400 година од покатоличавања Жумберачких Срба
Питате ме о православљу? Свакако ме не питате о владикама, зар не? (…) Бојим се само јаловости јеврејске која се увукла у хришћанство, и улоге коју би православље могло преузети у мутном, нашем времену: политичке“.
(Милош Црњански, 1926)
Шта слави „сестринска црква“?
Ових дана, „сестринска“ нам „Црква у Хрвата“ слави 400-годишњицу такозване „Крижевачке уније“, то јест почетак превођења на унију с папом римским српских ускока са Жумберка и из околине. Кардинал Јосип Бозанић, духовни челник „Цркве у Хрвата“, учествовао је у понедељак, 28. маја 2012, у служењу „архијерејске литургије Светог Ивана Златоустог према бизантско-хрватском обреду“, коју је, у Крижевцима, предводио крижевачки унијатски бискуп Никола Кекић.
Том приликом, Бозанић је одржао и једну, како би Хрвати рекли, „хомелију“, у којој је истакао: „Милошћу Духа Светога сабрани смо на овом домовинском слављу 400-те обљетнице склапања уније у Хрватској или успоставе црквене хијерархије за сједињене вјерника грчкога обреда са сједиштем у самостану светога Микаила арканђела у Марчи на посједу загребачкога бискупа. Данас захваљујемо Богу за 400 година гркокатоличке присутности у Хрватској. Наиме, у 16. стољећу доселило се мноштво православнога пука, пребјега или ускока, из тадашње Турске Хрватске, у околицу Иванића и Чазме, на имања загребачкога бискупа“. Бозанић је истакао и да су загребачки бискупи помагали оним, некад православним, епископима који су примили унију с Римом: „Да није било иницијативе, а прије свега духовне и материјалне подршке загребачког бискупа Петра Домитровића с првим сједињеним бискупом Симеоном, могли бисмо готово са сигурношћу рећи да не би дошло до склапања уније, нити би се она одржала. Будући да су се Симеонови непосредни насљедници приклањали час Пећкој патријаршији, час Римској Апостолској Столици, загребачки су бискупи својим брижљивим дјеловањем настојали спасити успостављено црквено заједништво“.
Затим је Бозанић додао: „Присутношћу гркокатоличке Крижевачке епархије (…) Католичка Црква у Хрватској богатија је у својем католиштву, јер према ријечима блаженога Ивана Павла Другог, дише на оба плућна крила. Вјерници католици источнога бизантско-славенског обреда живо су и стварно свједочанство да је јединство и црквено заједништво с обредним посебностима у Католичкој Цркви могуће и потребно“…
О чему је, заправо, реч?
Између 1530. и 1540. године из Србије и Босне преко 3000 Срба, бежећи испред Турака, стиже у Горски Котар и Белу Крајину, на простор између српских манастира Гомирја, Марче и Лепавине. (Марчу је 1578. основао српски митрополит дабробосански Гаврило (Аврамовић ), код Иванграда близу Загреба.) Ове Србе Беч је, као добре борце, примио у војну службу, да Хабзбуршку монархију бране од Турака. Године 1611, Србима у Војној Крајини (Вретанији) патријарх Јован Кантул (свештеномученик, три године касније убијен од Турака) поставља епископа Симеона, кога загребачки бискуп и хабзбуршка државна власт приморавају да оде у Рим и пред папом изјави да прихвата унију (унија подразумева очување спољашњег обреда Православне Цркве уз прихватање папске врховне власти). Штетне последице Симеонове делатности уклања епископ Максим Предојевић, који одбија наређење цара Фердинанда да иде у Рим по хиротонију, и прима је од патријарха пећког Пајсија. Повела се велика борба српског народа за очување свог идентитета: године 1626. загребачки бискуп извештава о томе да су жумберачки Срби поунијаћени, али да их има још који се буне, зато што их на то подстичу калуђери, који су због тога претучени и протерани.
Беч на то одговара да су и они за унију, али да је опасно примењивати силу, јер су Срби граничари према Турској, и могли би се опет одметнути Турцима. (Срби су, у овим документима, називани Рашани или Раци, а другачије и Власи.) Године 1642, после смрти владике Максима, папски нунције у Бечу покушава да Србима на Жумберку и у околини наметне за епископа латинског фратра и србомрсца Рафаела Леваковића, али Двор, плашећи се побуна Крајишника, ипак прихвата српског кандидата, за кога паписти веле да је „највећи антикатолик од свих тамошњих шизматика“. Године 1668, под притиском загребачког бискупа Петра Петретића, аустријски цар Леополд одузима српском епископу марчанском Гаврилу Мијакићу владичанство, и на престо две године касније доводи унијату Павла Зорчића. Сви православни калуђери марчански су похватани и одведени у ропство на Малту, да буду веслачи на галијама, да би тако, после дугих мука и робовања, били уморени. Због наводног учешћа у завери Зринског и Франкопана, епископ Гаврило бива бачен у тамницу да би 1686. године био умучен од папистичке власти Хабзбурга.
Срби су се опирали колико и како су могли. У марту 1742. писали су патријарху своме, Арсенију Четвртом Шакабенти, следеће писмо: „Откад је први унијатски епископ Павле Зорчић примио унију, свагда и сви после њега до садашњег унијатског епископа Теофила Пашића чинили су насиље и мучитељски, а не учитељски, приморавали нас на унију, а највише наше калуђере Гомирце, тако да их доста има по галијама и по тамницама и по мору, а везање, одвођење, робљење и затварање (калуђера) нашег манастира Гомирја нико не може изразити“. При том, унијатски владика Пашић устоличен је уз помоћ војске, и уз претње да ће свако ко му се противи бити кажњен смрћу, уз конфискацију имовине. Срби у писму додају: „Многи наши људи су ради унијата Пашића били целу годину у Карловцу оковани и љутим робовањем и затвором мучени, а неки су у тамници и помрли. И доиста, да није наш манастир Гомирје устао против Пашића и дао трошак за процес, као што је увек давао трошак и труд, учећи нас вери хришћанској и бранећи нас од унијата, заиста би заувек сви остали унијати“. И године 1758. Срби са Жумберка се жале карловачком владици да поунијаћени свештеници врше насиље над њима, док они имају у виду своје претке и спремни су да за своју веру и умру. Унија је Србима са Жумберка војном силом наметнута тек 1769.
Толико, значи, о истинитости речи кардинала Бозанића, који је за православне Србе из Босне и Србије тврдио да су стигли из некакве „Турске Хрватске“, и да су загребачки бискупи помагали увођење уније (они су, у ствари, били главни подстрекачи насиља против православних Срба, њиховог свештенства и монаштва, и, као сви паписти кроз векове, немилосрдни уништитељи свих оних који су одбијали да се потчине Риму.) И, да не заборавимо: у хрватским историјама унијаћења пише да су на Жумберку живели некакви „Власи“, нигде се не помиње да је насиље провођено над Србима, који су поунијаћени па похрваћени (да и не говоримо о томе што се данас причају приче о „хрватско-бизантском обреду“ који никад није постојао).
Питате ме о православљу? Свакако ме не питате о владикама, зар не? (…) Бојим се само јаловости јеврејске која се увукла у хришћанство, и улоге коју би православље могло преузети у мутном, нашем времену: политичке“.
(Милош Црњански, 1926)
Шта слави „сестринска црква“?
Ових дана, „сестринска“ нам „Црква у Хрвата“ слави 400-годишњицу такозване „Крижевачке уније“, то јест почетак превођења на унију с папом римским српских ускока са Жумберка и из околине. Кардинал Јосип Бозанић, духовни челник „Цркве у Хрвата“, учествовао је у понедељак, 28. маја 2012, у служењу „архијерејске литургије Светог Ивана Златоустог према бизантско-хрватском обреду“, коју је, у Крижевцима, предводио крижевачки унијатски бискуп Никола Кекић.
Том приликом, Бозанић је одржао и једну, како би Хрвати рекли, „хомелију“, у којој је истакао: „Милошћу Духа Светога сабрани смо на овом домовинском слављу 400-те обљетнице склапања уније у Хрватској или успоставе црквене хијерархије за сједињене вјерника грчкога обреда са сједиштем у самостану светога Микаила арканђела у Марчи на посједу загребачкога бискупа. Данас захваљујемо Богу за 400 година гркокатоличке присутности у Хрватској. Наиме, у 16. стољећу доселило се мноштво православнога пука, пребјега или ускока, из тадашње Турске Хрватске, у околицу Иванића и Чазме, на имања загребачкога бискупа“. Бозанић је истакао и да су загребачки бискупи помагали оним, некад православним, епископима који су примили унију с Римом: „Да није било иницијативе, а прије свега духовне и материјалне подршке загребачког бискупа Петра Домитровића с првим сједињеним бискупом Симеоном, могли бисмо готово са сигурношћу рећи да не би дошло до склапања уније, нити би се она одржала. Будући да су се Симеонови непосредни насљедници приклањали час Пећкој патријаршији, час Римској Апостолској Столици, загребачки су бискупи својим брижљивим дјеловањем настојали спасити успостављено црквено заједништво“.
Затим је Бозанић додао: „Присутношћу гркокатоличке Крижевачке епархије (…) Католичка Црква у Хрватској богатија је у својем католиштву, јер према ријечима блаженога Ивана Павла Другог, дише на оба плућна крила. Вјерници католици источнога бизантско-славенског обреда живо су и стварно свједочанство да је јединство и црквено заједништво с обредним посебностима у Католичкој Цркви могуће и потребно“…
О чему је, заправо, реч?
Између 1530. и 1540. године из Србије и Босне преко 3000 Срба, бежећи испред Турака, стиже у Горски Котар и Белу Крајину, на простор између српских манастира Гомирја, Марче и Лепавине. (Марчу је 1578. основао српски митрополит дабробосански Гаврило (Аврамовић ), код Иванграда близу Загреба.) Ове Србе Беч је, као добре борце, примио у војну службу, да Хабзбуршку монархију бране од Турака. Године 1611, Србима у Војној Крајини (Вретанији) патријарх Јован Кантул (свештеномученик, три године касније убијен од Турака) поставља епископа Симеона, кога загребачки бискуп и хабзбуршка државна власт приморавају да оде у Рим и пред папом изјави да прихвата унију (унија подразумева очување спољашњег обреда Православне Цркве уз прихватање папске врховне власти). Штетне последице Симеонове делатности уклања епископ Максим Предојевић, који одбија наређење цара Фердинанда да иде у Рим по хиротонију, и прима је од патријарха пећког Пајсија. Повела се велика борба српског народа за очување свог идентитета: године 1626. загребачки бискуп извештава о томе да су жумберачки Срби поунијаћени, али да их има још који се буне, зато што их на то подстичу калуђери, који су због тога претучени и протерани.
Беч на то одговара да су и они за унију, али да је опасно примењивати силу, јер су Срби граничари према Турској, и могли би се опет одметнути Турцима. (Срби су, у овим документима, називани Рашани или Раци, а другачије и Власи.) Године 1642, после смрти владике Максима, папски нунције у Бечу покушава да Србима на Жумберку и у околини наметне за епископа латинског фратра и србомрсца Рафаела Леваковића, али Двор, плашећи се побуна Крајишника, ипак прихвата српског кандидата, за кога паписти веле да је „највећи антикатолик од свих тамошњих шизматика“. Године 1668, под притиском загребачког бискупа Петра Петретића, аустријски цар Леополд одузима српском епископу марчанском Гаврилу Мијакићу владичанство, и на престо две године касније доводи унијату Павла Зорчића. Сви православни калуђери марчански су похватани и одведени у ропство на Малту, да буду веслачи на галијама, да би тако, после дугих мука и робовања, били уморени. Због наводног учешћа у завери Зринског и Франкопана, епископ Гаврило бива бачен у тамницу да би 1686. године био умучен од папистичке власти Хабзбурга.
Срби су се опирали колико и како су могли. У марту 1742. писали су патријарху своме, Арсенију Четвртом Шакабенти, следеће писмо: „Откад је први унијатски епископ Павле Зорчић примио унију, свагда и сви после њега до садашњег унијатског епископа Теофила Пашића чинили су насиље и мучитељски, а не учитељски, приморавали нас на унију, а највише наше калуђере Гомирце, тако да их доста има по галијама и по тамницама и по мору, а везање, одвођење, робљење и затварање (калуђера) нашег манастира Гомирја нико не може изразити“. При том, унијатски владика Пашић устоличен је уз помоћ војске, и уз претње да ће свако ко му се противи бити кажњен смрћу, уз конфискацију имовине. Срби у писму додају: „Многи наши људи су ради унијата Пашића били целу годину у Карловцу оковани и љутим робовањем и затвором мучени, а неки су у тамници и помрли. И доиста, да није наш манастир Гомирје устао против Пашића и дао трошак за процес, као што је увек давао трошак и труд, учећи нас вери хришћанској и бранећи нас од унијата, заиста би заувек сви остали унијати“. И године 1758. Срби са Жумберка се жале карловачком владици да поунијаћени свештеници врше насиље над њима, док они имају у виду своје претке и спремни су да за своју веру и умру. Унија је Србима са Жумберка војном силом наметнута тек 1769.
Толико, значи, о истинитости речи кардинала Бозанића, који је за православне Србе из Босне и Србије тврдио да су стигли из некакве „Турске Хрватске“, и да су загребачки бискупи помагали увођење уније (они су, у ствари, били главни подстрекачи насиља против православних Срба, њиховог свештенства и монаштва, и, као сви паписти кроз векове, немилосрдни уништитељи свих оних који су одбијали да се потчине Риму.) И, да не заборавимо: у хрватским историјама унијаћења пише да су на Жумберку живели некакви „Власи“, нигде се не помиње да је насиље провођено над Србима, који су поунијаћени па похрваћени (да и не говоримо о томе што се данас причају приче о „хрватско-бизантском обреду“ који никад није постојао).
