NEPOBEDIVO SUNCE
Elita
- Poruka
- 23.131
U srcu Fira pevaju Bože pravde
Reporteri Novosti putevima stradanja i slave srpske vojske (3): Susret sa Srbima islamske vere u Albaniji. Verni korenima i otadžbini. Deca uče srpski i ćirilicu
S JEDNE strane, srpska trobojka. S druge, albanska državna zastava. Trobojka je s leve strane.
- To je... bliže srcu - kaže Ekrem Duljević, predsednik „Jedinstva“, udruženja Srba u Albaniji.
Čeka nas više od tri sata na kapiji grada.
- Mislio sam da ste se izgubili - kaže uz osmeh.
A nama vreme iscurilo u Draču. U luci u kojoj smo tragali za bilo kakvim belegom koji bi posvedočio o transportima iznemogle srpske vojske i naroda. Iz ove luke, krenuli su „sumarenima“ prema Krfu, ostrvu nade, preživeli mučenici. Ispraćali smo brodove. Nigde danas u Draču nema ni znaka o putu stradanja srpske vojske.
- Ovde, u Firu ćete se začuditi, koliko tih tragova ima. A i kako ih mi čuvamo - govori Duljević i kao da želi da nas u to uveri u hodu izgovara stih: „Niko ne zna šta su muke teške, dok ne pređe Albaniju peške...“
Ovo je Fir. U centru ispred „Jedinstva“ čeka nas dvadesetak ljudi. Možda i više, ne brojimo. Svi žele da nas pozdrave. Požele dobrodošlicu. Na srpskom.
ČUVARI PESME U DVORIŠTU, gde se više od veka savija loza Duljevića, stari Ismet, kada je isplakao tugu za otadžbinom, zapevao je nama nepoznatu pesmu: „Šestog maja u proleće, srpska lađa na put kreće. Sveti Đurđe lađu praća, da spas nađu naša braća“...
Posle prvog stiha Ismetu se pridružila i njegova Sulka. Potom, sinovi i unuci. A najstarija snaha Duljevića, Suzana, izdanak srpske loze u Firu, grlila je svekrvu.
Pitamo ganuti: čime smo zaslužili ovakvu čast?
- Kako čime? Dolazite iz naše lepe Srbije, otadžbine naše - odgovaraju.
Grad je u samom srcu Albanije. U trouglu između Drača, Tirane i Valone. Mesto u kome potomci Srba, ali islamske vere, čuvaju korene. Tradiciju i uspomene na put srpske vojske u golgoti i slavi. Uče decu srpskom jeziku i pismu, kao što su njih učili dedovi i očevi. Za njih je ova misija - amanet. Za nas, čudo! Daleko je Fir od Srbije. Više od devet sati puta! Hiljadu i više kilometara.
- Ništa nije daleko, što je duši blizu - kažu nam. Potom, teku priče. Govore nastavnici srpskog jezika. Govore đaci, studenti. O školi, srpskoj, koja živi pune tri godine. U kojoj je dnevno i po pedesetoro đaka različitog uzrasta. Uče, pišu i pevaju na srpskom. Neki od njih, pre nego što je ova škola zaživela, nisu znali ni jednu jedinu reč na jeziku predaka. Ponosni su, kažu nam da su s njima, u klupama i albanski vršnjaci.
- Tako mi čuvamo otadžbinski zavet - govore nam. - A da nije bilo lako, nije. Bilo je i batina da odustanemo. Pretukli su Ekrema, jednom, neki što su došli sa Kosova. Pretukli nastavnika Kozmu Dimu. Oprostili smo im. Nismo želeli zlo.
- Nastavnik Kozma Dimo posle objašnjava kako se počinje prva lekcija iz jezika kojim on, rođen u Firu, govori i piše „otkad zna za sebe“.
- Kažem deci: napišite „l“ na albanskom. Dodajte, ispod, albansko „h“. Povucite crtu na tom slovu gore... Eto, dobili ste ćirilično „đ“. Sad, polako, pišite svoje ime ćirilicom... Od imena se počinje.
Prepliću se osećanja i pitanje: zna li Srbija za ove dragocene čuvare. Karaule jezika i pisma, ovde, gde nije lako da se kaže: „Srbin sam i to ostajem!“
Nismo ni primetili da je noć odavno smenila dan u Firu. Vreme je da se potraži prenoćište.
- Bogami, vi ćete noćiti u našim kućama. Večerati... A sutra, da doručkujemo. Sutra ćemo zajedno na put. Do živog svedoka srpskog stradanja - odlučan je Ekrem Duljević.
Nije se imalo kud. U Duljevićima, na koji kilometar od centra Fira, ponovo doček u njihovoj porodičnoj kući. U gostinskoj sobi, petorica braće Duljevića okupili žene i decu. Pet žena i petnaestoro dece, stajali su dok smo ulazili. Dočekuju nas kao najbližu rodbinu. Lepa deca Duljevića, na srpskom govore koliko ko ima godina, u koju školu ide.
SRBIJA, OTADžBINA DEVETORO dece Srba u Firu ove godine će na studije u Beograd. Na Pravni i Fakultet političkih nauka.
- Tamo, odakle su naši stari odlazili, neka se oni vraćaju. Pa, kada se vrate da održe ovo što smo mi sačuvali. Zavet je našoj deci da i njihovi potomci znaju ko smo i odakle smo - kaže Ekrem Duljević.
Mi smo seli, oni su još dugo stajali. Običaj je valjda, da se dvore gosti.
Potom su pred nas izneli sve najlepše što su imali, a kada su se povukli, cela kuća Ekremova, velika i svetla, ekipi „Novosti“ bila je na raspolaganju. Njegova porodica rasporedila se na konak kod braće. Svaki od njih ima svoj dom. Roditelji, Ismet i Sulka - svoj. Njihovi stari, davno su ovde stigli iz Raške. A oni bi voleli da jednom, pre sudnjega dana, kažu, zagrle stari kraj.
Ko da zaspi posle ovakvih emocija? Zagrejale bi, ovde, i najhladnija srca.
Pogled prema vitrini sa knjigama. Jedan naslov izdvajamo: „Put golgote i slave srpske vojske od 1914. do 1918“. Pitamo se, koliko domova u Srbiji ima ovo sećanje na našu herojsku prošlost? Iznad polica, na kojima su i đački udžbenici na srpskom, uramljene su fotografije aktuelnog predsednika Srbije, premijera i ministra spoljnih poslova. Srpski barjak, grb i u plišu minijaturna sablja od zlata, dar ovoj kući od potomaka starih ratnika.
Ne spavamo, samo slušamo tišinu koja sipi do jutra. A ujutro, adrenalin je na gornjoj granici. U dvorištu, pod vinovom lozom Duljevića, stajala su njihova deca, sa rukom na levoj strani.
Trenutak dok izlazimo iz kuće... Iz malenih grla, snažno je provalilo „Bože pravde“! Roditelji Duljevića stajali su pored unuka. Stari Ismet i njegova Sulka, posle himne, posedali su. Ismet je plakao. Tuga se prelila i na decu.
- Pozdravite našu Srbiju - govorio je Ismet, jecajući.
Bolan rastanak je potrajao. Uputili smo se u porodicu starog Grka, koji pamti srpske zbegove u Firu.
(Nastaviće se)
http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...93.html:450007-U-srcu-Fira-pevaju-Boze-pravde
- - - - - - - - - -
Šta kažete na ovo Srbi i muslimani ???
Da li ste ponosni ili se stidite ovih ljudi ???
Reporteri Novosti putevima stradanja i slave srpske vojske (3): Susret sa Srbima islamske vere u Albaniji. Verni korenima i otadžbini. Deca uče srpski i ćirilicu
S JEDNE strane, srpska trobojka. S druge, albanska državna zastava. Trobojka je s leve strane.
- To je... bliže srcu - kaže Ekrem Duljević, predsednik „Jedinstva“, udruženja Srba u Albaniji.
Čeka nas više od tri sata na kapiji grada.
- Mislio sam da ste se izgubili - kaže uz osmeh.
A nama vreme iscurilo u Draču. U luci u kojoj smo tragali za bilo kakvim belegom koji bi posvedočio o transportima iznemogle srpske vojske i naroda. Iz ove luke, krenuli su „sumarenima“ prema Krfu, ostrvu nade, preživeli mučenici. Ispraćali smo brodove. Nigde danas u Draču nema ni znaka o putu stradanja srpske vojske.
- Ovde, u Firu ćete se začuditi, koliko tih tragova ima. A i kako ih mi čuvamo - govori Duljević i kao da želi da nas u to uveri u hodu izgovara stih: „Niko ne zna šta su muke teške, dok ne pređe Albaniju peške...“
Ovo je Fir. U centru ispred „Jedinstva“ čeka nas dvadesetak ljudi. Možda i više, ne brojimo. Svi žele da nas pozdrave. Požele dobrodošlicu. Na srpskom.
ČUVARI PESME U DVORIŠTU, gde se više od veka savija loza Duljevića, stari Ismet, kada je isplakao tugu za otadžbinom, zapevao je nama nepoznatu pesmu: „Šestog maja u proleće, srpska lađa na put kreće. Sveti Đurđe lađu praća, da spas nađu naša braća“...
Posle prvog stiha Ismetu se pridružila i njegova Sulka. Potom, sinovi i unuci. A najstarija snaha Duljevića, Suzana, izdanak srpske loze u Firu, grlila je svekrvu.
Pitamo ganuti: čime smo zaslužili ovakvu čast?
- Kako čime? Dolazite iz naše lepe Srbije, otadžbine naše - odgovaraju.
Grad je u samom srcu Albanije. U trouglu između Drača, Tirane i Valone. Mesto u kome potomci Srba, ali islamske vere, čuvaju korene. Tradiciju i uspomene na put srpske vojske u golgoti i slavi. Uče decu srpskom jeziku i pismu, kao što su njih učili dedovi i očevi. Za njih je ova misija - amanet. Za nas, čudo! Daleko je Fir od Srbije. Više od devet sati puta! Hiljadu i više kilometara.
- Ništa nije daleko, što je duši blizu - kažu nam. Potom, teku priče. Govore nastavnici srpskog jezika. Govore đaci, studenti. O školi, srpskoj, koja živi pune tri godine. U kojoj je dnevno i po pedesetoro đaka različitog uzrasta. Uče, pišu i pevaju na srpskom. Neki od njih, pre nego što je ova škola zaživela, nisu znali ni jednu jedinu reč na jeziku predaka. Ponosni su, kažu nam da su s njima, u klupama i albanski vršnjaci.
- Tako mi čuvamo otadžbinski zavet - govore nam. - A da nije bilo lako, nije. Bilo je i batina da odustanemo. Pretukli su Ekrema, jednom, neki što su došli sa Kosova. Pretukli nastavnika Kozmu Dimu. Oprostili smo im. Nismo želeli zlo.
- Nastavnik Kozma Dimo posle objašnjava kako se počinje prva lekcija iz jezika kojim on, rođen u Firu, govori i piše „otkad zna za sebe“.
- Kažem deci: napišite „l“ na albanskom. Dodajte, ispod, albansko „h“. Povucite crtu na tom slovu gore... Eto, dobili ste ćirilično „đ“. Sad, polako, pišite svoje ime ćirilicom... Od imena se počinje.
Prepliću se osećanja i pitanje: zna li Srbija za ove dragocene čuvare. Karaule jezika i pisma, ovde, gde nije lako da se kaže: „Srbin sam i to ostajem!“
Nismo ni primetili da je noć odavno smenila dan u Firu. Vreme je da se potraži prenoćište.
- Bogami, vi ćete noćiti u našim kućama. Večerati... A sutra, da doručkujemo. Sutra ćemo zajedno na put. Do živog svedoka srpskog stradanja - odlučan je Ekrem Duljević.
Nije se imalo kud. U Duljevićima, na koji kilometar od centra Fira, ponovo doček u njihovoj porodičnoj kući. U gostinskoj sobi, petorica braće Duljevića okupili žene i decu. Pet žena i petnaestoro dece, stajali su dok smo ulazili. Dočekuju nas kao najbližu rodbinu. Lepa deca Duljevića, na srpskom govore koliko ko ima godina, u koju školu ide.
SRBIJA, OTADžBINA DEVETORO dece Srba u Firu ove godine će na studije u Beograd. Na Pravni i Fakultet političkih nauka.
- Tamo, odakle su naši stari odlazili, neka se oni vraćaju. Pa, kada se vrate da održe ovo što smo mi sačuvali. Zavet je našoj deci da i njihovi potomci znaju ko smo i odakle smo - kaže Ekrem Duljević.
Mi smo seli, oni su još dugo stajali. Običaj je valjda, da se dvore gosti.
Potom su pred nas izneli sve najlepše što su imali, a kada su se povukli, cela kuća Ekremova, velika i svetla, ekipi „Novosti“ bila je na raspolaganju. Njegova porodica rasporedila se na konak kod braće. Svaki od njih ima svoj dom. Roditelji, Ismet i Sulka - svoj. Njihovi stari, davno su ovde stigli iz Raške. A oni bi voleli da jednom, pre sudnjega dana, kažu, zagrle stari kraj.
Ko da zaspi posle ovakvih emocija? Zagrejale bi, ovde, i najhladnija srca.
Pogled prema vitrini sa knjigama. Jedan naslov izdvajamo: „Put golgote i slave srpske vojske od 1914. do 1918“. Pitamo se, koliko domova u Srbiji ima ovo sećanje na našu herojsku prošlost? Iznad polica, na kojima su i đački udžbenici na srpskom, uramljene su fotografije aktuelnog predsednika Srbije, premijera i ministra spoljnih poslova. Srpski barjak, grb i u plišu minijaturna sablja od zlata, dar ovoj kući od potomaka starih ratnika.
Ne spavamo, samo slušamo tišinu koja sipi do jutra. A ujutro, adrenalin je na gornjoj granici. U dvorištu, pod vinovom lozom Duljevića, stajala su njihova deca, sa rukom na levoj strani.
Trenutak dok izlazimo iz kuće... Iz malenih grla, snažno je provalilo „Bože pravde“! Roditelji Duljevića stajali su pored unuka. Stari Ismet i njegova Sulka, posle himne, posedali su. Ismet je plakao. Tuga se prelila i na decu.
- Pozdravite našu Srbiju - govorio je Ismet, jecajući.
Bolan rastanak je potrajao. Uputili smo se u porodicu starog Grka, koji pamti srpske zbegove u Firu.
(Nastaviće se)
http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...93.html:450007-U-srcu-Fira-pevaju-Boze-pravde
- - - - - - - - - -
Šta kažete na ovo Srbi i muslimani ???
Da li ste ponosni ili se stidite ovih ljudi ???
