama. Treći naslov je glasio: „Kako je bila crvena tvoja dolina“ Hermana Geringa... Hermana Geringa!? O čemu mi govorimo? Sigurna sam da Gering - ako je to taj Gering, a drugog Geringa nema, ne može ga biti - nikada nije ništa napisao, a kamoli ovakav sumnjiv, parodičan naslov. Niti te dve začudne knjige, kao ni Kafka, nisu imale oznaku naše biblioteke - ni pečat, ni bar kod, ni čip.
Pogledala je starca. Inače bledo lice posve mu se zarumenilo; bore su se isticale poput bledih, samrtnih kanjona. Niz isto to lice, istim tim kanjonima, curio je hladan znoj. Znala je da je hladan jer je već osećala jezu od celog tog prizora.
„Ovo nije iz naše biblioteke“, reče Sanja, „Odakle Vam?“
Starac nije rekao ništa. Odjednom je izgubio na gibljivosti; ukočio se pred njenim očima, a onda stao sitno drhtati. Iz svakog mu je oka potekla po jedna viskozna suza mutno ljubičaste boje. Zaprepašteno ga je gledala, a on se, poput robota, okrenuo na peti i sitnim, vrlo sitnim koracima izjurio iz biblioteke.
„Jeste li videli ovo?“, pitala je jedinog prisutnog korisnika, koji je upravo otpočeo sa svojim ritualom čitanja dnevnih novina.
„Video - ništa. Nego, ovo vreme me ubija...“
Krenula je za njim van, ne bi li još jednom videla tog nestvarnog starca. No tada je ušao Alim noseći dve kafe na malom poslužavniku. Zbunjeno je pogledao, a zatim mu je poslužavnik pao na pod, kafa se razlila, šolje polupale.
„Idiote!“, uzrujano se obrecnula, „Brzo to pokupi! I od svojih ćeš para platiti štetu.“
No, u trenu se predomislila.
„Nemoj, ja ću. Ti idi po novu kafu. Ili još bolje: odnesi ove tri knjige u otpis...“
Sa strepnjom je uzela tri knjige sa pulta i pružila ih Alimu.
„Zar i .. Kafku? Pa .. Pisma Mileni .. nemamo. A .. ni ovog .. Geringa .. pa to je .. sada hit!“
“Kakav Gering, on ne postoji! Nosi to na smeće!“
“Ha .. mislim .. da bi tu .. inspekcija ..“, zadnju reč Alim promrmlja sebi u bradu pa otvori Geringa negde na sredini.
Oči su mu se ukresile, lice odužilo. Brzo je zatvorio knjigu pa odjurio prema spremištu. Sanja je potrčala za njim, ali on je jurio sve brže dugačkim hodnikom, grabio je svojim mladalačkim korakom po podlozi od modrog linoleuma.
„Stani!“, vikala je Sanja, „Šta ima u knjizi!“
Na domak skladišta iznenada je skrenuo desno i ušao u muški klozet. Nije se odvažila krenuti za njim. Zadihala se, naslonila na memljiv zid.
„Čekaću ovde“, promrsila je kroz uspaničene izdisaje, „Čekaću ako treba do .. .. ..“
- - - - - - - - - -
Priča br. 3
K N J I G A
Pišem ovu knjigu otkad znam za sebe, rvem se sa njom u kaljugama beznačajnih i nepotrebnih znanja, vučemo se iz krajnosti u krajnost, dva zadrta jarca na različitim krajevima prenapregnutog kanapa, kamenje u džaku smo jedna drugoj, mučan teret što želi da tone do dna, jedra vetrovitih brodova što se međusobno zabacuju sa jednog neba na sledeće, više, lepše, šireg pogleda i daljeg vidika, snažne i pouzdane ruke da uhvate padajućeg u povratku na zemlju.
Odavno sam odustala od ideje da sam ja pisac, a ona da je napisana. Nešto slično može pomisliti samo budala i na takve ne želimo da trošimo vreme ni ona ni ja. Šta sam ja njoj, a šta ona meni, pitanja su koja vise u vazduhu i koja zajedno jurimo zamahujući ogromnim mrežama ispletenim od pažnje, gađamo ih novoispiljenim neukroćenim mislima, postavljamo zamke u viđenoj budućnosti vešto maskirane buketima sakupljene fantazije.
Ne daju se uloviti, đavo da ih nosi! Sve zamisli proziru kao od šale i lepršaju dalje nošeni dobroćudnim podsmehom prema našim bezmalo ingenioznim, pa opet, detinje smešnim neuspelim pokušajima.
Decenije su same sebe ispisale dok se nismo pokorile sudbini i zaustavile tamo gde smo se zadesile u tom trenutku. Ona je prosula mastilo po svojim stranama i zgrušala ih u korenje što dalekometno seže kroz korice, kroz tomove prethodnika, fosilne ostatke pergamenata, naftne lokve istrulelih glinenih tablica i izlizanih prvih reči urezanih u kamenu. Ja sam za nju postala stablo, provodnik slika i zvukova, željno iščekujući nenaslućene izraštaje što očvrsnu u grane i dozvoljava cvetanje, listanje i gubitak sočnosti zarad otelotvorene melodije u njenim plodovima.
Odgovori sada zuje u rojevima, grizu nas i čupaju za uši, uvlače se u čarape, golicaju i grebu. Mali dosadni insekti koji odbijaju da shvate da drvo nema uši, a i kada bi imalo ne bi ga zanimalo da čuje bilo šta što može da se izgovori.
Knjiga zna, a ja ne znam i to nam je obema sasvim dovoljno. Uostalom, ona je sve nas izmislila, a onda i čitanje i pisanje tek da imamo čime da se igramo…
- - - - - - - - - -
Priča br. 4
THE BOOK OF ...
Push! - začuo se metalni glas iz zvučnika. - Push it hard! - ponovio je nakon tačno 3 sekunda i 10 stotinki razmaka. Trudnica se još jednom napreže poslednjim ostacima snage... i...
... rodio se On. Internet svetac. Čim je došao na svet oko njega je zableštalo stotine led dioda a neke od njih počeše veselo da blinkaju prepoznatljivim algoritmima dok su se serveri radovali neverovatnim upisima. Centralna upravljačka jedinica je pustila podrutinu čišćenja cash-a sa servera. Ipak je ovo praznik. Upisan crvenim bajtom. Dete je dobilo automatski statičku IP adresu. Odrađena su sva dinamička rutiranja. U ovom postapokaliptičnom društvu fiksna IP adresa je bila prava privilegija. Ali tako je govorilo vrhovno proročanstvo. 5 milioniti user je morao imati sve Administratorske privilegije. Potom je upravljačka jedinica pokrenula deinstalaciju porodiljskih procedura i proglasila današnji dan za proceduru upgrade-a na novo grafičko okruženje. Na kraju krajeva tako je proročanstvo i govorilo u svom svetom pismu. The Book of Cisco Networks.
(End of line)
Stiglo je ... više priča.
Postavljanje će potrajati, pa budite strpljivi.
- - - - - - - - - -
Priča br.1
P R O F E S O R
Vozio sam bicikl po stazi uz šetalište, onako rekreativno i više da ga isprobam i bio veoma zadovoljan brzinom i lakoćom vožnje i kad sam zastao da gledam džukce kako se vitlaju po parkiću, puštene s povodaca, pogled mi zape za bedem na kom su bile izložene desetine knjiga...A nigde nikog da ih čuva...
Gurnuo sam bicikl prema knjigama i počeo da ih razgledam...Nisu bile baš u dobrom stanju, ali je to knjigama, izgleda, kompliment, šta li...Većinu sam pročitao, sem onih partizanskih, nekih memoara i govora Titovih...Menjao sam kanal (a bilo ih ukupno četiri!) i kad je držao govor, jer sam znao skoro napamet šta će senilni predsednik izgovarati redom...
Stvarno, vlasnika knjiga nigde!
Može ko hoće da lapi knjigu i da zbriše!
E neće!
Naslonio sam bicikl na bedem i sam seo pored knjiga .
Poneko se zaustavljao i pitao za cenu knjige,a ja izmišljao cene...I naravno,pričao kakva je knjiga,o čemu je itd...
Prodao sam četiri komada za par sati.
Počelo se smrkavati kad se pojavio vlasnik tih knjiga.
Nisam verovao svojim očima:nastavnik srpskog mog starijeg sina!
- Profesore, ove knjige vaše?
- Da...Morao sam unuka u bolnicu da vozim,napad slepog creva dobio i nisam imao vremena ni da pokupim knjige...Mi se znamo?
- Sin moj je bio vaš učenik, no nije važno, ja vas znam...Evo sam vam prodao četiri knjige...Nego,šta je sa školom?
- Prodali četiri? Ja četiri ako prodam za nedelju dana...Kako ste to uspeli?
Prečuo je pitanje o školi...
- Jednostavno, pričam radoznalima o knjigama koje gledaju...
- Vi ste sve te knjige pročitali?
- Ne sve...
Posle sam saznao, a raspitao sam se, priznajem, da je dobio otkaz jer je upao u neku aferu...
Kad bi se životi koji pišu romane mogli izložiti tako po bedemu šetališta...Sigurno ih niko ne bi čuvao jer ko će te starudije od romana...
- - - - - - - - - -
Priča br.2
K N J I G E
„Evo ga!“, promucao je Alim gromoglasnim šaptom.
„U redu je“, odgovorila mu je Sanja, „Ja ću ga sad ispitati, a ti nam skokni po kafu.“
„Zašto .. opet ja? Pa .. već sam .. godinu dana .. u biblioteci!“
„Ne budali, nego kreni. I ne zaboravi na kusur!“
Alim je nevoljno krenuo, a Sanja je stala za pult. Stariji gospodin, sav u belom, s belim panama šeširom na glavi i lica urešena belom bradicom krenuo je prema njoj. Na njega ju je upozorio Alim. Prošli put kad je vraćao knjige, saopštio je Alim, prilično je muljao kad je trebalo analizirati stil u „Mirisi, zlato i tamjan“, a ni zaplet „Rečnika latinizama“ nije mu bio najjasniji.
„Pa dobro Alime“, pitala ga je Sanja tada, „Znaš li ti nešto o stilu Zaharija Orfelina?“
„Ne znam, ali .. nije .. u tome .. stvar. Nisam ja .. posudio .. tu knjigu! I molim .. da se .. to ispita .. jer .. Ministarstvo .. neće biti .. zadovoljno .. ako se .. pročuje.“
Mali pakšu! Tek je došao, a već preti inspekcijom. Slaću ga po kafu do penzije, i duže!, mrštila se Sanja.
Bilo kako bilo, moram ispitati ovog starčića, pomislila je, jer kad ovi iz Ministarstva dođu ne obaziru se ni na šta, samo lome...
A starac joj je isprva bio simpatičan. Kao da je ispao iz nekog drugog doba; podsećao je na likove kolonijalnih priča Viliema Somerseta, Josefa Konrada ili pak na jedno od lica iz romana Agate Kristi unapred osumnjičenih za misteriozni zločin koji se tek trebao dogoditi.
„Da vidimo šta imate za vratiti“, rekla je i uzela tri knjige iz starčevih čvornatih, drhtavih i hrbatoznih ruku.
Jedan naslov bio joj je poznat: „Pisma Mileni“ Franca Kafke, ali primerak kao da nije bio iz ove biblioteke. Za ostala dva naslova, nikad čula: „Petsto dva dana“ u izdanju Matice srpske. Ime pisca nije bilo istaknuto na koricama. Treći naslov je glasio: „Kako je bila crvena tvoja dolina“ Hermana Geringa... Hermana Geringa!? O čemu mi govorimo? Sigurna sam da Gering - ako je to taj Gering, a drugog Geringa nema, ne može ga biti - nikada nije ništa napisao, a kamoli ovakav sumnjiv, parodičan naslov. Niti te dve začudne knjige, kao ni Kafka, nisu imale oznaku naše biblioteke - ni pečat, ni bar kod, ni čip.
Pogledala je starca. Inače bledo lice posve mu se zarumenilo; bore su se isticale poput bledih, samrtnih kanjona. Niz isto to lice, istim tim kanjonima, curio je hladan znoj. Znala je da je hladan jer je već osećala jezu od celog tog prizora.
„Ovo nije iz naše biblioteke“, reče Sanja, „Odakle Vam?“
Starac nije rekao ništa. Odjednom je izgubio na gibljivosti; ukočio se pred njenim očima, a onda stao sitno drhtati. Iz svakog mu je oka potekla po jedna viskozna suza mutno ljubičaste boje. Zaprepašteno ga je gledala, a on se, poput robota, okrenuo na peti i sitnim, vrlo sitnim koracima izjurio iz biblioteke.
„Jeste li videli ovo?“, pitala je jedinog prisutnog korisnika, koji je upravo otpočeo sa svojim ritualom čitanja dnevnih novina.
„Video - ništa. Nego, ovo vreme me ubija...“
Krenula je za njim van, ne bi li još jednom videla tog nestvarnog starca. No tada je ušao Alim noseći dve kafe na malom poslužavniku. Zbunjeno je pogledao, a zatim mu je poslužavnik pao na pod, kafa se razlila, šolje polupale.
„Idiote!“, uzrujano se obrecnula, „Brzo to pokupi! I od svojih ćeš para platiti štetu.“
No, u trenu se predomislila.
„Nemoj, ja ću. Ti idi po novu kafu. Ili još bolje: odnesi ove tri knjige u otpis...“
Sa strepnjom je uzela tri knjige sa pulta i pružila ih Alimu.
„Zar i .. Kafku? Pa .. Pisma Mileni .. nemamo. A .. ni ovog .. Geringa .. pa to je .. sada hit!“
“Kakav Gering, on ne postoji! Nosi to na smeće!“
“Ha .. mislim .. da bi tu .. inspekcija ..“, zadnju reč Alim promrmlja sebi u bradu pa otvori Geringa negde na sredini.
Oči su mu se ukresile, lice odužilo. Brzo je zatvorio knjigu pa odjurio prema spremištu. Sanja je potrčala za njim, ali on je jurio sve brže dugačkim hodnikom, grabio je svojim mladalačkim korakom po podlozi od modrog linoleuma.
„Stani!“, vikala je Sanja, „Šta ima u knjizi!“
Na domak skladišta iznenada je skrenuo desno i ušao u muški klozet. Nije se odvažila krenuti za njim. Zadihala se, naslonila na memljiv zid.
„Čekaću ovde“, promrsila je kroz uspaničene izdisaje, „Čekaću ako treba do .. .. ..“
- - - - - - - - - -
Priča br. 3
K N J I G A
Pišem ovu knjigu otkad znam za sebe, rvem se sa njom u kaljugama beznačajnih i nepotrebnih znanja, vučemo se iz krajnosti u krajnost, dva zadrta jarca na različitim krajevima prenapregnutog kanapa, kamenje u džaku smo jedna drugoj, mučan teret što želi da tone do dna, jedra vetrovitih brodova što se međusobno zabacuju sa jednog neba na sledeće, više, lepše, šireg pogleda i daljeg vidika, snažne i pouzdane ruke da uhvate padajućeg u povratku na zemlju.
Odavno sam odustala od ideje da sam ja pisac, a ona da je napisana. Nešto slično može pomisliti samo budala i na takve ne želimo da trošimo vreme ni ona ni ja. Šta sam ja njoj, a šta ona meni, pitanja su koja vise u vazduhu i koja zajedno jurimo zamahujući ogromnim mrežama ispletenim od pažnje, gađamo ih novoispiljenim neukroćenim mislima, postavljamo zamke u viđenoj budućnosti vešto maskirane buketima sakupljene fantazije.
Ne daju se uloviti, đavo da ih nosi! Sve zamisli proziru kao od šale i lepršaju dalje nošeni dobroćudnim podsmehom prema našim bezmalo ingenioznim, pa opet, detinje smešnim neuspelim pokušajima.
Decenije su same sebe ispisale dok se nismo pokorile sudbini i zaustavile tamo gde smo se zadesile u tom trenutku. Ona je prosula mastilo po svojim stranama i zgrušala ih u korenje što dalekometno seže kroz korice, kroz tomove prethodnika, fosilne ostatke pergamenata, naftne lokve istrulelih glinenih tablica i izlizanih prvih reči urezanih u kamenu. Ja sam za nju postala stablo, provodnik slika i zvukova, željno iščekujući nenaslućene izraštaje što očvrsnu u grane i dozvoljava cvetanje, listanje i gubitak sočnosti zarad otelotvorene melodije u njenim plodovima.
Odgovori sada zuje u rojevima, grizu nas i čupaju za uši, uvlače se u čarape, golicaju i grebu. Mali dosadni insekti koji odbijaju da shvate da drvo nema uši, a i kada bi imalo ne bi ga zanimalo da čuje bilo šta što može da se izgovori.
Knjiga zna, a ja ne znam i to nam je obema sasvim dovoljno. Uostalom, ona je sve nas izmislila, a onda i čitanje i pisanje tek da imamo čime da se igramo…
- - - - - - - - - -
Priča br. 4
THE BOOK OF ...
Push! - začuo se metalni glas iz zvučnika. - Push it hard! - ponovio je nakon tačno 3 sekunda i 10 stotinki razmaka. Trudnica se još jednom napreže poslednjim ostacima snage... i...
... rodio se On. Internet svetac. Čim je došao na svet oko njega je zableštalo stotine led dioda a neke od njih počeše veselo da blinkaju prepoznatljivim algoritmima dok su se serveri radovali neverovatnim upisima. Centralna upravljačka jedinica je pustila podrutinu čišćenja cash-a sa servera. Ipak je ovo praznik. Upisan crvenim bajtom. Dete je dobilo automatski statičku IP adresu. Odrađena su sva dinamička rutiranja. U ovom postapokaliptičnom društvu fiksna IP adresa je bila prava privilegija. Ali tako je govorilo vrhovno proročanstvo. 5 milioniti user je morao imati sve Administratorske privilegije. Potom je upravljačka jedinica pokrenula deinstalaciju porodiljskih procedura i proglasila današnji dan za proceduru upgrade-a na novo grafičko okruženje. Na kraju krajeva tako je proročanstvo i govorilo u svom svetom pismu. The Book of Cisco Networks.
(End of line)
svima 
)
