Pričamo, dakle postojimo

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Borac za prava zivotinja:
Ja sam prolecno dete, ali takodje mogu da namirisem sneg.
Nista, jos uvek. Samo poznojesenja ledena izmaglica.
Razmisljam da li da ti poklonim jednu mracnu zimsku pricu. Jesi li raspolozena?

Pre toga muzika>
Kliknite za proširenje...

kad bih vam ja poklonio moju pricu pd pre 12 godina otimali bi se svi za ekranizaciju.. e sad sam ostisoi moz da ugasite gsn špera... mene nasli da zaebavate sa nalogom
 
POKLON ZA LANJSKE SNEGOVE

„Zabrinut sam zbog tebe, Snežana“, kazao je, kuckajući vrhom olovke o sto.

Srećna sam.
Rudolfa nervira to kuckanje. Smatra ga nadmenim i drskim. Bojim se da će mu izleteti ružna rečenica koja nikako ne priliči mestu, trenutku i – naročito – Njemu, mojoj Ljubavi.
Rudolf je prilično prgave naravi, nepredvidiv, pa ga šapatom ućutkujem: Prestani, molim te. Ne sada.

„Uzimaš li redovno terapiju?”, pita moja Ljubav.
„Da“, ali ga ne gledam u oči. Znam da sluti moju laž. Igramo istu igru mesecima, možda i celu godinu. Vreme, uostalom, i nije važno, jer stalno živimo u sadašnjosti.
Neće me izgrditi, samo će podići pogled i uputiti mi osmeh zbog kojeg me preplavljuje milina, ona zbog koje uporno dolazim, čekam satima u skučenom hodniku, daveći se u smradnom prisustvu drugih. Nije mi ni to teško; teško mi je kada On nije zabrinut, teško mi je kada je zadovoljan mojim stanjem. Tada dobijam par treptaja oka sa Njim u istoj prostoriji, tek kratak udisaj istog vazduha, i fabrički osmeh za pacijente kojima je dobro. Zato tablete već nedeljama ne uzimam. Vreme zakazanih poseta beležim u mali, crni rokovnik, odmah pored stihova za Njega, i to su jedini datumi i sati koje hoću, moram da upamtim.

Neuzimanje je stvar oko koje se Rudolf i ja, začudo, ne svađamo. Njegovi razlozi su drugačije prirode. Čim se probudi, Rudi pokupi moje lekove sa noćnog stočića i besno ih baca u klozetsku šolju jer me, kako kaže, “otupljuju”, i čine da Ja više nisam stara, dobro poznata Ja. Ne razumem baš na koju mene misli. Zbunjuje me razmišljanje o identitima, zbunjuje me i budalasti Rudolf, zbunjuju me drugi ljudi, zbunjuje me život.
Ljubav je gora od svakog leka. Tu rečenicu ne izgovaram, ali Rudolf je već toliko dugo prisutan da ume da mi čita misli. Ljubav boli, nju ništa ne ublažava – shvatila sam odavno, pre nego što sam upoznala Voljenog, mnogo pre... još dok su hijeroglife moje duše pokušavali da dešifruju njegovi prethodnici.

Prvi put kada sam Ga videla (a bilo je u jesen, proleće ili leto; zima sigurno nije bila), shvatila sam da mu nikada neću dozvoliti da ode. Držao je moje šake u svojima i govorio stvari koje sam oduvek čeznula da čujem: da sam pametna, lepa, kako je šteta proćerdati jedan mlad život, kako uvek ima nade. Do tada sam mislila da sam odavno sve bila izgubila, pa i nadu. Njegove ruke, dlanovi udobni i vreli poput gnezda, svijeni oko mojih, i zaštitnički prsti koji su mi milovali ružičaste zavoje na zglobovima, poručili su da moje patnje ipak nisu bile uzaludne.
Ima li veće ljubavi od one koja se izbori sa željom za smrću, postoji li išta toliko jako, što može pobediti čežnju za krajem i pretvoriti je u čežnju za početkom? Lekovi nisu pomogli da se otresem košmara, samo su me bacilli u duga spavanja nalik malim smrtima, nakon kojih sam se budila neznano kad, neznano gde, ne razlikujući dane, lica i prostore od onih koje sam nekada davno sanjala.
On, moja Ljubav, jedino je za šta sam sigurna da nisam izmislila. Sve što je bilo pre Njega, nestalo je u isparavajućim snovima kao da nikada nije ni postojalo.

Izlazim iz ordinacije, napojena srećom zbog Njegove brige. Hodam besciljno, tražeći bilo kakve utiske iz kotrljajućeg, ravnodušnog spoljašnjeg sveta. Pada krupno snežno paperje, i u izlogu vidim svoju kosu i lice, zasute pahuljicama: podsećaju na konfete ili nevestinsku koprenu. To me pomalo razgaljuje: možda je proviđenje, znak dugo očekivane veselosti u nekom od narednih trenutaka sadašnjice – koliko danas ili večeras, radosti koje ću napokon osetiti. Pitam nevidljive ljude koliko je sati, koji je dan u nedelji, jer Rudolf ćuti, smrknut i ljubomoran na moj malecni osmeh u staklu izloga. Težak je i jadan u svojoj stalnoj potrebi da se sa mnom takmiči, da me nadgovori i poklopi savetima koje od njega ne tražim. Premda mu je dvadeset tri, još uvek je razmaženo derište željno pažnje.
Neko mi dobacuje da je pretposlednji dan u godini, iako se ne sećam u kojoj godini živim, i ne pridajem značaj ničemu što je poslednje ili pretposlednje. Mnogo je bilo poslednjih stvari koje sam u životu učinila a koje su se ispostavile samo kao opsena uma, agonija produžetaka.
Dakle, zima je, seče me pomisao, možda je vreme za zamrzavanje i skladištenje retkih blistavih trenutaka. Imam izvesne ideje o tome, o poklonu koji bih mogla samoj sebi dati za bolje danas, ali mi beže poput golubova na trgu, čije smo jato nenamerno uznemirili koracima.
„Gladan sam“, gunđa Rudolf.
„Baš me briga!“ odvraćam.
„Praviš od sebe klovna. Stalo mu je do tebe kao do lanjskog snega“, ceri se pakosno. Smeh liči na šištanje zmije koja mi se uvukla u uho. „Patetična si, mala.“
„Odlazi“, govorim. „Smetaš mi. Dosadan si. Mnogo galamiš. Ni sopstvene misli ne čujem od tebe.“
U tesnom autobusu njegova nametljiva potreba da uvek bude pored mene postaje zbilja naporna: mada mrzi ovakva mesta, i mada ga horda gazi, priljubljen mi je uz leđa poput parazita. Uznemiruje me, nervira. Probijam se kroz gužvu, što dalje od Rudija, i sedam u krilo nepoznatoj osobi jer je ne vidim na sedištu. Ona nešto viče, valjda na mene.Ludačo! pomeraju se njene naduvene, crvene usne, oblikujući slovo “o” u groznu, crnu rupu. Ne razumem kako se tu stvorila. Nije mi jasno otkud oko mene toliko ljudi, neprijateljski raspoloženih, zastrašujuće radoznalih očiju.

Silazim na nekoj stanici i malo lutam. Rudolf se, napokon, negde usput izgubio ali znam da će me pronaći, ili pre mene stići kući, zauzeti kauč na kome volim da leškarim, ispiti čaj iz moje omiljene šolje, blebetati kada ne želim da ga slušam, zaključati me svaki put kada odlučim da okusim slobodu. Rudolf je drugo ime za Prisutnost.

- - - - - - - - - -

U stanu je mračno i zagušljivo, prepuno važnih stvari, ali šuplje kao u jazbini svakog izgnanika. Sa dna ormana vadim staru plastičnu jelku i trake novogodišnjih lampica koje razbacujem preko delova nameštaja. Crveno-žuta-zelena svetlost namiguje i tera me da se osećam luckasto, kao da bih mogla popiti čašu zabranjenog šampanjca i, štaviše, uživati u njemu. Ali, šampanjac nemam. Nemam ni parče torte, makar neukusne. Frižider mi je prazna kripta, sa ostacima pocrnelog, odavno na pola pojedenog komadića mesa čiji miris priziva neke tamne misli.
Sedim na kauču i čekam Rudija. Mrzim ga ali mi ponekad, kao na primer sada, nedostaje. Žao mi je što sam opet bila gruba prema njemu. Bolje i on nego niko. Ne sviđa mi se ovolika tišina, sluti na konačnost. Zatim zovem Ljubav telefonom. Po prvi put. Nikada to ranije nisam činila, jer je broj, koji mi je dao, predviđen za “hitne slučajeve”. No, koji trenutak, koja prilika može biti hitnija nego zimski dan uoči poslednjeg, dan u kome osećam snažnu, skoro razdiruću želju da Ga zauvek sačuvam?
„Halo, Snežana, otkud ti? Ima li nekih problema?“ čujem Njegov mek i topao glas.
Volim njegovo „ti“; ono svedoči o bliskosti, o lepoj tajni koju, prema meni, gaji u srcu.
„Možete li doći, molim vas?“ (Moj glas zvuči čudno, nepoznato i beživotno, asocira na dosadne slike ravnice i miris ustajalosti, iako bih želela da ga miluje poput žubora potoka ili da zvoni kao praporac u ruskoj bajci.)
„Znaš li koliko je sati?“ glas je, moguće, ljutit, ali ja praštam jer volim i Njegovu ljutnju.
„Ne znam“, iskrena sam.
„Jesi li dobro?“
„Odlično sam, jaka kao smrt“, odgovaram. „Večeras ću se ubiti.“
Sa druge, daleke i beskrajne strane, tajac.
„Hajde, budi razložna, nećemo prolaziti sve ispočetka… Sećaš li se šta sam ti govorio? Srljanje u smrt nije bekstvo, nije čak ni izbor, ono je prisila. Budi jaka, bori se. Pomisli na sve ono bolje što može doneti sutra. Pomisli na ljude kojima je stalo do tebe.“
„Nikome nije stalo. Nemam nikoga osim Rudolfa, a ni on me ne voli.“
Pomalo sam razočarana zbog njegove nemoći da mi uhvati misao: „sutra“ ne postoji, izmišljeno je da ljude zavara najvećom prevarom – nadom.
„Dobro, dolazim“, kratko kaže i prekida vezu.

Kao što rekoh, vreme ne merim, međutim, učinilo mi se da je prošlo mnogo dok moja Ljubav nije došla. Želim da mu budem posebno lepa za to veče: kosu sam očešljala i raspustila, obukla sam belu košulju. Na ruke navlačim bele čipkane rukavice, nošene mnogih pretposlednjih dana u godini, koje istovremeno mirišu resko, na varikinu, i nežno, na đurđevak iz omekšivača. Plešem po sobi, lebdim u prostoru. Ja sam vilin konjic i lepršam iznad vode, leptir, ptica... Mogu biti sve što poželim. Slobodna sam. Srećna. Zaljubljena u Ljubav.
Stigavši, On sa sobom donosi uznemirujuće banalan osmeh. Kao poštar koji mipovremeno pozvoni na vrata i očekuje da uzvratim na lažnu ljubaznost.
Ali i tu banalnost sam kod Njega volela. Pozivam ga da uđe i on, moja Ljubav, sedi, po prvi put, u mom prostoru, na mojoj stolici, za mojim stolom. „Kafu, čaj?“ zamuckujem. Odmahuje glavom. „Baš ništa? Toliko žurite?“, pitam, osećajući kako mi suze-radosnice klize niz obraze. Jasno je da me neće odbiti, jer vidi da nisam dobro. Zabrinut je.
„Može kafa“, kaže posle kraćeg premišljanja i pogleda bačenog na ručni sat.
Netremice gledam kako srkuće kafu, očigledno zatečen i odjednom u nedoumici oko mog stanja. Vazduh je pun Njegovih upitnika.

- - - - - - - - - -

Iskreno, uopšte mi nije padalo na pamet da se ubijem. Razmišljanje o smrti odavno nije moja svakodnevica. Šteta je trošiti život u nastojanju nestanka – ako se pokaže da postoji konopac za koji se može uhvatiti. Tu lekciju sam naučila od moje Ljubavi, a On, zaslepljen drugima, zaboravivši na snagu moje tvrdoglavosti – koliko sam bila uporna da umrem, toliko uporna i da zadržim ono što je pobedilo želju za umiranjem – nije ni primetio moj boljitak.

- - - - - - - - - -

.................

- - - - - - - - - -

nastavak sledi
 
Noževi su sjajni i oštri kao Rudolfovi osmesi i, dok On nervozno pripaljuje cigaretu, ustajem da uzmem jedan sa kuhinjskog stola. Sečivo se primamljivo preliva u ritmu treperavih lampica, i znam ... znam da sve ovo možda nije stvarnost, možda nije ni današnjica, ali je svakako pretposlednji dan nečega što zovu godina, vreme ili život, važan dan u kome se slepe čežnje uvek ispune. Još samo malo, i u skoroj sadašnjosti nečujno ću svom ljubljenom prići s leđa i nežno mu pomilovati grlo oštricom. Napraviću od njega najlepši poklon za sebe.
Tek kada mu glava klone na grudi a šoljica ispada iz ruke, razbivši se u paramparčad, dotičem ga po glatko obrijanom obrazu. Prvi, ali ne i poslednji put.
Srećna sam.

Bio je lep ukras u mojoj sobi te, pretposlednje večeri. Namestila sam ga tako da mu bude udobno u beskrajnom snu: zabacila Njegovu glavu na naslon stolice, položila Njegove šake na sto – da ovekovečim sliku voljenog koji sedi sa mnom, zauvek, sa zamrznutim smeškom i crnim očima, punim večite ljubavi. Kada bude počeo da smrdi, prvo ću mu odseći drage prste i njima okititi veštački zimzelen, a zatim ću ga, deo po deo, slagati u frižider – za slatke obroke u čast lepih uspomena.

Primećujem da je Rudolf tiho ušao u sobu. Ćuti i – sigurna sam – ćutaće bar neko vreme, ili do poslednjeg dana, dok ponovo ne ogladni, zadovoljno zavaljen na moj kauč poput velike, grbave senke
 
Borac za prava zivotinja:
Noževi su sjajni i oštri kao Rudolfovi osmesi i, dok On nervozno pripaljuje cigaretu, ustajem da uzmem jedan sa kuhinjskog stola. Sečivo se primamljivo preliva u ritmu treperavih lampica, i znam ... znam da sve ovo možda nije stvarnost, možda nije ni današnjica, ali je svakako pretposlednji dan nečega što zovu godina, vreme ili život, važan dan u kome se slepe čežnje uvek ispune. Još samo malo, i u skoroj sadašnjosti nečujno ću svom ljubljenom prići s leđa i nežno mu pomilovati grlo oštricom. Napraviću od njega najlepši poklon za sebe.
Tek kada mu glava klone na grudi a šoljica ispada iz ruke, razbivši se u paramparčad, dotičem ga po glatko obrijanom obrazu. Prvi, ali ne i poslednji put.
Srećna sam.

Bio je lep ukras u mojoj sobi te, pretposlednje večeri. Namestila sam ga tako da mu bude udobno u beskrajnom snu: zabacila Njegovu glavu na naslon stolice, položila Njegove šake na sto – da ovekovečim sliku voljenog koji sedi sa mnom, zauvek, sa zamrznutim smeškom i crnim očima, punim večite ljubavi. Kada bude počeo da smrdi, prvo ću mu odseći drage prste i njima okititi veštački zimzelen, a zatim ću ga, deo po deo, slagati u frižider – za slatke obroke u čast lepih uspomena.

Primećujem da je Rudolf tiho ušao u sobu. Ćuti i – sigurna sam – ćutaće bar neko vreme, ili do poslednjeg dana, dok ponovo ne ogladni, zadovoljno zavaljen na moj kauč poput velike, grbave senke
Kliknite za proširenje...

zene... i smrt... svaka zena je kosač prvo za samu sebe a onda za partnera... emocionalna sputanost syebane zene je gora od najtezih okova koji joj cuvaju nevinost srca dok duša ne okopni...


sve sto si napisala u prici muskarci dozivljavaju i prezivljavaju sa svakim vasim uzdahom, svakom vasom fantazijom, svakom vasom suzom ili osmehom.... vama je to u glavi i reciprocno vas sludjuje dok je nama to u krvnim zrncima i kada struji onda smo zaista ludi... vi se nazalost tom dubinom ponosite, mi se srecom toga stidimo jer zato i nekad prevaljujemo preko jezika da bi se makar preko mumlanja oslobodili neizbeznog balasta....


sve sto je vezano za m/z odnose sviranje je q.... jedino sto priznajem je anarhija duha u onoj najcistijoj formi kada svojom snagom preraste sve, pa cak i duhovnu kopulaciju u onom najelementarnijem vidu koji pocinje pogledom a zavrsi se dodirom....


autobiografija svakog od nas moze biti naravoucenije samo nekome koje je poseban, suptilan, lomljiv a istovremeno besan kao najcrnja noc a takvih nazalost nema ni na puskomet.... zasto je tako ja znam a mnogi saznaju tek kada je kasno.




šper je govorio... ljubim ruke i molim ban..... laka noc svima....srbima posebno .... ako ih igde vise ima
 
Borac za prava zivotinja:
Noževi su sjajni i oštri kao Rudolfovi osmesi i, dok On nervozno pripaljuje cigaretu, ustajem da uzmem jedan sa kuhinjskog stola. Sečivo se primamljivo preliva u ritmu treperavih lampica, i znam ... znam da sve ovo možda nije stvarnost, možda nije ni današnjica, ali je svakako pretposlednji dan nečega što zovu godina, vreme ili život, važan dan u kome se slepe čežnje uvek ispune. Još samo malo, i u skoroj sadašnjosti nečujno ću svom ljubljenom prići s leđa i nežno mu pomilovati grlo oštricom. Napraviću od njega najlepši poklon za sebe.
Tek kada mu glava klone na grudi a šoljica ispada iz ruke, razbivši se u paramparčad, dotičem ga po glatko obrijanom obrazu. Prvi, ali ne i poslednji put.
Srećna sam.

Bio je lep ukras u mojoj sobi te, pretposlednje večeri. Namestila sam ga tako da mu bude udobno u beskrajnom snu: zabacila Njegovu glavu na naslon stolice, položila Njegove šake na sto – da ovekovečim sliku voljenog koji sedi sa mnom, zauvek, sa zamrznutim smeškom i crnim očima, punim večite ljubavi. Kada bude počeo da smrdi, prvo ću mu odseći drage prste i njima okititi veštački zimzelen, a zatim ću ga, deo po deo, slagati u frižider – za slatke obroke u čast lepih uspomena.

Primećujem da je Rudolf tiho ušao u sobu. Ćuti i – sigurna sam – ćutaće bar neko vreme, ili do poslednjeg dana, dok ponovo ne ogladni, zadovoljno zavaljen na moj kauč poput velike, grbave senke
Kliknite za proširenje...




auuu...najezih se.....morbidno
 
opalac... nema bana... :lol:

vecerasnji provokativni performans u centru beograda ima veze sa umetnoscu ko sto prokiso smrdljiv kupus ima veze sa artičokama... najzanimljivija je uloga mlade droce jevrejke mie david koja je vd upravnik kulturnog centra vec nekoliko godina i najzahvalnija za organizovanje ovakvih pljuvackih provokativnih "performansa" po srbiji... posle neka mi neko kaze da su jevreji srpski prijatelji... znam ih preko 20 i svi su ljudska dna kada se dodje do price o pravoslavlju, o srbiji ili rusiji... takvu dozu nipodastvanja onoga sta je istorija priznala kao najveci vid srpske zrtve u prvom i drugom svetskom ratu njih 19 od 20 se uvek cinicno nasmeje i doda zajedljivi komentar kakav smo cesto imali prilike da ovde vidimo i cujemo od naseg kolege...

trebate shvatiti jednu stvar...anarhija nad logikom i razumom prosecnog ljudskog uma ako se koncentrisano potencira dovodi do jako losih stvari po ceo etnos.... tako da ne pomisle neki da ako jedan konj koga ne mogu da gledaju crkne, da ce njihova stala ostati cista ko apoteka.... znaci da rezimiram na sv nikolu, a ni to nije slucajno, zahvaljujem svim srpskim neprijateljima, od vlasti, "opozicije", i tzv. "kulturnih" poslenika koji su aminovali ovu sinocnju bedastocu sto nazivaju umetnoscu i koju su branili pendrecima da nisu ni svesni da je predjena granica kada vise nisu bitni zivi vec je pocelo da se sprda i sa mrtvima... a kad se neko sprda sa mrtvima to ne izadje nikad na dobro. zivi bili pa videli

pozdrav... i nina molim te banuj špera jer sam kulturno kao svaki vaspitan covek zamolio da me ne zayebavate sa otvaranjem naloga a vi ste opet po starom..... za koji ****** vam sluzi pravilnik i teorija o tri posta ako i njega konstantno krsite.
 
Šper:
opalac... nema bana... :lol:

vecerasnji provokativni performans u centru beograda ima veze sa umetnoscu ko sto prokiso smrdljiv kupus ima veze sa artičokama... najzanimljivija je uloga mlade droce jevrejke mie david koja je vd upravnik kulturnog centra vec nekoliko godina i najzahvalnija za organizovanje ovakvih pljuvackih provokativnih "performansa" po srbiji... posle neka mi neko kaze da su jevreji srpski prijatelji... znam ih preko 20 i svi su ljudska dna kada se dodje do price o pravoslavlju, o srbiji ili rusiji... takvu dozu nipodastvanja onoga sta je istorija priznala kao najveci vid srpske zrtve u prvom i drugom svetskom ratu njih 19 od 20 se uvek cinicno nasmeje i doda zajedljivi komentar kakav smo cesto imali prilike da ovde vidimo i cujemo od naseg kolege...

trebate shvatiti jednu stvar...anarhija nad logikom i razumom prosecnog ljudskog uma ako se koncentrisano potencira dovodi do jako losih stvari po ceo etnos.... tako da ne pomisle neki da ako jedan konj koga ne mogu da gledaju crkne, da ce njihova stala ostati cista ko apoteka.... znaci da rezimiram na sv nikolu, a ni to nije slucajno, zahvaljujem svim srpskim neprijateljima, od vlasti, "opozicije", i tzv. "kulturnih" poslenika koji su aminovali ovu sinocnju bedastocu sto nazivaju umetnoscu i koju su branili pendrecima da nisu ni svesni da je predjena granica kada vise nisu bitni zivi vec je pocelo da se sprda i sa mrtvima... a kad se neko sprda sa mrtvima to ne izadje nikad na dobro. zivi bili pa videli

pozdrav... i nina molim te banuj špera jer sam kulturno kao svaki vaspitan covek zamolio da me ne zayebavate sa otvaranjem naloga a vi ste opet po starom..... za koji ****** vam sluzi pravilnik i teorija o tri posta ako i njega konstantno krsite.
Kliknite za proširenje...
Pozdravljam i ja Tebe...
...I izvinjavam Ti se za sve što su te moje reči uvredile ili iznervirale...Ipak si ti
svoj na svome,a ja samo gost na toj vašoj...planeti...:bye:
 
Borac za prava zivotinja:
Noževi su sjajni i oštri kao Rudolfovi osmesi i, dok On nervozno pripaljuje cigaretu, ustajem da uzmem jedan sa kuhinjskog stola. Sečivo se primamljivo preliva u ritmu treperavih lampica, i znam ... znam da sve ovo možda nije stvarnost, možda nije ni današnjica, ali je svakako pretposlednji dan nečega što zovu godina, vreme ili život, važan dan u kome se slepe čežnje uvek ispune. Još samo malo, i u skoroj sadašnjosti nečujno ću svom ljubljenom prići s leđa i nežno mu pomilovati grlo oštricom. Napraviću od njega najlepši poklon za sebe.
Tek kada mu glava klone na grudi a šoljica ispada iz ruke, razbivši se u paramparčad, dotičem ga po glatko obrijanom obrazu. Prvi, ali ne i poslednji put.
Srećna sam.

Bio je lep ukras u mojoj sobi te, pretposlednje večeri. Namestila sam ga tako da mu bude udobno u beskrajnom snu: zabacila Njegovu glavu na naslon stolice, položila Njegove šake na sto – da ovekovečim sliku voljenog koji sedi sa mnom, zauvek, sa zamrznutim smeškom i crnim očima, punim večite ljubavi. Kada bude počeo da smrdi, prvo ću mu odseći drage prste i njima okititi veštački zimzelen, a zatim ću ga, deo po deo, slagati u frižider – za slatke obroke u čast lepih uspomena.

Primećujem da je Rudolf tiho ušao u sobu. Ćuti i – sigurna sam – ćutaće bar neko vreme, ili do poslednjeg dana, dok ponovo ne ogladni, zadovoljno zavaljen na moj kauč poput velike, grbave senke
Kliknite za proširenje...
Velemajstorica...
Ma piši dramu-odmah!:)
 
Dragoljub69:
Pozdravljam i ja Tebe...
...I izvinjavam Ti se za sve što su te moje reči uvredile ili iznervirale...Ipak si ti
svoj na svome,a ja samo gost na toj vašoj...planeti...:bye:
Kliknite za proširenje...

tacno sam znao kaka ce ti biti reakcija.... svi ste vi isti :lol:

nema moje i tvoje planete, planeta je ljudska i postuje se svacije opredelenje bez zalazenja u bit verovanja onog drugog... jel tako? kad si ti cuo od mene da sm pogrdno govorio o judaizmu? ili o islamu? ili o katolicanstvu? pricam o tipologiji ljudskih karaktera sa raznih verskih podneblja.... da jevreji vole cinicno da se odnose spram hriscana to je poznato i malom detetu, kad bi ja sve ozbiljno uzimao u obzir ne bi ni a prozborio... ali ovo o cemu sam pisao sinoc je psiholoski rat spram mog nacina verovanja, spram moje vere i spram mog naroda...ko to ne vidi on je slep ili je pokvaren do srzi. danas 50 posto srbije slavi i kao poklon smo dobili dno... satanisticki performans sa mrtvima u centru prestonice.. samo satanisti otkopavaju, prekopavaju, zakopavaju, naplacuju ili koriste svoje mrtve u propagandne svrhe... a ovi od sinoc raskopavaju i prekopavaju oru i zatiru srpska groblja sto mozes procitati maltene svakih meseca dana u svim medijima na kosovu. slicne su i ustashe iz kroacije koje sa katolicima namju ni k zajednicko. kad si ti vido pravoslavnog srbina da naplacuje svoju zrtvu, svoju krv, svoje ideale za sta je zrtvovao sve. to ako i ima pojedinacni su slucajevi a za pomenute arbanase, za boshnjake ( ne za muslimane jer boshnjaci su frankestainovci ) pa ako hoces i konacno za politicki koncept naplate zidovskih zrtava u II sv. ratu. jako dobro umem da razdvojim cioniste od drugih pripadnike tvoje nacije jer oni su prokletstvo ove planete i bice nam svima tako dok poslednji od njih ne bude odapeo. kako ih zovu sad je nebitno, dal' su iluminati, masoni il nesto trece je nebitno, kazem, bitan je koncept i prodaja... zasto ih ima toliko medju vama to je samo zato sto niste gadljivi na novac pa makar kako god da je krvav... ono sta su jevreji dali svetu u oblasti duhovnog i kreativnog, pomenute ljudske kreature bace u zasenak svjim politicko-ekonomskim angazmanima....

budi iskren pa reci... da li bi mogao kao covek da u nekoj sredini gde si i gde pripadas budes organizator ili sraf one sinocnje licemerne satanisticke bljuvotine sa kojom pljujes po svim svojim prijateljima koji misle da je to pogresno... i jos kao zastitu svog humanistickog opredelenja uzimas kordone policije da ti brane pravo od onih koji misle da je to sto radis ogavno :hahaha:

uzas... to je dno, daj boze da dodje covek razuma i da pohapsi na hiljade onih izroda koji su bili ideolozi a i srafovi ovakvih izdrqavanja u srbiji pa ce ostali nauciti da cene sta je ispravno a sta nije. da sam na mestu toga koji ce doci ne bi trepnuo i najmanje nekoliko hiljada onih koji su okrvavili ruke nesercom ovog naroda u poslednjih 20 godina ne bi barem toliko godina videlo vise sunca iza resetaka svojih grehova.

sto sam stariji sve vise razumem katolike i sa cim su bili suoceni vekovima.
 
Poslednja izmena:
Nemoj da se žučiš-odjebavaj to što pre...
Ja i srbiće i ćivutiće i bošnjakiće i amerčiće i...i.. sve u isti koš...
Anatomija and fiziologija...Kapito?
I ić ne yebavam tu urbanu najezdu skakavaca osim avangarde ...
Takve Borke i Borivoji kad mi odnekud,nenadano iz tih nevidljivih čoškova
postojanja,poiskaču učine mi bar taj dan osvetljenijim njihovim suncima i
na takvom danu kao na Ošoinom (:mrgreen:)belom oblaku nekako preletim i taj moj segment postojanja...
Kakvi čivuti-pa to meni za zajebanciju služi...
Onomad smo u Sinagogi imali sa slovencima (ma malim slovom je pravilnije nacija...:lol:) i domaćin,
inače rabi me nešto pitao ,pošto je video da ja tu nešto kao organizujem,a ja mu "Mani se rabi-ne
razumeš ti taman i ceo Talmud...",a on krene u raspravu,a ja ga d izvineš zaspem fekalijama cionizma
i prikrivenih izama...Bio s nama visoki zvaničnik i počeo nas tu diplomatski kao kaj je fanti ak bo nek bo...
Ali ostalo da smo režali i kasnije na prijemu...
Ma ni trun ove planete neće poneti sobom,obećao sam slovencu,a ni mi takođe...Jedino što ja imam da
ponesem čitavo more lepota,a on ružnoća...
Slobodan ko tica,mada moraš visoko leteti iznad tih mreža razapetih...Leti i ti višlje-yebeš njih nek se rokaju
u glavuđe polupane...
Zamisli...Sednemo moja ekipa i ja ,nas četiri pet,tamo dole u staklenoj bašti i čutimo i ko jedan
počnemo da se smejemo...Ne jednom!
Jednom me konobar zabezeknuto pitao je li smo mi to telepate...Ybg...
 
nisu svi ljudi sirokog duha i ne razumeju sustinu take zaebancije... srbi danas pogotovo, oni srbi koji imaju jos neke svete principe koje su sacuvali pored svega sto su uspele ove dileje na vlasti ljudima da oduzmu. kad i ako dodje do anarhistickog ludila, a veruj da sam misljenja da samo ta faza jos nije bila prisutna, onda mnogi koji imaju gvozdje nece imati sluha za kreativnosti takve vrste...

ljudima je dopizdelo do nokata.... ako je meni dopizelo koji sam strpljiv ko magarac onda mogu da mislim sta se roji u glavama drugih
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top