Zemlja

A onda traži utočište.
Divljina, belina, mir...ono staro poznato mesto, kao iz dečije crtanke.

Odoh.


Zlatar

MOTRITI STVARI KAKVE JESU

1. Forma i značenje

Rumi nema ništa drugo doli sažaljenja i prijezira za one koji motre na svijet i
unutar sebe, a ne shvaćaju da ono što oni gledaju je zastor preko zbilje. Ovaj
svijet je san, tamnica, zamka, pjena koju izbacuje more, prašina podignuta
galopom konja. Ali on nije ono što se čini da jest.

Ako je sve što nam se pokazuje baš to što nam se pokazuje,
tad Poslanik, koji je bio obdaren tako pronicavim gledanjem, prosvjetljenim i prosvjetljujućim, nikada ne bi
povikao: “Gospodaru, pokaži nam stvari kakve one
jesu!” (F 5/18)

Rumi povlači temeljnu razliku između “forme” (surat) i “značenja”
(ma’na).1
Forma je izvanjska pojava stvari, a značenje njena unutarnja
i nevidljiva zbilja. Najzad, značenje je nešto što je znano samo Bogu. A
pošto je Bog s onu stranu bilo koje vrste mnoštva, značenje svih stvari je, u
konačnici, Bog. Forma je sjena, značenje je Sunce.

William C. Chittick
SUFIJSKI PUT LJUBAVI
Rumijeva duhovna učenja

Ovde na planini, daleko od svetlosti grada, nebo je tamno i nisko,
a zvezde kao sjajne kugle vise okačene na dohvat ruke.
U ovom trenutku, to je putovanje u prošlost kroz prizor star bar stotinu miliona godina.



I dok gleda kroz prozorče zavejane kućice na planini,
svako ima svoje mišljenje o tome šta vidi kako na Nebu tako i na Zemlji.
I o životu, smrti, formi, suštini, o bogu...svako se pita i razmišlja.

Ali ko je taj ko će reći da zna istinu?

Sandveil dance:

MOTRITI STVARI KAKVE JESU

1. Forma i značenje

Rumi nema ništa drugo doli sažaljenja i prijezira za one koji motre na svijet i
unutar sebe, a ne shvaćaju da ono što oni gledaju je zastor preko zbilje. Ovaj
svijet je san, tamnica, zamka, pjena koju izbacuje more, prašina podignuta
galopom konja. Ali on nije ono što se čini da jest.

Ako je sve što nam se pokazuje baš to što nam se pokazuje,
tad Poslanik, koji je bio obdaren tako pronicavim gledanjem, prosvjetljenim i prosvjetljujućim, nikada ne bi
povikao: “Gospodaru, pokaži nam stvari kakve one
jesu!” (F 5/18)

Rumi povlači temeljnu razliku između “forme” (surat) i “značenja”
(ma’na).1
Forma je izvanjska pojava stvari, a značenje njena unutarnja
i nevidljiva zbilja. Najzad, značenje je nešto što je znano samo Bogu. A
pošto je Bog s onu stranu bilo koje vrste mnoštva, značenje svih stvari je, u
konačnici, Bog. Forma je sjena, značenje je Sunce.

William C. Chittick
SUFIJSKI PUT LJUBAVI
Rumijeva duhovna učenja

Kliknite za proširenje...

Svest čoveka u kolevci civilizacije više je bila uzdignuta nego sada u kosmičkoj eri.

flaj:

Ovde na planini, daleko od svetlosti grada, nebo je tamno i nisko,
a zvezde kao sjajne kugle vise okačene na dohvat ruke.
U ovom trenutku, to je putovanje u prošlost kroz prizor star bar stotinu miliona godina.

I dok gleda kroz prozorče zavejane kućice na planini,
svako ima svoje mišljenje o tome šta vidi kako na Nebu tako i na Zemlji.
I o životu, smrti, formi, suštini, o bogu...svako se pita i razmišlja.

Ali ko je taj ko će reći da zna istinu?

Kliknite za proširenje...

ози, онајштојок, буља7, јадничци...
тврде да су истину сазнали...
ал истина ил јеси ил...

Ako je lepota u oku posmatrača, onda ni istina ne može biti daleko.

Dok hodiš Zemljom razmisli o tome
koliko je stopa već ostavljeno na tvom putu
pre tebe...milionima godina pre tebe
I koliko je otvorenih očiju posmatralo
zvezde i Galaktičke promene..i ništa
novo nije se dogodilo..a sve se kreće
pliva,pleše galaktički ples..Ti ipak
hodiš sigurnim koracima ka kraju...
veselo i prkosno podignute glave..

Zemna Grudva I Kamičak

"Ljubav za se i ne haje,
o sebi se i ne stara,
već svoj mir za drugog daje,
od očaj-pakla sam raj stvara."

To pevaše grudva zemna
što je gazi ovan grub,
a kamičak njoj će tada
uz rečice same rub:

"Ljubav samo za se haje,
i rad sebe radost sladi,
a drugome nemir daje
od prkos-raja pak'o gradi."

Vilijam Blejk

Bau!!!

Ćao S. hvala na ovako lepoj dobrodošlici.

Svakom ponekad naiđe trenutak kada se zapita - šta mi je sve ovo trebalo?
Zar nisam mogao ništa bolje da smislim?
Mogao sam lepo šišati razbarušene, čupave glave i smišljati dopadljive frizure..
ili još bolje praviti fantastične šešire, svakom prema faci?
Mogao sam mesiti poslastice u slatkom malom dućanu...ili prodavati stare, retke knjige...
gajiti ptice pevačice za utehu usamljenim ušima i duši...
Zašto nisam sa nekod brda, daleko od svih, u mrklom mraku prebrojavao zvezde...
posmatrao protuberance, crvene džinove, bele patuljke, merio razdaljinu između sazvežđa i tragao za
zjapećom crnom rupom koja će nas jednom sve progutati?
Zašto nisam?

Da mi je sada ovakva mala pokretna bašta?



Tada bi moj jedini teret bio cveće
Teret koji se nosi sa osmehom.

Korijen s krilima

"Dugo sam letio u prazno
treba na zemlju stati
uspravno iz nje rasti
uspravno umirati

Ptice su šumi krila,
a šuma pticama korijen
list ne leti od sebe
on biva olujom gonjen

Pod zemljom i u zraku
drveće u isti mah živi
Drvo je most što diše
između mrtvih i živih

I kad ogole grane
cvrkut ih zazeleni
Ja ništa rekao nisam
to jesen šumi u meni "

Enes Kišević


Nepal

Spavajući u šumi

Mislim da me se zemlja sjetila,
uzela me natrag tako nježno,
slažući svoje tamne suknje, svoje džepove
pune lišaja i sjemenja.
Odspavala sam kao nikad prije, kamen u riječnom koritu,
ništa između mene i bijele vatre zvijezda
osim mojih misli, a one su plovile lake kao moljci
među granama savršenog drveća.
Čitave noći sam čula mala kraljevstva
što oko mene dišu, kukce
i ptice koje rade svoj posao u tami.
Čitave noći sam se dizala, padala, kao u vodi,
hvatajući se u koštac sa svijetlom sudbinom. Do jutra
sam nestala barem desetak puta
u nešto bolje.

Mary Oliver

Reke ne piju svoju vodu; drveće ne jede svoje plodove; oblaci ne gutaju svoju kišu. Sve što je veliko uvek je u korist drugih.
Indijska poslovica

Dobrota je radost davanja lišena svake računice,
pa i kada je već toliko puta na naježenog ježa nagazila.

To je nešto najslađe što sam videla...

Рјуносуке Акутагава | МАНДАРИНЕ

Догодило се то једне облачне зимске вечери. Седео сам у углу вагона другог разреда воза за Токио из Јокосуке и одсутно чекао звиждук који најављује полазак. У већ осветљеном вагону, неочекивано, није било других путника осим мене. Када сам провирио напоље, и на мрачном перону, зачудо, данас није било ни живе душе, осим једног штенета у кавезу, које би повремено тужно зацвилело. Тај призор је сасвим одговарао мом тадашњем расположењу. Главу су ми притискале мутне сенке неког необјашњивог замора и малаксалости, налик на облачно небо пред снег. Руке сам држао дубоко у спољним џеповима зимског капута и нисам имао воље одатле извадим вечерње новине и прегледам их.

После неког времена чуо се звиждук који најављује полазак. Осећао сам у души неку лагодност и, наслоњен главом на рам прозора иза себе, безвољно сам очекивао да железничка станица испред мојих очију почне да се креће уназад. Међутим, још пре тога, из правца шалтера, зачуло се реско клепетање нанула и одмах затим и глас кондуктера који је неког грдио, када се врата мог вагона друге класе нагло отворише и унутра улете нека девојчица од тринаест-четрнаест година, а истовремено, уз трзај, воз лагано крену. Поглед су ми заклањали, један за другим, стубови на перону, нека заборављена цистерна за воду, затим носач који се клањао неком путнику због напојнице коју је добио – све је то, попут домина које се руше, нестајало иза мене у чађавом диму што је ударао у прозоре. Коначно сам осетио олакшање па, запаливши цигарету, отворио уморне очи и први пут летимично погледао лице девојчице која је седела испред мене.

Све је одавало изглед сељанчице: и њена ненауљена коса, позади затегнута у пунђу облика гинко листа, и испуцали образи са трагом суза које је обрисала, тако опаљени и црвени да су просто били непријатни. Осим тога, на крилу над којим је млитаво висио прљави платнени шал светлозелене боје, држала је повелики крпени завежљај. У промрзлим рукама којима је обгрлила завежљај, чврсто је стезала црвену возну карту за трећи разред, као да јој је то нешто најважније. Није ми се допало припросто лице ове девојчице. Била ми је одвратна такође и њена запрљана одећа. Коначно, љутило ме је и то што је била тако приглупа да не разликује други од трећег разреда. Пошто сам запалио цигарету, желећи сада да заборавим на њено присуство, овлаш сам разгледао вечерње новине које сам извадио из џепа и раширио на крилу. Баш у том трену спољно светло које је падало на новински текст изненада је заменило електрично осветљење, и лоше одштампана слова у рубрикама указаше се неочекивано јасно пред мојим очима. Није ни потребно рећи да је воз сада ушао у први од многобројних тунела на прузи између Јокосуке и Токија.

Али, ни овако осветљен новински текст који је говорио само о томе како је свет препун баналних догађаја, ни најмање није ублажио моју потиштеност. Проблем мира, женидбе и удаје, корупција, читуље – док сам готово механички бацао погледе са једног туборног чланка на други, у тренутку када је воз ушао у тунел имао сам илузију да се воз креће у супротном смеру. У међувремену, нисам могао а да не будем свестан да ту преко пута мене седи та девојчица као оличење вулгарне стварности. Овај воз у тунелу, ова сељанчица, и ове вечерње новине пуне баналних чланака – шта би све ово било него симболи. Симболи неразумљивог, простог, једноличног живота. Свега ми је било доста, па сам одложио новине које сам читао и, опет наслонивши главу на рам прозора, чврсто затворио очи и почео да дремам.

Прошло је неколико минута. Наједном сам осетио неку нелагоду, па сам несвесно погледао унаоколо и опазио да се она девојчица неопажено преместила на седиште до мог и да се из све снаге упреже да отвори прозор. Али, тешко стакло се уопште није мицало. Њени испуцали образи још више су се зацрвенели и повремено ми је до уха допирало њено убрзано шмрцање и дахтање. То је, наравно, било нешто према чему сам и ја могао осетити макар трунку сажаљења. Али, воз се баш тада приближавао следећем тунелу, а то је било сасвим јасно по томе како су се обронци брда прекривени спарушеном травом кроз сумрак све више примицали прозорима. Упркос томе, из мени несхватљивог разлога, девојчица је упорно покушавала да отвори прозор, који је био намерно затворен. Тада воз уз заглушујућу буку улете у тунел, а истоврмено стакло прозора које је девојчица покушавала да отвори коначно се спусти уз тресак. Кроз четвртасту рупу унутрашњост вагона неочекивано испунише облаци црног ваздуха, густи као раствор чађи, који су се зачас претворили у загушујући дим. Све ми је то јурнуло у лице, сувише брзо да бих га могао заштити марамицом, а како и иначе имам тешкоћа са дисањем, почео сам да кашљем толико да сам се скоро угушио. А девојчица се ни најмање није обазирала на мене, већ је истурила главу кроз прозор, нетремице зурећи право напред у смеру кретања воза, док су јој у полумраку на ветру лепршали чуперци из њене пунђе. Док сам посматрао њену силуету под електричним осветљењем пригушеним чађавим димом, за тили час се расветлило са оне стране прозора, и да свежи мирис земље, спарушене траве и воде нису прострујали у унутрашњост вагона, ја, коме је кашаљ тек тада уминуо, сигурно бих изгрдио ту непознату девојчицу и наредио јој да опет затвори прозор.

Воз је, међутим, сад већ лагано клизио из тунела и пролазио кроз прелаз у сиромашном предграђу притешњеном између планина, прекривених спарушеном травом. У близини прелаза видели су се, сви подједнако бедни, згурени кровови покривени сламом или црепом, а једна бела заставица – ваљда је њоме махао чувар прелаза – тромо је комешала сумрак. И тек када је воз изашао из тунела, иза заштитне ограде тог самотног прелаза, угледао сам три дечака румених образа како се тискају један до другог. Сви су били тако ниски растом да је изгледало као да их суморно небо притиска. Одећа им је била сиве боје као суморни предео овог предграђа. Чим су угледали воз који је пролазио, сви су у исти мах високо подигли руке и истезали своје нејаке вратове, док су из петних жила викали нешто наразумљиво. А онда, тог истог трена, она девојчица, до пола нагнута кроз прозор испружила је своје промрзле руке и почела енергично да маше лево-десно, а онда, пет-шест мандарина боје топлих сунчевих зрака од којих ми је срце заиграло, почеше да падају на дечаке који су испраћали воз. Остао сам без даха и истог момента схватио све. Девојчица је вероватно пошла негде на рад, и кроз прозор је бацила мандарине које је чувала у недрима, да њима награди своју млађу браћу што су се потрудили да дођу до прелаза да је испрате.

Сумраком обавијен прелаз у предграђу градића, три дечака који су кликтали као птичице и јарка боја манадрина над њима – све је то прошло као трептај ока с оне стране прозора. Али тај призор се, до бола јасно, урезао у моје срце. Постао сам свестан како ме од тог призора преплављује нека несхватљива ведрина. Чило сам усправио главу и посматрао девојчицу као да видим неку сасвим другу особу. Ко зна кад, она се опет вратила на своје место прекопута мене и седела је ту као и раније, замотавши своје испуцале образе у плетени шал светлозелене боје, и у рукама, којима је обгрлила повелики крпени завежљај, чврсто стезала возну карту за трећи разред.

Тада сам први пут могао да бар на неко време заборавим на свој необјашњиви замор и малаксалост као и неразмуљиво јадан и једноличан живот.

Jadnik.
Zaboravio je da je pravi život kod sirotana sa kartom za treću klasu,
sa prtljagom brige, ljubavi i suza za druge.

Dobrota uvek stigne odnekud, u pravi čas.

Dobrica grubih ruku nije uzalud lovio muve ceo dan.


Još da mogu da pročitam naslov knjige, znala bih o njemu sve što treba da znam.

Piše da je ovo Trnovačko jezero

Zovu ga Srce prirode.
Ranac na leđa pa put pod noge, vredi pogledati ga izbliza.


Trnovačko jezero, Crna Gora

Možda se desi čudo pa se neki usamljeni mrgud najzad zaljubi dok ne stigne do njega.

Verujem u danas, jer nemam prošlost ni budućnost
Ja sam putnik kroz vreme..vreme gusto sabijeno..
možeš nožem da ga sečeš Promiču sekunde
pored mene...i kroz mene,ostavljaju tragove...
To su moje oznake,moje zabeleške..stoje one
na meni poput dnevnika i pričaju priču..pričaju
o ljubavi,o drevnoj mudrosti Zemlje zaboravljenoj..
izgubljenoj u vremenu zauvek..Ali još sam tu i pamtim..



Enigma-Endless ...Salvador Dali

Vreme ne postoji - kažu oni koji tvrde da znaju.
A šta je onda trajanje između rađanja i umiranja?

Prošlost valjda postoji, proživljena i ugravirana u istoriju sećanja?
O budućnosti niko ništa ne zna, možda će je biti, a možda i neće,
smrt će presuditi svemu i svakom.

Jedno je sigurno -
Zemlja će i dalje da putuje po redu vožnje, po unapred određenoj putanji,
i nastaviće da se vrti kao precizno navijen sat.
Ipak, i njeno vreme otkucava.
Isto kao i moje, isto kao vreme svakog crva i svake zvezde.
Kada nam odzvoni ostaće samo prašina, a možda ni to.

Čak je i Dali znao da mu curi vreme i pitao se koliko mu još ostaje.
Nije mogao znati da će biti besmrtan, bar dok je nas.


Salvador Dali

Kažu da Univerzum nema ni početka ni kraja, sve je oduvek i zauvek,
govore o večnosti, besmrtnosti...
Prepliću se fantastične i nedokazive naučne teorije, stari mitovi i legende, proročanstva...
A Život, nečim neobjašnjivim izazvan, ipak teče.

To je već nešto.

Život teče. Dok ima nas koji o životu možemo svedočiti, ima i života.
Nadajmo se da će i tajna formula života preživeti.
To je sve o čemu možemo sada znati.
Sada je stvarno sada.

Ljubi svoj život, jedini je koga imaš.

Čovek nije jedini svedok života.
Fosili stvorenja koja su živela mnogo pre nego što se pojavio čovek,
a onda nestala,
svedoci su trajanja života i proticanja vremena.
I pre i posle nas.
Nije sve ni u nama ni u sada.