Only Beer
Buduća legenda
- Poruka
- 29.776
Uglavnom uspem da ne mislim previse o smrti. Ali juce sam se setio nekih ljudi, kojih vise nema medju zivima. Do sada sam imao nekoliko susreta sa smrcu....tacnije zadesila je neke meni bliske ljude. Krenulo je prilicno rano. Bio sam u drugom ili trecem razredu osnovne. Sa najboljim drugom smo se igrali kod mene kuci. Secam se da smo crtali one plakate, koji se lepe po gradu i koji najavljuju fudbalske utakmice (znate sigurno na sta mislim). Obojica smo obozavali fudbal. Pred vece je otisao kuci. Sledeci dan dolazim pred skolu, medjutim primecujem da nesto nije kao uvek...ulazim u ucionicu, sedam na svoje mesto. Neka deca placu, ali niko nista ne govori. Mesto pored mene ostaje prazno - zauvek. Na mog drugara i njegovog starijeg brata se srusio zid neke napustene kuce, obojica su poginuli. Nikada necu zaboraviti njihovu sahranu, njihove ocajne roditelje kako kukaju, njihovu majku koja me u placu steze i grli. Malo nakon svega toga ti ljudi su pokusali da se zapale u svojoj kuci. Spasile su ih komsije, i posle su se digli i cuo sam da su posle i dete dobili. Ne znam gde su danas, ali se nadam da su zivi i da su dobro.
Nekih godinu dana nakon toga, za vreme letnjeg raspusta odlazim sa starijom sestrom kod oca (moju su se razveli jos kada sam ja bio beba), gde ostajemo nekoliko nedelja. Tamo dozivljavam traumu svog zivota, posle koje se svaki kontakt sa ocem prekida. No, to nije bilo sve tog leta. Mama nas kupi na zeleznickoj stanici i saopstava mi da je deda umro. Moj voljeni deda. Nije bio pravedan covek, otvoreno je pokazivao to da mene mnogo vise voli od sestre. Bio sam njegov mezimac. Nezaboravno ce mi ostati u secanju kako smo se svaki vikend pokrili njegovim debelim jorganom i slusali na radiju prenose fudbalskih utakmica. On me je zarazio ljubavlju prema Partizanu i prema pecanju. Jednog letnjeg dana je otisao na pecanje, kao sto je to cesto radio. Samo ovaj put je doziveo infarkt, srusio se u vodu i udavio se.
Nekoliko godina nakon toga nisam se susretao sa mrskim mi neprijateljem. Sa majkom, sestrom i bratom smo (opet) dosli u Austriju, zapoceli smo novi zivot na neki nacin i lagano je sve dolazilo "na svoje". Majka i sestra su radile, brat i ja smo isli u skolu. Jednog dana se vracam iz skole i sestra mi saopstava da majka ima rak. Tog dana je isla na rutinski pregled kod doktora, nikakve bolove nije imala, nikakvih simptoma za bolest nije postojalo. Iz vedra neba takav sok. A onda je sve islo veoma brzo. Naizmenicno je provodila vreme u bolnici i kod kuce (s´tim da je imala uzasne bolove, nije mogla ni da lezi ni da sedi ni da stoji, bez obzira u kojem je polozaju bila grcila se od bolova...nekada je vikala i na nas, bila je nervozna, na rubu ludila od svih tih bolova). Hemoterapija nije nista pomogla, a svaki odlazak kod nje u bolnicu je bio tezak ispit za sve nas. Zeleli smo da joj pokazemo da je volimo, a u isto vreme da budemo jaki i da ne placemo. Zeleli smo da sto duze bude sa nama, znajuci da joj ne mozemo pomoci, a s´druge strane je bilo mucno gledati njene muke. Sve se okoncalo nakon nekoliko meseci, umire sa svega 40 godina....bas onda kada je smogla snage da krene iz pocetka, sama sa nas troje, taman kad je sve pocelo da ide kako treba -smrt udara iznenada i nemilosrdno.
Smrt je zadesila jos neke ljude, koji su mi bili dragi, ali ovi opisani slucajevi su me najvise pogodili. I tako, s´vremena na vreme razmisljam, secam se tih ljudi, i pitam se istovremeno "Ko je sledeci?". I pre svega kako cemo svi mi to podneti? A neki dan me pita cerkica "Tata, a kad ja porastem, hoces ti onda biti ziv?"
Na majkin grob idem sve redje. Ne mogu jednostavno. Izbegavam groblje, izbegavam bolnice...znajuci da se od smrti pobeci ne moze. Nekad su mi misli tako crne i grozne (najvise od svega me plasi pomisao na neku vecnost, na nesto sto nema kraja ili sto se nastavlja u krug itd.), a nekad uopste nemam strah kad pomislim na (svoju) smrt.
Zanima me kakva su vasa iskustva, kako baratate sa tom temom i koja je vasa filozofija.
Nekih godinu dana nakon toga, za vreme letnjeg raspusta odlazim sa starijom sestrom kod oca (moju su se razveli jos kada sam ja bio beba), gde ostajemo nekoliko nedelja. Tamo dozivljavam traumu svog zivota, posle koje se svaki kontakt sa ocem prekida. No, to nije bilo sve tog leta. Mama nas kupi na zeleznickoj stanici i saopstava mi da je deda umro. Moj voljeni deda. Nije bio pravedan covek, otvoreno je pokazivao to da mene mnogo vise voli od sestre. Bio sam njegov mezimac. Nezaboravno ce mi ostati u secanju kako smo se svaki vikend pokrili njegovim debelim jorganom i slusali na radiju prenose fudbalskih utakmica. On me je zarazio ljubavlju prema Partizanu i prema pecanju. Jednog letnjeg dana je otisao na pecanje, kao sto je to cesto radio. Samo ovaj put je doziveo infarkt, srusio se u vodu i udavio se.
Nekoliko godina nakon toga nisam se susretao sa mrskim mi neprijateljem. Sa majkom, sestrom i bratom smo (opet) dosli u Austriju, zapoceli smo novi zivot na neki nacin i lagano je sve dolazilo "na svoje". Majka i sestra su radile, brat i ja smo isli u skolu. Jednog dana se vracam iz skole i sestra mi saopstava da majka ima rak. Tog dana je isla na rutinski pregled kod doktora, nikakve bolove nije imala, nikakvih simptoma za bolest nije postojalo. Iz vedra neba takav sok. A onda je sve islo veoma brzo. Naizmenicno je provodila vreme u bolnici i kod kuce (s´tim da je imala uzasne bolove, nije mogla ni da lezi ni da sedi ni da stoji, bez obzira u kojem je polozaju bila grcila se od bolova...nekada je vikala i na nas, bila je nervozna, na rubu ludila od svih tih bolova). Hemoterapija nije nista pomogla, a svaki odlazak kod nje u bolnicu je bio tezak ispit za sve nas. Zeleli smo da joj pokazemo da je volimo, a u isto vreme da budemo jaki i da ne placemo. Zeleli smo da sto duze bude sa nama, znajuci da joj ne mozemo pomoci, a s´druge strane je bilo mucno gledati njene muke. Sve se okoncalo nakon nekoliko meseci, umire sa svega 40 godina....bas onda kada je smogla snage da krene iz pocetka, sama sa nas troje, taman kad je sve pocelo da ide kako treba -smrt udara iznenada i nemilosrdno.
Smrt je zadesila jos neke ljude, koji su mi bili dragi, ali ovi opisani slucajevi su me najvise pogodili. I tako, s´vremena na vreme razmisljam, secam se tih ljudi, i pitam se istovremeno "Ko je sledeci?". I pre svega kako cemo svi mi to podneti? A neki dan me pita cerkica "Tata, a kad ja porastem, hoces ti onda biti ziv?"
Na majkin grob idem sve redje. Ne mogu jednostavno. Izbegavam groblje, izbegavam bolnice...znajuci da se od smrti pobeci ne moze. Nekad su mi misli tako crne i grozne (najvise od svega me plasi pomisao na neku vecnost, na nesto sto nema kraja ili sto se nastavlja u krug itd.), a nekad uopste nemam strah kad pomislim na (svoju) smrt.
Zanima me kakva su vasa iskustva, kako baratate sa tom temom i koja je vasa filozofija.
Poslednja izmena:
ili što je još gore - konačan broj.
