- Poruka
- 23.062
Хроника
Тимур Блохин: Министарство одбране Србије забранило промоцију књиге "Сребреничка подвала" на захтев Фонда за хуманитарно право
PDF Штампа Ел. пошта
понедељак, 20. април 2015.
„Сребреничка подвала“ и селективна демократија
У принципу, може се ставити жиг на чело. Али само одређеним људима. Забрана одржавања презентације књиге „Сребреничка подвала“ је појава те врсте селективне демократије.
Забрана одржавања промоције књиге Ратка Шкрбића „Сребреничка подвала“ у Дому војске у Београду уследила је након захтева једне невладине организације, који је испунио министарство одбране Србије. Намеће се реторичко питање које је поставио директор КЦНС Андреј Фајгељ: „Где је сада осуда цензуре?“.
Ако, како је рекао руски музичар Шевчук, „постоји нешто у демократији што је непријатно на додир руке“, то је њена селективност. Одрицање београдских правобранилаца злочина против српског становништва Хрватске 90-тих, потпуно је демократско. Као и састављање списка од стране Хелсиншког комитета, професора београдских факултета којима се на терет ставља национализам и то што га шире. Зато се недавном објавом имена, јавних личности „србомрзаца“- како то мисле аутори списка, бави тужилаштво. Све је озбиљно и како ред налаже: и очевици и адвокати. То јест, у принципу, може се ставити жиг на чело. Али само одређеним људима.
Забрана одржавања презентације књиге „Сребреничка подвала“ је појава те врсте селективне демократије. То што је Међународни трибунал за бившу Југославију својевремено није узео у обзир исказ пуковника у пензији Ратка Шкрбића, који је наступао у својству сведока на једном од суђења, очигледно није било главни разлог да „Фонд хуманитарног права“ забрани презентацију. О идеоелошким разлозима ћемо мало касније.Сада ћемо приметити да се у самој књизи објављују интересантне чињенице које дају повод да се размишљао о томе какви се искази у Хагу сматрају поузданим, сигурним и вредним пажње. Изгледа, управо они, које је дао сведок, а који као да није сам састављао своју изјаву, описијући догађаје из Сребренице, говори да је видео три особе из „Војне полиције Српске републике Босне и Херцеговине“ која у то време више није постојала.
Писац, политиколог Александар Павић у интервјуу за „Глас Русије“ подсећа да су догађаји у вези са Сребреницом у почетку давани у искривљеном облику. У јулу 1995.године он је на место догађаја доводио двојицу британских парламентараца: они су били у џамији, која је постала импровизани војни штаб, у којем су били муџахедински плакати и графити „Алаху Екбер“. Парламентарци су били и на српском гробљу, на свежим гробовима војника Војске Републике Српске, убијених током борби у енклави Сребреница.
...Што је био јасан знак да није било говора, како су неки западни медији извештавали, да су српске снаге ушли у град пун незаштићених цивила и да је јасно да су се ту десиле веома жестоке борбе, са веома респектабилним муслиманским снагама у самој Сребреници. Парламентарци су дали интервјуе за њихове медије, а касније су за време вечере у мотелу добили телефонски позив. После неколико минута су се вратили, ја бих рекао, узнемирени: "Добили смо позив из Лондона да више не кажемо ништа о ономе што смо видели". Очигледно, да се оно што су они раније рекли за медије није допадало некоме из естаблишмента који је био довољно моћан да може да зачепи уста енглеским парламентарцима. Тако да, оно што су они рекли за медије никад није видело светлост дана. Да је та њихова прича изашла у медије, већ тад би било немогуће саградити ту целу “званичну верзију” сребреничких догађаја.
Неизбежно се јавља питање, зашто су у Београду, у суштини испунили захтев „Фонда хуманитарног права“ и забранили одржавање презентације. Мишљење Александра Павића:
Наравно, Наташа Кандић сама по себи не би имала ту моћ да нема пуну подршку америчке амбасаде и других западних амбасада у Београду. Истим људима, као и 1995. године, смета да се аргументовано покаже да је прича о геноциду у Сребреници једна велика превара. Изгледа да званичној Србији није дозвољено да говори истину о самој себи, чак ни да покуша да сазна истину о самој себи. Када је реч о селективној демократији, то је исто оно што сада видиму на делу у Украјини. Када људи који су на америчкој страни заузимају државне зграде у Кијеву, онда су они продемократске активисте. Када људи који се противи пучистима у Кијеву заузму државне зграде на истоку земље, онда су они терористи. Значи, ви морате добити лиценцу за демократију у Вашингтону да би могли да имате право на демократију и да кажете да сте демократа.
Александар Павић је изјавио да ће презентација књиге „Сребреничка подвала“ ипак бити одржана у Парохијском дому Вазнесењске цркве у Београду. У државне институције, које би мање или више дале официјални карактер, улаз, барем у овом тренутку, је забрањен.
(Глас Русије)
http://www.nspm.rs/hronika/timur-bl...ala-na-zahtev-fonda-za-humanitarno-pravo.html
Sve mi se cini da je ovo ministarstvo sve vise za odbranu izdajnika.
Тимур Блохин: Министарство одбране Србије забранило промоцију књиге "Сребреничка подвала" на захтев Фонда за хуманитарно право
PDF Штампа Ел. пошта
понедељак, 20. април 2015.
„Сребреничка подвала“ и селективна демократија
У принципу, може се ставити жиг на чело. Али само одређеним људима. Забрана одржавања презентације књиге „Сребреничка подвала“ је појава те врсте селективне демократије.
Забрана одржавања промоције књиге Ратка Шкрбића „Сребреничка подвала“ у Дому војске у Београду уследила је након захтева једне невладине организације, који је испунио министарство одбране Србије. Намеће се реторичко питање које је поставио директор КЦНС Андреј Фајгељ: „Где је сада осуда цензуре?“.
Ако, како је рекао руски музичар Шевчук, „постоји нешто у демократији што је непријатно на додир руке“, то је њена селективност. Одрицање београдских правобранилаца злочина против српског становништва Хрватске 90-тих, потпуно је демократско. Као и састављање списка од стране Хелсиншког комитета, професора београдских факултета којима се на терет ставља национализам и то што га шире. Зато се недавном објавом имена, јавних личности „србомрзаца“- како то мисле аутори списка, бави тужилаштво. Све је озбиљно и како ред налаже: и очевици и адвокати. То јест, у принципу, може се ставити жиг на чело. Али само одређеним људима.
Забрана одржавања презентације књиге „Сребреничка подвала“ је појава те врсте селективне демократије. То што је Међународни трибунал за бившу Југославију својевремено није узео у обзир исказ пуковника у пензији Ратка Шкрбића, који је наступао у својству сведока на једном од суђења, очигледно није било главни разлог да „Фонд хуманитарног права“ забрани презентацију. О идеоелошким разлозима ћемо мало касније.Сада ћемо приметити да се у самој књизи објављују интересантне чињенице које дају повод да се размишљао о томе какви се искази у Хагу сматрају поузданим, сигурним и вредним пажње. Изгледа, управо они, које је дао сведок, а који као да није сам састављао своју изјаву, описијући догађаје из Сребренице, говори да је видео три особе из „Војне полиције Српске републике Босне и Херцеговине“ која у то време више није постојала.
Писац, политиколог Александар Павић у интервјуу за „Глас Русије“ подсећа да су догађаји у вези са Сребреницом у почетку давани у искривљеном облику. У јулу 1995.године он је на место догађаја доводио двојицу британских парламентараца: они су били у џамији, која је постала импровизани војни штаб, у којем су били муџахедински плакати и графити „Алаху Екбер“. Парламентарци су били и на српском гробљу, на свежим гробовима војника Војске Републике Српске, убијених током борби у енклави Сребреница.
...Што је био јасан знак да није било говора, како су неки западни медији извештавали, да су српске снаге ушли у град пун незаштићених цивила и да је јасно да су се ту десиле веома жестоке борбе, са веома респектабилним муслиманским снагама у самој Сребреници. Парламентарци су дали интервјуе за њихове медије, а касније су за време вечере у мотелу добили телефонски позив. После неколико минута су се вратили, ја бих рекао, узнемирени: "Добили смо позив из Лондона да више не кажемо ништа о ономе што смо видели". Очигледно, да се оно што су они раније рекли за медије није допадало некоме из естаблишмента који је био довољно моћан да може да зачепи уста енглеским парламентарцима. Тако да, оно што су они рекли за медије никад није видело светлост дана. Да је та њихова прича изашла у медије, већ тад би било немогуће саградити ту целу “званичну верзију” сребреничких догађаја.
Неизбежно се јавља питање, зашто су у Београду, у суштини испунили захтев „Фонда хуманитарног права“ и забранили одржавање презентације. Мишљење Александра Павића:
Наравно, Наташа Кандић сама по себи не би имала ту моћ да нема пуну подршку америчке амбасаде и других западних амбасада у Београду. Истим људима, као и 1995. године, смета да се аргументовано покаже да је прича о геноциду у Сребреници једна велика превара. Изгледа да званичној Србији није дозвољено да говори истину о самој себи, чак ни да покуша да сазна истину о самој себи. Када је реч о селективној демократији, то је исто оно што сада видиму на делу у Украјини. Када људи који су на америчкој страни заузимају државне зграде у Кијеву, онда су они продемократске активисте. Када људи који се противи пучистима у Кијеву заузму државне зграде на истоку земље, онда су они терористи. Значи, ви морате добити лиценцу за демократију у Вашингтону да би могли да имате право на демократију и да кажете да сте демократа.
Александар Павић је изјавио да ће презентација књиге „Сребреничка подвала“ ипак бити одржана у Парохијском дому Вазнесењске цркве у Београду. У државне институције, које би мање или више дале официјални карактер, улаз, барем у овом тренутку, је забрањен.
(Глас Русије)
http://www.nspm.rs/hronika/timur-bl...ala-na-zahtev-fonda-za-humanitarno-pravo.html
Sve mi se cini da je ovo ministarstvo sve vise za odbranu izdajnika.
Jašta je.
