Glasanje na temu OPASNA IGRA

Bili ste inspirisani: na ovaj konkurs pristiglo je DEVET priča!

Glasaćete po starom sistemu: 3, 2, 1 ... jer nisam mogla da donesem odluku bez koleginice Lanavi, koja je opravdano odsutna.
Glasanje će trajati do 15. oktobra, do 20h.
S obzirom na veliki broj priča, postavljanje će potrajati, pa budite strpljivi.

1.
PISMO – GLAVA

- E pa nećemo tako! - naljutio se Lucifer. - Uvek ti bacaš novčić. Daj nekad i meni.
Stvoritelj se nasmeja.
- Ne znam kakvu razliku očekuješ. Pašće ono što će pasti. Osim ako...
- Ja? - uvređeno ciknu Lučonoša. - Ne bi mi palo na pamet! Osim toga, tvoja je uvek poslednja, nisi li ti Alfa i Omega, utvrdio si poredak stvari, nesumnjivo unapred znaš kako će novčić pasti i, u čemu je uopšte onda poenta igranja?
Onda je iznenada shvatio da je opet pocrveneo poput raka i da mu se iz kože dižu sumporna isparenja. Kakav blam.
"Samokontrola, bre! Nauči da se kontrolišeš!", govorio je u mislima samom sebi.
- Pa ti si tražio da igramo. - podseti ga Gospod. - Osim toga, strana na koju će pasti jednako je unapred određena koliko je i sasvim slučajna.
- Ja... da. Dobro. Onda, pismo ili glava?
- Ako već pitaš, pismo.
- Pitam, ali ne moram se složiti. Hteo sam samo...- sumnjičavo je gledao u palčeve koje je tatica vrteo isprepleviši sve ostale prste. - Hm, može li pismo da bude moje?
Alfa i Omega slegnu ramenima. - Kako god.
- I ispunićeš obećanje? Ako dobijem, moji su? Ok, ok, znam, već si mi sto puta rekao. Dobro. Dakle, moji su.
Nervozno je provrteo novčić nekoliko puta između znojavih prstiju leve ruke, po zamišljenim položenim osmicama beskonačnosti. Onda ga je pred konačno bacanje stisnuo još jednom, snažno.Zaustavio je dah, naslonio okrugli komad metala čvrsto uz savijeni srednjak, a zatim ga snažno izbio uvis jednim odsečnim potezom palca.
- Uh, alaj ga lansirnu!- ote se ćaletu. - Eno ga, probi membranu!
Novčić je uleteo u svet, zario se u ćoše Mlečnog puta, nastavio da seče kroz Sunčev sistem a zatim probio Zemljinu atmosferu, rubom tresnuo na sam ledeni vrh Kilimandžara odakle je, po tom istom rubu, krenuo da se kotrlja nizbrdo.
- Kotrlja se – tupo će Lule.
- Naravno.
- Ali, pismo ili glava? Kad će pasti?
- Vidiš, - lagano će stari, otpuhnuvši par dimova ambrozije – pismo ili glava je lažna dihotomija. Novčić je valjak. Ima tri strane, od kojih se jedna... pa, eto, kotrlja.
- Da, ali posle...
- Posle se ne važi. Prvo je palo na ivicu.
Đavo je dodatno pocrveneo, temperatura mu je skočila za još par stotina stepeni, ali se nekako suzdržao od poriva da skoči na starog. Znao je da ne vredi.
“Eto kakve sam ti ja sreće”, pokunjeno je razmišljao.
- I, - reče konačno, kad se malo primirio - šta ćemo sad? Možeš li bar da me pustiš da im smislim neku priču o tome kako je sve počelo? Mislim da će to voleti. Ako ništa drugo, voleće to više nego ideju da se kockaš. Sinoć sam sanjao nešto sasvim tripozno sa zmijama i jabukama, mogao bih to da udenem...
- Kako god. - slegnu ramenima Jedini. - Samo vodi računa. To sa pričama, sinak... to ti je opasna igra.

- - - - - - - - - -

2.

***
Volela bih da mogu da kažem da je sve to bilo za neki viši cilj. Da kupim bolesnoj majci lekove ili da završim studije. Ali nije. Cela priča čak i nije bila u vezi para. Prošlo je dovoljno dugo od tada, a ja još uvek ne znam zašto sam to uradila.
Stajala sam ispred tog kombija koji je trebalo da nas prebaci od aerodrome do konačne destinacije i pušila cigaretu. Razmišljala da li da otrčim. Mada sam duboko u sebi znala da sam kontrolu izgubila još u Beogradu, kada sam odlučila da uđem u taj kombi. Nikada mi nije bilo jasno kako kod mene dođe do sprovođenja tih mojih ludih i glupih ideja u delo. U jednom trenutku sedim u svom stanu i razmišljam o sasvim nebitnim stvarima u sledećem zovem osobu, a u trećem letim za Crnu Goru. Trebalo je da budemo na toj jahti kroz nekih dva sata. Ja i još sedam njih.
Bilo je tako divno, na mestu gde smo stali. Gusta sparina leta, more koje se oseti na tolikoj razdalljini I neko drveće.. A ja sam već stigla da pogubim tok misli, da zaboravim strah i počela sam da uživam u pejzažu. Sa te divne slike u realnost me je prebacila pomisao da li sam isključila šporet, da ne izgore one dve mučene kornjače koje sam gajila. Nisam mogla da pozovem nikoga da proveri. Pitali bi me šta radim u Crnoj Gori. Nikada nisam bila dobra u laganju, što je jako čudno za osobu koja je toliko dobra u skrivanju. Opet je počeo da me hvata napad panike, ali govorila sam sebi, ubeđivala sam se da sam ono veče bila svesna šta radim. Da je ovo ono “nešto novo” što sam odlučila da platim tog jula dva dana pre ove puš pauze. Samo tada je izgledalo mnogo manje realno i strašno. Izgledalo je kao banalno probijanje granica, svođenje sebe na predmet bez ikakvih problema, a sada su mi opcije kako sve može ispasti loše samo navirale. Nisam mogla da ih zaustavim dok sam sve teže disala. Znala sam da ću se kroz par minuta onesvestiti. Ukoliko prođe par minuta… uvek su mi te sekunde delovale neverovatno dugo.
Završila sam sa cigaretom i ušla nazad u kombi. Pošli smo za nepunih deset minuta i čudno, ali što smo se više kretali i što smo bili bliži tom potencijalnom užasu u koji sam ušla, ja sam nekako bila smirenija. Nisam htela da slušam nikoga. Ni one iskusnije koje su htele da daju koji savet. Samo sam nabila slušalice u uši i čekala da se konačno desi. Razmišljala sam kako je lakše kada se konačno nešto desi, jer ti prorade instinkti. Sve je isuviše podsećalo na tremu pred ispit. Vrtela sam tu mantru u glavi dok se konačno nisam našla na jahti. E tada sam skučenost prostora, nemogućnost privatnog i ličnog, kao i nemogućost bega osetila u punoj jačini. Noge su mi klecale, ruke su mi se tresle, a cigarete su mi uzeli. Tada je taj strah postao fizički, ne psihička manifestacija poput mojih anskioznih napada. Ne, palio mi je kožu. Samo strah, gađenja i dalje nije bilo. Ono je nastupilo znatno kasnije kada je sve bilo gotovo. Bilo je mnogo kokaina na stolu. Nikada pre toga nisam šmrkala kokain, ali tada sam prišla i uzela. Ne znam koliko. Znam sigurno da sam često uzimala kroz ta dva dana. Sigurno, jer inače ne bi bilo ovako mutno.
Kada se sad setim, trudim se iz nekog razloga da misli prebacim na nešto drugo. I dalje mi je najjača slika koja se pojavljuje onaj pejzaž i miris. I naravno ponekad to leđenje kože u snu. Ništa više. Pare nikada nisam potrošila. Stoje u nekoj kutiji, ne znam ni da li bih sad znala gde. Nisam ih ni uzela zato što sam želela. Više je bilo iz straha. I zato što su sve uzimale. Nisam htela da talasam. Iskreno ne znam ni zašto ih nisam bacila.
Ovo je ubilo moju potrebu za adrenalinom, probijanjem granica i eksperimentisanjem sa samom sobom na dug period. Kada se opet pojavila, odlučila sam da uzmem vino i da pijem i da se trudim da ostanem što dalje. I sada znam da je neke stvari u vezi mene same bolje da nikada ne saznam.

- - - - - - - - - -

3.

Opasne igre

Dok su mi pokazivali Institut u koji su me upravo primili na poslao, nista mi nije zapalo za oko, ni laboratorije ni sale za konferencije, kao direktorova sekretarica Dana,,, Crnokosa, zategnuta, malo pevise nasminkana, sramno kratke suknje...Sve bas onako kako ja najvise volim...Ma podsecala je malo i na Morticiju iz familije Adams...

Nisam to mogao dugo da krijem i ispovedio sam se jednom kolegi koji mi se cinio najpoverljiviji...Kolega se samo razrogacio i prosaptao sa strahopostovanjem: "Da ti malo ne pucas na visoko kolega? Da li ti znas ko je njen muz? On je komandir milicije u gradu, poznat po okrutnosti i nepostovanju ljudkih prava..."

Ma da je tada rekao da joj je muz sam Sotona, to me ne bi poljuljalo u mojim muskim pokvarenim ambicijama...

Polazili su moji prvi meseci u Institutu...Malo po malo sam se priblizavao Dani, kao kobac koji kruzi oko svoje zrtve...Donosio sam joj cvetice, cokoladice, a jednom sam joj kupio i tobiljeru (to je onaj lancic koji zene stavljaju oko clanka na nozi).

Nije ni ona bila ravnodusna, osecao sam...

Jednom me je, za uzvrat, pozvala na veceru kod sebe u stan, da se upoznam sa njenim muzem...Odmah sam prihvatio...

Muz joj je bio krupan, neotesan i glup - jednom reci idealan policajac! Igrao je on sah, pa me je izazivao da odigramo jednu...Pristao sam...(Nije siromah znao da sam ja majstorski kandidat u sahu...)

Pustio sam mu prvu partriju......Negde na plovini druge sam osetio da me Dana gurka nogom ispod stola.....Prvo sam mislio da je bilo slucajno....Ali kada sam shvatio da nije, prosla me je jeza po celom telu...A jos kada mi je stavila ruku na butinu ispod stola - bio sam gotov: prevideo sam damu!

Zamolio sam je da mu donese malo vode sa ledom, da se rashladim...Muz joj je bio srecan sto je dobio partiju..

I tako je sve pocelo...U Institutu smo nasli jedno povoljno mesto u laboratoriji gde smo se nalazili kada bi svi otisli kuci i tamo...Bolje da ne zalazim u detalje sta se sve tamo desavalo...Bilo je vise nego zestoko...

Ali, direktor Instituta je bio stari cica sa Kozare, nekada sef OZNE....Uvek sam se pitao koliko li ljudi nosi na dusi? Bio je lukav kao tri lisice zajedno...

Jednom me je pozvao u kancelariju i upitao: "Jeli bre svaleru, dokle ti mislis da ides daleko sa mojom sekretaricom? Znas li ti da o tome vec pricaju ljudi, a ja necu skandala ovde!" saptao je lednim glasom i gledao me u oci...

"Dobro, dobro direktore, smirite se, necemo nikada vise..." lagao sam ja...

I on je znao da lazem

Kroz nedelju dana Dana je dobila unapredjenje: otisla je u radnu zajednicu kombinata kao sekretarica generalnog direktora! Znao sam da je to namestla stara ********* ...

Ko zna sta bi sve bilo sa mnom da se nije tako zavrsilo?

Danas sam zahvalan mom disi na tome i rado ga se setim.

4.


Zdravo!

Pretpostavljam da će mnogi forumaši prepoznati autora ovih reči ali pre nego priča počne dozvolite mi da vam kažem nešto o rečima. Opasno je igrati se rečima. O da. To je jedna vrlo opasna igra. Sad kada smo pre upotrebe detljano proučili uputstvo priča može da počne.

Sedeo sam u srednjem redu u sredini kolone. Mrzim da se ističem. Najbolje je biti u zlatnoj sredini. Svaka meta počinje iz centra. Pa i ovaj test za regrutaciju na koji sam bio primoran i na kojem sam bio meta. Rekli su nam da se boduje vreme, da se javimo kad završimo jedan da dobijemo drugi da bi uštedeli vreme i da pažljivo radimo test. Pristojna gospođa, u kasnim četrdesetim, nam je u prostoriji koja je najviše podsećala na učionicu, podelila prvi test koji je u mnogo čemu podsećao na klasične testove inteligencije.. recimo, rasklopljena geometijska tela u površine trebali smo da sklopimo u glavi i zaokružimo pravi odgovor. Ili, ako krenete levo dva kilometra pa potom pravo tri a onda desno dva gde se sad nalazite u odnosu na centar? Naravno, nisam ni primetio koliko je vremena prošlo i pošto sam zaokružio i poslednji odgovor podigao sam ruku. A onda i glavu. "Odeljenje" je zurilo u mene. Bio sam prvi. Ne volim kad sam prvi. Spustio sam po inerciji ruku. Prišla mi je gospođa i ponudila sledeći test. Rekla je.. Na ovom papiru A4 formata napiši naslov sa jedne strane "Ko sam ja?" a sa druge "Kakav bi želeo da budem?" i piši. Zahvalio sam se i napisao naslove i potom stao.

Da, u stvari.. Ko sam ja? *ebote.. šta da napišem? Nemam pojma. Ma piši bilo šta.. rekoh sebi.. šta oni znaju ko sam ja ako sve to ulazi u okvire neke uslovne normalnosti, jel tako? Tako je. Dakle.. Moje ime je (napisao sam svoje ime) imam toliko i toliko godina.. išao sam u tu i tu školu. I tačka. Au *ebote.. šta sad da napišem? Nemam pojma. Ko sam ja? Mislio sam mislio i mislio ali mi ništa nije padalo na pamet. Čudno. Ma.. šta ja ovo radim? Ko ih šiša.. Evo, ova druga tema.."Kakav bi želeo da budem" deluje obećavajuće.. Šta oni znaju šta bi ja želeo da budem.. Pisaću nešto što nema veze sa mojim željama ali da zvuči kao da stvarno to želim. Neće me provaliti. Pa da. I.. pisao sam o tome kako bi voleo da vodim dinamičan život. Da sam pun akcije i sad bi ja tu još bla bla bla... ali, još dve rečenice i.... writer's block. U mene je zurila odvratna bela pulsirajuća praznina papira. Osećao sam se nelagodno. Okrenuo sam se oko sebe i ugledao pored sebe lika koji je među zadnjima podigao ruku kako piše temu "Ko sam ja" i kako je ispisao sitnim slovima celu stranu i potom okrenuo list i nastavio da piše istu temu. Kako je samo glup, pomislio sam.. pa svakim novm redom na drugoj strani.. on je sebi skraćivao prostor za drugu temu.. ali.. kako sam samo mogao da pomislim da je on glup kad ja ništa nisam napisao? Ko je ovde glup? Ne, nešto tu nije ok. Hm.. nije ovaj test džabe.. Možda imam neki problem u psihloškom smislu? Kriza indetiteta? Neosvešćenost samospoznaje? Nesposobnost da jednoga dana ikad napišem bilo kakvu priču? Da učestvujem u nekom konkursu na nekom forumu u nekoj budućnosti kad budu izmislili internet? Mislim kakva je ovo tema? Odakle im pravo? Šta oni misle? Ko sam ja? Ko ste VI? Moj um je vodio žestoku bitku dok je vreme proticalo. Da, vremenom, pojedinci su ustajali i predavali rad i izlazili iz učionice da je na kraju ostao samo jedan momak i preznojeni i izmučeni ja. Upao sam u žestoku krizu i strah je paralizovao moj um istovremeno tražeći i nepronalazeći uzroke svemu. U sredini teskobne učionice.. prišla mi je ova fina gospođa i rekla..

- U čemu je problem? Prvi si uradio prethodni test a sad si skoro poslednji...

- Tema - rekoh - Ne znam šta da pišem – pokušao sam da se nekako opravdam gledajući je molećivo..

Pogledala me je, a potom se okrenula i rekla momku dijagonalno od mene da požuri jer je ostalo još samo dva minuta do kraja testa kao da je i meni nešto htela time da poruči a onda zatim se sagnula i nasmešila se i prošaputala da me je prošla jeza od njenog glasa.

- Piši bilo šta.. U ovom testu se ionako boduje samo broj napisanih reči..

!!!

O da, moji dragi forumaši. Život je opasna igra. Ponekad dobiješ a ponekad izgubiš.. ponekad upadneš u krizu identiteta, a ponekad nije bitno o čemu pišete sve dok postojite i dok se reči (p/d)išu same od sebe.


P.S. Kasnije sam imao odlične ocene na testovima (i odslužio vojsku).. jer sam dodao u ta dva minuta bilo šta što mi je padalo na pamet oslobođen bilo kakvog smisla, napuštajući eksponencijalno pamet u matematičkoj funkciji sa količnikom vremena.. o kakva je to bila uzvišena i plemenita sloboda.. ali to je već neka druga, vrlo, vrlo.. opasna priča.

- - - - - - - - - -

5.

Velika ptica

Našao se na prostranoj livadi zlatnožute pregorele trave koja mu je dosezala tek nešto ispod kolena. Oko njega ne beše ljudi. Oko njega ne beše kuća – samo on i pomahnitali vetar koji je savijao travu i u okolini stvarao sablasne fijuke. Spremalo se nevreme. Oblaci su formirali nove vrhove nad brdom koje se gordo i strmo dizalo iza njegovih leđa. Doći će i do njega, samo je pitanje vremena. Odlučio je da prošeta po polju, da osmotri svoje okruženje i udalji se od nadolazeće oluje. Osećao je neku tegobu kad god bi napravio novi korak. Kako je odmicao dalje tako ga je više davila mučnina i nelagodnost. Slutio je nešto loše. Znao je da stvari nisu na svom mestu, ali ga je neka njemu neshvatljiva sila ipak vukla da nastavi dalje. Najednom zastade zbunjenog i vidno uznemirenog pogleda uprtog u jednu tačku. Na požuteloj travi ležala je jedna velika bela ptica dugačkog kljuna i tankih nožica – selica koja je očigledno zakasnila da otputuje. Približio se i dotakao je, ali se ona ne pomeri.

Kada se Ljubomir Bošković tog jutra probudio po običaju se ne seti svoga sna. Zaboravlja ih lako i retko kojeg se ikada i seti. Ustao je iz kreveta, obuo svoje sobne platnene papuče i odšepao do kuhinje gde je pristavio kafu. Pomisli u sebi – još jedno dosadno, mehaničko jutro. Još jedan dobro uvežbani ritual. Dohvatio je pekir sa žice, prebacio bade-mantil preko ramena i laganim hodom otišao do kupatila ne bi li se istuširao. Pošto je završio, onako čist i svež zakuvao je kafu i seo da u miru odgleda jutarnji dnevnik. Uzeo je daljinski upravljač i pritisnuo crveno dugme. Mašina pokaza sliku ali mesto prizora lepuškaste plavokose voditeljke pred njegovim očima se pojavi fudbalska utakmica. Ljubomir pogleda na uglao ekrana i ubrzo shvati kako kasni na posao već nešto više od sat vremena. Uzvrdan i uznemiren on skide mantil, obuče se na brzinu, dograbi kofer i izlete kroz ulazna vrata. Kroz glavu mu je već prolazila dreka nadređenog. Znao je da će biti vike i omalovažavanja i znao je da će sve to morati da istrpi i da će, zakasni li išta duže, ova biti sve gora i gora. Nije mogao da priušti sebi da ostane bez posla. Izašavši iz zgrade, Ljubomir ugleda autobus na stanici, unervozi se i potrča prema njemu. Nije obraćao pažnju na karavan koji je jurio po magistrali. Zvuk sirene koji najednom zapara komšiluk upotpunio je tupi tresak na kraju. Nasta vriska i gomila se okupi. Ljubomira je udario automobil i on osta na mestu mrtav. Nije vikao. Nije ga bolelo – samo je zatvorio oči.

Treperavo svetlo i nasilni blesak otvoriše mu kapke i učiniše da pozna mesto na kome se u tom trenutku zadesio. Bio je sa svih strana okružen poljem, ali trava oko njega ne beše suncem spaljena no zelena i živa. Ustade i okrete se. Brdo beše iza njega i on spazi kako je njegov vrh čist i nezamagljen. Oluja je sišla. Nevreme je prošlo. Stajao je tako u beskrajnom zelenilu i, dok mu se prijatni povetarac uporno probijao kroz kosu, on se seti svoga sna. Potrčao je ka dobro poznatom mestu i stigavši do njega navukao osmeh na lice. Velike ptice u travi ne beše. Možda se konačno vratila kući.

6.

-Crni Zaho.začuo je ženin glas iz kuhinje smušeni Zaharije dok je kopao po plakaru tražeći kišobran-ti ćeš me u grog saraniti s tim tvojim sejanjem kišobrana...Nemamo jedan čestiti kišobran vise u kući..samo ove kineze koji trpe jedva dva otvaranja I zatvaranja...Bankrotiraćemo Zaho zbog tvoje zaboravmosti...
Zgrabio je jedan na rasklapanje koji, ko zna u kakvom je stanju bio i išunjao se iz stana...
"Bankrotiraćemo Zaho zbog tvoje..."odjekivale mu reči supruge dok je izlazio iz zgrade u prohladno jutro ranog prolećaiskislog i promrzlog ko pokisli điđan...
A stvarno te ptice bezkućnice...Gde li se denu kad pljusne s neba i kad noćima pada dosadna kiša,ljudima povajući kapima po olucima i okapnicama,uspavljujući ih,a šta da sem crne smrti uspava prozeblog i prokislog vrapca na žici kablovske ili niskonaponske žice pružene od do...?Bar da imaju kakav minijaturni kišobrančić,makar i onaj s koktela margarite...Nasmejao se zamislivši kako se vrabac i vrabica udvaraju jedno drugom s kišobrančićima iz margarite...
"Bolesni starče,pomislio je ljutito,ne fantaziraj,već misli šta s tim kišobranom..."
Stao je na autobusku stanicu i mislio,mislio...Propustio je dva autobusa I konačno smislio!Dom Zdravlja! ! ! Tamo će rešiti problem s kišobranima!
I rešio je!
Inače je odavno trebao da ode na kontrolu nivoa šećera u krvi,a i svega ostalog,
jer kad je prethodne godine otišao u penziju,posle neke mučnine mu je konstatovan povišen,ali još jednocifren ,nivo šećera i čitavo predavanje je morao saslušati kako da to izniveliše...Nije vise bio na kontroli iako ga je njegova supruga opominjala bar jednom mesečno da ode kod lekara...Pih,kao da će mu to nešto pomoći...Nije proždirao bombone i čokoladice ,na koje se navadio kad je prestao pušiti i stvar je bila rešena-mučnina se nije ponovila,a od nekog pregleda,a naročito od sedenja u čekaonici ambulante mu se itekako mogla vratiti...Fakat da Zaharije nije mogao da mirno sedi i nešto čeka!
Dakle plan je bio skrojen! I istog dana i ostvaren!
Devetkom je do Doma Zdravlja,ušao u čekaonicu,okačio mantil i kišobran na čiviluk u čošku i otišao u toalet.Oprao je ruke,malo se motao , izašao i otišao do
šaltera koji nije radio...Kad je kačio mantil i kišobran na čiviluk,na njemu je bio okačen još jedan kišobran,a dole nalonjen drugi...
Došao je do čiviluka i čekao da prozovu sledećeg pacijenta. Kad se čuo glas iz ordinacije,svi su pogledali u tom pravcu,a Zaharije je dograbio onaj drugi,a ne svoj,kišobran i prebacivši preko te ruke i mantil-napustio čekaonicu i žurno i Dom zdravlja...
Vratio se kući i s vrata dobacio supruzi koja je spremala ručak poslujući po kuhinji:
-Maro,mogli bismo kafu...
_Može...Provirila je iz kuhinje i pogled joj odmah poleteo naniže na kišobran koji je još držao u ruci:
-Crni Zaho,pa to nije naš kišobran!
Lukavo se iskezio na ženu:
-Naravno da nije...Taj će tek da se vrati kući...Samo da popijem kafu...
Tako je i bilo!
Kolekcija kišobrana je rasla sve do jednom!Kad zamalo da lukavom Zaharihu srce nije stalo!
Lepo je on izašao iz Doma Zdravlja i zastao ispred vrata,ovog puta držeći ispod mantila ženski kišobran jer mu ona njegova počela frktati da samo te crne dovlači,
kad mu se jedna ruka odnazad spustila na rame i kad je začuo tihi ženski glas iza sebe! ! !
-To je za moju kolekciju ,gospodine,držite se svog resora!
Nasmejano lice bakice i oči koje su se caklile iza naočara kao dve pepeljare su
ga skoro sasekle! Pružio je bakici nesvesno onaj kišobran,a ova je uzela isti i gurnula ga u svoj ceger.malo mu se naklonila i otperjala!
-Veštica jedna...Kad nisam umro!

Od tog dana Zaharije nije vise igrao tu igru s kišobranima,ali ih nije ni zaboravljao kojekuda.A imao je popriličnu kolekciju-do kraja života nije moao kupiti ni jedan.Samo je ženski morao svojoj Mari da kupi... Yebeš ga,resor je bio zauzet...

- - - - - - - - - -

7.

Prsten od zlata

Sedeo je. Ispred su promicale sestre u belim mantilima, poneki lekar i mnostvo pomocnog osoblja. Bilo je i onih drugih, neuniformisanih, sa zbunjenim izrazima, u potrazi za sobama rodjaka i prijatelja. Sve u svemu guzva, nalik pijacnom danu. Pa ipak je bio sam, usamljeniji nego ikad.
-Odavde se vidi more.- Starac, sa leve strane, pokaze u pravcu prozora. Samo, vani je vladala tama i njihovi odrazi, ozivljeni neonskim osvetljenjem, bili su sve sto je video. A on se plasio da pogleda, da se suoci sa sopstvenim likom, u strahu da staklena povrsina ne pokaze ono sto je lezalo dublje, ispod uredno podsisane frizure i glatkih obraza.
Ali nije.
Staklo je ostalo samo staklo, mutno ogledalo, njegova uspravna prilika i nizak pogrbljen starac u njemu. Visok mladic, preplanulog tena i zategnutih misica, do njega izborana pojava neuredne brade i cupavih sedina. Jedan u svetloj kosulji, drugi u izliznoj radnickoj bluzi.
Suprotnost u svakom pogledu. Ipak, na licu obojice lebdela je slicna grimasa, kameno lice koje je svedocilo u tihoj patnji.
-Iz sobe moje supruge, takodje se videlo more.-Starac nastavi napuklim glasom.-Ona je uvek volela more i nadam se da joj taj pogled olaksao poslednje dane?-
I Violeta je volela more. Misao ga protrese i on nastavi, bez reci, da prevrce prsten u rukama. I ona je volela more, prvi put sam je uzeo na plazi, pod senkama borova. Bila je mokra, slane koze, a kad smo zavrsili bedra su nam bila crvena od krvi. Dobro se secao svog iznenadjenja i njenog osmeha kad mu je prosaptala.
-Za pravog sam se cuvala.-Izvila se i prislonila obraz uz njegov.-Jesi li pravi Jovane?-
Ne nisam pravi. Vrati prsten na domali prst. Ne nisam pravi i nikada nisam bio. Samo sam igrac i kao takav sam je ukaljao.
-Iz nase kuce ne vidi se more.- Starac nije prestao da prica, i Jovan nije uspevao proceniti da li se obraca njemu, ili govori za sebe.-Uvek se htela preseliti, blize obali, ali ja sam bio protiv.-
Ni ona nije zivela blizu mora, nije imala ni neko detinjstvo i kada je dosla ovde bila je prepuna snova, uspravna vitka devojka u armiji brucosa.
Samo i on je imao snove, snove za koje je bio spreman zrtvovati bilo sta. A uci u bratstvo bilo je gotovo nemoguce, bar za one cije porodicno ime nije nosilo tezinu sveta politike ili finansija.
I kad su mu pruzili sansu, prihvatio je oberucke.
-Nju, nju i nju.- Pokazali su, ne prestajuci da ispijaju pivo.-Imas tri nedelje, prevrni te brucoskinje i dostavi dokaz. Tri brucoskinje za tri nedelje i nosices prsten.-
Tri brucoskinje za tri nedelje i prsten je tvoj.
Samo... jos jednom podigne ruku posmatrajuci svetlucav komad metala. Tek sto ga je dobio, i sad shvata da ga u stvari ne zeli. Sada je zeleo nju, ne alku od hladnog zlata, ali kako bi je ponovo mogao imati?
Kako nakon svega?
Sa prvom je bilo lako, poziv na veceru, malo vina i odmah se podala. I sutra je bilo lako, za nju je to bila igra, nista vise i nista manje nego za njega.
Sa Violetom je islo teze.
Presreo je u biblioteci, nosila je strucne knjige, citav naramak, a pod miskom Miltonov Izgubljeni raj. Sudarili su se i pomogao joj je da sakupi rasute stranice, zatim su neobavezno caskali a nakon treceg susreta pristala je da izadju.
Tri dana za prvi poljubac, gotovo dve nedelje do jutra uz more. Vetar sa pucine nosio je so, u sebi, igrao se sa njenim pramenovima i rashladjivao im cela prekrivena znojem.
Zapalio je, lezala mu je u narucju, noktima sarala po njegovim prsima. Bila je presrecna, ispunjena, cela kao nikada pre i tada je shvatio da nece biti jednostavno odbaciti je.
A nekako, nije ni zeleo da je odbaci.
Ali zeleo je i prsten, godinama vec, a postojala je i ona treca koju je trebalo osvojiti.
Oniza debeljuca, razmazena i dosadna. Nije mario, bila je samo prepraka na njegovom putu i imao je vec drugo vece.
Sledece noci je dobio prsten, iste kisne noci kada je cuo za Violetu.
Cimerka se vratila ranije, ili bi bilo prekasno. Zatekla je u kadi, besvesnu i bledu, u kupki crvene boje. Kazu da je na licu imala spokojan, gotovo sretan, izraz.
Kupka crvene boje.
Opet osmotri prsten. Bio je masivan i zlatan, sa grckim alfa izradjenim od sitnih kristala.
Presijavali su crveno i to ga podseti na krv, na skorene kapljice krvi.
-Bila je to samo igra.- Konacno izgovori sebi u bradu.-Trebalo je da shvati.-
-Citav je zivot velika igra.-Doda starac. -I na nama je kako cemo ga odigrati.-
A onda je ustao i ode gegavim hodom.

8.

OPASAN PLES

Jesen, 1984.

Draga Lu,
trebalo je, ipak, da studiramo u istom gradu. Zakasnilo je saznanje da ovde necu imati nikog svog za pretresanje svih ovih promena u nasim zivotima, a toliko ih ima…
Trebalo je da uzmem u razmatranje i neke tvoje predloge, mozda i tatine. Mogla sam sa tobom na matematiku. Nisam neki genije za istu, ali sasvim mi je dobro isla, a ja odabrala gde cu njemu da budem i podrska i insipracija, da bi On odabrao vojsku, u poslednjem momentu.
Trenutno su mi skroz pomesane emocije. Cudno, ali su neki prioriteti prestali to da budu, nekadasnje jako vazne stvari su utonulo u bledilo. Najednom, kao da je sav moj predjasnji zivot presao ulicu i posmatra me iz izloga zakatancene antikvarnice, a ja, na suprotnoj strani ulice ne prepoznajem ni obrise.

Secas se price o onom mestu gde mi se jako dopada atmosfera, muzika, ljudi. Sinoc sam sa Nelom izasla, nagovorila sam je da se tamo nadje sa koleginicama. Sve su kao ona, lepe, lajave i povrsne. Bila sam im visak, evidentan.
Dok sam razgovarala sa sankerom, prisao je neko…neko…kako da ti tacno objasnim?
Rekao je – kakve oci, kakav pogled! Na moje – ti bas volis krave, toliko se glasno nasmejao da je nadglasio neartikulisano pomesane glasove i muziku. Prepala sam se svih onih upitnih pogleda uprtih u nas. Znas da ja nisam kukavica i ne bezim nikada, ali sam u trenu dohvatila torbu i jaknu, mahnula Neli i izasla iz kafica.
Ulica je slepa, nocu gotovo bez saobracaja. I da nema toliko kafica i kafanica na jednom mestu, ne bi bilo prijatno biti sama. Onda mi je neko povukao kais od torbe i taman kad sam istom zamahnula da udarim, videla sam da je on. U onom polumraku je jos vise slicio likovima sa freski, onaj asketski izraz lica, bradat i mrsav i energija koja istovremeno smiruje i neopisivom jacinom privlaci.
- Mogu li da te otpratim?
- Ne moras, blizu stanujem.
- Ali, voleo bih.
Dok smo pretresli ko je na kom fakultetu, nadjosmo se u dvoristu zgrade.
- Sacekacu dok ne vidim svetlo u stanu.
- Nema potrebe, idi.

Usla sam u stan i …nisam kliknula svetlo. Posmatrala sam njegovu figuru sa sestog sprata, smeskajuci se svaki put kad bi bacio pogled gore.
I proslo je pola sata…i sat i dva. Ja nisam ukljucila svetlo, on nije odlazio.

Gotovo da sam bila sigurna da vidim kako se sam povremeno smeje dok pali cigaretu. Ukljucila sam nocnu lampu na kratko i brzo ugasila u momentu kad sam shvatila da je “igra” pocela.

***
Podelili su nam teme za seminarske, znaci necu kuci ovog vikenda. Neces i ti, pa ostaju nam pisma, dok nam se ne posloze kockice i vidimo se. Samo da se to desi sto pre.

Nela je slavila rodjendan pre neki dan. Znas njen stil, sto vise ljudi, sto bucnije, to ona srecnija. Bio je pozvan i B.
Lu, ako ti kazem da mi se desava nesto, nesto nepoznato meni i sasvim razlicito od svega pre, hoces li, molim te, da potvrdis da umisljam i da sam verovatno preterala sa omiljenom mi poezijom, mozda sentimentalnom muzikom, nekim knjigama, fale mi poznate ulice i poznata lica… okrivi nekog, nesto, mozda se sve zaustavi.
***

decembar...

Kamerni orkestar koji smo prosledili u okviru novogodisnjih koncerata, bio je savrsen. Savrseni zvuci za kamufliranje nepoznatih titraja u telu, mozgu, srcu…
Celog vikenda sam ostala sama u stanu prebirajuci po sopstvenom recniku, prikladne reci za vojnika. Tek nekoliko odabranih su bile blizu istine. Na kraju, zatvoreni koverat sa privremenom adresom i unutra spakovana lepa ususkana poezija, nije ni blizu smirio kovitlac koji traje vec neko vreme.

***
Morala sam kuci na par dana, bez najave. Mislim da sam ubila moju masinu za sivenje, nisam prestala da je mucim dok nisam skrojila i sasila sve sto sam imala na pameti, bekstvo u snajderaj, delimicno izbacen visak adrenalina. Nedostatak koncentracije je uslovio da tunika ima polovican rukav. Kad se obuce i malo nakosi da ispadne golo rame, izgleda sve sasvim namerno, takoreci sik.

Vratila sam se na vreme za koncert Galije. Cekala me karta uz objasnjenje da udjem na sporedni ulaz. B. me sacekao i znacajno sproveo do Nese, cisto da se uverim da su prijatelji, hvalisavac. A koncert? Novogodisnje bajkovito uzivanje.

***
Ja znam da ti znas, i znam da znas da ja znam, da nista vise nije isto. Posle iznenadjenja, tacno u ponoc, mislim da sam se pretvorila u jednu od pahulja sto su trapavo plesale uz sve one boje novogodisnjih svetiljki. Nasla sam se izmedju "njega" i "njega", ostala sam na sredini, sama, da se ne bih istopila i nestala.

Leto,1998.

Lu, moram da ti napisem koju rec, jer ovi dani previse lice na neke od pre nekoliko godina, a samo ti znas kako se sve zbilo.
On je sada na stalnoj adresi, a ja sam skitnica koja nema mira i stalno pronalazi izgovore za duga odsustva. Dosla sam mu na rodjendan, igre iznenadjenja igramo i dalje. Obradovao se, on vidi jedino svoju verziju nase price, iskljucuje sve ocigledne oponirajuce detalje. Rodjendanska proslava se odvijala uoobicajeno, dok B. nije seo pored mene. Mislila sam da sanjam. Kafic je njegov, objasnio mi. Prestajem da verujem u koincidenciju, ovo je cista zavera bila, univerzum ima neki svoj plan, bez moje saglasnosti.

Posle prvog soka, obuzela me luda sreca sto ga vidim. Trudila sam se da se ne primeti…uzalud.
Rekao je – ostavi ga sad, trebalo bi da budes malo moja.
- Nisam ja nicija.
- Pa to ti i pricam, trebalo bi to da promenis.
I namestila se muzika za ples i smestila se ja u njegov zagrljaj na njegov beozbrazni poziv, i sve je stajalo i sve se vrtelo, i bilo i toplo i hladno, i visoko i duboko, i przile su njegove ruke gde i da su dodirnule, i tamo gde su i samo senke bacale.

Otputovala sam iste veceri, oslobodjena i srecna, i sama. Sansu da nesto opasno pokvarim, zgazila sam na tom mermernom podijumu. Ja oduvek volim da srecna zakljucavam vrata, kljuc zaturim, namerno...i odleprsam nepoznatim putem, noseci sa sobom dragu pesmu.

9.

IGRE U TAMI


U gustoj tamini ne znam šta je levo od mene, šta desno, ne znam ni ispred, ni iza šta je. Jedino postoji tama i glasovi koji me dozivaju, rugaju mi se i mame da dođem do njih. Širim ruke i nesigurno krećem ka zvucima koji odjekuju u prostranoj, praznoj i nedovršenoj kući. Napipavam hladnu površinu gole cigle i prelazim dlanom preko hrapavih zidova kao preko smernica koje me vode kroz lavirint. To mi je putokaz do otvora predviđenih za vrata i prozore. Prelazim tako iz prostorije u prostoriju sa ciljem da ščepam nekog od igrača te opasne igre na koju sam dobrovoljno pristao. U tami, potpuno dezorijentisan, nemoćan i osujećen u nameri da igru privedem kraju, počinjem da očajavam i nerviram se. Osećam njihovo prisustvo, čujem im kretnje, pratim im korake. Kad zastanem, zastaju i oni, kad se šunjam, to čine i oni, kad potrčim, to i oni rade neprestano me nervirajući svojim ruganjem i dozivanjem. Među učesnicima igre izdvaja se jedan koji me u stopu prati i menjajući glas čas bude dečak, čas devojčica, čas viče, čas šapuće, čas me mami, izaziva, čas pobegne u drugu prostoriju i mijauče, kefće, grokće i pijuče. Gubim kontrolu nad sobom i trčim da ga uhvatim. Ono što zatim osećam je bol koji se širi od nosa preko cele glave, a zatim obuzima čitavo telo. Skidam povez sa očiju. Bez moje volje, suze teku i mešaju se sa krvlju koja mi ciri iz razbijenog nosa. U mutnoj slici vidim razlivene oblike cigli zida u koji sam se zaleteo.


Krvava je igra ćoravih baka.


Igru sam ponovo zaigrao destak godina kasnije. Na rođendanskoj žurci, sa povezom na očima idem prema glasu najkrupnije devojčice iz razreda. Ja, ćorava baka, precizno i instinktivno hvatam sisatu Natašu i koristim priliku da je ispipam tobož se trudeći da je na taj način prepoznam. Onda namerno izgovaram tuđe ime i ponovo zaigram u istoj roli sve da bih joj opet ščepao bujne dojke. I tako celog popodneva dok mi povez sa očiju ne skine njen otac i odvali šamar. Kao da sam ponovo nosem udario u goli zid.


Nepredvidiva je igra ćoravih baka.


Soba za dnevi boravak je velika, ali puna nameštaja. Udarajući o sto, stolice, fotelje, trudim sam se da uhvatim Maju. Želim da joj dodirnem kosu, lice, da je bar uz pomoć ove lukave igre na trenutak držim za ruku. Umesto nje, uvek se preda mnom stvori krezavi Marko. Kad sam skinuo povez sa očiju, nije bilo one za kojom sam čeznuo. Pronašao sam je u kuhinji. Ljubila se sa Acom dok sam se ja, ćorča ćoravi, igrao dečjih igara. Kao da sam ponovo nosem udario u goli zid.


Bolna je igra ćoravih baka.


Kao student sam se zaigrao ponovo. Bez poveza. U mraku, na gomili. Ispipavali smo se i ponovo je bilo šaputanja, dozivanja, navođenja i zavođenja. Pijan, uduvan i napaljen, nisam mario šta radim. Par dana kasnije, sa užasom sam shvatio da sam dobio stidne vaši. Čekao sam doktora onako kako mi je medicinska sestara rekla, okrnut zidu i spuštenih pantalona. Piljio sam u neki reklamni poster na zidu, par koraka od mene. Sramota je bila potpuna kad se umesto doktora pojavila mlađa doktorka. Od srama mi je došlo da udaram nosem u zid.


Sramna je igra ćoravih baka.


I mada znam da igre u tami remete lični mir, iznova ih igram. One mi daju potvrdu da sam živ. Vremenom su dobile vid pasioniranog hodanja po pećinama. Iskonski čovek u meni vodi me je ka pećinskoj tami. Kako zakoračam u tamni hodnik pećine, skriveni blizanac iskorača iz mene. U gustini tmine bleda senka mog blizanca poprima definisani oblik. Ponekad se svojim obličjem javi kao bes, ili krivica, ponekad kao sujeta ili strah, znatiželja, a najčešče je po svom obliku nastrana, tajna i pohotna želja. Puštam da umesto mene po internet pećini igru vodi moj senoviti blizanac. Ja mu samo držim lampu koja tinja u lavirintu. Tu, u pećini, moje duboko ja počinje igru kojom preuzima na sebe sve opasnosti pri hodanju kroz hladne i vlažne tunele virtuelne pećine. I kao u detinjstvu, dok sam se igrao u nedovršenoj kući, u pećini nailazim na igrače koji me dozivaju.


Igramo u tami, pevamo u tami, svađamo se u tami, ali i paleći lampice slikamo po zidovima pećine, bacamo senke po hodnicima za koje ne znamo kuda vode. Tako oslobađamo svog senovitog blizanca koga se na svetlosti stidimo ili plašimo. Zato naši blizanaci nose svoja tajna imena. Ne vidimo se jasno, ne možemo se dodirnuti, ne možemo se spoznati.


Izvesne tajne znaju povlašćeni, oni naizgled ne nose poveze na očima, oni su čitači naših adresa, lokatori ćoravih baka. Ponekad se ne zna ko je ćorava baka, a ko lokator jer se i povlašćeni gube. Ali, igra ne prestaje jer igrom se oslobađa tama u sebi i oko sebe, združuje se sopstveni mrak sa mrakom drugih igrača. Dok igra igru, naš blizanac ispituje lavirinte svoje i tuđe duše, doziva druge iz tame, viče imena blizanaca: „ Rejla, Kventine, Sajo, Sanja... ”


U mračnim hodnicima, lavirintima, ostavljamo svoje tragove, ne vidimo se, ne možemo se dodirnuti, pa iako se i dodirnemo ne prepoznajemo se ili se pravimo da se nismo prepoznali. Tobož otkrivamo tajne, a zapravo želimo da do otkrića nikada ne dođe jer na svetlosti dana nestaje onaj skriveni, senoviti blizanac. Ali najveća opasnost je varka da smo se pronašli kao dva bića koja jedno drugom osvetljavaju put. Tada igra nema kraj. Počinje dozivanje i tumaranje po hodnicima pećine, uhođenje, šaputanje, pa vikanje, vređanje ili laskanje. Tada igra nema kraj, postaje opasna jer nepresatno udaramo u zid načinjen od beskonačanog niza jedinica i nula 10101011101001000101101101101100110110100...

Opasna je igra ćoravih baka.

- - - - - - - - - -

Glasanje može početi.

bas su zanimljive pricice

- - - - - - - - - -

CicaMaca>):

bas su zanimljive pricice

- - - - - - - - - -

izvini jel 321 poeni i dokle se daju?do 9?

Kliknite za proširenje...

Ne, izabereš 3 priče koje ti se najviše dopadaju, pa onoj koja ti se najviše sviđa dodeliš 3, drugoplasiranoj 2, trećeplasiranoj 1.

au, majkumu... ima ih šest između kojih ne mogu da se odlučim...

Raspisali se forumaši ko pravi

Što se tiče tri, mukom izdvojene, najradije bih rasporedila svakoj po dva poena, pa ako je to ikako moguće, zamolila bih Borku da tako računa.

Ako nije, onda ću rasporediti bodove po onome kako mi raspored trenutno izgleda, bez obzira na to (ili upravo zato) što mi na svakih deset minuta izgleda drugačije.

Dakle, vrhovna trojko, od mene - to vam je, što vam je:

priča broj 5 - 3 poena
priča broj 6 - 2 poena
priča broj 9 - 1 poen

sanja*:

Smanjila sam izbor na četiri.
Pa se onda grizla, grizla...
Pa ću da se izvinim autoru četvorke, sjajna, sjajna priča ali imam jednu sitnu zamerku koja je prevagnula da ne upadne u prve tri.
Naime, da je u uvodu pisalo:
"Pretpostavljam da će mnogi forumaši znati ko je autor ovih reči", efekat bi bio potpun, volim te mrvice paradoksa u pričama.
Tako da čovek ostade bez(mojih) poena zbog (mog) cepidlačenja.

...

Kliknite za proširenje...

Meni isto ta prica privukla paznju, ali sam upravo ocajna sto ju prakticno uopce ne razumijem. O mnogo cemu svasta tripujem - od toga da li "detljano" treba da se shvati kao prijetnja/naredba, pa do samog kraja i zasto odnosno za koga je prica opasna. Naravno, ne treba ni da pominjem koliko me je zainteresirala i koliko bi mi znacilo da ipak nekako stigne do mene i to u svom pravom znacenju, odnosno da ju shvatim na pravi nacin.

legit:

....

Kliknite za proširenje...

Pročitala sam ponovo, pa sam našla još neke zamerkice
(zanimljivo mi je kako ne uočim ponavljane pravopisne greške kod priča koje mi se sviđaju, a kod priča koje mi se manje sviđaju, ili ne sviđaju, mi prosto bodu oči )

Ok, ove tri stoje.
Mada se kajem zbog redosleda.
Ali to je tamni vilajet, ako promenim, kajaću se opet, pa opet... nek stoji prva lopta.

Priča 9 - 3 poena
Zajebane su ćorave bake, jer dok vezanih očiju lutaš po lavirintima života, često može da te pojede mrak.

Priča broj 5 - 2 poena
Priča koja je bliska mom pogledu na ovu formu pisanja. Portretisanje vrlo životno i slikovito. Gotovo da sam mogao da prepoznam Ljubu i da ga zaustavim pre nego što ga je opalio automobil marke Škoda.

Priča broj 2 - 1 poen
Sirovo, neizbrušeno, stilski ne sjajno, ali životno.

- - - - - - - - - -

sanja*:

Pročitala sam ponovo, pa sam našla još neke zamerkice
(zanimljivo mi je kako ne uočim ponavljane pravopisne greške kod priča koje mi se sviđaju, a kod priča koje mi se manje sviđaju, ili ne sviđaju, mi prosto bodu oči )

Ok, ove tri stoje.
Mada se kajem zbog redosleda.
Ali to je tamni vilajet, ako promenim, kajaću se opet, pa opet... nek stoji prva lopta.

Kliknite za proširenje...

Ma opušteno Sanja, nije to toliko važna životna odluka.

Dragi moji prijatelji, ja sada ne znam sta je ovde ustvari bila tema price?

Da li je tema bila OPASNE IGRE ili je tema BILA SLOBODNA?

Nisam bas neku opasnost osetio u pricama....

Nekako mi se cini da je vecina nasih divnih i cenjenih pripovedaca ipak PROMASILA TEMU?

Ili pojedinac gresi, a vecina je u pravu?

BLAJBI:

Dragi moji prijatelji, ja sada ne znam sta je ovde ustvari bila tema price?

Da li je tema bila OPASNE IGRE ili je tema BILA SLOBODNA?

Nisam bas neku opasnost osetio u pricama....

Nekako mi se cini da je vecina nasih divnih i cenjenih pripovedaca ipak PROMASILA TEMU?

Ili pojedinac gresi, a vecina je u pravu?

Kliknite za proširenje...

Subjektivni doživljaj teme od strane autora. Ko zna na šta su oni mislili dok su pisali priče. Možda one za njih imaju neko drugačije značenje nego za nas, čitaoce.
Uostalom, ne verujem da će se Borka i Koko Bil ljutiti i ako priče nisu direktno pogodile srž

Priče su odlične. Moraću još malo da iščitam pre konačnog glasanja :thumbup:

Hmm...
Iskreno, bolje su mi bile price u proslom krugu. Za glasanje moram jos razmisliti, znam kome cu 3 poena ali se dvoumim oko druga dva mesta.

Blajbijeva primedba je na mestu, ima lutanja i promašaja, ali toga nema u obimu za koji on tvrdi.
Iščitao sam sve, sad da se slegnu utisci, pa ću glasati.
Neću kao Sanja da brzam.

priča broj 5 - 3 poena
priča broj 6 - 2 poena
priča broj 1 - 1 poen

1-3 Leščak Kolakovski? Ma ne...Kod Kolakovskog je đavo superiorniji-elegantan i elokventan dripac,dok je Gospod seljačina proste pameti
koji narodski sve zna...Đavo je raznovrsniji sa svojim zlom,a Boža jednosmeran i prejednostavan sa svojim glupim istinama...
No,izabrana tema-za prvo mesto!
3-2 Neću ništa da kažem jer ako ova moja pročita komentar-ugasio sam...I ovako sam ugasio!
5-1 Ovo kao da sam ja pisao,a nisam,a poznato je da o sopstvenim pisanijama nemam previsoko mišljenje...Ipak -bolje mišljenje nego o tuđim pričama!
Šalim se-veoma duhovna priča,ali mi đavolske i švalerske stvari ipak milije od sakralnih...
Stvarno-trebalo bi svim pričama po koji bod-veoma su dobre i pametno pisane...

Don Hose Fuentas:

Blajbijeva primedba je na mestu, ima lutanja i promašaja, ali toga nema u obimu za koji on tvrdi.
Ičšitao sam sve, sad da se slegnu utisci, pa ću glasati.
Neću kao Sanja da brzam.

Kliknite za proširenje...

Iako je Blajbi više ekspert za ruske vojne čarape i Al Nusru, mogu se delimično složiti sa konststacijom.
I, ja sam krenuo da pišem, ali sam otišao u pravcu koji ne bih mogao definisati kao ogoljenu opasnu igru, pa nisam ni slao.

Nisu sve price pun pogodak teme,ali promašaja nema! ! !
Prva priča je kockarska igra s ulogom koji je religija ljudi...Prča o Adamu,Evi I zmiji kao dobitak pobedniku!
Druga priča je hazardna u kojoj je proba ljuti dinar sponzoruše,a ulog je I život I poštenje I sl,a dobitak -zadovoljena radoznalost
I isprobavanje sebe!
Treća priča priča je hazard u kom Eros dobija krila Tanatosa! Švalerska hazardna igra u kojoj ulozi uopšte nisu mali! Opasna
igra po život ponekad...
Četvrta igra je o opasnosti igre rečima...Uvodi nas u svet u kom mogu reči da nas uvedu u sreću I blagostanje,ali I u neželjene
lavirinte I slepe ulice.
Peto je igra sna I smrti-tanka linija između njih-za mnoge najbolja u ovih devet!
Šesta je opasna kleptomanska igra krađe kišobrana,
Sedma je opasna muška opklada (I gubitak,ali ne opklade,već dragog bića!)
Osma je "Ne nemoj mi prići,hoću izdaleka..."igra u kojoj se "opasnost" izbegava bekstvom (zbog bekstva nisam glasao za nju!) I
Deveta je:razne () opasnosti u igri ćorave bake,mada je prva solucija bezopasna-to s grudima...

I gde su promašaji?!

1 - igra sudbinom čovečanstva
2 -kjurioziti kild d ket, igra vlastitim skrivenim strastima, igra koja je potencijalno mogla da završi smrću, ovisnošću od kokaina, nemogućnošću da se izađe iz začaranog kruga trgovine ljudima
3 - igranje sa životom ili karijerom koji mogu biti syebani zbog švaleracije
4 - ljudski racio i traganje za pitanjem "ko sam ja" kao opasna igra. reči kao nešto čime se opasno igrati
5 - zanemarivanje vlastitih snova, vlastite intuitivnosti, vlastitog života i igranje po pravilima nametnutim od strane jednog nehumanog društva kao opasna igra
6 - mala ali neverovatno ljupka i puna duha lopovska avantura kao opasna igra
7 - igranje tuđim emocijama i manipulacija tuđim životima kao opasne igre
8 - veza sa neznancem, igranje šansama koje proizilaze iz odluke, na kraju sedenje na dve ljubavne stolice kao opasna igra (ili, ukratko, strast kao opasna igra)
9 - metafora života kao opasne igre

***** mi sve ako sve nisu ubole temu.

sanja*:

***** mi sve ako sve nisu ubole temu.

Kliknite za proširenje...

Kako je slatko, kad ovako promoćurna žena opsuje

priča br. 6 - 3 poena

priča br. 1 - 2 poena

priča br. 9 - 1 poen

Prica br 8- 3 poena
Pomalo iznenadjujuce da niko jos nije glasao za ovu pricu, koja (po meni) znatno odskace od ostalih
Prica br 9- 2 poena
Lepo napisano, a bilo i bolje da se autor na kraju nije upustio u, pomalo nepotrebno, filozofiranje.
Prica br 5-1 poen