Zemlja

''pravo'', ''pravda,'' nepravda''-ljudske izmišljotine a ne nešto što postoji u stvarnosti

Nepravda nije izmišljotina, nepravda vlada svetom.
Za pravdu se još ne zna tačno, svi je traže, neko je ne nađe nikad,
a neko tvrdi da je spora ali dostižna.
A svi se uzdaju u kosmičku pravdu uz poznatu izreku - lipši magare do zelene trave.

A pravo jeste ljudska izmišljotina, u službi je čas pravde, čas nepravde.

Kad sretnem nihilistu ne usuđujem se da mu poželim dobar dan
i tako upropastim svoj.
Odgovor mi je ionako poznat.
Samo se čudim zašto je još uvek ovde?
A očajnik i dalje tabana putem besmisla ka konačnom ništavilu
ne dižući pogled sa vrhova cipela.
Njegov bezvoljan korak je univerzalan metar za život, sudbinu, Svet, Kosmos....
Rezult je uvek nula, makar premeravao beskraj i večnost.
Nesvestan da je slučajnim rođenjem već ispunio svrhu jedne čestice
u lancu Života.

A propustio je priliku da ostvari snove - da je sanjao.

Sve je moguće...



ako su ti u očima zvezde.

" Možda vi i znate da letite, samo niste probali na sve moguće načine."
Mika Antić


Oleg Tchoubakov

Po pustinjama i morskim pučinama već razapete solarne mreže.
Love Sunce.


Kalifornija


Kina

A u našem kraju šume se još uvek na metar prodaju.
Pucketanja vatre i miris dima od hrasta, bagrema i bukve?
Milina.

Jedino motorka brunda i cvili dok stara stabla pili.

Kad smo kod motorke...

Da bi se darovale ruže voljenoj,ili bilo kojeg cveta buket..
dovoljne su makaze..A cvetići drhte,tresu se,cvile bezglasno.
ponekad ruža upotrebi trn,ali od sudbine pobeći neće..
Smrt je neminovna...umotane u šuštavi papir sa mašnom,
devojka dobija mrtvo cveće..i raduje se.
Analogija..da bi neki moćni vladar ugodio još moćnijem o sebe...
možda će da mu daruje buket devojačkih pupoljaka..koliko?
možda pet,možda tuce...ili sto jedan devojački i momački pupoljak.
Čast bi bila baš prikladna,i poklon lepo primljen,,,Ali šta za uzvrat?

"Ko voli cvece nikada ga ne bi smeo kupovati i time placati njegovu smrt."

U nekim zemljama bogate mladoženje još uvek kupuju "pupoljke" za neveste.
Poštuju običaje, tradiciju.
Sonita Alizadeh iz Avganistana imala je 1o godina, kada je otac ponudio na prodaju za 9ooo dolara.
Sticajem okolnosti i bekstvom na drugi kraj sveta izbegla je sudbinu ostalih devojčica i
uspela da ostvari svoj san - sloboda i muzika.


Ovo je samo spot,
a film o njoj je dokument o hrabrosti i talentu koji se ne pokorava i ne priznaje granice.
Prikazan je na mnogim festivalima, video ga je ceo svet.

Misliš da je to u redu?Tek tako uleteti u nečiji život..poremetiti mu snove,probuditi instinkte lovca,
borca,zaštitnika doma,a onda se pritajiti negde u ćošku,u tami...i čekati da taj neko širom otvorenih očiju,umornih od celodnevnog rada,piskaranja...polako zaklopi oči nadajući se ipak snu..a onda
ponovo izaći iz svog mraka i zujati kao motorna testera,nad glavom mučenog jadnika..Dva protivnika
...sisar i insekt..zar misliš da je borba ravnopravna?Ne,nije!jer tićeš zavladati ovim svetom,a ja čovečuljak i svi meni slični,izumrećemo neprilagođeni životu na ovoj surovoj planeti,kuda smo smešteni..Muva i žena.Ti imaš krila a meni su ih bogovi uskratili...nismo ravnopravne.Ja imam
hemiju protiv tebe,ali ti rađaš stotine mladih,koji dolaze na tvoje mesto...a ja dvoje eventualno troje
dece,kojoj posvećujem ceo svoj život..ti, kako položiš svoja jajašca nebrojena,tako bezbrižna i
neopterećena letiš dalje...i kako baš mene da nađeš? Od calog ćovečanstva,ti si baš mene našla!
Eh,da,svako od naše vrste,ima oko sebe milione ličnih muva i sličnih živuljki..Nije mi to neka uteha
ali muvo,ipak imaš od mene jedan plus...jer ovo je ponoć i ovo je moje vreme za pisanje...
Možda si ti zati i došla k meni...da me opomeneš. vreme je...zzzzzzuj zzz..vreme je,nema spavanja.
Spavaj posle...

Čarls Lindberg je prvi čovek koji je 1927 godine, sam u malom smešnom avionu nalik muvi,
preleteo Atlantik od Njujorka do Pariza za 33, 5 sata.
Da nije bilo dosadne muve koja mu letela oko nosa, ometala ga i nije mu dala da zaspi,
ko zna kako bi se taj let završio.

Sudbina belih očiju

Slika zaleđenog pupoljka.
Lepo mermerno lice sneno zuri belim očima ka nebu kroz skoro nevidljivu granicu staklene kupole. Lice pripada mladom devojačkom telu tek ovlaš zaobljenom prvim buđenje polnosti. Koža je nemoguće bela, glatka, divna bez fleke ili bilo kakve mane, uostalom kao i kosa uvek savršeno upletena sa nekoliko ispalih, nemirnih uvojaka. I ostaće zauvek mlada, nedodirnuta proteklim vremenom, nepromenjena osmehom, mrštenjem, žvakanjem nara, veselim čavrljanjem, nepoljubljena, a možda i nevoljena u svečanoj mukloj tišini nategnutog vakuma svoje male prezaštićene postojbine. Isto kao i ona, zgrčeni u lažnom naponu životne borbe okružuju je kameni čotovi vinove loze, žbunovi cveća i visokih trava, teške razlistane grane bremenite plodovima krušaka i jabuka.

Slika oplođenog jajeta.
Jednog dana staklo je napuklo. Već odavno niko nije vodio računa o maloj skulpturi i njenom bezvazdušnom rajskom gaju. Spolja su na staklu nakupljene gomilice blata, suvog lišća, grančica i prašine. Iznutra nema nikakve promene sem prigušenog svetla koje blagom senkom nedokučivosti prekriva celu kompoziciju. Zatim, prvi put probija se zvuk unutar svetilišta u vidu šištećeg vazduha koji šiklja i sve obavija svojim prisusutvom. Istovremeno započeto je propadanje i rađanje mnogih glasova malih predstavnika pravog života koji postepeno niču, gamižu, skakuću i lete u novootkrivenom domu.

Slika jesenje žetve.
Godinama kasnije stakla skoro da više i nema. Kamena deva prepoznatljiva je još uvek pod tankim slojem mahovine, obrasla bršljenom i nekim divljim travama penjačicama što cvetaju sitnim belim cvetovima. Njen vrt je sad veliki, izobilan, vrvi od pokreta, boja, teških mirisa i pomešanih zvukova toliko neprestano međusobno preklopljenih i upletenih da liče na pozadinu tišine. Ispod zelenog pokrova još se naziru bele oči krmeljave od ptičijeg izmeta i krečnjaka iz kiša, nekako ozarene srećom koju nisu sagledale kad je bila neokrnjena i dok se nije polako raspadala pod korenčićima bilja, krunila i letela kao prah sa vetrom.

(priča koja nije stigla na takmičenje Vazduh)

"Toliko sam zaokupljen čudima na zemlji, da nemam vremena za nebo i anđele."

Konfučije

Sandveil dance:

Sudbina belih očiju

Slika zaleđenog pupoljka.
Lepo mermerno lice sneno zuri belim očima ka nebu kroz skoro nevidljivu granicu staklene kupole. Lice pripada mladom devojačkom telu tek ovlaš zaobljenom prvim buđenje polnosti. Koža je nemoguće bela, glatka, divna bez fleke ili bilo kakve mane, uostalom kao i kosa uvek savršeno upletena sa nekoliko ispalih, nemirnih uvojaka. I ostaće zauvek mlada, nedodirnuta proteklim vremenom, nepromenjena osmehom, mrštenjem, žvakanjem nara, veselim čavrljanjem, nepoljubljena, a možda i nevoljena u svečanoj mukloj tišini nategnutog vakuma svoje male prezaštićene postojbine. Isto kao i ona, zgrčeni u lažnom naponu životne borbe okružuju je kameni čotovi vinove loze, žbunovi cveća i visokih trava, teške razlistane grane bremenite plodovima krušaka i jabuka.

Slika oplođenog jajeta.
Jednog dana staklo je napuklo. Već odavno niko nije vodio računa o maloj skulpturi i njenom bezvazdušnom rajskom gaju. Spolja su na staklu nakupljene gomilice blata, suvog lišća, grančica i prašine. Iznutra nema nikakve promene sem prigušenog svetla koje blagom senkom nedokučivosti prekriva celu kompoziciju. Zatim, prvi put probija se zvuk unutar svetilišta u vidu šištećeg vazduha koji šiklja i sve obavija svojim prisusutvom. Istovremeno započeto je propadanje i rađanje mnogih glasova malih predstavnika pravog života koji postepeno niču, gamižu, skakuću i lete u novootkrivenom domu.

Slika jesenje žetve.
Godinama kasnije stakla skoro da više i nema. Kamena deva prepoznatljiva je još uvek pod tankim slojem mahovine, obrasla bršljenom i nekim divljim travama penjačicama što cvetaju sitnim belim cvetovima. Njen vrt je sad veliki, izobilan, vrvi od pokreta, boja, teških mirisa i pomešanih zvukova toliko neprestano međusobno preklopljenih i upletenih da liče na pozadinu tišine. Ispod zelenog pokrova još se naziru bele oči krmeljave od ptičijeg izmeta i krečnjaka iz kiša, nekako ozarene srećom koju nisu sagledale kad je bila neokrnjena i dok se nije polako raspadala pod korenčićima bilja, krunila i letela kao prah sa vetrom.

(priča koja nije stigla na takmičenje Vazduh)

Kliknite za proširenje...

Priča je stigla na pravo mesto., ovde pripada.

Prvi sneg je kamenom licu povratio svežinu,
a sunce u oku probudilo sjaj.
Živa je, diše.
Pritajena, spava i sanja neki novi prolećni san.
Priča stara, a uvek nova i nema kraj.

Pre nego što odeš,
pogledaj dom svoj još jednom i načulji uši.


A ako ne mariš, zalupi vrata za sobom i ne osvrći se.

Pomislim na dugi put kojim je covek prosao,od nevinosti pracivilizacije
do pokvarenosti tzv.visokih civilizacija,zajedno sa sadasnjim vremenom.
Uspeli smo tim dugim putem sazrevanja da unistimo sve sto smo blagorodno
dobili osvitom civilizacije...Izgubili smo duse nevine dece u sebi..i stvorili uzas
pomor,i sumrak uma....sisli smo iz raja,stvarajuci putem sebi pakao.

Jim Murphy


Rainer Maria Rilke

Dodirne Dušu Skoro Svaka Stvar

Dodirne dušu skoro svaka stvar,
odasvud bruji spominjanja glas.
Poneki dan što prođe stran za nas
u budućnosti stigne tek k'o dar.

Ko meri naš doprinos? Da li ko
od prošlih, starih leta nas raspreda?
Šta od postanja saznasmo, sem to:
da sve se jedno u drugom ogleda?

Da se na nama ravnodušnost greje?
O, dome, travo, o, večernja seni,
dok se gledamo tako, obrgljeni,
najednom sve to kroz vas k nama veje.

Kroz sva se bića pruža prostor jedan:
suštinski svetski prostor. Kroz nas laste
proleću tiho. Ja, rašćenja žedan,
pogledah, i: u meni drvo raste.

Brinem, a dom je na dnu mog srca.
Čuvam se, a u meni straža bdije.
U mojoj novoj ljubavi se svije
svet lepi, da tu počiva i grca.

Ovo je zemlja za nas, ovo je zemlja za sve naše ljude
Ovo je kuća za nas, ovo je kuća za svu našu decu

Pogledaj me, o pogledaj me očima deteta

U zemlji vidim spas
Iz sna me budi glas koji ne poznajem
Dok grane miluju naša tela
Dok senke prave pokrov za nas

Pogledaj me, o pogledaj me očima deteta

Čujem - vrati se
Čujem - ostani
Čujem - vrati se
Dozvoli mi

Čujem - vrati se
Čujem - ostani
Čujem - vrati se
Oprosti mi

U svakom porazu ja sam video deo slobode
I kad je gotovo za mene, znaj, tek tad je počelo

Pogledaj me, o pogledaj me očima deteta

- - - - - - - - - -

M. Stefanović

Planeta Zemlja je otadzbina, domovina, prebivaliste, kuca, utociste, svih ljudi koji zive na njoj. Problem je sto su nas (nekad davno, i ne baš toliko davno) neke
siledzije zarad svojih interesa "strpale" u torove (drzave) i izmislise naceije. Svi smo mi samo ljudi, stanovnici zemlje, silom razdvojeni i sa ograničenom slobodom kretanja (ograđeni granicama).

Svetu danas nisu potrebne nove ideje, njih je uvek bilo, potrebni su novi ljudi, pravi,
ovakvi kao Hoze Muhika.
Dobrica sa dušom i očima deteta, uprkos svemu.



Neobičan put - od žestokog mladog tupamarosa, robijaša dugoprugaša, mučenika,
pa do smirenog starca, svojevrsnog filozofa mudraca,
na kraju i predsednika Urugvaja.
Političar, ne iz koristi već iz strasti, vođen humanističkim idejama, postigao je nemoguće,
podigao Urugvaj na noge i obnovio ga.

" U samicama, blatnjavim rupama, bez knjiga, imao sam dovoljnioo vremena za razmišljanje."

Dosledan i skroman, veličanstven u svojoj jednostavnosti.
Njegov politički program je slika života koji vodi.
Da li postoji još neki predsednik države koji živi u maloj seoskoj kući, sam ore svoju njivu
i brine o bilju i životinjama?
I ne mari za formalnosti, etikeciju, počasna zvanja, odriče se predsedničke plate?
Nema tu demagogije, nema ničeg osim istine.
Ljubav prema svim ljudima, prema celom živom svetu, prema Planeti, zemlji...

"Ne propagiram siromaštvo, već razumnost."

Protivnik osionog kapitalizma, politike velikih sila, globalizacije, konzumerizma.

"Većina čovečanstva pred ponorom metafizičke prirode utehu pronalazi u veri u Boga,
a neki ludaci poput mene našli su utehu u ostvarenju sna o slobodi:"

Omiljen i poštovan, ne samo u svojoj zemlji.
Hoze Muhika, od milošte zvani Pepe.

Ho'oponopono


Evo šta Tesla kaže (čisti ho'oponopono):

TESLA: "Kad god je neko od meni bliskih i dragih ljudi bio povređen, ja sam osećao fizičku bol. To je zato što su naša tela od slične građe, a duše vezane neraskidivim nitima. Neshvatljiva tuga koja nas ponekad obuzme, znači da je negde, na drugom kraju ove planete, umrlo dete ili plemenit čovek. Celi svemir je u izvesnim periodima bolestan, od samog sebe i od nas. Iščeznuće neke zvijezde i pojava komete utiču na nas više nego što mi to slutimo. Veze među stvorenjima na Zemlji su još jače; zbog naših osećanja i misli, cvet će divnije zamirisati ili utihnuti. Te istine iznova moramo učiti da bismo se izlečili. Lek je u našem srcu i, isto tako, u srcu životinje koju nazivamo svemirom."

Ne ceka se, bude se.

Velike ideje zavise od malih ljudi, neizvesna je njihova sudbina.
Čak i kada ih prihvate, lako ih izopače i na kraju ispljuju i zaborave.
A neke zauvek odbace kao nedostižne utopije.

Možda će buduće vreme biti bolji sudija?
Možda će jednom "Liberte, egalite, fraternite" zaista postati stvarnost?
U revoluciji plaćana životom, danas je samo moto na francuskom novčiću
od jednog evra.
Ipak, vrednost joj raste - sada je skočila na dva.

Običan čovek provede život po već ustanovljenoj šemi,
bez suvišnih pitanja.
Samo retki umovi, kao opsednuti, odgonetaju velike tajne,
do kraja života ako treba.

Velike ideje idu uvek ispred svog vremena, neshvaćene,
praćene sumnjom ili potsmehom.
Na kraju - pronalazači, istraživači, naučenjaci mogu biti priznati kao genijalci,
ili zaboravljeni kao zamlate, čudaci, zanesenjaci.


"Ništa nije opasnije po napredak ljudskog uma od pretpostavke
da je naše naučno razumevanje sveta savršeno,
da ne postoje misterije u prirodi, da su naši trijumfi kompletni
i da ne postoje novi svetovi koje valja osvojiti." - Hemfri Dejvi

Svi oni - genijalci, zamlate, čudaci, zanesenjaci
zaslužuju divljenje i dostojni su poštovanja.

ne zaslužuju
niko nije dostojan poštovanja a još manje divljenja