Istinite ljubavne priče i romanse poznatih

http://saznajlako.com/2013/06/08/ljubavna-prica-marije-kalas-i-aristotela-onazisa/

Ljubavna priča Marije Kalas i Aristotela Onazisa


Jedan od najpoznatijih parova XX veka su grčki brodovlasnik i milijarder Aristotel Onazis i operska diva Marija Kalas. Iza njih ostala je burna veza puna skandala ali i nekih prijatnijih trenutaka.


Marija i Aristotel su se upoznali na jednom balu u Veneciji. Oboje su tada bili u braku. Onazis se nekoliko godina ranije oženio izvesnom Atinom čiji je otac bio takođe grčki bogataš, i znalo se da je brak bio iz čiste koristi.Sa Atinom je imao sina i ćerku. Marija se takođe delimično iz koristi udala za trideset godina starijeg Đovanija Batistu Meneginijema, čije je bogatstvo pomoglo Mariji da pored svog talenta uspe kao operska pevačica. Kada je upoznala Onazisa, Marija je već bila vrlo poznata.

Onazis nije čekao da počne da se udvara Mariji koja je očigledno bila nezadovoljna svojim brakom. Za vreme krstarenja Onazisovim brodom na kojem je bio veliki broj ljudi, Onazisovih zvanica, svi su bili svesni da su se njih dvoje upustili u vezu. Za razliku od Atine, Đuzepe je odreagovao i napao Onazisa, koji mu je hladnokrvno ponudio novac u zamenu za Mariju.

Marija se posle nekog vremena razvela od muža, ali nije dobila ono što je očekivala. Postala je samo ljubavnica, dok je Atina do daljnejg ostala Onazisova supruga. Čak i kada se razveo od svoje supruge, grčki brodovlasnik je nastavio svoj raskalašni život, bez namre da svoju ljubavnicu konačno odvede pred oltar. Iako je dobijala skupe poklone i iako ju je vodio na razna egzotična putovanja, Marija je kao i svaka žena, od čoveka svog života želela više.

1960 Marija je rodila Onazisovog sina. Posle teškog porođaja, beba je preživela samo par sati i preminula ostavivši Mariji tugu i bol. Onazis nije pokazivao nikakvo interesovanje za bebu, niti se našao svojoj ljubavnici kako bi joj pružio utehu.

Onazis operskoj divi nije uzvraćao ni pola ljubavi koju mu je ona pružala. Imao je običaj i da je vređa. 1968. oženio se Džeki Kenedi, udovicom ubijenog američkog predsednika, a Marija je za to saznala iz novina. Iako pogođena posle kratkog raskida vratila se svom Grku, a on je javno komentarisao kako mu je drago što opet postavlja ruke na njene debele butine, jer mu je dosta kostiju kod kuće. Jednom prilikom kada mu je pokazala novi šešir, Onazis je Mariji predložio da jedan napravi od dela svog nosa.

Ipak kada je umirao, Marija je verno sedela kraj njegove postelje. On joj je priznao da ju je uvek voleo, bar onoliko koliko je mogao. Marija je preminula dve godine kasnije, 1977 a tražila je da bude kremirana i da njen pepeo bude posut po Egejskom moru, jer se tu nalazi ostrvo na kojem je Onazis sahranjen

- - - - - - - - - -

Romansa Merlin Monro i Džona Kenedija

Evo jedne ljubavne veze koja je do dana današnjeg ostala misterija prepuna afera, skandala i zavera.

Ne zna se tačno kada su američki predsednik i glumica ušli u ljubavnu vezu ali se smatra da su se viđali od 1954 do 1962. Merlin je bila sveže razvedena a veruje se da je tada bila u neobaveznoj vezi sa pevačem Ivom Montanom. Kenedi je bio u braku sa Džeki.

Za Džona se priča da je bio veliki ženskaroš ali da mu se nije moglo ništa s obzirom da je pripadao moćnoj političkoj porodici Kenedi. Među omiljenim ženama bile su mu upravo holivudske glumice i pevačice. Piter Loford, Džonov zet i suprug njegove sestre bio je posrednik u ovoj vezi. Par se često viđao u njegovoj kući ili u hotelu ,,Karlajl” u Njujorku. Merlin je dolazila prerušena, noseći crnu periku i tamne naočare.

pak, vremenom, Merlin se zaljubila. Emotivno nestabila glumica se obično lako zaljubljivala, ali na njenu žalost u poglešne muškarce. Naravno, za Kenedija ona je ostala kao i ostale žene osim Džeki – samo ljubavnica. Vremenom je poželela i više, htela je Džekino mesto pored Džona i u Beloj kući. S obzirom da je počela da proganja predsednika, Džon je u jednom trenutku bio prinuđen da potraži pomoć svog starijeg brata, Roberta, za koga se takođe šuška da je bio glumičin ljubavnik.
1962. desio se kultni trenutak kada je Merlin izašla i javno otpevala Kenediju ,,Srećan rođendan gospodine predsedniče”, za njegov rođendan. Već tada Merlin bila je iscrpljena tabletama, alkoholom a imala je i dva pobačaja i operaciju. Njen očaj došao je do toga da, kako neki izvori tvrde, počne da ucenjuje Džona da će razotkriti njihovu aferu. Kako je bila popularna glumica, imala je veliki uticaj na medije i njena ispovest bi zapalila zemlju i uništila porodicu Kenedi.

Ljubavna priča Fride Kalo i Dijega Rivere

Iako su i zasebno bili veliki umetnici i veoma popularni, kako za života tako i posle smrti, Frida i Dijego, uglavnom će biti upamćeni kao jedan od najznačajnijih parova u Latinskoj Americi. Čak se zajedno nalaze i na novčanici od petsto pezosa.

Međutim njihova ljubav nije bila idealna a deblji kraj u ovom braku izvukla je Frida. Da joj žitot nije bio lak i pre Dijega govori činjenica da Frida nije imala ono najvažnije od detinjstva a to je zdravlje. Još kao mala obolela je od dečije paralize zbog čega joj je jedna noga bila deformisana. Dugo je trpela ismevanje druge dece, ali je svoj dušeni bol rešila da iskaže kroz prkos. Deformitet je nije sprečio da bude fizički aktivna u disciplinama u kojima je mogla. Pa čak i da bude najbolja u nekim kao što je npr plivanje. Prkos je takođe izražavala kroz oblačenje muške odeće i druženje sa dečacima. To je oduševilo njenog oca koji je bio i više nego rad da joj plati školovanje.

U srednjoj školi Frida je pronašla i svog prvog momka. Jednog dana dok su se vozili autobusom, doziveli su saobraćajnu nesreću u kojoj je Frida ozbiljno povređena. Nekoliko meseci je provela u bolnici što je učinilo da se njen mladić Alehandro vremenom udalji od nje. Ne bi li joj prekratili muke i vreme, roditelji su joj doneli bojice i tako je ona počela da slika, uglavnom autoportrete, pošto u bolnici nije bilo previše inspiracije.
Ohrabrena svojim talentom i radom, Frida je rešila da slike pokaze nekom stručnijem i tako je došla do samog Rivera. Dijego je u to vreme već bio u braku i to drugom. Kako je bio strastveni ženskaroš, bez obzira na to što nije bio preterano lep, Dijego je lako zaveo dvadeset godina mlađu Fridu. Ne samo jer je bio poznati slikar i muralista, već i jer su imali zajedničke stavove vezane za komunizam. I Dijego i Frida bili su strastveni komunisti. Opet, to Dijega nije sprečavalo da crta i za kapitaliste.

Ljubav i brak sa Fridom, Dijega nisu smirivali. Nastavio je vanbračne veze sa ženama, a Frida je uporno trpela. Čak su se i u jednom trenutku razveli, a su se opet posle nekog vremena venčali. Frida se branila izgovorima da on u drugim ženama traži umetničku inspiraciju, ali potajno joj je smetalo što joj suprug ne pruža podršku, čak ni za vreme njenih teških opercija kičme. Sav svoj bol iskazivala je kroz slike i autoportrete gde je slikala sebe izlomljenu i krvavu.

Da bi pokrila svoj bol, Frida je utehu tražila i u ljubavnicima i ljubavnicama, a opet njen drugi brak sa Dijegom trajao je sve do njene smrti. Ipak trudila se da pred savetom zadrži pozitivan stav. Ostaće upamćena njena rečenica ,,Šta će mi noge kad imam krila” koju je izgovorila pošto su joj amputirali nogu zbog gangrene. Preminula je u svojoj četrdeset sedmoj godini. 1954. Dijego umire tri godine posle nje. U međuvremenu se još jednom oženio, a insistirao je da se Fridina ,,Plava kuća” pretvori u muzej u čast poznate umetnice, žene kojoj se uvek vraćao uprkos brojnim ljubavnicama koje je imao, i koja ga je uvek čekala, bez obzira na bol koju joj je zadavao svojim prevarama.

http://saznajlako.com/2013/06/23/ljubavna-prica-fride-kalo-i-dijega-rivere/

- - - - - - - - - -

Tragična ljubavna priča Boška Brkića i Admire Ismić


Da ljubav ne poznaje nacionalnost niti veroispovest govori najtragičnija ljubavna priča Balkana. Priča koju je prekinuo rat, ali koja je nastavila da živi i da po ko zna koji put opomene ljude da mržnja i netolerancija ne vode nigde do u propast.

Admira i Boško bili su vršnjaci i upoznali su se na sarajevskoj zimskoj olimpijadi. Ona je bila muslimanka a on pravoslavac. Još uvek su bili srednjoškolci. Njihovi roditelji im nisu branili vezu, imali su puno prijatelja i činilo se da će se njihova priča završiti srećno. A onda je zbog sasvim desetih ljudi počeo rat.
Pošto je Boško poreklom bio iz Kruševca imao je priliku da se tamo vrati ali nije želeo da ostavi Admiru. Planirali su da pobegnu zajedno ali se iz opkoljenog Sarajeva nije moglo nigde. Kako su sada zaraćeni neprijatelji do juče bili njihovi školski drugovi, par je preko poznanika upeo da sredi svoj izlazak iz grada Međutim sve je bio privid.
18. maja 1993. godine mladi par je trebalo da pređe preko zloglasnog mosta Vrbanja, koji je vodio ka slobodi. U dokumentarcima snimljenim nekoliko godina kasnije i vojnici su svedočili da je Boškov i Admirin prolazak bio dogovoren i da je naredba bila da se ne puca. Ipak, dok su, držeći se za ruke potrčali preko mosta, nepoznati snajperista je pucao, Boška je ubio na mestu a Admiru smrtno ranio. Povređena dopuzala je do svog dečka, zagrlila ga i tako izdahnula. I srpska i muslimanska strana tvrdile su da niko od njih nije pucao. Poslednjih godina, krivica se pripisuje tajnoj terorističkoj organizaciji ,,Ševe”.
Njihovca tela ostala su da leže sedam dana na mostu. UNPROFOR je odbio da ih povuče dok se ne proglasi primirje. Tek nakon nedelju dana, Vojska Republike Srpske je sklonila tela i sahranila ih na groblju u Lukavici. Godinu dana kasnije, posredstvom Admirinih roditelja, mladi par je sahranjen na groblju Lav, gde im se i dan danas nalaze grobnice, naravno, jedna pored druge.
Grupa ,,Zabranjeno pušenje” ima pesmu posvećenu tragičnim ljubavnicima koja nosi naziv ,,Boško i Admira”, snimljeni su brojni dokumentarci od kojih je možda najznačajniji CNN-ov, koji je priču o ovom tragičnom događaju ispričao u svetu, nazvavši ih sarajevskim Romeom i Julijom. Iako nisu zaboravljeni i iako se o njima priča i dan danas, nepravda se ne može ispraviti.
Ovakvu tragičnu priču možemo jedino završiti čuvenom rečenicom Đorđa Balaševića ,,Za normalnog čoveka svaki rat je izgubljen i pre nego što je počeo”.

http://saznajlako.com/2013/06/28/tragicna-ljubavna-prica-boska-brkica-i-admire-ismic/ Ja bih uvek plakala kad ovo pročitam

http://saznajlako.com/2012/09/30/ljubavna-prica-ive-andrica-i-milice-babic/


Ljubavna priča Ive Andrića i Milice Babić

Ona je bila prvi školovani kostimograf u Beogradu i supruga srpskog novinara, diplomate i prevodioca, Nenada Jovanovića. On je bio književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1961. godine za roman „Na Drini ćuprija”. Ona se zvala Milica Babić -Jovanović, on Ivo Andrić.

U Berlinu su se obreli ambasodor Kraljevine Jugoslavije, gospodin Andrić i njegov ataše za informisanje, gospodin Nenad Jovanović, sa suprugom. Taj prvi susret označiće početak tajne ljubavi, koju će uspešno gajiti i negovati preko pisama skoro 20 godina.

U pismima ženi koju voli, Andrić se potpisivao sa „Mandarin”, a taj nadimak je dobio baš u domu Jovanovića, pred polazak u zvanišnu posetu delegacije pisaca Kini.

Godine 1957. Milica postaje udovica, a u proleće 1958. Milica svoju odluku da se uda za Andrića saopštava, buducoj kumi Luli, supruzi Aleksandra Vuča.

Nakon venčanja sa voljenom ženom, Andrić priznaje da je pišući priču „Jelena, žena koje nema” imao na umu samo Milicu.

Svio je toplo porodično gnezdo u stanu u kome je danas spomen muzej, na Andrićevom vencu u Beogradu. Baš tu im je i stigla vest da je dobio Nobelovu nagradu za književnost, „a u tom času je uz njega bila voljena žena sa kojom je prvo nazdravio, što su zabeležile kamere za večnost.”

Milica je otišla sa ovog sveta 24. marta 1968., a njen voljeni „Mandarin” joj se pridružio 13. marta 1975. Oboje su sahranjeni na Novom groblju u Beogradu.

“Ali, proljeće je. Opet proljeće. Bogat sam, miran i mogu da čekam.

Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema.

SAMO DA NE PRESTANEM DA JE IŠČEKUJEM!”