DIXI ET SALVAVI ANIMAM MEA
Рекао сам већ, не вреди се надметати у бацању камена с рамена. Код свих Немањића, већ од Стефана Првовенчаног од самог почетка 13. века, преко Радослава, Владислава, Уроша Првог Храпавог (сопоћанског), његове жене краљице Јелене, њихових синова Драгутина и Милутина, Уроша Трећег Дечанског, његовог сина Душана и даље употребљавана су оба израза. Сами писари су били у прилици да у потписивању својих владара примењују не само и један и други облик придева по сопственом нахођењу, него су чак и у истом документу те придеве исписивали различитим правописним „правилима“. Вук би рекао „како је коме на врх пера дошло“ и „по правилима баба Смиљане“.
Ево, ја сам у пензионерској доколици (док ми унучица спава па не морам да је узмем у крило да ми „покаже где шта треба да притиснем“) претражио већи број докумената, и нашао сам следеће облике и следећа правописна решења тих придева:
- српски,
- србски,
- срьбски,
- срьпсцие,
- срьпсцихь.
Само код краља Милутина нашао сам чак три облика:
- србскіхь,
- срьпские,
- српски.
Врхунац неуједначености и непостојања „правила“ може се видети у документу бр. 54 у Стојановићевим „Старим српским повељама и писмима“ стр. 48-52, у повељи краља Душана из 1333. г. у којој он уступа Дубровчанима полуострво Стон и Превлаку, где је у истом документу писар оставио следеће облике:
- срьпсцихь,
- српские,
- српскеје,
- српскије,
- срьбскиехь,
- србске,
- србскагω,
- срьбскога.
У облицима „српскеје“ и „српскије“ на крају је употребљено слово за двоглас „је“, па дугујем читаоцима извињење што мој рачунар нема могућност да испише то слово.
Ето, ми данас не можемо ништа „доказати“ показивањем једног и другог облика и такмичењем у томе ко ће показати више примера, јер су у прошлости употребљавана оба, па и уз различита правописна „правила“.
За нас је данас меродавно правописно правило „српски“, а нико неће бити „позван на одговорност“ ако се определи и за неки други облик.
), писар у једном реду пише 
