Vangelis
Zainteresovan član
- Poruka
- 337
Највећа опасност у тој области састоји се од (могућег) принудног узимања ДНК отиска од људи. Својевремено је градоначелник Њујорка Ђулијани тражио да се ДНК – отисак узима од свих новорођених и смешта у полицијске базе података. За сада, међутим, ово није широко прихваћена пракса.
У САД је, на добровољној бази, почело уграђивање микрочипова под људску кожу – из разлога безбедности или здравствених (рецимо, код оболелих од Алцфајмерове болести, да се не би изгубили). Ови чипови шаљу радио сигнале и могуће их је сателитски пратити. Министарство САД за храну и лекове одобрио је употребу таквих чипова (“Блиц”, 21. октобар 2004.) Људи који страхују од орвеловске будућности веома су забринути тим поводом.
Незаконити поступак
Буxетска институција Министарства финансија поднела је три кривичне и три прекршајне пријаве против некад одговорних лица у МУП – у Србије због кршења Закона о буxетском систему и Закона о јавним набавкама, у септембру 2004. (“Блиц”, 30. септембар 2004.) Весна Ковач, секретар Министарства финансија, обавестила је о томе новинаре. Вест да је све рађено далеко од очију јавности, с намером антидемократског прикривања чињенице да се крше основна људска права. Касније су ове кривичне пријаве повучене – не зна се због чега. У Црној Гори је предлог закона о личним картама на сајту тамошње владе био смештен годину дана, управо да би се водила јавна расправа. Никаква опрема пре тога није набављана.
Зашто се полицији дају толика овлашћења? Зашто је полиција изузета од Закона о јавним набавкама “Уредбом о средствима за посебне намене” (Службени гласник Републике Србије, 1. април 2005)? У члану 5. ове уредбе, под “средствима посебне намене”, налазе се и “средства везе и телекомуникације” и “опрема крипто – заштите”, као и “хардвер и софтвер посебне намене”! Да ли се под тим подразумева све оно што се тиче нових личних карти?
Зар се нисмо уморили од живота под влашћу Титове ОЗНЕ и УДБЕ? Зар нам је потребан нови тоталитаризам?
Електронски здравствени картони
За сада, у игри су само рецепти са бар-кодом. Али, и они се евидентирају у централној бази података државног здравственог осигурања. А кад уведу електронске здравствене књижице, подаци о болестима и лечењу сваког грађанина налазиће се у централној бази компијутера. А колико су те информације осетљиве! Било је случајева да родитељи одбијају да им деца иду у одељење у коме је неки дечак или девојчица, по несрећи, ХИВ позитиван – вест је “процурела” од лекара. А шта ће тек бити кад подаци “процуре” из компијутера? Колико могућности уцене, лажи, подметања! Мисли ли ко о томе?
Безбедност наших података
Каква је заштићеност података у нас?
Почетком маја 2004. године почело је прво суђење у Србији за крађу компјутерске базе података. Двоје радника једне фирме за продају некретнина оптужени су за крађу банке података дотичне фирме, што је учињено за свега две године (1997-1999.). База је настајала од 1992. године и садржала 11 хиљада података о становима, њиховој локацији, цени и изгледу, а тужена страна је тврдила да јој је нанета штета од 500 хиљада евра. Човек који је тужио своје бивше сараднике је, скоро у очају, изјављивао: “За наше правосуђе је дело ако им доведеш и покажеш шлепер или краву тешку 500 кила, па се лепо израчуна колико она даје млека и на основу тога установи кривица и висина настале штете. Све што је мање од краве излази из њиховог видокруга. Четири године чекам да се очигледна крађа назове тим именом, па стичем утисак да треба чекати да изумре садашња генерација судија да би се могло квалитетно судити за софистицираније облике криминала” (Ревија 92, 15. јун 2004.)
Године 2002. десио се случај који је, сасвим на домаћи начин, заташкан у потпуности. Из Економског бироа у Београду, основаног још далеке 1952. који је у време најжешће тајкунске транзиције под влашћу ДОС-а био партнер Владе Србије и њене Агенције за приватизацију, у два маха, однети су комплетни подаци о фирмама спремни за продају. Како је то урађено? У ноћи између 26. и 27. децембра 2002, неко (ах, неко!) је ушао у зграду у Улици краља Милана бр. 4 (само срце Београда!) попео се у просторије Екомномског бироа, узео хард-дискове (то јест, све податке о предузећима), ништа друго није пипнуо и – отишао...У ноћи између 10. и 11. јануара 2003. десило се то исто. Директор Економског бироа Весна Петревски је рекла да је полиција ову крађу окарактерисала као “крађу техничких уређаја – рачунара”. Полицајци су саопштили да нема сврхе обезбеђивати просторије решеткама, јер ће их лопови већ савладати. Она каже и следеће: “Интересовали су их само компјутери напуњени подацима” (15. јануар 2003, “Недељни телеграф”).
Шта ће бити кад се сви подаци, веома осетљиви – БИОМЕТРИЈСКИ – нађу у једном једином, полицијском супер-компјутеру? Ко ће бити сигуран да они неће бити доступни не само тајним обавештајним службама (којима су појединци из власти спремни да нас продају у свако доба, ради “евроатланских интеграција”), него и сектама и криминалцима свих врста? Ако је могуће да хакери упадну у израелске никлеарне програме и шпијунирају их (“Вечерње новости”, 12. јун 2004.), шта је тек могуће у јадној Србији?
А кад се подаци украду, шта је тек онда могуће? Какве све злоупотребе?
У САД је, на добровољној бази, почело уграђивање микрочипова под људску кожу – из разлога безбедности или здравствених (рецимо, код оболелих од Алцфајмерове болести, да се не би изгубили). Ови чипови шаљу радио сигнале и могуће их је сателитски пратити. Министарство САД за храну и лекове одобрио је употребу таквих чипова (“Блиц”, 21. октобар 2004.) Људи који страхују од орвеловске будућности веома су забринути тим поводом.
Незаконити поступак
Буxетска институција Министарства финансија поднела је три кривичне и три прекршајне пријаве против некад одговорних лица у МУП – у Србије због кршења Закона о буxетском систему и Закона о јавним набавкама, у септембру 2004. (“Блиц”, 30. септембар 2004.) Весна Ковач, секретар Министарства финансија, обавестила је о томе новинаре. Вест да је све рађено далеко од очију јавности, с намером антидемократског прикривања чињенице да се крше основна људска права. Касније су ове кривичне пријаве повучене – не зна се због чега. У Црној Гори је предлог закона о личним картама на сајту тамошње владе био смештен годину дана, управо да би се водила јавна расправа. Никаква опрема пре тога није набављана.
Зашто се полицији дају толика овлашћења? Зашто је полиција изузета од Закона о јавним набавкама “Уредбом о средствима за посебне намене” (Службени гласник Републике Србије, 1. април 2005)? У члану 5. ове уредбе, под “средствима посебне намене”, налазе се и “средства везе и телекомуникације” и “опрема крипто – заштите”, као и “хардвер и софтвер посебне намене”! Да ли се под тим подразумева све оно што се тиче нових личних карти?
Зар се нисмо уморили од живота под влашћу Титове ОЗНЕ и УДБЕ? Зар нам је потребан нови тоталитаризам?
Електронски здравствени картони
За сада, у игри су само рецепти са бар-кодом. Али, и они се евидентирају у централној бази података државног здравственог осигурања. А кад уведу електронске здравствене књижице, подаци о болестима и лечењу сваког грађанина налазиће се у централној бази компијутера. А колико су те информације осетљиве! Било је случајева да родитељи одбијају да им деца иду у одељење у коме је неки дечак или девојчица, по несрећи, ХИВ позитиван – вест је “процурела” од лекара. А шта ће тек бити кад подаци “процуре” из компијутера? Колико могућности уцене, лажи, подметања! Мисли ли ко о томе?
Безбедност наших података
Каква је заштићеност података у нас?
Почетком маја 2004. године почело је прво суђење у Србији за крађу компјутерске базе података. Двоје радника једне фирме за продају некретнина оптужени су за крађу банке података дотичне фирме, што је учињено за свега две године (1997-1999.). База је настајала од 1992. године и садржала 11 хиљада података о становима, њиховој локацији, цени и изгледу, а тужена страна је тврдила да јој је нанета штета од 500 хиљада евра. Човек који је тужио своје бивше сараднике је, скоро у очају, изјављивао: “За наше правосуђе је дело ако им доведеш и покажеш шлепер или краву тешку 500 кила, па се лепо израчуна колико она даје млека и на основу тога установи кривица и висина настале штете. Све што је мање од краве излази из њиховог видокруга. Четири године чекам да се очигледна крађа назове тим именом, па стичем утисак да треба чекати да изумре садашња генерација судија да би се могло квалитетно судити за софистицираније облике криминала” (Ревија 92, 15. јун 2004.)
Године 2002. десио се случај који је, сасвим на домаћи начин, заташкан у потпуности. Из Економског бироа у Београду, основаног још далеке 1952. који је у време најжешће тајкунске транзиције под влашћу ДОС-а био партнер Владе Србије и њене Агенције за приватизацију, у два маха, однети су комплетни подаци о фирмама спремни за продају. Како је то урађено? У ноћи између 26. и 27. децембра 2002, неко (ах, неко!) је ушао у зграду у Улици краља Милана бр. 4 (само срце Београда!) попео се у просторије Екомномског бироа, узео хард-дискове (то јест, све податке о предузећима), ништа друго није пипнуо и – отишао...У ноћи између 10. и 11. јануара 2003. десило се то исто. Директор Економског бироа Весна Петревски је рекла да је полиција ову крађу окарактерисала као “крађу техничких уређаја – рачунара”. Полицајци су саопштили да нема сврхе обезбеђивати просторије решеткама, јер ће их лопови већ савладати. Она каже и следеће: “Интересовали су их само компјутери напуњени подацима” (15. јануар 2003, “Недељни телеграф”).
Шта ће бити кад се сви подаци, веома осетљиви – БИОМЕТРИЈСКИ – нађу у једном једином, полицијском супер-компјутеру? Ко ће бити сигуран да они неће бити доступни не само тајним обавештајним службама (којима су појединци из власти спремни да нас продају у свако доба, ради “евроатланских интеграција”), него и сектама и криминалцима свих врста? Ако је могуће да хакери упадну у израелске никлеарне програме и шпијунирају их (“Вечерње новости”, 12. јун 2004.), шта је тек могуће у јадној Србији?
А кад се подаци украду, шта је тек онда могуће? Какве све злоупотребе?
