Glasanje na temu HOROR PRIČA

Opa, opa ... bili ste produktivni, jer je na ovaj konkurs stiglo JEDANAEST priča!
Još malo, pa ćete se "navući" na horor. Autorima, pretpostavljam, nije bilo lako sa ovim žanrom.
Ukoliko budete raspoloženi, po završetku glasanja daću i svoje mišljenje o pričama.

Čitaocima savetujem da ugase svetla, stave slušalice i puste, uz čitanje nešto kao, npr, ovo:

Glasanje će trajati do 12.februara (petak), do 20h.

Pripremite se, krećemo!

- - - - - - - - - -

1.

IZGNANIK

Ja sam čovek bez imena, bez porodice, bez emocija, bez osmeha, bez potomstva, bez života. Umro sam kada sam imao 12 godina. Na moju veliku žalost, i posle smrti, nastavili su se košmari u kojima je opet preživljavam.

Kako bih olakšao dušu, ispričaću taj san koji me progoni od prvog dana mog dolaska u Had.

Rodjen sam u jednoj udaljenoj zemlji, na kojoj uspeva samo suva grabovina, duvan i sivi kamenjar. U tom kraju, ljudi su grubi i oštri, poput tla na kome žive. I pored te svoje grube spoljašnjosti, sećam se, bili su duševni, požrtvovani i vredni. Drugačiji, ne bi ni opstali na toj surovoj zemlji.
Škola je od mog sela bila udaljena nekoliko kilometara, i ja sam sa svojim društvom, svakodnevno prelazio taj kameni put. Nije mi bilo teško. Nisam se žalio, jer sam voleo školu i učenje mi je predstavljalo zadovoljstvo. Maštao sam o tome da postanem naučnik poput Isaka Njutna, Galileja ili nekog drugog o kome mi je otac govorio sa mnogo strasti . Od malih nogu me je učio da su veliki, samo oni ljudi koji svojim delom i naučnim otkrićima, doprinesu razvoju čovečanstva, i olakšaju život svim ljudima. On nije imao velike škole, ali se mudrošću i zdravom pameću izdvajao, i celo selo ga je smatralo za jednu vrstu duhovnog vodje.
Kada je deda napustio ovaj svet, plačući sam pitao oca zašto ljudi moraju umreti. On je odgovorio da je smrt sastavni deo naših života, da je ona prirodna pojava, ništa manje nego koliko i sam život i da u životu treba činiti samo dobra dela, kako bi se pred bogom mogli dostojanstveno i uzdignute glave predstaviti. Govorio mi je da po cenu sopstvenog života, drugima ne smem naneti nikakvo zlo i ja sam vrlo dobro razumeo njegove reči.

Jednog dana, vraćali smo se iz škole, i na putu ugledali grupu ljudi u crnim uniformama, koja nas je čekala. Kada smo prišli, jedan čovek, naš dragi komšija iz susednog sela, rekao je da stanemo, jer ima iznenadjenje za nas. Bio je to prijatelj moga oca A. i laknulo mi je kada sam ga prepoznao ispod čudne crne kape koju je nosio, jer sam se na momenat uplašio uniformisanih ljudi. On se osmehnuo i rekao da dodjemo u obližnji šumarak, jer su nam spremili lep ručak, pošto im je danas praznik. Krenuli smo za uniformisanom grupom. I, zaista, na jednoj divnoj livadi, u kotliću se krčkao paprikaš, od čijeg mirisa su se nozdrave širile, dok je naš gladni želudac vapio da ga okusi.

Seli smo na zemlju, a jedan vojnik nam je sipao paprikaš u tanjire. Bio je prelepog ukusa i uz smeh i šalu smo dovršili obrok. Zahvalili smo se i ja sam rekao da moramo ići jer će se naši kući brinuti, pošto je već kasno.
- Ne brinite ništa-, reče dragi komšija, -Neće se oni brinuti, oni su poklani-, hladnokrvno nastavi on.

Čim je to izgovorio, izvadio je dugački bajonet, prišao mom drugu Milošu i bez reči mu prerezao grkljan. Krv je šikljala na sve strane i moja lice je bilo puno Miloševe krvi. Skamenio sam se i osetio kako gubim dah. Nisam mogao da dodjem do vazduha. Obuzeo me je paralizujući strah, ali sam jasno video kada je drugi uniformisani vojnik, prišao mojoj drugarici Jeleni, uzeo nož, prvo joj divljačkim potezima isekao kosu, a zatim joj svom snagom zario nož u srce. Ona je jaukala i vrištala, sve dok se nije ugušila u sopstvenoj krvi.

-Sve ćemo vas poklati, pogana kopilad- vrištao je Š., brat našeg komšije A.

Zatim je prišao najmlađem medju nama, Draganu, i udario ga sekirom po ledjima. Dragan nije ispustio ni glasa, a meni se učinilo da sam video kako njegova duša, napušta njegovo malo, napaćeno telo.

Komšija A. me je pogledao, nasmešio se i rekao: -Tebe ćemo za kraj momčino. Otac ti je molio za tvoj život, ali nije se molio ispravnom bogu. Zato ćeš i ti umreti!-

I, pored toga što sam iznutra već bio umro, nekako sam se pribrao i iskoristio trenutak nepažnje komšije A. koji je u tom momentu vikao na jednog svog vojnika, skočio mu na ledja i zabio nož duboko u grlo.
Poslednje čega se sećam, jeste zamah sekire jednog crnokošuljaša...

I, tako sam se našao u Hadu. Nisam poslušao očev savet i sada duša ne može da nadje mir. Lutam po podzemnom svetu, apsolutno sam. Nemam nikog, sve moje je nestalo, ali najstrašnije od svega jeste to što sam izgubio i sebe. Postao sam obična, prazna ljuštura. Jedino društvo su mi pacovi i psi. Sa njima delim svoje misli i ovo vreme nespokojstva i ličnog pakla.

I, nikada neću oprostiti sebi to što sam drugome čoveku naneo zlo. Bogovi mi i mogu jednog dana dati oprost, ali ja sebi neću nikada. Ko sam ja da sudim i presudjujem?

- - - - - - - - - -

2.

TEGOBA

Je l’ ovo to na šta sam se obavezao kad sam pred oltarom zaklinjao: „Na večnu ljubav, u životu i u smrti“? Srednjovečni muškarac, bez dece, ćopav, poslednjih dvadeset godina imam običaj da pred spavanje poljubim svoju dragu za laku noć. Više ni sam ne znam da li je to ljubav ili samo navika. Nikada u to nisam ni zalazio... Istina je, bojim se... Bojim se da bi kojekakvi majmunoliki djavolci, ona nezgodna pitanja koja obično pokrenu žene, mogli da mi se natovrzu na grbaču. Nagnut nad njenim umilnim izrazom lica, predjem rukom po mekanoj nadlaktici, prosikćem kroz zube: „Laku noć, draga“, a ona se samo promeškolji, nešto polusanjivo grokne i nastavi da spava čvrstim snom. Godine čine čuda, nisam više mlad i atraktivan kao nekad. Da menjam život kažeš? Lako je tebi... Mlad ili mlada si ti, čitaoče moj, ko god da si. Sedi zalisci, izbrazdano čelo, poslednja rupica na kajišu, a ponajpre prevelika malodušnost, sve mi to govori da ja u novim ljubavnim poglavljima nemam više šta tražiti. No, eto, kažu da i pasju guzicu ponekad obasja sunce, te se u jednoj oktobarskoj noći, kad vetrovi kroz odškrinute prozore zavijaju kao kurjaci, a kapljice kiše lepe na prozore, dogodi jedna čudnovata stvar. Neko oko ponoći tiho zakuca na vrata. Jednom-dvaput-triput...

„Neko kuca, draga“. „Pobogu čoveče, idi vidi ko je“ kroz polusan reče moja mladost. „Idi ti, j*ebem ti ja mater“ pomislih, a opet ne usudih se da izreknem naglas. Poslušno kao kuče, sa izvesnim naporom se pridignem, mehanički navučem papuče, te sporim koracima odšepam do vrata. Otvorim i povučem ka sebi ovu staru, rupičastu cvileću orahovinu, kad imam šta zapaziti: mlado devojče. Njen pogled kroz duguljaste trepavice na kojima su visile kišne kapi, tako umilni, prostreli me do same nutrine duše. „Dobro veče, malo sam se zagubila, mračno je...“. „Dobro veče maco, dobro ti meni došla“ pomislih, a opet ne rekoh. Ona rospija u krevetu sve vidi i čuje. „Izvolite, udjite, nemojte stajati tu na kiši“. Devojka nesigurno zakorači napred, suptilno osmotri preparirane trofeje fazana u predsoblju, onda ovlaš baci pogled na moje još uvek muške hrapave dlanove i snažne podlaktice. „Svidjam joj se“ pomislih. „Šta tražite ovako kasno?“. „Krenula u posetu drugarici, ona stanuje ovde negde, Njutnova 34...“. „Drago dete, Njutnova 34 je suviše daleko odavde, ostani ovde makar dok ne stane kiša. Raskomoti se, skuvaću ti čaj.“ Odmah, bez negodovanja i premišljanja, razveza svoj kišni mantil i hitro mi ga predade u ruke. „Koketno, koketno“ opet u meni usplamtela duša govori. Kako njeno vitko delo, nabujale grudi i glatka koža odaju utisak večne mladosti, besmrtnosti, one duboko zatrpane iluzije koju polusvesni pothranjujemo junačenjem, manikirima i pedikirima, botoksima, neodgovornošću i lenjošću. Posmatrao sam je neprimereno mojim godinama, pohotljivim očima, od glave do pete, a zatim direkt u oči, ne sklanjajući pogled, pokazujući svoju mušku energiju koja vri u ovoj usahloj ljušturi. Iznureno, bacila se na fotelju i oslonila obraz na pesnicu. Otišao sam do kuhinje, što je moguće stasitije i bez hramanja kako ne bi primetila moju manu, a zatim skuvao čaj. I dok sam se vraćao u dnevnu sobu, spuštajući šolju na sto, ugledah moju dragu kako davi devojku kojoj su oči pomodrele, a vene na podočnjacima pucale od pritiska snažnih ruku. Bio sam zaprepašćen prizorom, a onda, za tren u ogledalu koje je stajalo sa leve strane, spazih sebe i svoje debele prste obavijene oko devojčinog pocrvenelog vrata, kako oštro i sadistički osluškujem njene poslednje teške izdisaje, neko čudno krljkljanje iz njenih pluća, i njene ruke stegnute oko mojih u pokušaju samoodbrane, a opet nekako blage i molećive kao da su vapile za još malo života. Zatim njeno telo popusti, a ramena se naglo ukočiše i oklembesiše...

Čaj se još hladio dok sam njeno obesno telo, zadržano u svojoj mladalačkoj lepoti, odvukao za noge i dodelio joj počasno mesto u kući iza šupljih, prljavocrvenih cigala i vično zamalterisao. Zatim se naglo okrenuh i istrčah napolje.

„Kada ćeš prestati više da me proganjaš!!“ vikao sam iz sveg glasa dok sam nabacivao još jedan kamen na dragin grob u dvorištu, nadajući se da ce ovaj put biti dovoljno težak da je spreči da opet ustane i gnjavi me.

Znam da u svojoj izopačenosti uvek izaberem pogrešan put, i da ćete me proklinjati iza ledja kao što to uvek radite. Medjutim, ova priča će samo potvrdjivati vaša glupa gledišta, a zidovi ovog pakla će, na taj način, svakim danom biti sve više hermetički zatvoreni.

3.

KASAPIN

1
Izbezumljen, klečeći u lokvi usirene krvi, tresao se i ječao nad, po podu razbacanim, organima svojih kćeri. Njihove razrogačene, ugasle oči mrtvo su zurile u neku neodređenu tačku na zidu. Ali on ih nije mogao videti. Bile su još uvek u razbijenim lobanjama, a lobanje su bile na vratovima, a vratovi na rasporenim truplima, a trupla na hladnom, betonskom podu podruma, kilometrima dalje od dečje sobe. Daleko, daleko od njih, okružen igračkama kao nemim svedocima tragedije, otac se bezumno klatio i ječao svoju nemuštu žalopojku. Iz njegovih su bedara potekle, u njegovom se naručju uspavljivale, od njega tražile dozvole kojima bi potrle majčine zabrane. A sad im, umesto osmeha, zlatnih kovrdža i nežnih ručica, vidi bubrege, jetre, pluća… na podu.
Žalopojka izrasta u krik, životinjski, stravičan, i um mu se puni bezumljem.
Iza njega, preko praga pruženo ženino truplo. Ona je pošteđena. Prizor ju je pokosio snažnim, smrtonosnim infarktom.
2
Kafa je bila vrela, turska, s mrvom mleka i dve kašičice šećera. Mešala ju je odsutno, misli usredsređenih na uznemiravajuće naslove po novinama koje je raširila pred sobom na sto. “Kasapin iz predgrađa ponovo napao”, “Sestre Ristić pre deset godina i sadašnja ubistva – postoji li veza?”, “Psihopata vadi organe iz žrtava”, “Još jedno telo žrtve Kasapina nestalo iz mrtvačnice”, “Usamljeni bezumnik ili organizovana trgovina ljudskim organima?”
Pogledala je u kafu i odustala. Poznavala je devojku koja je stradala sinoć. Radila je u kiosku preko puta Ivanove zgrade.
Telefon je zazvonio negde u dubinama glomazne crne torbe. Neverovatno kako ga je napipala odmah, čim je zavukla ruku.
- Ana! Kovačević neće moći. To mu je sestra od tetke. – rekao je šef.
- Tijana…? – pokušala je da se izvuče.
- Pa nemoj me zajebavati! Znaš da joj je onaj prethodni bio dečko. Bila si tu kad smo je skinuli sa slučaja.
Uzdahnula je i još jednom bacila oko na naslove.
- Stižem. – rekla je hladno, ostavila novac za kafu na stolu, obukla jaknu, okačila torbu o rame i izašla iz bara.
3
Svetlost sa ulice jedva se probijala do ovog ćorsokaka, do njene slepe ulice, slepog ćošeta. Muve su zujale oko kontejnera. I to je bilo sve što se moglo čuti. Ne… ne samo to. To – i udaljeni koraci koji postaju sve bliži.
“Možda je običan prolaznik”, mislila je, skrivajući svoju mršavu priliku odevenu u rite iza gvozdene skalamerije pune smeća. Čula je od Pacolovca da sada masovno hapse prosjake i beskućnike. Neki su ljudi, valjda, ubijeni. “I onda odmah na nas, odmah na nas, na nas, na nas, nas…” ponavljala je ritmično, ljuljajući se u čučnju poput prestravljenog deteta, očekujući nailazak vlasnika stopala čiji bat odzvanja po pločniku.
A onda tišina. Taj neko je stao. Ili je stigao gde je hteo nešto ranije, pre njenog sokaka, ćorsokaka, mračnog skrovišta iza kontejnera. Provirila je iznad gomile smeća najpre pramenom zapetljane, prljave sede kose. Zatim naboranim čelom. Zatim svetlim očima okruženim borama i ožiljcima. Nigde nikog. Pridržala se drhtavim prstima za ručku poklopca, kako bi lakše ustala. Kukovi su je ubijali. Korak ustranu, udesno, pa još jedan. Onda par unapred. Izgegala se na svetlost. Oslušnula je. Muve su zujale Mocartov rekvijem. U pauzi između dva tona, kao neprimeren šum, ubacio se zvuk jednog koraka. Ne njenog. Oštrica sevnu, i ona se zanese i pade postrance. Prilika se saže, ponovo zari nož i povuče dugu liniju reza, od pubične do grudne kosti. Gledala ju je zabezeknuto, ali je ubrzo više nije videla: pred očima su joj se smenjivali prizori tumaranja među kontejnerima, napuštanja stana, gubljenja posla… Pre nego što joj je lobanja razbijena, setila se aplauza na koncertima i publike koja joj se osmehuje, vežbi prstoreda na klaviru, sahrane hrčka u dvorištu, pada s ljuljaške, bele majčine sise…
4.
Pet izjutra. Normalan svet spava, a ona fotografiše trupla po gradskim ćumezima. Jedno truplo, tačnije. Šefu je javila da pošalje ekipu na lice mesta pre pet minuta. U narednih deset bi, otprilike, trebalo da stignu.
- Tamara. – rekao je glas iza njenih leđa. Osvrnula se. Još jedan prosjak. Ofucan, zarastao u kosu i bradu.
- Čuvena pijanistkinja Tamara, u svoje vreme. – nastavio je. – Ima nas… čuvenih i nečuvenih. Nepismenih i prepismenih. Samo u ovom bloku jedan pesnik. Jedan mašinski inžinjer. Dva doktora nauka.
“Bulazni za medalju”, pomislila je, gledajući ga ovlaš, preko volje.
- Jeste li videli nešto sumnjivo?
- Jesam li video šta se desilo. To je pravo pitanje. – ispravio ju je.
Izdigla je levu obrvu i pogledala ga s visine.
- I? – dodala je hladno. – Jeste li videli šta se desilo?
Podigao je glavu i pogledao je pravo u oči. Odjednom ju je stresla jeza.
- Tata…? – uspela je da izusti pre nego što je munjevito izvadio nož iz rukava i zario joj ga u stomak duboko, duboko…
- Jesam, video sam šta se desilo. – rekao je kada je završio, navlačeći rukav preko krvave šake. Zatim je, tako umotanom rukom, izvadio iz njene crne torbe dugo sečivo i položio ga na pokraj Tamare.
Anino telo se trzalo poput marionete na žicama nespretnog lutkara. Prišao joj je, i nožem počeo da proširuje ranu.
- Ta… tata… - krkljala je.
Pogledao je u njene blede oči s dubokim prezirom.
- Moje kćeri su mrtve. Odavno.
Podigao je nekakvu staru ciglu sa zemlje i razbio joj glavu. Odmakao se. Izvadio flašu petroleja iz jakne. Čekao.
Iz krvave rane na trbuhu, jedan po jedan, počeli su na trotoar da se izvlače uljezi. Prvi je bio nekako mehurast, s cevima na dva kraja, pomerao se unapred lagano ritmičnim kontrakcijama. Starac je znao gde da gleda pa je uočio set malih pipaka koji su dodatno pomagali kretanje. Neko drugi, neiskusan kao što je i on bio pre nego što je shvatio stvari, pomislio bi da se radi o običnom želudcu.
Sledeći su napolje ispuzali bubrezi, a za njima žuč, jetra, pluća. Vukli su se prema prosjaku polako ali uporno, očajnički, instinktivno privučeni potencijalnim novim domaćinom. Poslednji je iz glave ispuzao onaj koji je ličio na mozak.
Poprskao ih je petrolejom i bacio zapaljenu šibicu. Prvi put za tolike godine, čuo im je glas: skičali su kao prasci na klanju, samo nešto tiše. Gledao je kako se grče, skupljaju, sagorevaju do kraja. A onda je pogledao u beživotno telo devojke i zaplakao.
- Sad… sad mogu.. . – jecao je. – Sada mogu da te sahranim.
5.
Našli su ga na groblju, kako vraća ploču nadgrobnog spomenika svojih kćeri na mesto.
- Ruke uvis! – dreknuo je šef.
Prosjak se okrenuo, pogledao, izbrojao šest cevi uperenih u sebe. Zagledao im se u oči. Prepoznao čak petoricu nastanjenih. Nasmejao se dok je podizao ruke u vis.
- Smrdljivac! Smrdljivac! Ja sam inače običan smrdljivac, kao i većina nas bezdomnih, uostalom. – blebetao je veselo otkrivajući par krnjavih zuba.
Policija se primicala, korak, pa još jedan.
- Ali danas, danas! Danas ipak ne tako običan. Danas smrdim posebno! – rekao je značajno, a zatim mu se u desnoj šaci stvorio upaljač. Jedan klik, i olabavljeni prsti… buknuo je kao veličanstvena buktinja.
- Dovraga! – opsova šef, ne primećujući neobičnu glad u bledim očima potčinjenih koji se okrenuše ka njemu.

4.

OBJAŠNJENJE

Melhior zvani Bata je zastao u priči,vidno bled i skoro crno podvučenih podočnjaka,
podnadulih očiju,premeštajući "slomljenu "pušku s levog na desno koleno...
Oči lovaca oko vatre, na kojoj se krčkao kotlić,su bile uprte u Batu ,iza kog je bio samo gusti mrak,a sunce kao da je samo par minuta pre toga zašlo. Jedan suvarak je prasnuo u vatri i svi su se trgli dok su varnice zlokobno poletele u mrak krošnji preteći nadvijenih visokih topola.
-I šta bi kad si joj oteo nož? Je si li zvao hitnjake da je skleptaju ludaču...
-Ma nisam...I tu sam jako pogrešio! Samo sam je isterao iz moje šupe i iz dvorišta i rekao joj da ako se vrati da ću je vezati i odvesti na neuropsihijatriju...
-I?
-Otišla je prema svojoj kući,ali se okretala preteći mi da će se osvetiti i meni i mojoj ženi I deci!
-Bože šta uradi bolesna ljubomora...Komentarisao je vise za sebe Milo,najstariji od prisutnih...A šta je to bilo u šumi?Tamo kod Šveba?
-Ono nije bilo normalno I nešto tu nije bilo u redu...Išao sam po svežem tragu lisice,
Lula me je mašući repom nepogrešivo vodila za tom buvljivom lukavicom sve do te bare Šveb koju smo za tragom zaobilazili I na jednom mestu kao kanal sam prelazio kad mi se u mulju zaglavila desna čizma! A kroz trsku je nešto išlo prema meni bučno kršeći i trsku i šaš...Nisam mogao iščupati nogu iz mulja,a Lula je zaurlala lajući,a onda zacvilela i učutala.Svom snagom sam potegao nogu i nekako se iskobeljao,a šuštanje i lomljava su se počeli udaljavati. Krenuo sam prema pravcu iz kog se čulo urlanje Lule,ali nje nigde.Dozivao sam je i zviždao,džabe...I sumrak je počeo da se navlači na šumu...Kud je otišla kučka,pitao sam se,a onda se čulo "pljas!" po void i ja sam potrčao kroz šaš prema obali bare.Moja Lula je plutala po površini na par metara od obale i još sam video da joj vrat presečen i oko nje se voda bojila u crveno..."Gotova je,a sad ćeš I ti!" Iza leđa sam začuo siktavi ženski glas! Sledio sam se! Ta luda komšinica Klara ih je pratila kroz šumu sve vreme!
"Ludo jedna,rekao sam joj jedva se okrenuvši kako me presekla,što si mi ubila psa?"
"Ubiću i tebe! Život si mi upropastio!" Skočila je i zamahnula nožem,a ja jedva stigao da uperim pušku i da okinem! Puška je grmnula i ne gledajući je opalio sam i drugi put! Kad se par sekundi posle dim razišao,nje vise nije bilo i zverajući levo desno krenuo sam ka izlazu iz šume...
-Bokte Bato,kako te nije dokačila nožem?
-Ne znam...
A onda je bata sklonio ruku s levog ramena I krv je krenula da teče!
-Bato,pa ti si ranjen...
Zamutilo se Bati pred očima i dok se prevaljivao s panja da padne ugledao je u svetlosti vatre Klaru s podignutim nožem kako kidiše na lovce oko vatre! Padajući u mrak čuo je pucnjeve pušaka kao iz daljine i vriske,a onda je sve utihnulo...
Probudila ga je hladnoća.
Mrkli mrak i tek po koja zvezda je čkiljila kroz visoke krošnje.Vatra se ugasila i nigde nikog!
"Gde li su otišli svi?Možda u poteru za onom ludom Klarom?
Bilo mu je hladno i on je krenuo ,zabacivši pušku preko leđa ka nasipu i parkiranom automobile...Kući je stigao oko ponoći...Deca su očigledno pozaspala i samo je televizor radio...U dubokoj fotelji je sedela njegova žena i gledajući program kao i uvek ga čekala.
Kad je prišao bliže,u fotelji je ugledao Klaru!
-Gde si ti dosad,ubijala sam se od dosade...

- - - - - - - - - -

5.

PINDŽOSLAV

Anu su probudile prve sunčeve zrake. Počela se protezati. Mljackala je i stenjala iz dubine kostiju, u slatkoj muci buđenja. Onda je začula njega. Javio se onim svojim toplim grgoljenjem. Razbudila se u trenutku i izvukla svoje telo ispod ćebeta. Polako je prišla polici na kojoj je ležala košarica plavosive boje. Podstavila ju je vatiranim ulošcima i suhim cvećem. Dodala je raznih bobica i oraha. On je ležao u svoj toj mekoći i gledao u nigde.

"Pindžo, Pindžoslave", šapnula je i dodirnula mu plavosiva leđa.
Pindžoslav je nespretno poskočio i zagugutao.

"Pindžoslavčiću moj mali", rekla je i sva se raznežila.

Bio joj je to već četvrti golub ove godine. Prvi je bio Glistomir, gaćan kome su deca iz komšiluka zavezala lonac za nogu. Vukao ga je za sobom dok mu noga nije otpala. Ana ga je našla na cesti, odnela kući i negovala mesec dana. Kad je zaključila da se oporavio, svečano ga je izbacila kroz prozor.
Posle su došli Daufen, Golinda i na kraju Pindžoslav. Invalidi bez nogu, žrtve te dečije surovosti. Barem prvo troje golubova. Jer nakon Golinde neko je, izgleda, rasterao tu dečju bandu pa se osakaćenih golubova više nije moglo naći. Zato je Ana zadnjeg goluba, malog Pindžoslava, nabavila sama. Namamila je celo jato mrvicama hleba, potom odabrala i ščepala najdebljeg; bez teškoća ga je stavila u najlonsku kesu, odnela kući, u svoj stan i makazama mu odsekla nogu. Sad je bio njen.

Bilo joj je žao ostaviti goluba samoga, ali morala je krenuti. U piceriji je te nedjelje bila njezina smena. Nije bilo mnogo posla, ali dovoljno da joj se smuči miris gljiva i origana. Gosti su joj, kao i uvek, narudžbe govorili pretiho ili preglasno - svako malo bi se stresla od straha. Pokušavala je raditi automatski, misleći o drugim stvarima. Setila se Pindžoslava. Što on sada radi? Nakon završetka smene planirala je posetiti svoju staru tetku Desu, ali ne. Sutra će to. Ide sada kući.

Njezin je stan mirisao na ustajali zrak. Otvorila je vrata balkona, otvorila prozor i prišla košarici. Bila je prazna; samo su beli vatirani ulošci ostali unutra, savršeno čisti i posloženi. Ni traga voću i suhom cveću. Goluba nigde.

"Pindžoslave, gde si?" šaptala je i njuškala po stanu.

Protresla je zavesu; možda je hteo van pa se zapetljao. Razmestila je krevet, skinula čaršave i jastučnice; nigde ni pera. Pevušila je neku melodiju sve tanjim glasom. Pretražila je sve ormare, gledala ispod sudopere i u kanti za smeće. Zavirila je u svaki lonac, u svaku šolju, čak i u one za kafu, premda je Pindžoslav bio prekrupan da bi se u njih sakrio.
Gdje je nestao? Nije mogao odleteti iz stana; svi su prozori bili zatvoreni dok nje nije bilo. Balkonska vrata isto.Odmicala je ormare i krevet, pretražila kupatilo, čak i frižider. Nije se mogao sam zatvoriti u frižider, nije mogao sam ući u klozetsku šolju (i povući vodu), ali ko zna.
Dok je pretraživala stan, Ana je zamišljala sebe kako se lomi, kako besni i razbija sve oko sebe i kako kroz plač, poput maloga deteta, izvikuje Pindžoslavovo ime i kako potom neko ili nešto konačno dolazi po nju. No, nije učinila ništa, samo je tražila i tražila po celome stanu, sada već po drugi i po treći put.

Došla je noć. Ana je ležala u mraku i tiho puštala suze. Gde je nestala ta bedna životinja? I što ako se pojavi kad mu se najmanje bude nadala? Možda Pindžoslav i čeka da ona zaspi; da se izvuče iz svog nezamislivog skrovišta, da doleti ili došepa do njenog uspavanog tela i onda... Nije bila kadra zamisliti šta bi joj sve mogao napraviti njen voljeni golub. Dok ga je negovala, nije se mogao ni maknuti iz košarice. Možda se samo pretvarao i celo to vreme planirao bjeg.

Njezine su se misli sve više udaljavale od nje. Tonula je u san. Naglo ju je razbudio lepet krila. Ustala je, upalila svetlo i stala mahati rukama i nogama u samoobrani, dok joj postupno nije došlo u glavu da je taj zvuk samo sanjala.
Još jednom je površno pretražila stan, pa opet legla. Šta će drugo? Čim bi dospela na ivicu sna, trgnuo bi je zamišljeni šum ili početak ružnog sna. Više nije žalila za Pindžoslavom. Žalila je, zato, za svim drugim stvarima koje je uradila. Okrenula se na drugu stranu, zajecala.

I onda je stvarno zaspala.

6.

POTKROVLJE

Stara soba u potkrovlju. Spolja zavija vetar, prozorski kapci treskaju, grane grebu po olucima i Srđan ima utisak da čitava kuća škripi i uzdiše.
Četrnaest mu je godina. Leži u krevetu i proklinje zlu sudbinu. Opet provode zimski raspust kod bake i on se oseća kao u zatvoru. Nedostaje mu društvo, nedostaje mu internet, kablovska televizija i pica iz picerije na uglu. Roditelji ga smaraju, baba još više, sa onim njenim ispitivačkim pogledom i prekornim uzdasima. Smeta mu večito blatnjavo dvorište, zadah memle u trošnoj kući i dosadna kuvana hrana koju spremaju. Sve mu nedostaje, sve mu smeta i kakvo je to mesto koje danas nema WIFI, pa čak ni signal mobilne telefonije.Uzdiše, kraj uzglavlja odlaže beskorisnu Sony Experiu Z3 i navlači prekrivač do grla.
U sobi je hladno.
Pa naravno da je hladno, misli, ovde još nisu čuli za centralno grejanje. Ipak, tek su 22 časa i još uvek mu se ne spava. Pod jastukom mu je časopis pozajmljen od druga iz razreda i odlučuje da se malo razonodi.
Sa naslovne strane namiguje crnkinja ogromnih grudi. Uzvraća, šeretski se osmehnuvši, i otvara časopis. Prepun je slika i zanimljivih priča. Dok lista zaboravlja na vukojebinu u kojoj je zaglavljen, zaboravlja na babu i njene urokljive oči. Negde pri sredini nailazi na priču koja mu okupira pažnju.
„Srednjoškolac i sisata nastavnica“
Vaooo... ovo bi moglo biti zanimljivo, očas mu pred oči izleće lik njegove matematičarke.
Čita sa osmehom na licu, desnu ruku zavlači u gaće i počinje da masira svoju tvrdoću. Čita dalje, prijatno mu je ali nije u stanju da se skocentriše, misli mu lete i nikako ne uspeva da potpuno uđe u priču, da zamisli sebe umesto glavnog junaka.
Valjda je do same sobe. Stara je i nekako škripava, hladna je i mračna, sa farbom koja se ljušti sa zidova i sve to ga ispunjava teskobom.
A tu su i sve te ikone.
Srednjoškolac iz priče upravo staje iza nastavnice hemije, ona je naslonjena na pult i svo vreme vrcka raskošnim guzovima. Srednjoškolac prilazi i rukama steže njene bokove.
-Ooooo- oglašava se nastavnica- ko nam je to nevaljao?
Pokušava da zamisli sebe i svoju matematičarku. Ne ide mu. Skreće pogled sa časopisa i suočava se sa ikonama po zidu. Sveti Đorđe, Sveti Nikola i Sveti Jovan i sva trojica bulje u njega, prekornim pogledima. Od tvrdoće u njegovim gaćama više nema ni traga i Srđan konačno ustaje, ljutit.
Skinuo je ikone, sve tri, i okreće ih ka zidu. Šta mu je ono rekla baba, ni slučajno ne skidaj ikone svetaca, nije ga briga.
-Eto tako-mrmlja kroz zube-u zid buljite, ne u mene.
Opet je legao, umotao se i pokušava da nastavi sa pričom. Uzalud, više nema ni traga od pređašnjeg uzbuđenja i pomalo besnim pokretom on gura časopis ispod jastuka.
Isključio je svetlo. U sobi je potpuni mrak, digitalne brojke na njegovom telefonu pokazuju 23.11.
Ne može da spava. Pokušava da misli o ženama iz časopisa, o matematičarki uzanog struka i čvrstih butina, ali misli mu blude u neželjenom pravcu. Pred očima mu klize nemani iz filmova strave i užasa, sve utvare koje je gledao tokom godina svog odrastanja. Fredi Kruger, Vukodlaci i Vampiri, čak i scene iz Leptirice, domaćeg filma koji ga je uvek terao na smejanje. Sad mu ne izgleda smešno i Srđan navlači prekrivač do očiju, pokretom kojim kao da traži utehu. Kao da je u pitanju štit od gvožđa a ne običan komad tkanine.
Trgnuo se iz sna, u sobi je hladno ali telo mu je prekriveno znojem. Negde spolja čuje se hučanje sove i on oseća neobjašnjiv strah, oseća neko prisustvo koje mu izaziva jezu. Okreće se, u potrazi za telefonom kojim bi osvetlio sobu. Na dohvat je ruke, brojke na njemu pokazuju 23.59 ali plaši se da ispruži ruku, da izađe iz lažne zaštite svo prekrivača. Konačno se osmelio, poseže drhtavom rukom i tada je opaža. Senku na korak od njega, rupu dubljeg crnila u tami sobe, nalik grotlu bunara u noći bez mesečine.
Zaledio se, kriknuo bi ali nikakav glas ne izlazi iz grla stegnutog strahom. Senka prilazi na korak, pola koraka, konačno oseća prste na svojoj šaci. Hladni su i koščati, prsti koji izazivaju jezu i taj dodir razbija čaroliju koja ga je okovala.
Vrisnuo je i uspravlja se u krevetu.
Odahnuo je, jer shvata da je sve sanjao. Čaršavi su mokri od znoja i gura ih od sebe. Okreće se u potrazi za telefonom i tada čuje hučanje sove. U telo mu se uvlači jeza, poseže za telefonom i vidi da je 23.59. Onda opaža senku...

- - - - - - - - - -

7.

OGRLICA

Tijana je, uz mnogo saplitanja i padanja, trčala kroz gustu i mračnu šumu. Korenje kao da joj se namerno nameštalo pred noge. Kosa mokra od znoja ulepila joj se po licu. Zastala je da oslušne da li je i dalje prati. Da, eno ga, ne odustaje, udaljen je samo nekoliko metara. Ponovo je potrčala. Prekasno je primetila nisku granu koja ju je udarila po licu. Pala je na vlažno i gnjecavo lišće. Usapničeno se okrenula i iza sebe videla senku koja se nadvijala nad njom. Prsti su grčevito uranjali u trulo lišće ne bi li se uhvatili za granu, kamen ili bilo šta što bi moglo poslužiti kao oružje. Osim crva, buba i gnjecavog lišča, nije bilo ničeg drugog. Senka se nadvila nad njom.
Ostala je bez daha kada ju je pritisnula njegova težina. Težak mošusni miris joj je ispunio nozdrve. Samo je ćutao, dahtao i udarao Tijanu po licu, grudima, stomaku. Cepao joj je odeću. Sklopio je ruke oko njenog vrata, pokidao ogrlicu sa priveskom princeze Aruene i silovito prodro u nju. Bol je bio užasan.
Vrisnula je i otvorila oči u užasu. Zapanjeno je gledala oko sebe nekoliko sekundi, dok je polako shvatala da se nalazi u svom stančiću.
San, sve je bio samo san. Iako se razlikovao od onog što se stvarno dogodilo, bio je zaprepaščujuće životan.
Posle silovanja je bila dva meseca u komi. Evo is sada, sedamnaest meseci od najgoreg dana u njenom životu, osećala je zdravstvene tegobe.
Ludak koji ju je silovao, uhvaćen je brzom policijskom akcijom. Njegovi otisci na ogrlici su uz DNK bili glavni dokaz. Osuđen je petnaestogodišnju kaznu, malu ako se Tijana pita, ali maksimalnu ako se pita država. Pre nekih mesec dana, saznala je da su mu zatvorenici od prvog dana u zatvoru obezbedili poseban tretman i da je umro od povreda nanetim silovanjem.
Napokon malo kosmičke pravde, mrko se osmehnula. Ako postoji duša, nadala se da je njegova u najvećim dubinama pakla.
Opipala se po vratu, ali nije osetila ogrlicu pod prstima. Sigurno se otkačila dok je spavala. Pogledala je po krevetu,ispod jastuka, na podu, ali je nigde nije bilo.
Pogled joj je privukao zvuk iz drugog kraja sobe. U kolevci se meškoljio njen sin. Zdravstveno stanje joj je prva tri meseca od silovanja bilo kritično, pa lekari nisu mogli da izvrše abortus, a kasnije, Tijana im nije dozvolila. Bez obzira kako je začet, znala je da će tog mališana voleti više od svega.
Približila se kolevci i sa nežnošću gledala osmomesečnog sinčića kako spava. Pogled joj se zaledio kada je pogledala u njegovu ručicu. Mala šaka je čvrsto stezala lančić sa priveskom vilenjačke princeze Aruene.

8.

U VUČJOJ KOŽI

Probudih se na asfaltu, načisto dezorijentisan i pogubljen. Jedino što znam je ono što primećujem - sebe, kao čoveka u ranim tridesetim, kratke, prosede kose i za te godine previše izboranog lica. Pokraj puta ne beše ničega - spaljena polja trave na koju god stranu pružim pogled. Najednom me uhvati neka čudna drhtavica iako je sunce toga dana palilo punim žarom - činilo mi se, nikada žešće. Za divno čudo žeđ ne osetih ni na tren. Mučila me je jedino vrelina koja je neprestano kuljala iz i u mene kao da želi da me proguta i proključa ne vodu u meni, no mene samog.
Krenuo sam putem u pravcu za koji pretpostavih da je istok i držah ga se sve dok ne udarih u sam njegov kraj. Odatle se nazirala ne tako masivna ali okovana snegom formacija stena koja je štrčala ni odkuda, a iza i neposredno ispod nje - more. Kakve samo misli navrnu čoveku kada, onako sparen opazi takvu pojavu! Prvo se premišlja i svađa sa očima, potom sa umom, da bi na kraju u njemu prevladalo uverenje da ono što vidi mora biti stvarno. Mislima se već nađoh u podnožju, kako punim plućima upijam svež morski vazduh, prvolačim suvi sneg kroz prste i naposletku zaranjam u more - ali do toga me je delilo još dosta. Gomila granja i gustog šiblja kroz koje se treba probiti nisu izgledali nimalo zabavno. Prvih par kilometara prolazilo je sporo - na svakom sam drugom metru kidao divlji sirak, savijao visoko izrasli korov i gazio polako sitnim radoznalim korakom. Kako sam odmicao tako sam se počeo prilagođavati okruženju i već drugog dana, moj tempo posta znatno brži. Ne prođe mnogo i izbih na kraj gustiša u mnogo ređe četinare. Tlo je već polako počinjalo da se beli i meni bi drago što dođoh do ruba svoje nekadašnje fatamorgane.
Od planine me je delilo bar tri dana hoda. Videvši je onako zavejanu, na pamet mi pade da se vratim i tako bih i učinio da sledećeg trena ne opazih, na samom njenom vrhu svetionik i sa njega vatru. Reših da krenem ka njemu. Pošto se nebo već smračilo, naslonih se o stablo i zaspah. Sledećeg jutra sam se osećao umorno, i svakim novim korakom osećaj je bivao jači.

Drugog dana hoda, javio mi se gadan bol u leđima i levoj ruci i to mi uspori tempo. Te večeri se dogodilo nešto čudno. Pošto sam, usled iscrpljenosti zaseo na panj, začu nešto tuđe. Za sve vreme u divljini ne nabasah ni na jednog insekta, ni na jednu pticu, kamoli kakvu životinju, a sada - život. U početku to beše kevtanje i cviljenje. Pošto se približih ono se pretvori u zavijanje i najednom se ispred mene nađe vuk izdvojen iz čopora, možda prognan, ali u svakom slučaju sam i ranjen, pocrvenele dlake i poremećenog hoda. Njegova noga beše polomljena i oblivena krvlju koja je ostavljala modar trag u snegu i pokazivala pravac iz kojeg je životinja došla. Zareža na mene i ja osta u mestu ukopan. Pogledi nam se sretoše, i primetih - ima crne oči, poput mojih. Vuk se umiri, radoznalo obiđe krug oko mene i pobeže u pravcu svetionika. Istog trena se dadoh u potragu. Pratio sam crvenilo koje je za sobom ostavio pošto je od mene bežao. Sneg je padao sve agresivnije. Proklizavao sam, valjao se po njemu, pridizao i jedva uspevao da pratim putanju krvi. Došavši do ruba šume, na čistinu navrh planine, ugledah more pokriveno tankim slojem leda. Površina mu beše glatka, ali voda ispod nje začuđujuće nemirna. Osetih ponovo kako mi telo podrhtava, kako se trese i grči ne bi li uvećalo svoju toplotu. Popeh se uzbrdo, do svetionika.

- - - - - - - - - -

Trag se završio na vratima. Odškrinuo sam ih i ušao unutra. Prostorija beše mala, slabo osvetljena, prljava i prazna sa uskim drvenim stepeništem sa leve strane. Nešto me je vuklo da se njime popnem. Nešto me je prizivalo i govorilo da ću na vrhu pronaći ono što tražim. Cvokotanje zuba ublažavalo je škripu stepenika. U sledećem momentu nađoh se gore. Vatra koja je gorela na svetioniku bila je ugašena i čitava prostorija obavijena dimom. Gotovo ukočenih pokreta, usudih se da zakoračim dalje. Dim mi nadraži oči, one zasuziše i ja bejah prinuđen da ih zatvorim. Kada podigoh pogled dima nije bilo, a ispred mene se ukaza čovekolika prilika, obavijena u vučje krzno, okrenuta ka meni leđima a licem prema istoku. Ne znam šta je u tom trenutku više utemeljilo moje noge - promrzline ili jeza. Hteo sam da pobegnem, da povičem ili potrčim ali je za to bilo odveć kasno. Jedino što mogu je da pustim sudbinu da odradi šta je namerila. Pojava se okreće, približava mi se lagano vukući krzno po prašnjavom podu i podiže kapuljlaču otkrivajući svoje sablasno lice. Nikada ne osetih ništa slično. Utroba mi se prevrnu, telo mi utrnu a misli odumreše. Koščata lobanja, oguljena svega sem ugalj-crnih očiju ne imaše ni bora ni sedih vlasi. Smrt ne stari. Smrt ne zna za godine. Nevoljno podižem glavu i prilika hvata moj pogled dok u tišini ispruža svoju koščatu ruku. Gura me. Padam, i najednom - tresak i pucanje leda. Pokušavam da zadržim dah, ali mi to u ledenoj vodi teško polazi od ruke. Osećam so na usnama. Davim se i sve postaje crno...

-Tata! Mama dođi, brzo! Probudio se!

Iz bolničkog kreveta posmatram svoju odraslu ćerku kako plače dok njene odbegle suze klize niz moje staračko lice. Polako mi postaje jasno gde sam i zbog čega sam. Rekoše mi, doživeh infarkt i šest dana ostadoh u komi. Dolazi Jelena. Gledam ih onako uplakane. Grle me, ali je moje telo previše ukočeno i hladno da bi uzvratilo drukčije no zamućenim očima. Mraz je progutao veliki njegov deo. Jedino su suze ostale netaknute.

- - - - - - - - - -

9.

DNEVNIK

Vozio sam kasno. Vraćao se sa neke proslave. Bio je mrak i ništa nisam video osim što sam pratio tragove isprekidane bele linije i trudio se da ne zaspim. Jedna krivina, druga krivina.. vozim pravo i monotono.. pa opet krivina.. Odjednom užas! Na sred puta devojka bleda kao utvara crnih podočnjaka i raširenih ruku u venčanici stoji na sred puta u mrklom mraku gleda ljutito u mene i doziva. Zapravo ne stoji već lebdi 20 cm od zemlje! Trgoh se naglo i od straha sleteh sa puta i nabih se u neko drvo. Bez ozleda. Okrenuh se.. od devojke ni traga ni glasa! Jel mi se sve ovo učinilo? A zatim pored mene nitokuda protutnji neki kamion pun balvana i prikolica se na mestu gde je bila devojka prevrnu i balvani se prosuše po putu. Stajao sam u neverici. Biće bolje ako nestanem odavde pomislih i upalih kola i dovezoh se nekako do kuće polomljenog branika.

- Ćao ljubavi - poljubi me Violeta na vratima - izgledaš baš umorno danas.. imaš večeru u frižideru.

Ćutke sam se dovukao do kuhinje i pokušavao da večeram na miru pa ću posle objašnjavati šta mi se desilo kad sam začuo vrisak.. Violeta je preplašena i bleda stajala na vratima kupatila.

- Šta je bilo? - viknuh u frci.

- Ja.. ja ne mogu više - reče Violeta i briznu u plač. - Pogledaj molim te u kupatilo.

Pogledam - nema nikog.

- Nema nikog - rekoh..

- Sigurno? - polako podiže glavu.

- Naravno, šta si mislila da ima, evo ja ulazim u kupatilo..

- Sedi, moramo da pričamo...

Pet minuta kasnije slušao sam u neverici.. o toj devojci koju je Violeta često viđala kroz poluodškrinuta vrata, ćutljivoj i mračnoj devojci duge kose čije lice nije mogla nikad da vidi.. Čim bi ušla u kupatilo ona bi nestala. Osećala je nekako njeno prisustvo svih ovih meseci ali nije htela da ruši odnos samnom. Sada joj je dosta. To nešto je postalo sve tamnije. Zato odlazi i ostavlja me. Ovaj put devojka joj je rekla da me ostavi na miru i da se stvari ne odigravaju onako kako bi trebale. Kada je pitala ko je ona odgovorila je da je ona moja sestra koju je moja majka ubila a potom je vrisnula na nju i uletela pravu u njeno lice i nestala.

Te večeri sam je odvezao kod njenih dok se tresla.. i razmišljao o mojoj već 10 godina pokojnoj majci. Jel moguće da ja imam sestru? Kada sam stigao kući iz poslednje fioke starog ormarića sa tavana izvadio sam njene stare slike. Sliku po sliku.. ja kao beba, majka kao devojka.. otac sa osmehom.
Kad sam zgrabio poslednji album shvatio sam da to nije album sa slikama već dnevnik moje pokojne majke. Okrenuo sam listove i čitao.. dan po dan.. godinu po godinu.. U neverici sam ustanovio da je ona ubila mog psa zato što ju je nervirao danima za moj rođendan. Da je ona pocepala tapete kad smo mislili da je u kuću upala neka zver. Našao sam i datum mog rođenja. Majka me je baš volela i radovala mi se.. Iako sam je nervirao mojim konstantnim plačom. Nikakva sestra nije spomenuta, hvala Bogu. Ali na sledećoj strani sam stao sleđen. Majka je pisala o meni.. ali pod datumom od pre 8 godina.. kada je već dve godine bila mrtva. Opisala je tačno svaki događaj koji mi se desio od tad sve do sad. Čak i Violetu kao finu i dragu osobu koja me je puno volela. Okrenuh poslednju stranu.. Tekst je pisan očigledno u velikom bolu. i pisalo je sledeće. Njen sin je naime na današnji datum poginuo u kolima kad se vraćao sa jedne proslave tako što se otkačila prikolica kamiona i jedan ogroman balvan je proleteo korz šoferšajbnu i smrskao kola. Jedva su izvukli moje telo. Svi su došli na sahranu. Jedino nije mogla da ukapira ko je bila ona čudna devojka koja je stajala sama malo dalje od mog groba i plakala...

I tu se tekst gubi...

10.

KIŠA

Toplo avgustovsko jutro najavilo je vreo dan. Anka preveza maramu čvrsto je stegnuvši na potiljku i opra ruke na česmi u dvorištu. Dok je hodala ka štali sa zadovoljstvom je osluškivala zvuke seoskog jutra.

- Dobro jutro lepotice moje, jeste li mi dobro ojutrile? sa osmehom pozdravi svoje dve miljenice. Uvežbanim pokretima opra vime najpre jedne, a zatim druge krave i otpoče sa mužom. Mlazevi toplog mleka veselo su penušali puneći novu plavu plastičnu kofu. Osećaj spokojstva najednom prekinu mučna misao - danas je Ratkina sahrana, mora otići. Komšinica je, prva, red je da ode, mada ni progovarale nisu.

Pokojna Ratka živela je sama sa tri riđe mačke. Imala je osamdesetak godina, hodala pogurena uvek sa crnom maramom povezanom preko čela, sve do samih očiju. Nije se mnogo mešala sa ljudima iz sela, retko je izbijala iz svog dvorišta. O njoj se pričalo da vrača i mađija najcrnju magiju, da joj je kletva jača i od sudnjeg dana i da je mnogim ljudima glave došla, a da im ni oči nije videla. Govorilo se da petlja sa samim đavolom, da joj u po noći dolaze ljudi da završe neke bezbožničke poslove, da sve zlo koje se dogodi u selu potiče od nje. Mada, najviše se ćutalo. Ljudi su u strahu da ih ne uzme na zub izbegavali i ime da joj pomenu, klonili se i nje i njene senke. Ono što se stvarno znalo je da nije oduvek bila takva i da su joj svekar i svekrva umrli jedno za drugim, nepunih godinu dana od kada im je ušla u kuću, a muž jedva par godna kasnije.

Kako god, otići će - rešila je Anka, sevap je. Ubrza da po dvorištu poradi šta je još imala, pristavi ručak, spremi se i ode do Ratkne kuće. U međuvremenu nebo se naoblači i sve utonu u laku polutamu. Spremao se letnji pljusak.

Na ulasku u kuću Anka se polako prekrsti i kroči u mračnu sobu u kojoj su se tiho došaptavale tri postarije žene iz sela. Malo ogledalo kraj ulaznih vrata bilo je pokriveno dotrajalim peškirom. Osećao se laki zadah prljavštine pomešan sa kiselkastim mirisom bajatog hleba. Sanduk je bio postavljen na dve dotrajale, nekada zelene hoklice. Podno staričinih nogu stajala je stara olupana šerpa napunjena peskom u koju su zabadane sveće. Nije ih bilo puno, tek pet, šest. Anka kroči, prekrsti se nad staričinim odrom i krete da upali sveću. U delu trena, pre nego što je plamen zahvatio fitilj sveće koju je držala u ruci, pogleda pokojnicu. Marama joj je bila povezana onako kako je starica nikad nije nosila, otkrivala je čelo. Na desnoj strani čela, uz koren kose Anka ugleda grozdasti mladež veličine oraha, crn kao gar. Pomisli kako za sve one godine koliko su živele u neposrednoj blizini nikada nije videla Ratkino čelo i kako je to jako neobično. Spusti ruku sa još uvek neupaljenom svećom i zagleda se u staričino lice. Kroz prozor se probi tanušni zlatasti sunčev zrak i osvetli lice pokojnice. I Anka vide - to lice se nakratko osmehnu, tanke stisnute usne se izviše nagore na tren, desno oko nalik na riblje neznatno se otvori, a kapak levog napravi mali mig ka Anki. Ova skoči i glasno vrisnu. Žene upitno podigoše poglede.

- Ništa, ništa, odreče Anka i upali sveću. Užas koji je preplavio brzo je ustupio mesto neverici. Nemoguće, učinilo mi se.

Sahrana je bila vrlo kratka, svega je pet žena otišlo da je isprati. Nije se imalo šta reći. Pljusak i jaka grmljevina još su više ubrzali ukop.

Sledećeg jutra, Anka ustade sa osećajem da se celi svet nakrivio i ode da se umije i očešlja. Dok se češljala u ogledalu ugleda na desnoj strani čela crnu grozdastu fleku veličine oraha. Ispod prozora na avgustovskom suncu uživale su tri riđe mačke.

- - - - - - - - - -

11.

POGLED KROZ KLJUČAONICU

Nejasnom mišlju vođen, spontano, protiv svesne volje, čučnuh da pogledam kroz ključaonicu. Kako prislonih oko uz maleni otvor na vratima, tako mi iz dubine hodnika stiže munjevitom brzinom nalet vetara i kao ledena oštica zabi mi se u zenicu. Osetih bol u oku, a zatim i strujanje hladnoće kroz čitavo telo. Izmakoh se od vrata, i hodajući unatraške, ušunjah se u svoj krevet.

Jeza me nije napuštala. Obuzeše me crne slutnje da će drhtavica trajati danima. U dušu mi se uselilo ledeno strujanje iz mraka. I narednih nekoliko dana, svaki put kad bih prolazio pored zaključanih vrata, imao sam osećaj da se kroz ključaonicu prema meni širi ledeno i nečujno stujanje vazduha.

No, ima nečeg u čoveku jačeg od bilo kakvog straha, bilo kakve prepreke. To je volja za saznanjem onog od čega strahujemo. Šta je to tajanstveno od čega strepimo i gde su granice naše spoznaje nedefinisanih, nepoznatih i čudnih pojava, osećanja, predela i procesa oko nas, iznad, izvan nas, ili u nama samima? Ta volja za otkrićem tajni, ta sila, odvela me je do doktora Čarapića. Iskoristio sam njegovu i nesmotrenost i ukrao mu svežanj ključeva. Odmah sam znalo koji ključ treba izdvojiti. Bio je to običan, kalauz ključ od mesinga. Moj nemiran duh je jedva dočekao da svi zaspu, a ja zakoračam u službeni prostor, zabranjen za nas pomoćne radnike i ujedno stanare ovog velikog zdanja u kome smo već nekoliko meseci zaposleni.

Gurnuh ključ i okrenuh ga. Otvorih vrata i načinih korak u tamu. Noć je bila tiha i bez mesečine, hodnik ispunjen mrakom. Oni tragovi blede svetlosti koja se probijala kroz velike prozore, činili su da je mogla da se nazre belina keramičkih pločica na zidu. Sve je bilo nepomično i hladno. Što sam duže stajao i posmatrao prizor pred sobom, to sam više bio siguran da se bližim trenutku nekakve spoznaje. I onda mi se učinilo da se prostor sve više izdužuje. Dobijao je drugačije dimenzije i činilo se da teži beskonačnosti. Zbog beline pločica na zidu, prostor se preobrati u predeo okovan ledom. Pod na kome sam stajao dobi oblik olovne, sive, nepomične reke, a stolice uz zidove nalikovaše crnim rupama u santama leda. Sve je bilo lišeno mirisa, zvuka, boja, pokreta i na kraju je bilo lišeno privida da vreme teče. Uz kičmu poče da mi se penje jeza, ali nisam se pomerao ni napred ni nazad, nešto me je ukopavalo uprkos spoznaji da se nalazim ne na svom mestu, da sam zakoračao u zabranjeni prostor. Hladno je, pomislih, hladno kao u svemiru.

I zaista, to je bilo ono saznanje kome sam težio, saznanje o odsustva života u bilo kom obliku. Tako tiho, bez svetlosti, tako je u kosmosu, tako je u predelima nemogućim za život, tako je u samom paklu, pomislih ja, i trgoh se na tu pomisao, pa polako, kao da se trudim da ne uznemirim nekog, kao da se skrivam od nekog, zakoračah unatraške i polako pritvorih vrata. Kad sam hteo da okrenem ključ za sobom i odšunjam do svog kreveta, osetih snažan stisak u predelu grudi. Nečije snažne ruke su me stezale i otimale mi ključ. Ostadoh unutra.

- Šta činiš to, nesrećniče - čuo sam glas doktora Čarapića.
- Suočavam se sa svojim strahovima - odgovorih mu.
- Beživotnost je čovekov najveći strah. Njega nikad, nikad ne istražuj! To je posao nas naučnih radnika - reče i odvuče me do mog kreveta na koji me baci.
- Šta si video u hodniku- upita nadnoseći se nada mnom.
- Led i veliko Ništa.
- I šta ti to kazuje?
- Beživotnost je ništavilo, odsustvo svega. Tako je posle smrti. Za umrlog ne postoje ni drugi umrli koji pored njega čine neke korake, kretnje i daju mu privid vremena. Prostor je oko umrlog beskonačan i ispunjen večnom, ledenom samoćom. Zarobljen u beskraju, pokojni se duh ne može spoznati od strane drugih pokojnika, a još manje od strane živog bića.
- Odlično, filozofe moj. Ne sažaljevaj se nad pokojnikovom samoćom. Pomisliće da želiš da mu se pridružiš - reče podsmevajući mi se, izvadi svežanj ključeva i zakači mesingani ključ za alku. Potom dodade.
- Lepo spavaj. Sutra ćeš pred komisijom odgovarati zbog krađe ključa.

Izađe iz moje sobe i zaključa je sa druge strane. Iako sam strepeo od sutrašnjeg dana, nekim čudom brzo zaspah. I tada je u polusnu sve počelo.

Ono Ništa iz mraka došlo je u moja sobu. Osećao sam njegovu hladnoću. Potom Ništa dobi oblik crne siluete kraj prozora. Konture dobiše precizniji oblik i ja ugledah visoku i vitku ženu meni leđima okrenutu. Kao da je nešto gledala kroz spuštene, neprozirne zavese. Bila je malo povijena u plećima, obučena u dugu haljinu. Osetio sam njenu tugu i činilo mi se, kao što to često u snovima biva, da mogu da gledam njenim očima. Njen pogled je bludeo po stranama nekakvog brda, a onda se nekako odjednom našla na zaravni prekrivenoj beživotnim telima. Njenim očima videh kako se u hodu, pazeći da ne pređe preko leševa, zadržava nad prizorom mrtvog dečaka. Onda uze u naručje telo deteta i približi ga sebi da mu udeli poljubac. Tada se u meni se rodi krik koji zapara sobu i probudi me iz košmara.

Uključih stonu lampu da oteram strašne slike. Borio sam se da ne zaspim, ali me je težak umor savladavao.

Ponovo sam se našao u predelima sna. Prvo sam hodao nekom srećnom dolinom udišući vazduh punim plućima kad odnekud naiđe hladan vetar i baci me u sumornu sobu. Video sam sebe kako ležim u svom krevetu. Preko puta, opet kraj prozora, u istom položaju stajala je ista žena. Okrenula se i zakoračala prema meni. Nadvila se nada mnom i širila svoju hladnoću. Bio sam siguran da me je to trglo iz sna jer sam u sledećem trenutku ugledao doktora Čarapića. Umirilo me je njegovo prisustvo i glas koji je ponavljao:

- Lepo spavaj, sutra ćeš pred komisijom odgovarati.

Nikakve komisije nisu mi se činile strašnim nakon doživljaja utvare nad mojim krevetom. Sećam se da sam još jednom bacio pogled na slabu svetlost stone lampe, pa zavukao ruku pod jastuk gde sam napipao molitvenik. Kad pod prstima osetih hladnoću metalnog krsta, ščepah ga čvrsto i u sebi kroz san ponavljah napamet naučene molitve.

Ništa nije vredelo. Crna žena je već stigla da mi tankim koncem veže prvo jednu, pa drugu ruku, a potom mi je čitavo telo obavijala sivim nitima. Branio sam se i batrgao cele noći. Uzalud. Nepokretan, prikovan za krevet, posmatrao sam kako me kao paukovom mrežom obavija i vezuje za naslone kreveta. Pokušavao sam da zovem u pomoć, ali iz mog grla nije izlazio zvuk. Samo sam stenjao i vapio ispuštajući nerazumne krike. Bila mi je oduzeta moć govora.

- - - - - - - - - -

Kad je svanuo dan, u sobu je, kao obično prvo ušao doktor Čarapić. Kao i obično, otkopčao je spone na kaiševima kojim sam bio privezan za krevet. Dao mi je dozu leka, kao i uvek. Onda me je tog jutra sa dvojicom medicinara odveo hodnikom do velike sale. Tu mi je predstavio članove lekarske komsije. Obratio im se rečima:
- Pacijent je doveden u ustanovu nakon obijanja mrtvačnice. U njoj je zatečen kako traži tela svoje žene i deteta postradalih u saobraćajnoj nesreći. Jedva mu je oduzet ključ od mrtvačnice jer je raspolagao nadljudskom snagom, što je uobičajeno kod bolesnika tog tipa. U bunilu je pričao da su pokojnici usamljeni i da je smrt obitavanje u ledu i ništavilu. Nema svest o saobraćajnoj nesreći koju je počinio i u kojoj je ostao bez desnog oka. Izabrao je gubitak pamćenja da se zaštiti od snažnog osećanja krivice.
Nije mi u potpunosti bilo jasno šta priča. Nisam razumeo iz kojih razloga je lagao o saobraćajnoj nesreći. Hteo sam da se pobunim, ali sam, ne znam zašto, samo ćutao i slušao šta je dalje imao da kaže:
- Poslednji razgovor sa pacijentom - govorio je sav važan Čarapić - obavio sam pre četiri meseca. Tada mu se stanje pogoršalo jer su se kod njega pojavili košmarni snovi u kojima sa nekim svake noći vodi borbu zbog koje je izgubio moć govora. Prinuđeni smo da ga vezujemo za krevet. Iako je po danu naizgled zdrava osoba, moj predlog je da pacijenta zadržimo na lečenju. Komunikaciju sa njim vodim pismenim putem i njegovi zapisi svedoče o teškoj promeni u percepciji stvarnosti. Evo, pogledajte dokaze za te moje tvrdnje - reče i pokaza im nekakve papire. Doktorka iz komisije uze jedan papir iz Čarapićeve ruke i poče naglas da čita:

„ Nejasnom mišlju vođen, spontano, protiv svesne volje, čučnuh da pogledam kroz ključaonicu. Kako prislonih oko uz maleni otvor na vratima, tako mi iz dubine hodnika stiže munjevitom brzinom nalet vetara i kao ledena oštica zabi mi se u zenicu. Osetih bol u oku, a zatim i strujanje hladnoće kroz čitavo telo... “

- - - - - - - - - -



Odoh da se odmorim nakon 54 minuta postavljanja priča ....



Glasanje može da počne!

jedanaest priča.
Aj povećaj broj onih za koje se može glasati na pet.
5, 4, 3, 2 i 1 bod

Ajde, nek bude tako.
Dakle, delite 5 bodova umesto dosadašnja 3.

EDIT

Menjam glasanje iz razloga navedenih u komentaru niže.

.......................................................................................................................
Najpre, sve koje sam odabrala su stilski sjajne. Meni je to veoma bitno
Dalje, zajednička karakteristika im je i to što nisu predvidive, što imaju zanimljiv obrt na kraju.
Bodovi su tu da iznijansiraju koliko je (IMHO) svaka od njih u tome uspela.

1. "Izgnanik" - 5 poena: probudim se jutros i shvatim da mi je prva, u stvari, najstravičnija: dete, koje je žrtva ljudskih monstruma, nastavlja, nakon smrti, u odsustvu mudrog, pravednog i praštajućeg boga, da bude žrtva monstruoznog kaznenog mehanizma koji ga u večnu patnju baca ne zbog toga što je učinio, nego upravo zbog toga što je bio dete i što je bio žrtva. Da je preživeo klanje, i da je uspeo da poraste, imao bi šansu da se za života pokaje, a onda bi imao pravo na oprost - prema priči, dečak je kažnjen dok njegov ubica još uvek nije izgubio pravo na iskupljenje. Sa aspekta humanosti, to što mu se dešava jeste stravično.
8. "U vučjoj koži" - 4 poena
11. "Kroz ključaonicu"- 3 poena
9. "Dnevnik" - 2 poena
2. "Tegoba" - 1 poena

Sve su dobre, i ima još odličnih, ali eto...

Da, ta prva prica je i meni, nek oprosti autor, isla pomalo na nerve zbog konfuznog i brzopletog raspleta. Kao da je pisao pod ptetnjom one sekire koja je na kraju ubila glavnog junaka...

S tim što je i prva stilski jako dobra.
U stvari nema stilski loših, ali su meni ove odabrane bile najbolje

Jedva sam dočekao da pročitam šta ste pisali.
Ima maštovitih, uzbudljivih, a i perfektnih priča.
Glasaću sutra.
Čekam da mi se slegnu utisci.

Nezgodno je horor sabiti u malo redova, nekako mi se čini da za dobar horor mora da postoji knjiga... ;D
Bravo za sve, a pogotovo za Borku koja je 54 min postavljala priče...

2 - 5
9 - 4
11 - 3
4 - 2
3 - 1

8 - 5p.
11 - 4p.
3 - 3p.
9 - 2p.
2 - 1p.

Ne bih da dajem komentare priča.
Želim da izbegnem bilo kakve sugestije koje bi kao moj sud uticale na dalje glasanje.
Rado ću obrazložiti svoje utiske kad se glasanje okonča.

br. 5- Pižoslav ..................................... 5 poena
br. 2- Tegoba ....................................... 4 poena
br. 1- Izgnanik...................................... 3 poena
br. 10- Kiša ......................................... 2 poena
br. 6 - Potkrovlje .................................. 1 poen

Obično odmah glasam čim pročitam priče. Sinoć nisam mogao da se odlučim pa sam ostavio za danas, ali i danas imam tako pomešane misli... Mislim da je presudan faktor za to moje očekivanje od horora. Retko koja priča mi je ulila strah odnosno jezu dok sam je čitao. Krv nož ubistvo... mislim to me ništa valjda ne plaši... Mora da je do mene. Da se rezumemo, ima odličnih priča, stvarno fenomenalnih, ali nisam siguran da bi se mogle svrstati pod ovaj žanr. Možda će Borka nešto više o ovome. Žanr jeste težak, nema šta, ali ja ne prestajem da se oduševljavam kvalitetima svih priča na svim konkursima. I uvek uvek podcenim priče. I kao Don HF.. jedva dočekam da ih čitam. Mene sistem bodovanja ne opterećuje toliko koliko bi voleo da se smanji čekanje na priče. Predlažem da čim se proglasipobednik i on otvori novu temu.. da se odmah krene u pisanje što pre što pre.. A Borku da vodimo na bora boru jer treba izdržati sve ovo maltretiranje, ako joj nešto znači - vredelo je! I uvek vredi.

(- Manje pričaj Konjino nego glasaj! - reče Konjska savest
- Još jednom da pročitam samo, obećavam! - nije mu bilo prvi put da priča sam sa sobom)

Don Hose Fuentas:

Ne bih da dajem komentare priča.
Želim da izbegnem bilo kakve sugestije koje bi kao moj sud uticale na dalje glasanje.
Rado ću obrazložiti svoje utiske kad se glasanje okonča.

Kliknite za proširenje...

Ja se uvek zaletim , ali retko kad se kajem kao sad. Uglavnom je prvi utisak ono što me i kasnije drži.
Borka, može li raspored glasova da se edituje dan kasnije?

probudim se jutros i shvatim da mi je prva, u stvari, najstravičnija: dete, koje je žrtva ljudskih monstruma, nastavlja, nakon smrti, u odsustvu mudrog, pravednog i praštajućeg boga, da bude žrtva monstruoznog kaznenog mehanizma koji ga u večnu patnju baca ne zbog toga što je učinio, nego upravo zbog toga što je bio dete i što je bio žrtva. Da je preživeo klanje, i da je uspeo da poraste, imao bi šansu da se za života pokaje, a onda bi imao pravo na oprost - prema priči, dečak je kažnjen dok njegov ubica još uvek nije izgubio pravo na iskupljenje. Sa aspekta humanosti, to što mu se dešava jeste stravično.

Ako imam pravo na izmenu, ja bih sad ovu stavila na prvo mesto (i samo pomerila ispod ostale za koje sam glasala).

Inače, ovo je konkurs na kojem ne vidim ni jednu lošu priču.
(nije prvi, bilo je još par puta, čini mi se)

Borka, može li raspored glasova da se edituje dan kasnije?

Kliknite za proširenje...

Naravno. Svako ima pravo da se predomisli.

Samo pazite da to ne bude više nego jedanput po krugu glasanja i da - naravno - ne bude poslednjeg dana glasanja.
Ukratko: da ne bude redovna pojava.

Vrela Cica:

Razumem sanju potpuno. Normalno je da neko promeni misljenje, ali mi to mirise na kupovinu glasova. Sta da MENI neko ponudi, da ja napisem pozitivnu kritiku i da mu dam 10 poena, a ne mislim tako i da mi plati za to. NIko me ne bi cenio. Mora da se uvede strozije glasanje.

Kliknite za proširenje...

Ovo može samo čistač mina da pokupi

Vrela Cica:

Razumem sanju potpuno. Normalno je da neko promeni misljenje, ali mi to mirise na kupovinu glasova. .

Kliknite za proširenje...

Ali naravno.
Stigla struja 11000, treba to platiti

Sve ću vas izvedem na piće ako krajem nedelje dobijem pozitivan odgovor na nešto.

sanja*:

Ali naravno.
Stigla struja 11000, treba to platiti

Kliknite za proširenje...

Šta uradi crna ženo, pa ti stiglo 11000? Nisii isključila novogodišnju rasvetu? Tako je to kada nemaš ovu štedljivu što visi po gradu...

sanja*:

Ali naravno.
Stigla struja 11000, treba to platiti

Kliknite za proširenje...

Ne znam, samo sam htela da upozorim na moguce malverzacije.

Vrela Cica:

Ne znam, samo sam htela da upozorim na moguce malverzacije.

Kliknite za proširenje...

Pošto nisi poslala svoju (prepoznatljivu) priču za konkurs horror price (a mogla si kako smo te silovali uz tvoju svesrdnu pomoć...),
ovm te ovlašćujem da ih rasturiš od kritike!
Poslali,molim te,te strašne price,a za čega?
Da plaše nas koji smo plašljivi ?
I onda?
Šta treba da se toliko prestravimo da se plašimo I da zavirimo na književnost,a kamo li na temu u kojoj se objavljuju price na konkursu
za naj (strašniju) priču?
Ne razumem...
I zato ih Cico sredi ,kako samo ti to umeš!