Kraljevski put

Da podignem temu na prvu stranu, a kasnije ću nešto i dopisati...

Posle citanja ove teme lako citam Uspenskog. Hvala.

hakim bej:

Posle citanja ove teme lako citam Uspenskog. Hvala.

Kliknite za proširenje...

Lepo je videti da je ovo moje pisanje nekome koristilo, ali iskoristiću ovu temu da se osvrnem na jednu drugu temu na filozofiji (Moralna ispravnost oružane revolucije) iz ugla 4. puta.
Poznato je da su i Uspenski i Gurđijev živili u jednom turbulentnom vremenu dva velika svetska rata, pa je i njihovo iskustvo tih događaja veoma interesantno.
Rat ili bilo koji vid oružane revolucije su događaji koji uvlači ljude u svoj vrtlog hteli oni to ili ne. Ljudi, međutim, zamišljaju da su slobodni. Ceo čovekov život je zasnovan na ideji da on ima slobodu izbora. Kad bi čovek mogao da vidi jasno da je mehaničan, tj. da nije slobodan, ne bi mogao to da podnese. Neophodno je razumeti da je čovečanstvo na zemlji podvrgnuto Generalnom zakonu, odnosno, pod 48 zakona, i da je svaki čovek zapravo pod 96 nivoa zakona. To je na prvi pogled teško da se vidi sem ako se setite Zraka Stvaranja (nastajanja) i shvatite iz njega da je deo pod kontrolom više zakona, nego celina.

U ovom sistemu rada, među mnogim izrekama koje imaju veoma duboko značenje - naime, treba dugo vremena da se shvate - ima jedna izreka: “nivo čovekovog bića privlači njegov život”. Ova izreka važi za čovečanstvo uopšte tj., opšti nivo čovečanstva, u odnosu na biće tog čovečanstva, privlači oblik života koji mu se dešava. Beskorisno je misliti da su ratovi, užasi i revolucije, itd. izuzeci. Greška je u nivou bića ljudi. Ali niko nije voljan da razume to i kad god se dogodi rat, ljudi misle da je to nešto iznimno, čak govore o budućnosti u kojoj neće biti ratova, čim se tekući rat završi. Istorija se ponavlja zato što čovek ostaje na istom nivou bića - naime, on je taj koji ponovo i iznova privlači iste okolnosti, oseća iste stvari , kaže iste stvari, nada se istim stvarima i veruje u iste stvari. A ustvari, ništa se zapravo ne menja. Svi tekstovi koji su napisani o predhodnom ratu su baš isti kao i tekstovi koji će biti napisani u nekom narednom ratu i tako će to zauvek biti. Ali ono što nas ovde još više interesuje je da ta ista ideja važi za nas, za svakog pojedinca ponaosob. Dok god nema promene na nivou bića, lična istorija čoveka ostaće ista. Sve se neprekidno ponavlja u njegovom životu: govori iste stvari, radi iste stvari, žali za istim stvarima, čini iste stvari. I sve to pripada toj veoma dubokoj ideji da nivo njegovog bića privlači njegov zivot.

Ali činjenica da je čovek na zemlji pod kontrolom više zakona može biti u načelu shvaćena. Ti zakoni ili uticaji, neki neprijatni neki prijatni, ili koji se ukrštaju i formiraju različite kombinacije, uzrokuju događaje koji sačinjavaju dramu ljudske egzistencije na površini zemlje. Pre nego što se neki događaj desi, sasvim je lako zamisliti da je čovek slobodan od njega. Ali kad se događaj desi stvar je drukčija. To je kao da nas privlači, da uvuče što je moguće više u svoju zonu, i da se njima hrani. Ljudi zaborave šta su mislili. Događaj ih privlači u svoju sferu uticaja. Putem odbojnika i samoopravdavanja, oni ulaze u događaj i podležu pod njegovu snagu. Čovek može da odluči da nikad više neće učestvovati u nikakvom ratu. Siguran je da neće. Ali kad doboši počnu da udaraju, kad užas i ludilo rata počnu i on ih vidi ili čita o njima, on zaboravlja svoje ranije odluke. I to je isto ne samo sa događajima na skali rata, nego i o događajima na skali dnevnog života. Postoje, na primer, kolektivni događaji, tj. događaji koji impliciraju nacije, ili jednu naciju, kao što su ratovi i revolucije. A na drugom kraju skale su su mali ciklusi događaja koji formiraju privatni život običnog čoveka koji se okreću kao mali točkovi, ponavljajući se neprekidno, na isti način, manje-više, dok god čovek ne počne da se bori sa samim sobom i da se menja. I iako niko u stvari nije zadovoljan svojim životom, on ne vidi da je njegov sopstveni nivo bića taj koji privlači njegov određeni način života, odnosno, taj ponavljajući ciklus malih događaja. Kolektivni događaji, naime, događaji koji uvlače millione ljudi, su kao veliki točkovi. Ali čovekov život je kao mali točak koji se negde okreće, u velikoj mašini većih i manjih točkova. I svi ti točkovi, mali i veliki, formiraju život, koji sve nas vozi.

Ovaj Rad govori često o neophodnosti da se izolujemo od kolektivnih događaja. Sa njima smo povezani stavovima i nevidljivim nitima. Neophodno je izolovati se od kolektivnih događaja da bi se izmenio stav u sebi. Uspostavljanjem pravog stava prema Radu, mehanički formirani stavovi se mogu videti i menjati, ili se menjaju sami od sebe. Čovek može samo da posmatra određeni deo sebe putem nekog drugog dela. Sam deo ne može sebe da posmatra. Da bi se posmatrao čovek mora da stoji odvojen od onog šta posmatra. Ceo sistem Rada i sve njegove ideje, koje pripadaju drevnom učenju o čoveku, njegovom mogućem razvoju i unutrašnjoj slobodi, daje potpunu mogućnost samoposmatranja, tj. čovek posmatra sebe iz učenja, ideja i znanja Rada. Čovek u životu to ne može da uradi, jer je on formiran od života i stoga može samo da posmatra sebe sa gledišta koja pripadaju životu.

Gurđijev je govorio kako je rat uzrokovan vanzemaljskim, odnosno, planetarnim uticajem na Zemlju. Ali je dodao da ti uticaji kreiraju rat nad usnulim čovečanstvom. Zbog toga što je čovek tako duboko u snu, ti uticaji deluju na njega na poseban način. Da je budan, oni bi delovali na njega drugačije. Najveća greška i najveća nepravda, koju činimo u odnosu jedan prema drugome, je što zamišljamo da je svako svestan. Ustvari sve se događa u svetu usnulih ljudi. Sve što se događa, događa se na jedan jedini način na koji može da se dogodi. Milioni se ubijaju međusobno, pate neopisivu bedu, itd. zato što su bespomoćni, i to sve ne vodi nigde, i ne može nigde da vodi. Pravac koji vodi negde je buđenje iz sna. U svakom malom delu vremena, neki ljudi su spremni da se probude. Ako to ne pokušaju, oni blokiraju put drugima. To izgleda kao merdevine i na svakoj prečki stoje ljudi. Ako se oni koji su iznad ne kreću na gore, oni ispod njih ne mogu da se pomere. Buđenje je individualni zadatak za svakoga. Ali samo nekolicina može da se probudi u nekom određenom momentu ili mogu da pronađu mogućnost koje im je ponuđena. Ako oni počinju da se bude efekat se širi i drugi počinju da razumeju šta Rad i buđenje znače.

Planetarni uticaji su jedna stvar - ni dobra ni loša. Čovekovo unutrašnje stanje je ono koje ih prevodi u dobro ili loše. Čovek mora da prevaziđe nasilje u samom sebi. To je veoma velika stvar i čovek, pre svega, mora proučavati identifikaciju u sebi do samih njenih korena pre nego što razume šta prevazilaženje nasilja u njemu znači. Rat postoji zato što je čovek zasnovan na nasilju. Ako on prima uticaje, a ne zna kako da ih koristi i ne razume ih zbog svog manjkavog i nerazvijenog prijemnog aparata, ne može da se suoči sa njima, oni tada prelaze u iritaciju, ljutnju ili nasilje. Čovek je kao loš predajnik. On je zao zato što loše provodi. Kad čovek počne da se bavi malim ciklusom događaja koji se ponavljaju u njegovom ličnom životu mnogo svesnije i ne identifikuje sa sa nekima od njih, on počinje da biva u stanju da transformiše svoj život u malim razmerama. On prenosi malo bolje i počinje da biva malo više slobodan od mašinerije života, od okrečućih točkova koji ga okružuju. Kad bi svako to radio planeterni uticaji koji deluju na čoveka ne bi tako brzo i lako dovodili čovečanstvo do rata. Ljudi bi onda mogli da odole ratu.
Praktikovati neidentifikovanje može nekud da vodi: služiti prirodi (životu) ne vodi nigde. Nema spoljnih nagrada za neidentifikovanje. Sve što čovek radi u odnosu na Rad na sebi nema odnosa prema nagradama spoljnog života. Samo vi znate šta vi radite u tom smislu.
Gurđijev je govorio kako su ratovi i oružani sukobi ustvari najpogodnije vreme da se čovek reši odbojnika, probudi svoju savest i podigne svoje biće na jedan viši nivo. Potrebno je samo odvojiti se od kolektivnog događaja i neidentifikovati se sa životom.

Jedna od prisutnih osoba je želela da sazna kako čarobnjaci gledaju na pitanje rata.
Izgledalo je kao da je Karlos u neprilici.
“Šta bi želeli da kažem?” upitao je. “Da su oni pacifisti?” Pa, nisu! Naša sudbina kao običnih ljudi ih uopšte ne zanima! Trebalo bi da to shvatitie jednom za svagda! Ratnik je stvoren za borbu. Kada je u ratu on se oseća ugodno.”
Sudeći prema njegovoj reakciji, izgledalo je da je to pitanje dodirnulo osetljivo mesto. Objasnio je da za razliku od ništavnih ratova koje mi kao ljudska bića stalno vodimo zbog socijalnih, religijskih ili ekonomskih razloga, rat čarobnjaka nije usmeren protiv drugih ljudi, već protiv njihovih sopstvenih slabosti. Prema tome, njihov mir nije mirenje sa situacijom na šta je savremeni čovek ograničen; pre će biti da je on neosporno stanje unutrašnje tišine i discipline.

Armando Tores, Susreti sa Nagualom

„Pre svega, moramo da pokušamo da razumemo, da osetimo pravu prirodu rada koji se traži od nas.
Da li je to borba za ili protiv? U svakom slučaju, nikad nije stvar u tome da se čini nešto, već da
počnemo da slušamo sebe. Svakakve stvari se izgovaraju u nama. Uvek smo puni glasova, ćaskanja,
emocionalnih reakcija. Mi beskrajno odobravamo – ne odobravamo. Ko je tu da zna sve ovo?
Možemo li da uopšte znamo šta nas drži u ovom stanju rasutosti, u stanju slepila?
Naša energija je neprekidno projektovana spolja; nije sadržana u nama. Danas, naučnici čine
značajan napor da istraže spoljašnji kosmos. Ali, za istraživanje unutrašnjeg sveta, mnogo bližeg,
zainteresovan je samo sićušan deo u nama.

Mi smo pasivna realnost u vlasti sna. Kad prihvatimo ovakvo viđenje nas, ova kap istine donosi sa
sobom nepoznatu, novu energiju i pomaže nam da obnovimo naše napore da budemo iskreni.
Takvi napori su veličanstveni koliko i naša potreba da znamo sebe. U dužem periodu naš napor
da slušamo, da se otvorimo, ostaje oskudan; osećamo se bespomoćno. Ali, prepoznavanjem
ovakve situacije, naša pažnja počinje da se oslobađa. Prvo naučimo da zatražimo od nje da ostane
u kontaktu sa našim telima. Svakog trenutka ovaj doživljaj je izazov, ali nas, ukoliko ovo preduzmemo,
vodi ka drugačijem kvalitetu misli. Ovaj strpljiv pristup uvek počinje od trenutka buđenja u kom se
vrata ka našoj osećajnosti odškrinu. Tad možemo da izbegnemo, na par trenutaka, stanje hipnoze
u kojem se naši životi uobičajeno odvijaju. Doživljaj JA, OVDE, SAD, odjednom postaje živopisan.
Ovaj utisak ne traje zato što naš mehanički život ponovo nadvlada. Ipak, malo po malo naša
pažnja postaje dostupnija i pronalazimo novo značenje u naporima unutrašnjeg rada.

Ako je istina da „nešto“ u nama beži od toga što je od nas istinski traženo, nije netačno ni da „neko“
u nama voli iskrene i čestite napore ka izvornom znanju sebe. Vremenom se u nama probudi čak
i osećanje molitve, da nam može ponovo biti dodeljen ovaj hleb života - Biblijska poslovica: „Svom
brižljivošću čuvaj srce svoje, jer iz njega izvire život“ (Priče Solomonove 4:23).

Kad prihvatimo utisak našeg insistiranja na tome da ostanemo u toku inercije, a istovremeno takođe
prepoznamo mogućnost otvaranja ka novim unutrašnjim odnosima, pojačano doživljavamo potrebu
za svesnim radom na našem biću. U određenim trenucima razumemo da je sav istinski napor
kosmička borba u prirodi. Naša potraga se strogo oslanja na razumevanje određene vrste napora
koji nas integriše dublje u pokret života. Gospodin Gurđijev je rekao: „U dubinama vašeg organskog
života stvari moraju da se promene, moraju da se prilagode drugačijem odnosu.“

Henriette Lannes – This Fundamental Quest, The Journey of a pupil of G. I. Gurdjieff

Danas sam igrala ovo (prvi minut).
Naravno, tako je izgledalo samo u mojoj glavi, a u praksi je bilo smotano.

Ali bravo za ja.

Bravo, za tebe...mali savet: u početku nastoj da ti pažnja bude u potpunosti u mehaničkom centru. Učiš pokrete i pamtiš mehaniku kretanja.

Kasnije, kada naučiš mehaniku kretanja počinješ da pamtiš muziku i da je usklađuješ sa pokretima. Tada ćeš pažnju prebaciti na emocionalni centar.

Pokreti su i namenjeni da odvoje aktivnosti centara. Svaki centar mora da radi svoj posao.
Pokreti se uče upornim ponavljanjem, dok ne postanu potpuno upamćeni. Ukoliko u njih, dok učiš, uključiš emocije i počneš se nervirati ako napraviš pogrešan pokret, teda će se drugi centar pokušati umešati u rad mehaničkog centra i greške će biti teže otkloniti. Dakle, u početku svu pažnju prebaci na mehanički centar, sve dok telo ne upamti pokrete.
Nadam se da će ti i učitelj plesa to objasniti.

Hvala

Mhm.. Kao u či gongu. Prvo sam mislila da nikada neću naučiti tu gomilu smešnih pokreta.
Koja vežba za kojom ide, kada je udah a kada izdah. A sada telo sve to samo radi, pa
mogu to da pretvorim u meditaciju u pokretu.

Jeste tako nekako učiteljica objasnila, ali je rekla i da je bitan i taj prvi susret sa pokretom,
zato što je nov. Da probamo, koliko god možemo da budemo prisutni.
Al sve što sam ja primetila to je da drugi pamte pokrete brže od mene i da sam
načisto gluva za muziku.

Ali i to je dobro primetiti. Kakav tiranin u glavi. Dok sam sva zlatna i svima se smeškam
u glavi mi je da je neko previsok, prenizak, debeo, žgoljav, smotan, pravi se važan,
šta je to pobogu obukla.. procene, procene, procene...

Koko

Postoji emocija. Uvek samo jedna emocija. Možemo je zvati neuslovljena ljubav,
pokretačka sila, životna energija. Ni jedna druga emocija ne postoji realno, već
je to ta ista emocija reflektovana kroz definicije i uverenja. Navike u mišljenju.
Obojena drugačije i onda je doživljavamo kao strah, ljtnju, bes, stid ili kako god.

Jer, kad god ''isključimo'' ono što boji, ostane samo ta jedna emocija. Budući
da je oduvek i zauvek, ona nema gde ni da ode. Uvek je tu.

Nisam siguran da je to emocija.
Stanje možda.
Nisam primetio da Buda npr. pominje ljubav.
Istina, sloboda, sreća, mir da.

PUT I CILJ

Ostvari stanje krajnje praznine,
ostvari stanje potpunog mira,
stanje iz kojeg se sve stvari oblikuju,
stanje u koje se sve stvari vraćaju.
One rastu i napreduju u svijetu,
a zatim se vraćaju praizvoru.

Povratak i praizvor znači mir,
znači vratiti se svojoj vječnoj sudbini.
Preuzeti svoju vječnu sudbinu znači prosvjetljenje.
Tko ne zna svoju vječnu sudbinu boravi u mraku.
Prosvjetljenje znači razumijevanje,
razumjevanje znači velikodušnost,
velikodušnost znači sveprisutnost,
sveprisutnost znači živjeti u skladu s prirodom.
Biti u skladu s prirodom znači biti u skladu s Taom.
Biti u skladu s Taom znači besmrtnost.
Za takvog nema više patnje.

Lao Ce

ima i ovo

Jedi Code:


There is no emotion, there is peace.
There is no ignorance, there is knowledge.
There is no passion, there is serenity.
There is no chaos, there is harmony.
There is no death, there is the Force.


Code of the Sith:


Peace is a lie. There is only Passion.
Through Passion I gain Strength.
Through Strength I gain Power.
Through Power I gain Victory.
Through Victory my chains are Broken.
The Force shall free me.

Nije mi toliko bitno da je imenujem. U različitim školama su i imena različita.

Dugo mi se po glavi motalo to da li emocija stvara misao ili misao prethodi emociji.
Ne mogu da kažem da strah ne postoji. Sva bića mogu da osete strah. Ali strah
ima uzrok, traje neko vreme i prođe. Njemu prethodi misao. Odakle dolazi ljutnja?
Sa razlogom. I sve druge emocije dolaze sa razlogom.
Šta je to što automatski ispaljuje te razloge? Zašto ne reagujemo svi isto?
Znači relativno je. Dolazi iz ličnosti.

A ispod svega toga je uvek samo jedna emocija.

svesnaglista:

Nije mi toliko bitno da je imenujem. U različitim školama su i imena različita.

Dugo mi se po glavi motalo to da li emocija stvara misao ili misao prethodi emociji.
Ne mogu da kažem da strah ne postoji. Sva bića mogu da osete strah. Ali strah
ima uzrok, traje neko vreme i prođe. Njemu prethodi misao. Odakle dolazi ljutnja?
Sa razlogom. I sve druge emocije dolaze sa razlogom.
Šta je to što automatski ispaljuje te razloge? Zašto ne reagujemo svi isto?
Znači relativno je. Dolazi iz ličnosti.

A ispod svega toga je uvek samo jedna emocija.

Kliknite za proširenje...

Emocija je brža od misli i ako si nesvestan utiska koji je pao na emocionalni centar, emocija direktno pada na misli i kreira stanje u nama. To stanje može biti pozitivno ili negativno, zavisi na koji deo emocionalnog centra je utisak pao.

Ali ako si svestan utiska, onda mislima možeš da utičeš da se emocionalno stanje kontroliše.
Jer mi možemo kontrolisati misli, ali zbog svoje brzine ne možemo emocije. Onda koristimo misli da bi kontrolisali emocije.
Seti se priče o pripitomljavanju divljeg slona u Indiji...

Dakle, ako si nesvestan sebe, emocije utiču na misli, a ako si svestan sebe misli utiču na emocije.

A što se ljubavi tiče, od stepena razvoja suštine našeg bića zavisi i mogućnost potpunog davanja sebe, jer ljubav je potpuno davanje sebe. Znači, od nivoa svesnosti kojom utičeš na suštinu, zavisi i nivo ljubavi koju možeš da ponudiš, jer ljubav dolazi iz višeg emocionalnog centra...a pošto smo mi usnuli pod uticajima života na našu ličnost, ljubav koju koristimo u ponudi je sve samo ne i ono što ljubav uistinu jeste. Kao i ličnost i ta ljubav je lažna.

Da li mi ovde pricamo o onima iz "art of living"

njuskalo725:

Da li mi ovde pricamo o onima iz "art of living"

Kliknite za proširenje...

Mislim da ne, ovo je valjda gnostičko hrišćanstvo.

Ako grešim neka me neko slobodno ispravi.

wirdz:

Mislim da ne, ovo je valjda gnostičko hrišćanstvo.

Ako grešim neka me neko slobodno ispravi.

Kliknite za proširenje...

Zapravo, Gurđijev je u svom istraživanju naleteo kod nekog pravoslavnog monaha na mapu prepustinjskog Egipta i na toj mapi je bio karakterističan jedan simbol koji je odlučio da uprati. To je bio eneagram, neobičan simbol koji ga je odveo do tajanstvenog ezoterijskog učenja iz tog perioda.
Taj simbol izgleda ovako:



Taj simbol u sebi sadrži i zakon trojke i zakon sedmice, odnosno zakon oktave, što je baza za izučavanje ovog učenja.

„Nešto nas uvek izigra, ili dozvolimo da budemo izigrani. Još gore, ja mislim da
sam ja neko. Ali, u realnosti, ko sam ja? Šta je ovo „ja“? Šta znači „biti“? Naša
pažnja mora naučiti da se koncentriše oko ovih pitanja. Ukoliko ne postoji
samoispitivanje, male su šanse da doživim potrebu za Radom. Iznad svega,
iskrena zainteresovanost unutar nas mora biti percipirana i uzeta u obzir.
Većinu vremena mi ne znamo ni ko smo ni šta smo. Zato se okrećemo gatarama
i ekspertima za čitanje dlanova. Prava pitanja mogu da se postave samo u
pozitivnoj atmosferi, uz minimum reči, bez komplikacija. Kakav jesam, pravo „ja“
ne postoji.

Ukoliko ovo osećam, kako da ne zaboravim taj utisak? Kako da naučim da se
čuvam uzurpatora koji živi u meni, koji preuzme moj život i živi na mom mestu?

Svako od nas će dati drugačije značenje rači „Rad“. U tome što nazivamo našim
životima, mi doživljavamo mnoštvo teškoća vezanih za veće i manje radosti i
žalosti. Ni u jednom trenutku ne razumemo stvarno šta se dešava sa nama.
Povremeno smo osetljivi na brojne kontradiktornosti koje postoje unutar i izvan
nas. Kada smo u kontaktu sa ovakvim stanjem stvari, koliko god relativno to bilo,
to je početak Rada.

Celokupan deo nas nema želju da bude u ovoj situaciji. Ipak smo pozvani iznutra
da se otvorimo ka tome, da uđemo u Rad. Što više shvatamo ovo, to bolje za nas.
Moramo neprestano da se vraćamo našoj potrebi da poznajemo sebe i da ne
dozvolimo da se sve raspadne kroz „je neću...ja ne mogu“. Moramo da naučimo
da gledamo kroz sve ove nameštaljke. Možemo videti da sanjarenje stvara sve
veće sanjarenje i da masa snova unutar nas i u našem stanju negativnosti može
da naraste iz dana u dan.

Kada radimo, percipiramo važnost i mesto Rada unutar nas. Povećavajući se,
ovo predstavlja mogućnost sastajanja sa sobom. Otkrivamo da je ovo sastajanje
u srcu naših života dragocenije od bilo čega drugog. U trenutku ovih unutrašnjih
susreta, otkrivaju nam se nove mogućnosti inteligencije, nove istine. Ali je
neophodno biti oprezan, jer mi možemo da mehanizujemo naše unutrašnje
traganje i da nastavljamo dalje pogrešan rad. Naša pažnja je slaba i lako bude
preusmerena. I tako budemo uhvaćeni ponovo u zamke imaginacije. Moramo
se neprekidno vezivati za nešto što je stvarnije u nama.

Raditi je težnja da se stupi u kontakt sa nepoznatim što ja jesam.“

Henriette Lannes – This Fundamental Quest, The Journey of a pupil of G. I. Gurdjieff

„U meni postoji suštinska energija, koja je osnova svega što postoji. Ne osećam
je jer mi je pažnja okupirana sadržajima memorije kao što su misli, slike, želje,
razočarenja, impresije fizičkog...Ja ne znam ko sam. Čini mi se da nisam ništa.
No međutim, nešto mi daje impulsa za traganjem, da zaista slušam, i to ozbiljno.
A kada pokušam da slušam, vidim da sam uhvaćena u splet misli i emocija svih
vrsta. Ne slušam dobro. Nisam dovoljno smirena da bih čula, da bih osetila. Ono
što želim da spoznam mnogo je suptilnije. Nedostaje mi prave pažnje za tako
nešto.“

Jeanne de Salzmann – Odlomak iz „Reality of being“

Nedostaje mi prave pažnje za tako nešto.

Kliknite za proširenje...

A ta pažnja se gradi u ranoj mladosti. Ako naučiš mlad da održavaš pažnju, recimo u školi, kasnije će ti biti mnogo lakše da je koristiš u radu na sebi.
Zato savetujem sve koji se bave dečijim obrazovanjem, od roditelja do učitelja, da nauče decu kako da održavaju pažnju.

Krišnamurti je jednom prilikom objasnio kako je on to radio sa decom. Kada bi video da je neko dete nezainteresovano za nastavu, da mu pogled stalno luta kroz prozor - napolje, onda bi on prišao tom detetu da vidi šta mu to odvlači pažnju. U njegovom slučaju to dete je gledalo u drvo koje se nalazilo tik do prozora.
On mu je prišao i ukazao mu da obrati pažnju na neki detalj na tom drvetu. Pošto se život na tom drvetu stalno menja, ili sleću razne ptice, neke možda grade gnezdo, ili se mačka iz susedstva pentra ne bi li ulovila neku od tih ptica, ili je vetar otkinuo list i on pada na zemlju i sl, onda on izabere neki detalj i zajedno sa detetom usmere pažnju na taj detalj. Na taj način dete vežba kako da održi pažnju na jednom detalju iz mnoštva i kasnije će tu pažnju moći preneti na ono što se predaje, a da mu se ne naređuje da bude pažljiv, u čemu mnogi nastavnici greše jer takav pristup ne daje rezultate.

Kasnije, kada počneš da radiš na samoposmatranju, biće ti mnogo lakše da odžavaš pažnju, da je bez problema podeliš i budeš u isto vreme prisutan i unutra i vani, što je neophodno u samoposmatranju.

“Kristalizacija

Kada se takva posebna materija akumulira u dovoljnim količinama, može početi da se kristalizuje, kao što počinje so da se kristalizuje u vodi kad se doda iznad određene proporcije. Kad je veći deo fine materije akumuliran u čoveku, dolazi trenutak kad novo telo može da se oblikuje i kristalizuje u njemu: do nove oktave, više oktave. Ovo telo, često zvano astralno, može da se formira samo od ove posebne materije i ne može da nastane nesvesno. U običnim uslovima, ova materija može da se proizvede u organizmu, ali se iskoristi i izbaci.

Putevi

Izgraditi to telo unutar čoveka je cilj svih religija i svih škola, svaka religija ima svoj poseban način, ali je cilj uvek isti.
Postoji mnogo puteva za dostizanje tog cilja. Izučavao sam oko dvesta religija, ali ako bi morale biti klasifikovane, rekao bih da postoje samo četiri puta.
Kao što već znate, čovek ima mnogo specifičnih centara. Uzmimo četiri od njih: kretanje, mišljenje, osećanja i formativni aparat.
Zamislite čoveka kao stan sa četiri sobe. Prva soba je naše fizičko telo i odgovara vozilu u drugom primeru koji sam dao. Druga soba je emocionalni centar, ili konj; treća soba, intelektualni centar, ili vozač; i četvrta soba, gospodar. Svaka religija razume da je gospodar odsutan i traži ga. Ali gospodar tu može biti samo ako je stan namešten. Pre prijema posetilaca, sve sobe treba da budu nameštene.
Svako to radi na svoj način. Ako čovek nije bogat, namešta svaku sobu posebno, malo-po-malo. Da bi namestio četvrtu sobu, pojedinac prvo mora namestiti ostale tri sobe. Četiri puta se razlikuju po redosledu kojim se tri sobe nameštaju.
Prvi put počinje sa nameštanjem prve sobe itd.“

Gurđijev, „Pogledi iz stvarnog sveta“

...

da li je to zaista "cilj svih religija i svih škola"?

da li je to zaista "cilj svih religija i svih škola"?

Kliknite za proširenje...

Misli se na ezoterične škole, škole koje se bave unutrašnjom evolucijom čoveka.
To su takozvana 4 tela u čoveku, ali se u raznim religijama drugačije zovu.

Recimo, prvo telo (fizičko ili kočija) u ezoteričnom hrišćanstvu se zove grešno telo, drugo telo (emocionalno ili konj) se zove prirodno telo, treće (intelektualno ili vozač) se zove duhovno telo i četvrto (svest ili volja, gospodar) se zove sveto telo.

Na Tibetu postoje budistički hramovi koji su izgrađeni po ovom sobnom modelu koji je Gurđijev opisao, s tim što su sobe izgrađene u obliku koncentričnih krugova koji se nalaze jedan u drugom. Svaki krug je namenjen za određeni nivo svesnosti.
Posetioci koji dođu u hram imaju pristup samo u prvi krug, za ostale ni ne znaju da postoje.

82 saveta čuvenog svetskog filozofa ćerki Rejni su siguran put do sreće



Georgij Ivanovič Gurđijev je bio čuveni jermenski filozof, utemeljjivač metafizike, uticajni duhovni učitelj s početka, pa sve do polovine 20. veka. Divio mu se Henri Mur, pričalo se da je bio ruski agent na Tibetu, Staljinu kog je znao od detinjstva je rekao da nikada neće postati čovek i da mora da se menja. Za vreme Drugog svetskog rata Hitler ga je pozivao u Nemačku više puta, ali je Gurđijev to odbijao.

Iako zvanično nigde nije dokumentovano, veruje se da je Gurđijev imao sedmoro dece. Njegovi saveti ćerki Rejni, su vrlo upitni po samoj autentičnosti jer su objavljeni u knjizi "The Spiritual Journey of Alejandro Jodorowsky".

Reditelj Alehandro Jodorovski je navodno upoznao Rejnu D'Asiju, koja mu je otkrila 82 saveta koje joj je dao njen otac Gurđijev. Čak i ako nigde zvanično nije potvrđeno da je filozof zaista imao ćerku s tim imenom i da joj je dao savete koje ćete pročitati, činjenica je da su oni pravo blago.

- Fokusiraj svoju pažnju na sebe.

- Budi svesna u svakom trenutku šta misliš, osećas, želiš i radiš.

- Uvek završi ono što si započela.

- Ono što radiš, radi na najbolji mogući način.

- Nemoj se vezati ni za šta što može da te uništiti na duže staze.

- Razvijaj svoju velikodušnost bez svedoka.

- Ponašaj se prema svakoj osobi kao da je u pitanju tvoj blizak rođak.

- Sredi tamo gde si napravila nered.

- Nauči da primaš i zahvali se za svaki dar.

- Prestani da se samoprocenjuješ.

- Ne laži i ne kradi, ako to radiš, lažeš i kradeš samu sebe.

- Ne zauzimaj previše prostora.

- Ne pravi buku i beskorisne gestove.

- Ako ne poseduješ veru, bar je imitiraj.

- Ne dozvoli da te impresioniraju jake ličnosti.

- Ne prisvajaj ništa i nikoga.

- Deli ravnomerno.

- Ne zavodi.

- Jedi i spavaj samo onoliko koliko je neophodno.

- Ne pričaj o svojim ličnim problemima.

- Ne sudi i ne diskriminiši kad ne znaš većinu činjenica.

- Ne uspostavljaj nepotrebna prijateljstva.

- Nemoj se prodavati.

- Poštuj ugovore koje si potpisala.

- Budi tačna.

- Ne zavidi na dobrima i uspesima drugih.

- Govori samo ono što je neophodno.

- Nemoj misliti samo o pogodnostima koje će ti doneti tvoje delovanje.

- Nikad ne preti.

- Ostvari svoja obećanja.

- Tokom rasprave, stavi se u kožu tog drugog.

- Priznaj ako te neko prevaziđe.

- Ne sledi trendove.

- Pobedi svoje strahove.

- Pomozi drugome, da bi pomogla sebi.

- Pobedi svoje antipatije, i približi se osobama koje želiš da odbiješ.

- Transformiši svoju gordost u dostojanstvo.

- Transformiši svoj bes u kreativnost.

- Transformiši svoju pohlepu u poštovanje lepote.

- Transformiši svoju zavist u divljenje drugim ljudima.

- Transformiši svoju mržnju u milosrđe.

- Ne hvali i ne vređaj sebe.

- Brini se o nečemu što ti ne pripada kao da je tvoje sopstveno.

- Ne žali se.

- Razvijaj maštovitost.

- Ne izdaj naređenja samo da bi bila zadovoljna što si poslušana.

- Plati za pružene usluge.

- Ne propagiraj svoj rad i svoje ideje.

- Ne pokušavaj da probudiš u drugima osećanja prema sebi kao što su: sažaljenje, naklonost, divljenje, saosećanje.

- Ne pokušavaj da se ističeš po svom izgledu.

- Nikad se ne suprostavljalj, samo ućuti.

- Nikad se ne zadužuj, kupuj i plaćaj odmah.

- Ako nekog uvrediš, izvini mu se.

- Ako si nekog uvredila u javnosti, neka i izvinjenje bude javno.

- Ako shvatiš da si nešto rekla pogrešno, ne insistiraj na toj greški zbog ponosa već odmah odustani od svojih predloga.

- Ne brani stare ideje samo zato što si ih prethodno ti izjavila.

- Ne čuvaj nepotrebne stvari.

- Ne kradi tuđe ideje.

- Ne fotografiši se sa poznatim ličnostima.

- Nikome ne podnosi račune, budi sam svoj sudija.

- Nemoj sebe definisati na osnovu onoga što poseduješ.

- Ne pričaj nikad o sebi sem ako ne želiš da daš mogućnost promeni.

- Shvati da ništa nije tvoje.

- Kada te pitaju za mišljenje o nekom ili nečemu, pričaj samo o njegovim kvalitetima.

- Kada se razboliš, umesto da mrziš taj bol smatraj ga svojim učiteljem.

- Ne posmatraj iz ugla, gledaj pravo.

- Ne zaboravi svoje preminule, ali ostavi im ograničen prostor koji će ih sprečiti da utiču na tvoj život.

- Tamo gde živiš, ostavi mesto za to što je sveto.

- Kada nešto realizuješ, ne uzdiži svoje napore.

- Ako odlučiš da radiš za druge, radi to sa zadovoljstvom.

- Ako sumnjaš između uraditi i ne uraditi, rizikuj i uradi.

- Ne pokušavaj da budeš sve svom partneru, prihvati da traži u drugoj ono što mu ti ne možeš dati.

- Kada neko ima svoju publiku, nemoj mu se suprostavljati i ne kradi mu publiku.

- Živi od novca koji si sama zaradila.

- Nemoj da ulaziš u ljubavne avanture.

- Ne hvali se svojim slabostima.

- Nikada nikog ne posećuj samo da bi ispunila svoje vreme.

- Ako meditiraš i đavo dođe, primoraj đavola da meditira.

Izvor: bebamur.com

https://noizz.rs/nauka/82-saveta-cu...a-cerki-rejni-su-siguran-put-do-srece/b2bgv3b

U skladu sa svojim ciljem da u čoveku razvije svest, nedeljivo, individualno Ja i volju, Četvrti put je dao i odgovarajuće plodove: seriju nezavisnih, individualnih, veoma snažnih autora i autorki, koji su ga dalje razvijali, ne kriveći ga. U prikazu metafizičke anatomije čoveka iz perspektive ovog sistema u obzir će biti uzet i ovaj važan aspekt.

Četvrti put posmatra čoveka kao nedovršeno biće, koje svoj dalji razvitak ne može nastaviti na osnovu delovanja sila prirode, već isključivo sopstvenim svesnim naporom. U tom smislu čovek se poredi sa semenom, u čijim dubinama leže skriveni potencijali rasta, mogućnost da evoluira u drugačije biće i razvija unutrašnje kvalitete, koje sada ne poseduje, počevši od svesti, individualnog Ja i volje.

Razviti (samo)svest, individualno Ja i volju? Pa, zar nas to već ne odlikuje, možda će neko upitati? Zar ono Ja, koje opažam, koje kaže: osećam, mislim, vidim, nisam Ja? Zar nisam svestan sebe kao Ja u svakom trenutku? Zar moje delovanje nije odraz moje volje? Zašto bi te stvari, koje sasvim očigledno posedujem, predstavljale neki daleki, teško ostvarivi cilj?

LEGIJA MALIH „JA“

Pogledajmo sami! Bilo kakav sistem verovanja u smislu preuzimanja gotovih teza bez njihovog preispitivanja je potpuno suprotan Četvrtom putu, pa tako i onih verovanja, koja počivaju na opšte prihvaćenim i generacijama prenošenim pogledima na čoveka i svet oko njega. Umesto toga, ispitivanje strukture unutrašnjeg, psihološkog čoveka i unutrašnjeg sveta, koji on naseljava, započinje od onih delova naše unutrašnjosti, koji se uz malo truda sasvim lako mogu posmatrati i potvrditi u sopstvenom iskustvu. Samoposmatranje će dugo biti jedina aktivnost, koju učenik preduzima. Ono će nam neminovno pokazati da se naša unutrašnjost neprestano menja i da mi nismo jedno, nepromenljivo „Ja“. Uočićemo različite stavove, porive, misli, osećanja, uloge, koja su po pravilu međusobno suprotna i kontradiktorna, i koja izbijaju na površinu izazvana spoljnim podsticajima.

Dok naše fizičko telo predstavlja celinu, koja deluje kao jedinstvo, kojem svaki pojedinačni deo služi, naš je unutrašnji život sačinjen od mnoštva malih Ja, koja proizvoljno izranjaju na površinu i preuzimaju vođstvo. "Mi imamo stotine i hiljade „Ja“ u sebi i samo usled delovanja bufera ne možemo videti razliku, već ostajemo pri svome verovanju da imamo jedno „Ja“, koje uvek deluje, misli i oseća na isti način. To je „imaginarno Ja. Zamišljanje da čovek ima samo jedno „Ja“, to „imaginarno Ja“, je ono što nas sprečava da se promenimo.“ (Petar Uspenski).

Sve naše misli, osećanja, reči i delovanja dolaze od različitih Ja u nama. Ovakvi kakvi jesmo, mi ne posedujemo individualnost, koja upravlja tim malim Ja i raspoređuje ih na pravilan način. Nema centralnog glasa, kao u našem fizičkom telu, koji će obezbediti da naš psihički život funkcioniše kao celina. Svaka misao i osećanje, koji izrone u nama, kažu „Ja“, jer smo potpuno identifikovani sa ovom maticom fino-supstancijalne energije i povezujemo je sa osećajem Sopstva.

Prvi korak u radu ezoterijske psihologije je postati svestan imaginarne i višeslojne prirode našeg “Ja”. Samoposmatranjem, podelom pažnje i njenim usmeravanjem na unutrašnjost, ubrzo ćemo postati svesni da je većina naših aktivnosti mehanička reakcija, a ne svrsishodna i smislena aktivnost. Na izvestan način, mi smo u snu i zadatak Rada je da se probudimo.

Izraženo terminima Četvrtog puta, korišćenjem B uticaja i ojačavanjem magnetnog centra će se postepeno formirati grupa Ja, posvećenih Radu – „Zamenik upravnika“. Ova Ja ipak još uvek pripadaju Ličnosti i često nemaju dovoljno snage da odnesu prevagu nad mehaničkim navikama, da bi znanje primenili u praksi.

„Drugi stepen predstavlja ono što nazivamo samo-posmatranjem, to je početak razumevanja o sebi. Taj posmatrač se naziva „Pravi upravnik“ i on posmatranjem počinje da stiče snagu za odvajanje od običnih „Ja“ koja postoje u svakom od centara. Upravnik, koristeći energiju dobijenu pamćenjem sebe, ima potpunu kontrolu nad ponašanjem svakog centra i tako se kaže da on priprema kuću za dolazak pravog Ja, punopravnog vlasnika.“

Jose Reyes – “Making Essence activ”.