Glasanje na temu DETEKTIVSKA PRIČA

Iako je tema poteška, bili ste produktivni.

Iskreno rečeno, bojala sam se da neće stići više od tri priče. Kad ono - ŠEST!
Udobno se zavalite i uživajte u rešavanju zločina.



Priča br. 1

SMRT U KRUGU PORODICE

Nijedna porodica nije onakva kako spolja izgleda. I svaka porodica krije svoje tajne. Samo su neke malo manje tajnovite. Porodica Smeđi je od tih manje tajnovitih. Možda. Njihove mane i njihovi sukobi su dosta otvoreni. U veče 16. novembra minule, dve hiljade četrnaeste godine, porodica i još po koji gost okupili su se na porodičnom imanju u Lokavici da obeleže porodičnu slavu. Naizgled pristojni i svečani skup brojao je je osam osoba. Madam Smeđu, staramajku i najstarijeg živog člana porodice. Sina Smeđeg, staramajkinog potomka, i njegovu suprugu Gospođu Bež. Njihov sin Mračni, besno i cinizmu sklono, dvadesetogodišnje čeljade. Drugu polovinu skupa činili su članovi porodice Zeleni, porodice brata Sina Smeđeg. Zelena Mušmula, glava ove druge porodice, nešto mlađi od brata, daleko tromiji i mračniji. Supruga Zelena Glavica. Odlučna i sposobna žena, koja je izgradila sebe i svoju nesposobnu porodicu iz ničega, od sela do grada, od skromnosti do luksuza. Dve ćerke Zelena Jabuka, porodični inadžija i Zelena Bobica, porodična princeza. Porodice treba da se okupljaju. Čak i ako se ne vole. Može biti. Osmočlano društvo počelo je uobičajeno slavlje. Mrvice razgovora, golemi zalogaji izdašne hrane. Pristojnost i malo nevinog podbadanja. Objasniću vam matematiku ovog skupa, da biste jasnije sagledali situaciju. Sin Smeđi i Zelena Mušmula su, kao što je rečeno, braća. Potomci Madam Smeđe. Kao i sva braća, u korenu isti, a naizgled različiti, u nadi da će pobeći od svojih korena i svoje sličnosti. Jedan majstor, drugi inženejr. Jedan ekstravagandan, drugi konformista. Madam Smeđa je mirna, samozadovoljna, svome dobru najsklonija majka. Ogromnih ušiju, kosmatog jezika i ujedno značajne diskrecije. Majka je, razume se, nosilac imanja ne neznatne vrednosti koje će naslediti braća. Smeđi, koji živi na onome što treba da nasledi i Mušmula koji ne živi tu, ali tu mu je koren. Gospođa Bež, supruga Smeđeg je porodični autsajder. Ona je sve što njih sedmoro nisu, a kada se jedan od osmoro izdvaja, pa znate... Nezavisna, nezainteresovana za tuđe mišljenje, tihe spoljašnjost ali bogatih unutrašnjih želja. Sin Smeđi je porodična misterija, neznanih želja i misli, s obzirom da ih retko izražava. Sestre Jabuka i Bobica, odrasle, site, ne svojom mukom, već majčinom. Sviđa im se sopstveni život i žele da ga zadrže. U devet časova i trideset tri minuta uveče, dok je društvo već bilo raštrkano i otkravljeno, negde između prasetine i sitnih kolača Jabuka upita: „Oh, gde je staramajka, hoću nešto da joj ispričam“.

Komešanje, potraga, staramajke ne beše tu. U devet časova i pedeset devet minuta Bobica pronađe staramajku u mračnom voćnjaku. U njenim ustima nije bilo daha, u njenom licu nije bilo boje. Oko njenog krhkog vrata beše stegnut konopac. Baš ispod one trešnje gde je pre skoro 40 godina njen suprug oduzeo sebi život. Bi jasno. Majka nije ponovila istoriju. Neko drugi joj je presudio. Zelena Glavica povika „Pozovimo policiju. Nju je neko ubio“. Simfonija glasova izražavala je zapanjenost i nevericu. Zelena Mušmula je zario glavu među kolena, Sin Smeđi je gledao u zid, a Gospođa Bež je jela još jednu bajaderu. „Ne“, oglasi se upravo ona. „Policiji ovde nije mesto. Mi moramo da shvatimo šta se ovde desilo“. Glasovi zabrundaše, dok Zelena Glavica nije potvrdila to mišljenje i povukla sve na stranu unutrašnjeg rešavanja događaja. „Istina“, reče gđa Bež. „Ovo je stvar naše porodice i mi ćemo to rešiti. Nesumnjivo staramajka nije sama sebi oduzela život. U okolini jedva da ima žive duše. Presuda je jasna: Neko od nas sedmoro ju je usmrtio. Ali ko? I zašto?“. Glasovi opet zabrundaše, ali nikakav argument nije mogao pobiti činjenicu: Neko od prisutnih je ubica. Uistinu, u okolini imanja kilometrima nema žive duše, Staramajka je viđena među njima pola sata pre nego što je pronađena mrtva. Niko drugi nije mogao obaviti smrtonosni konopac oko njenog vrata. „Ali, zašto bi neko od nas to učinio“, upita Bobica. „Za početak, svi znamo da joj je Bež sto puta javno poželela smrt“, nastavi Jabuka. „To se samo tako kaže. Ko još svojoj svekrvi nije dozivao smrt. To ne znači da bih u životu ikoga ubila“, odvrati poluravnodušno-puluosorno Bež. „Da počnemo od očitog“, reče Sin. „Ko od nas, neminovnih krivaca, ima motiv da Majka ne bude među živima? Koji je najčešći motiv za ubistvo? Novac.“. „Ili ljubomora. Ubistvo iz strasti“, umeša se Bobica. „Teško da je naša 80-godišnja staramajka izazivala strast u nekome još od Titove sahrane, a kamoli da bi je neko ubio zbog toga“, izađe iz Sina cinizam. „Ne. Moramo sagledati naše odnoose i naše motive onakvi kakvi uistinu jesu. Bez ove šarade i ovih Potemkinovih sela. Moj otac i Mušmula su direktni naslednici. Ovo imanje nije baš za budzašto. Njegova vrednost je vrednost jednog komfornog života do poslednjih dana. Razume se, i moja majka je mogla pogurati njegov prelazak u naše ruke. Ili ja. Bog zna da žudim za odlaskom iz ovog čopora hijena“. „Nama novac ne treba. Ja vrednost ovog imanja već posedujem. Dakle, niko iz moje porodice nema takav motiv“, pokušada se ogradi Glavica. „Možda“, nastavi Sin. „Ipak, Majka je veliki kamen u tvojoj porodičnoj kruni. I to ne dijamanstki. Možda imaš novac, ali nemaš ono mnogo važnije – slobodu. Bez uticaja Majke na tvog muža i porodicu, tvoj život bi postao istinska bajka. Sama si to izjavljivala. I bilo ko od članova tvoje porodice bi pomogao u dovršavanju te bajke“.
„Dakle ko?“, zapita Jabuka. „Sin i supruga koji žude za materijalnom sigurnošću, Sin i supruga koji žude za slobodom, ćerke koje bi možda učinile sve za svoje roditelje ili Unuk koji žudi za begom. Nije teško pobeći sa nekoliko milona u torbi“. „Ti miloni svakako ne bi upali u moju torbu“, odvrati Sin. „Da utvrdimo gde je ko bio između pola deset i deset kada je Majka nestala“, nastavi Jabuka. „Ja, Bobica, moj muž i Smeđi smo bili za stolom sve vreme“, javi se Glavica. „Dakle oni koji su šetali su Bež, njen sin i ti. Izbor je sasvim lak. A ti sigurno nisi“. „Možda jesam, otkud znaš“, dodade Jabuka.
Utom se jedan gost zakašlja, zadiha i pade sa svoje stolice kao pokošen. Kao kamena skulptura lupljena teškom šipkom, koja se najednom raspuknula na pola i prestala da bude ono što jeste. Tako i on, prestade da bude ono što je bio dotad, u sekundi. Živ. Bio je to Smeđi. „O Bože. o Bože, o majko. Ja ovo sanjam. Ovo nije istina. Dva života da izgubimo za čas na ovoj ukletoj večeti. Ja ovo sanjam“, otpoče svoju tiradu gospođa Bež. „Ali, šta mu se desiilo“, šokirana je Bobica. „Ne“, odvrati Jabuka. „Ovo nije slučajnost. Ništa ovde nije slučajnost i ova večera je dobro režirana šarada. Ljudi ne padaju mrtvi tek tako. Jedno očigledno ubistvo davljenejm konopcem i jedna smrt gušenjem. Naravno, ne znamo uzrok, ali sigurna sam da će se pokazati da ovo nije slučajno. ne, ovo su povezane smrti čiji je reditelj ista osoba“. „Ali, ko, i zašto? Ništa ne razumem“, povika Bobica. „Kome odgovara da u jednoj noći nestanu dve muve. Jedna očito ubijena. Naizgled stihijski, konopcem. U ovoj predstavi, gde se nikada i nikako ne može otkriti ko je stavio taj konopac oko Majčinog vrata. Druga koja pada mrtva potom, očito otrovana. Pred svima nama. Opet, svako je mogao dodati smrt njegovom zalogaju. Ali samo niih dvoje su imali i razlog. S jedne strane majka i sin, oboje pali mrtvi noćas, i s druge strane majka i sin, oboje stoje živi pred nama“. „To nema nikakve veze i nikakvog smisla“, pobuni se Bež. „Oh, ima i te kakvog. Vaša mržnja traje decenijama. Vaš lažni brak. Vaša lažna porodica. Jedino što ste ikad želeli je da se iskobeljate, da nestanete. A za nestanak je potreban novac. Ali nije dovoljno da nestane samo Majka, jer vi ne želite trojku. Vi želite da ostanete sami i da sami nestnete odavde. Jokasa i Edip. Stoga ništa lakše. U ovoj drami koju glumimo svake godine na ovaj dan, u ovom leglu mržnje, najlakše je sakriti ubistvo. Sve je lako sakriti. Sumnja će padati na sve nas. Ali krivica pada samo na vas. Ili tebe. Niko ne zna kakva je ova porodica, niko neće otkriti. Ali mi znamo“. „Šta zapravo pokušavaš da dokažeš, gđice Marpl?“, umeša se sin.
„Svake godine se sastajemo ovde. Nas osmoro. I svake godine mržnja je sve veća. Vi želite slobodu. Mi smo našu izvojevali. Vaš kamen oko vrata su njih dvoje. I oni nestadoše“. „To je budalaština i potpuno nedokazivo. Ko bi ubio svoje najbliže da bi ostao na istom mestu sa istim kartama u rukama?“, napade Bež. „Ne. Nisu njih dvoje. Samo je jedan ubica ovde. Ubica koji će lično požnjeti plodove svog zverstva. Jedini koji žudi da pobegne od svojih okova i svoje nesreće. jedini koji će zapravo naslediti ovo imanje. Jedini koji ima rukom napisan testament star godinama, napisan kao šala, ali punovažan. Jer, hop, za testament treba samo tekst, potpis i svedok. I on je to sakupio odavno“. „To je budalaština, taj papir ne vredi ništa“, umeša se Sin. „Ali vredi. I ti to znaš. To je tvoja karta za slobodu u jednom pravcu. Karta koja nema cenu“, reče Bobica. „Niko to ne može da dokaže“, usprotivi se Sin. „Ne može. Zločin se najlakše krije u gomili. Ali motiv ne“. „Njen napukli vrat je bio moja uspravljena kičma, njegov pad, moj uspon. Ali to nisam bio ja. Ko god da mi je pomogao, hvala“.

Sat je otkucao ponoć. Dvoje su napustili slavu na nosilima. Četvoro isto kako su i došli. Jedna sa velikim pitanjem. Jedan sa osmehom na licu.

Priča br. 2

SUMNJIVI SLUČAJ ŽIVADINKE TODOROVIĆ

- S...! ... S...! ...S...! - krkljala je Živadinka Todorović daveći se u vlastitoj bljuvotini, dok su se ostali ukućani uspaničeno vrzmali oko nje. Gubljenje svesti od temperature koja je dostigla 40 stepeni Celzijusa pratilo je svih osam skrivenih kamera koje su “hvatale” taj prostor. Ekipa hitne je uletela unutra nekih petnaestak minuta kasnije, natovarila je na nosila i iznela u hodnik, pa u otvoreni studio pred masu koja je počela da se žari i pali.
Par novinara priskočilo je tik uz nosila, tutnuvši Živadinki mikrofone maltene u grlo.
- Ko vam je to učinio?
- S...! S...! S...! - roptala je.

Specijalna emisija usledila je sat vremena nakon toga, s uvaženim gostima-komentatorima i retrospektivom događaja iz prethodne nedelje. Na samom početku, emitovan je krupni kadar Živadinkinog pomodrelog, povraćkom umusavljenog lica dok izgovara:
“S...! S...! S...!”
Retrospektiva je počela dešavanjima s početka nedelje, dakle, ponedeljkom:

Ponedeljak

U 9.40 u trpezariji izbija žučna svađa između Živadinke, Stojana, Sneki i Suzuki. Živadinka hoće da se za dezert spreme palačinke, Sneki kaže da ih ona neće peći, treba iskoristiti jaja koja je juče donela iz kokošinjca za brz sirov kolač po receptu njene bake, Suzuki je dobacila da može bakin kuvar da nabije sebi u dupe i da ima da se prave tufahije, sa čime se složio Stojan. Tufahije su, nakon četiri psovke i jednog gađanja patofnom u glavu, izglasane većinom od dva glasa kao poslastica za sutrašnji Senadov rođendan.
U 12.28, Živadinka slučajno otkriva da je Senad na farmu prošvercovao prvi broj Mandraka. Krišom odlazi do ispovedaonice i prijavljuje slučaj. Senada pozivaju na razgovor i kažnjavaju oduzimanjem stripa.
U 13.40 Senad se žali Stojanu i Sneki kako su mu oduzeli Mandraka. Sneki kaže da je primetila Živadinku kako ulazi u ispovedaonicu nešto malo pre njega. Senad besni. Sneki, da bi ga umirila, vadi iz majice sisu. Senad se malo primiruje. Stojan reši da za dezert ipak prave kolač po recepturi Snekine babe.
U 20.06 svi ukućani su na terasi, osim Stojana i Sneki. Oni u kuhinji prave kolač.
U 20. 45 u kuhinju ulazi Živadinka i zatiče Sneki nagnutu nad vanglom, dok iza nje stoji Stojan glumeći Slavka Štimca iz filma “Varljivo leto '68” i govori “Mesi, mesi, neće ništa da ti škodi!” Živadinka naziva Sneki kurvom. Stojan ih razdvaja da se ne bi počupale.

Utorak

10.05 Senad je, maskiran u Mandraka, napravio sačekušu Živadinki ispred WC-a. “Strip ili život!”, vikao je mašući peševima plašta. “More da se 'ebete i ti i tvoj strip!”, odbrusila mu je Živadinka i otišla sa Margitom do štale.
17.39 Suzuki se žali Živadinki na Stojana koji je odustao od tufahija. Obećava joj da će sledeće nedelje glasati za njene palačinke. Stojan i Sneki prođu tuda i dobace Suzuki da je bolje da se drži dalje od dezerta jer će pući od debljine. Suzuki plače. Živadinka je teši govoreći joj da ne brine, pokazaće ona tim govnima. Ulazi Senad i kaže Živadinki da je jedino cinkaroško g.ovno na farmi ona.
18.24 Sneki, Stojan, Margita i Rade Sarma spremaju se za proslavu Senadovog rođendana. Suzuki i Senad su na terasi, on joj objašnjava kako nikada nije imao ništa protiv nje, nego su mu zbog matore oduzeli Mandraka, prvi broj, nasledio ga je od oca... Počinje da plače, Suzuki mu pokazuje kako joj stoje tange, bude mu malo bolje. Za to vreme Živadinka krišom krade kolač iz frižidera, odnosi ga napolje, iza bašte, tamo ga jede do pola pa ga baci svinjama.
20.00 Svi su u glavnoj prostoriji osim Živadinke. Počinje proslava rođendana. Shvataju da je kolač nestao. Senad i Sneki tvrde da je krivac sigurno Živadinka, ona jedina nije tu. Odlaze u spavaonicu i prozivaju je. Živka odgovara sa “Jeb'o vas kolač, pustite me da spavam”.

Sreda

08.05 Sneki sreće Živadinku u kuhinji. Ispriča kako je Suzuki sinoć provela noć kod Senada u krevetu. “Daj više detalja”, traži Živadinka, i Sneki joj prenosi sve pojedinosti događaja istovremeno joj kuvajući kafu. “Slađu, s dve”, kaže Živadinka. Sneki sipa dve kašičice u fildžan.
12.56 Rade Sarma naleće na Živadinku. “Jesam ti ja rekla da se držiš dalje od mene! To što si u rijaliti ne znači da ristrikšn ordr više ne važi, znaš!”, podvikne ona i klisne. “Nek je proklet dan kad sam te oženio”, viče za njom Rade.

Četvrtak

08.10 Senad sprema i sevira doručak za sve ukućane.
09.24 Živadinka počinje da se savija od bolova, povraća, i na kraju pada u vrućicu i gubi svest.

.....

- Ostalo znate, - kaže voditeljka.
- Rekao bih da je u pitanju klasično trovanje – iznosi mišljenje najpre Aca Lukas, estradni umetnik.
- Onaj ko nekom uskrati Mandraka, zaslužuje da umre. - šokirao je prisutne Milan Kamponeski.
- Jao, nemojte taaako! - nasmejano će voditeljka, a zatim se obrati Nadi Macuri: - Mislite li da ono “S” koje je izgovarala upućuje na ubicu?
- Ja ne mislim, ja znam, - reče Nada Macura. - Ako umre, krivac je zaista S.

Da li vi znate ko je misteriozni počinilac?

- - - - - - - - - -

Priča br.3

NE SAD!

Ne sad Keito! - viknuo je inspektor Kluzo dok se ovaj bacao sa balkona muzeja u kojem se Kluzo našao zbog krađe čuvenog dijamanta Koh-I-Nora iz kraljičine krune.
ASAAAAAA TRAS! - i dva tela probiše pod na mestu teretnog lifta i skotrljaše se u podrum sve do do nekog starog drvenog kovčega koji tad škljocnu i otvori se.
- Jeste dobro? - upita još uvek zadihani šef Skotland Jarda kad je strčao u prašnjavi podrum.
HAI! ASA! HAI! - mlatio je karate potezima Kluzo po mraku okrenut na sasvim drugu stranu od Keitoa koji je lagano ustao i otresao prašinu sa sebe a potom upalio svetlo.

A onda je usledio šok. U otvorenom kovčegu ležalo je telo mlade i zgodne žene. Lice joj je bilo pomodrelo za razliku od nepromenljivog izraza ledenog lica Keita.

- Mon dju, ko je mogao izvršiti ovakav gnusan zločin i srpati telo u ovaj drveni frižider? - upita Kluzo.
- Voala! Male sive ćelije opet u upotrebi! - obradova se Poaro a potom okrenu kapetanu Hejstingsu - Molim te dodaj mi lupu da proverim nešto...
- Nema potrebe da se proverava... - odnekud se stvori Dr. Votson i sa dva prsta napipa žilu na vratu tela - devojka je još uvek topla što znači da se ubistvo desilo skoro.
- Elementarno moj dragi Votsone - ohrabri ga Šerlok - s' obzirom da je muzej otvoren pre 15 minuta ubica onda mora da je među nama.

I svi se međusobno pogledaše sumnjivo.

Filip Marlou je dobio poziv od inspektora Megrea da ga poseti a ovaj je dugo razmišljao gde da ga odvede i igrom slučaja ova dvojca sa nađoše u muzeju i baš kad su hteil da siđu u podrum da vide šta se to dešava iz podruma nenadano izlete ogroman crni gavran i poče da kruži po muzeju.

Zbunjeni policajci posle dosta muke uhvatiše jadnu pticu i opaziše da je na njenim nogama bila zavezana ceduljica. Kad su je razmotali pisalo je:

Više sreće drugi put!

Poruka je bila ispečatirana poljupcem koji je sadržao ruž za usne pink boje.

U potpisu je stajalo:

Pink Panter

- Hejstings! Proveri molim te da li ruž za usne odgovara ružu na telu nesrećne mlade žene - prvi se setio Poaro.
- Nema potrebe, dijamant je nađen! - Reče to Šerlok dok je hemijskom olovkom držao gornju usnu mlade devojke.

Svi se nagoše da pogledaju devojci u usta.

- Karijes šestica - promrlja Kluzo i svi ga pogledaše.

- Ali? - Megre se okrenu Filipu - Još uvek nije jasno Ko je ubica?

- Ma to je makar jasno... - konačno progovori ćutljivi Keito - Ubica je uvek Batler.

Na spomen reči Batler u podrum uđe sluga noseći na srebrnom poslužavniku čaše sa skočom i šerijem. Gavran poče da maše krilima i stade da krešti:Arsen Lupen, Arsen Lupen...

Policija ga brzo savlada.

Kasnije je priznao, piće je bilo obogaćeno arsenikom, a on je bio unajmio Pink Pantera skidajući sumnju sa sebe, da svojim istreniranim gavranom, kandžama izvuče dijamant iz krune i ostavi poruku, ali gavran je pogrešio i vratio se sa porukom u nogama što mu je onemogućilo da lepo drži dijamant i on mu je iskliznuo iz kandži baš kad je oduševljena devojka otvorila usta i ostala bez teksta od lepote čuvenog dijamanta. Dijamant joj je upao pravo u grlo i ona je gušeći se koraknla unazad i upala pravo u kovčeg koji se zatvrio i ona se ugušila. Lupen nije ni stigao do podruma da izvuče dijamant, kad se odjednom začulo...

Ne sad Keito!!

Priča br.4

NEREŠEN SLUČAJ ŠERLOKA HOLMSA

„A jedan od nerešenih slučajeva onaj je Donalda Selersa, poznatog novinara i duelista, koji je nađen u stanju potpunog bezumlja; pred njim je stajala kutija od šibica, a u kutiji je bio neobičan crv potpuno nepoznat nauci.“
Artur Konan Dojl: „Most na jezeru Thor“ iz ciklusa o Šerloku Holmsu

Nakon što je i legendarni Holms digao ruke od slučaja, konačno su pozvali mene.
Šalim se, naravno, tada sam još bio običan pozornik, deran od jedva 19 godina: nisam ni slutio da ću dogurati do svog sadašnjeg položaja i časti. (Samorazumljiva autodiskrecija nalaže mi da ne razotkrijem do kraja svoj identitet.)

Inspektor Lenstrejd zadužio me da nadgledam mesto zločina, odnosno neobičnog događaja, jer nikakvo zločinstvo u ovome slučaju nije dokazano. Najčešće je reč o rutinskom poslu, ali ovoga puta stvari su krenule drugim tokom.

Nakon što je inspektor izvršio uviđaj – i uvideo kako je reč o jednom od najzamršenijih slučajeva našeg doba – poslao je kurira po gospodina Holmsa. Trebalo je dobrih sat vremena da taj gospodin, kao i uvek u neumornoj pratnji dr. Votsona, stigne do Selersove kuće. Lenstrejd i nadzornik izašli su za to vreme da popuše napolju lulu duvana. Ostao sam sam u toj nesretnoj sobi.

Međutim, naravno, bio je tu i gospodin Selers. Sedeo je za stolom i gledao u prazno. Bio je potpuno go, koža mu je bila prošarana žuto-plavo-zagasito-mahovinastim, a delimično i egzobaričnim mrljama, što je ostavljalo zastrašujući dojam. Tek što je Lenstrejd otišao, Selers je odjednom ustao kao na oprugama; svrnuo sam pogled u stidnji, da ne vidim stanovite delove tela, pogled na koje dobro odgojenoj gospodi stvara osećaj nelagode. No, odmah sam se setio da mesto "zločina" do Holmsovog dolaska moram održavati u jednakom stanju. Rekao sam Selersu da se vrati na stolicu u kojoj je sedeo, ali odgovora nije bilo: hodao je prema zapadnom zidu kuće i pred njim se zaustavio, kao da hoće izbliza promotriti uzorak paprati na tapetama. Stajao je tako nekoliko minuta ne obazirući se na moje ponovljene pozive da se vrati na svoje mesto. I tada, iznenada se okrenuo pa zakoračio natrag prema stolu. Umesto da sedne, posegnuo je za famoznom kutijom od šibica. Otvorio ju je, uzeo odurnog crva žuto magličaste boje i stavio ga u usta. Tek potom je ponovo seo.

Usplahirio sam se i stao lupati Selersa po nejednoliko naježenim leđima, ne bi li ispljunuo crva. Nije pokazivao nameru da ga sažvače i proguta, ali usta je držao čvrsto zatvorena.

„Ispljunite to, gospodine, pljunite brzo!“, vikao sam bez duše.

Lenstrejd će, znao sam to, mene okriviti ako prizor ne bude kako smo ga zatekli, kada Holms konačno dođe.
Nisam imao druge, ošamutio sam Selersa udarcem palice po potiljku, teškom mukom mu otvorio usta i, nemajući izbora, posegnuo za jezivim stvorom...
Tom sam prilikom nesretniku nehotice iščupao jezik, dok je nesretni crv nestao u dubinama želuca. Jedva sam jadniku bio zaustavio krvarenje; srećom, u jednom sam spremištu pronašao teglu kita što mi je u bitnome olakšalo posao. Nakon što se gospodin Selers osvestio poseo sam ga natrag na stolicu u kojoj je prvobitno pronađen, posve lud. Bio je ponešto ošamućen, a povremeno bi ga obuzimali žestoki krkljaji i drugi respiratorni fantazmi. Njegovo stanje se ipak nije u bitnome razlikovalo od stanja u kojemu je zatečen.

Iščupani jezik stavio sam u kutiju od šibica. Natrljao sam ga vlastitim duvanom marke Old Rojal (da, tada sam bio prisiljen pušiti i najjeftinije lučke duvane!) ne bi li poprimio karakterističnu žutu boju. Tek što sam vratio ponovno napunjenu kutiju na njezino mesto, u sobu su kročili Lenstrejd, Holms i njegov večiti pratilac, dr. Votson. Holms je s vrata, iz meni nepoznatih razloga, izjavio:

“E, baš neću rešiti ovaj slučaj, dragi moj Votsone!“

I bio je u pravu, kao i uvek.

- - - - - - - - - -

Priča br.5

PAR FIRMIRANIH PATIKA


To što je bio jedini u opštinskom koji nikad nije bio na ribanju kod šefa Miroljuba nije činilo naročito ponosnim. Krvni delikti su bili resor gde se ,jednostavno,bez završenih studija kriminologije nije moglo ni primirisati,a poželjno je bilo da je posvećenost poslu iskazana bar u upisanim postdiplomskim studijama...To što je gubio vreme kod šefa prepričavajući taj spektakularni i po mnogo čemu bizarni slučaj,samo je značilo da je i načelniku opštinskog pun kufer saobračajkiu,navijača i kupljenja prostitutki!
Ko je kome smestio,odavno je bilo premešteno u BIA-to se smatralo elitnim rialitijem...A načelnih je bio ozbiljan kriminolog starog kova i s političarima je bio na "Sine..."Možda ga nisu voleli,ali su ga uvažavali i nikom nije padalo na pamet da iz neke svoje usrane stranke gura nekog da ga istisne...
Elem Miroljub je skračivao priču koliko je mogao i prepuštao mašti šefu da nadomesti neispričano...
-I kažeš da je kloša Đero po Ribarcu zimovao?! Neverovatno! I ja imam tamo kao vikendicu,ali ove godine još nisam ni bio u njoj...
-Baš u takvoj je te zime pokušao početkom decembra kloša Đero da prezimi...Imao je Smederevac na raspolaganju,a i dosta drva po ritskoj šumi Šodroša i Kamenjara...Međutim,stisao secembar,a Đero imao slabu obuću i nije mu se po snegu bazalo po šumi pa je krljao nameštaj i ložio ga u Smederevcu...Kad je sve položio i sledećeg jutra se probudio skoro ukočen od -20oC koliko je bilo i napolju,a skoro i unutra,zaputio se s Ribarca u grad rešivši da se ponovo naseli u nekoj od podstanica grejanja jedne od brojnih zgrada novosadskih...
Setio se jedne u kulama na keju u koju je ranije provaljivao i dvoumeći se između nje i podruma obližnje lamele prevagnula je podstanica.Pokupio je uveče dosta stiropora s gradilišta jedne zgrade u izgradnji ali i bez čuvara i naselio se uveče u toj podstanici.Ujutru bi stiropore naslanjao na zid ,tako da su majstori iz toplane,ako bi naišli,mislili da su tu neki majstori ostavili tu izolaciju ili predsednik skupštine stanara...Kakogod ,logika tog mesta nije smela biti narušena.
Ono šta je Đeru mučilo su bile te letnje patike na nogama u kojima su mu prsti za čas odrvenili dok bi ujutru pičio prema pothodniku u kom je prosio i koji nije bio baš tako leden...Rešio je da to elegantno dovede u optimalno stanje.Rešio je da ukrade patike iz nekog od stanova zgrade u čijoj se podstanici naselio,ustari - bio samo na spavanju.
Gledajući nekoliko večeri zgradu,primetio je da na drugom spratu več nekoliko noći nema svetla.Stanari su,očigledno,nekud otperjali! Prava stvar!
Čekao je veče i oko osam je pozvonio na višim spratovima i neko od blanti mu je otvorio...Zašto neko ipak stisne dugme interfona za otključavanje je enigma s kojom Đero nije hteo da se bavi...Ušao je u zgradu i krenuo na drugi sprat stepenicama.
Na drugom spratu,na vratima tog stana,kad je krenuo da petlja oko brave njegovim podešljivim kalauzom (zarađenim u zatvoru poštenim kuvanjem kafe i rakije),odjednom je primetio da vrata nisu zaključana!
Otškrinuo je malo vrata i u slabom svetlu iz hodnika ugledao nekoliko pari obuče ,a između par firmiranih patika -baš njegov broj! Pružio je ruku kroz vrata i dohvatio obe patike,ali mu je pogled ,valjda zbog nekog šušnja,šta li odleteo ka mraku prostora! Nešto se pomerilo! ! ! Jbte-neko je bio tamo! ! ! Iz mraka su grmnuli pucnji! ! ! Nešto vruče mu je zaparalo grudi,a i nešto zujnulo više glave!
S patikama u ruci se Đero sjurio niz stepenice drugog sprata i u trku do prizemlja je osetio da mu se vrti u glavi...Zastao je na odmorištu malo da se odmori...Zabauljao je do prizemlja i jedva izašao iz zgrade na sneg...Polako nogu pred nogu do podstanice...
Tamo smo ga našli idući po tragovima krvi koji su vodili do vrata podstanice grejanja te kule...Ležao je u lokvi krvi s prostrelnom ranom na grudima držeći par tih Reabok patika...
-I ko je pucao na Đeru klošu? Bečio je oči načelnik na Miroljuba iako je znao celu priču u segmentima,ali je sad u komadu slušao od svog agenta...
Onaj mafijaš Parivodić Dule,koji je čekao ekipu za naplatu reketa...Od Đere je mislio da su gorile svog odranog Mitra kom je dugovao dvesto i nešto hiljada evra...
-Uuuu,naebao Đero za par patika...Vrteo je glavom načelnik...
-Firmiranih šefe...Firmiranih...
-Ma da su od zlata...Život za patike... I šta je sad s Đerom?
-Sve je u redu,oporavlja se i krenuo sam u bolnicu da mu kažem da do kraja zime ima smeštaj-moj drugar mu namestio u Gerontološkom...
-Svaka čast...idi Miroljube---Bar neko od nas da uradi nešto korisno za nekog...

Priča br.6

Mej D Fors Bi Vit Ju!

Mučio se čitavog dana da sastavi izveštaj o slučaju mladića kog je usmrtila struja iz ogoljenog kabla šporeta. Zbog traljavo obavljenih zadataka, detektiv Spajk Ferguson je sve učestalije dobijao kaznene poene na poslu. Iz tih razloga je smatrao da mu je neophodna stručna pomoć. Kako su usluge online psihologa bile skupe, pribegao je zastareloj metodi usmenog razgovora:

- Primetio sam da se pretvaram u džedaja Anakin Skajvokera - rekao je psihijatru.

Pošto je video da sagovornik nije ni iznenađen, ni zabrinut, pomislio je da je stari psihijatar gluv. Naglašavao je slogove reči, snažno otvarao usta i kezio zube u zabludi da sagovrnik zna da čita sa usana:

- Iz tog raz-loga mo-ram da raz-gova-ram sa Vama - vikao je.

- Što se ćešće razgovara, to se bolje dogovara - mirno mu odvrati Li.

Naivno je Spajk poverovao da će zaista razgovorati, ali je ubrzo uvideo da pred sobom ima prokletog ćutadžiju. Seansa se svela na to da je pacijent pričao, a doktor dremao. Ukratko je objasnio kakva ga je muka snašla i pri govoru brzao sve iz bojazni da se matori Li ne uspava pre kraja priče koja je ovako počinjala:

- Doktore, ja intenzivno sanjam da se borim u nekoj galaksiji. Potpuno sam preuzeo obličje, odeću i oružje filmskog junaka Anakina. Zaljubljen sam - stidljivo reče - u prekrasnu Padme, kraljicu Nabua i senatorku Galaktične republike.

Nastavi podrobnije da objašnjava kako u svojim višedimenzionalnim snovima poseduje neverovatna umeća i posećuje predivne predele diljem nama znanih i neznanih galaksija. San se ponavljao iz noći u noć sa sve više detalja, zapleta i slika, pa mu se činilo da su ti utisci postali toliko jaki, da nikako ne mogu da izblede na javi. Impresije iz sveta snova mešale su se sa javom do te mere, da zbog njih nije mogao da se skoncentriše na svakodnevne, rutinske zadatke. Pričao je o šarenilu i lepotama galaksija dok alarm na satu doktora Lija nije zazvonio i označio kraj seanse. To je probudilo starca. Spajk požuri da psihiću poentira svoju ispovest:

- Lepo mi je u snovima, ali slutim zlo.

- Što u dobru bilo, u zlu se ne povratilo - reče starac, pa uz pomoć štapa ustade sa stolice i teškim korakom pođe da isprati pacijenta. Nikad brže i gluplje detektiv Spajk nije ostao bez svojih 20 dolara što ga u toj meri iznervira da zgrabi starca za revere i naredi:

- Objasni svoju izjavu!

- Dobro dok je, uživaj. Zlo kad nastupi, lepota vratiti se neće.

Utešen ovakvim savetom, uputi se prema svome stanu. Kako upali svetalo u sobi, armija bubašvaba se rastrča na sve strane. Ode do kuhinje gde ga zapahnu smrad buđi sa plafona i zidova. Da bi došao do čistog vazduha, otvori prozor. Proveri da nije neka od buba ostala ispod pokrivača na krevetu ili na stolici, pa krenu ka frižideru. U njemu nađe polovinu kobasice, komadić sira i, od juče skuvano jaje. Sve to strpa u bajat okrajak hleba, napravi od tih sastojaka nešto nalik sendviču, uključi računar, sede i poče da večera pred ekranom. Ne seća se kad i kako je zaspao, ali zna da mu je bilo hladno. Prozor je zaboravio da zatvori.

Sutradan se opet probudio srećan. Zbog toga nije mogao da se usredsredi na posao. Misli su mu neprestano lutale u san od prošle noći kad mu je Padme šaputala kako ga duboko, duboko voli i kako ga je čitavog života čekala. Više puta je pokušavao da se otarasi tih sanjarija, ali kako mu je dušu grejala pomisao na toplinu u njenim prekrasnim očima, poslušao je savet psihijatra Lija i rešio da uživa u svakom lepom osećanju ne brigajući šta će sutra biti. Istog dana je dobio novi zadatak.

Kako je stigao na naznačeno mesto, uzeo je, kao i obično, mere.

- Dužina oko 180 cm, težina cirka 90 kg, rane četrdesete, pol muški, go do pojasa, ćelav.

Pošto je uzeo mere, morao je da skroji slučaj, pa je stoga čučnuo kraj ispruženog ćelavka. Nastavio je da priča u diktafon:

- Beživotno telo pronađeno u desnom uglu sobe, u suprotnom uglu daska za peglanje, na njoj izgužvana košulja, levo na podu pegla, kabl od nje ogoljen, iz njega štrče crne žice. Ovo je epidemija glupaka koji se hvataju za goli kabal - dodade za sebe. Nastavi u diktafon:

- Leva strana tela modra, koža leve ruke čitavom dužinom pocrnela, šaka bezmalo ugljenisana, jagodice prstiju još više, uz to i otečene. Zagleda šaku malo bolje.

- Kod ovog je strujni udar pošao od kažiprsta.

Ode do ulaznih vrata stana i primeti tragove obijanja. Sve poveza sa prethodnim slučajem pogibije od strujnog udara i zaključi da ima posla sa serijskim ubicom. Patolog mu na kraju radnog vremena potvrdi mogućnost ubistva tejzerom visokog strujnog napona.

Nakon napornog dana, vratio se kući i ponovio ritual progona bubašvaba, provetravanja i sušenja buđi na zidovima, prehranjivanja i zabave pred računarom. U sam osvit dana, obliven znojem, u jakim bolovima je napustio stan. Rastrčao se da pronađe dom doktora Lija. Usplahiren je uleteo u njegovu sobu i prekinuo ga u jutarnjoj mokuso meditaciji. Levom rukom držeći desnu, u panici je izjavio da mu je noćas do bicepsa mačem odsečena desna ruka.

- Ispod ove kože je metalna proteza - vikao je - Moje stanje se pogoršava. Moji snovi se materijalizuju! Vaša seansa ne daje rezultate! Vaši saveti su pogrešni!

- Što ti je na srcu, nije ti na jeziku. Pomoći tebi ne mogu.

Malo se primirio i razmislio. Nema mu druge, mora biti iskren sa svojim psihoterapeutom. Seo je na asuru naspram majstora Lija i progovorio o onom što je tajio i što mu je stezalo srce.

- Zdravo! Ja sam detektiv Spajk Ferguson. Zavisnik sam od video igrice. Radnja u igrici bazira se na filmu „Ratovi zvezda“. Povremeno zaspim kraj računara. Iznemogao sam i iscrpljen zbog stalnih borbi sa neprijateljima. Ima li mi leka?

- U radu je spas. Um da radi treba. Što je teži umni rad, to je bliži duši spas - savetovao je mrdajući svojim dugim, špicastim ušima.

Rekao je ono što je Spajk znao od ranije. Delimično umiren, podigao je kragnu mantila, sakrio u nju svoj izduženi vrat, levom rukom držao se za biceps desne, navodno isečene, i pošao da obavlja težak rad.

Kod trećeg slučaja ubistva elektičnim udarom, žrtva je bila postavljena u položaj kojim se sugerisala pogibija zbog kabla na stonoj lampi. Strujni udar jedne lampe nije mogao da se meri sa električnom energijom snažnog elektrošok pištolja, popularno nazvanog trejzer. Mučilo ga je pitanje zašto nijedna žrtva nije pružala otpor. Nije znao ni motive ubistava. Kakva je to matematika, pitao se detektiv Spajk, kakva je to viša matematika postojala u glavi ubice. Šta je spajalo ove tri žrtve osim činjenice da su živeli sami. Njuškajući za tragovima uočio je na njihovim bankovnim računima sumnjive nedeljne uplate od pedesetak dolara. Ipak, najkrupniji trag ga je vodio do misterioznog podizanja sume od 6700 dolara. Svaka žrtva je u protekle tri nedelje podigla tu sumu. Šta je kupljeno za 6700 dolara, pitao se. Verovatno ono što je iz njihovih stanova odneto. Tragova pljačke nije bilo, osim što nisu pronađeni mobilni telefoni žrtava.

Kao što su se nakada prvo pretraživale torbe i novčanici ubijenih, tako se sada prvo pretražuju podaci u računaru, no Spajk je slutio da su i kod poslednjeg ubijenog, bankara Adama Pajna svi podaci i istorija pretrage izbrisani. Bolje rečeno, ubica je izvršio zamenu računara.

Taman je mislio da će razrešiti motive ubistva i pronaći zločinca, kad mu se vratiše uznemirujući simtomi mešanja virtuelnog života sa realnošću. To ga je paralizovalo i nije mu davalo da trezveno razmišlja. Posetio je opet svog gurua.

- Doktore Li, prešao sam u sedmi nivo igrice. Vuče me da stignem do osmog. Kako da odolim? Raste moja želja da vladam. Ubijam iz osvete, zadovoljstva, ubijam mačem i snagom tela. Ne mogu da prestanem da igram igru. Šta da radim?

- Što oko ne vidi, srce ne zaželi - odgovorio je Li i dodao:

- Idi na planinu.

Tridesetosmogodišnji, neoženjeni, depresivni detektiv Spajk Ferguson nije poslušao. Ostao je u gradu, u stanu, uz svoj računar. Oko je videlo ekran i na njemu galaktične prostore. Nastali su buđ na zidovima i bubašvabe na tepihu. Bio je na osmom nivou igrice. Sakupio je dovoljno poena da može da kupi najsnažnije oružje. Pomoću njega će moći snagom uma da šalje ka neprijatelju munje iz svojih prstiju. Administarcija je zatražila da se uloži svih 6700 poena zarađenih u igrici. Dovoljno je bilo da mišem klikne na broj 6700 i zavlada svetom. Krenu kurzorom ka prikazanoj sumi, a onda kliknu na opciju promene igrača. Zasvetle lik Obi Van Kenobija i Spajk oseti da je po prvi put odneo pobedu nad mašinom. Hteo je da uživa u izvojevanoj sreći i zato isključi računar.

- A sada ćemo se zaista obračunati - zadovoljno reče bezimenoj armiji neprijateljskih vojnika iza monitora i ode spokojno da spava. Hteo je da se dobro odmori i sutradan pođe u potragu za pravim krivcima odgovrnim za žrtve usmrćene elektičnim udarima iz oružja džedaja.

nastavak sledi ...

- - - - - - - - - -

***
GLASANJE MOŽE POČETI!
Glasaćete do 17.novembra (utorak), do 20h.

Je l' ima neka u hard boiled never-trust-a-blond fazonu, da ne čitam sve redom...

Ja sve proćto I nisu lose,mada nijedna s elementima erotike...Ponestalo mi čipsa,pivkana ima I previse,a u
market mi se ne silazi...
A I kakva je to mušterija koja kupuje samo čips!
Ne verujem da su takvu mušteriju skoro imali...Msm,koja dođe I kupi samo čips!
Već zamišljam kasirku koja kaže:
-Komšija ybte čips,uzmi bar još koje pivo...
Ne,neću se brukati.potražiću nešto erocko na jednom od stopedesešest čanela,,,Mada se to sve ofucalo ko
one garavuše s farme ili big parova kako li...

Ja sam istinski uživala čitajući. Tema je pogođena ... hm... onako, ali su čarobno duhovite. Polovina je ladno više odgovarala temi satira, ali neću da sitničarim. Za mene najuspešniji konkurs dosada, računajući i prošlu godinu.

Moram da razmislim oko bodovanja, nije lako.

Lepo ću sve odštampati i pročitati polako.
Sa ekrana je vrlo teško čitati ovoliko teksta.

uf, odlučih se, teškom mukom...

2 / 3

3 / 2

5 / 1

Izvinjavam se autoru priče br. 2 zbog toga što nisam ubacila poslednju rečenicu. Bila mi je sitna (manji font), napisana drugom bojom, a ja ćorava.
Naknadno ubačeno (u spojleru).

meni je ta rečenica višak, priča mi je bolja bez nje

Priča br. 3 - 3
Priča br. 6 - 2
Priča br. 4 - 1

4 - 3
3 - 2
6 - 1

6/3
4/2
3/1
I šteta...Vrela Cica,alijas Moderna Spremaćica nije učestvovala iako smo je nagovarali! Ovako nemam koga
da zajebavam,a tako sam narajcan...

priča br. 3 -

priča br. 2 -

priča br. 6 -

6-3p
4-2p
2-1p

priča br. 1 - 3 poena jer je parodija na detektivske romane, a u isto vreme je i crnohumorna porodična drama
priča br. 5 - 2 poena jer ima socijalnu notu i delić našeg vremena
priča br. 3 - 1 poen jer ima sve elemente zapleta detektivskih priča

Zbog same činjenice da detektivka tematika ne ide dalje od zabave, parodija na taj žanr, vidljiva u priči broj 1 kod mene je ocenjena najvišom ocenom.
Priča broj 2 ima neku težinu iako nema tragove zagonetnog ubistva koga treba naširoko istraživati.

br 3 - 3
br 1 - 2
br 4 - 1

6-3
5-2
1-1

Priča broj 1 - 3 poena. Svidela su mi se imena likova. Priča me je najviše od svih zaintrigirala, dobro je napisana, stoga i ovakvi bodovi.

priča broj 2 - 2 poena. Ne bi me čudilo da ovo za koje vreme stvarno vidimo na televiziji. Nisam mislio da je salmonela dok mi spoiler ne otkri

Priča broj 6 - 1 poen. Odlično osmišljen obrt. Samo da je još malo porađeno na karakteru počinioca, njegovom mentalnom stanju, priča bi, što se mene tiče, bila još bolja. Deluje kao dobar početak neke veće celine. Sve pohvale