- Poruka
- 779
Za jedno istinski demokratsko društvo zaista neverovatno zvuči mogućnost da se neko u direktnoj suprotnosti sa eksplicitnom ustavnom odredbom može kandidovati za treći uzastopni mandat na mestu predsednika države. Iako je jasno da je baš takva, protivustavna i nedemokratska, kandidatura Borisa Tadića, posledica političkih dogovora koji su pratili kreiranje i donošenje postojećeg Ustava, kao i Ustavnog zakona koji je lideru DS omogućio da mu se računaju jedino mandati po novom Ustavu, poražavajući je podatak da takva, ekstremno nedemokratska praksa u javnosti gotovo da i nije bila osporavana.
Činjenica da se jedan političar usudio da se u suprotnosti sa Ustavom i demokratskim standardima koje je usvojio civilizovani svet, ipak kandiduje i za treći mandat na mestu predsednika, kao i odsustvo bilo kakve reakcije stručne i političke javnosti, nepobitno je dokazala da je krhka demokratija u Srbiji sve vreme bila samo fasada iza koje se krila kula od karata, koja jedva da je izdržala jednu deceniju. Iako sam čin kršenja Ustava, koji i sam pati od deficita legitimnosti, možda i ne bi bio razlog da se bilo ko ozbiljnije zabrine, okolnost da je u ovom slučaju istovremeno narušen i jedan od osnovnih savremenih demokratskih standarda čini ovaj slučaj krucijalnim za razvoj demokratskog procesa u Srbiji.
Krađa koja je, gotovo opštim konsenzusom političkih aktera, sprovedena tokom referenduma za novi Ustav i dogovori koji su pratili donošenje tog akta, utrli su put njegovom kasnijem nipodaštavanju čak i od strane onih koji su ga kreirali i nad njim se lažno zaklinjali. Kvazipravničko objašnjenje da se ustavna odredba da “niko ne može više od dva puta da bude biran za predsednika Republike” zahvaljujući odredbi Ustavnog zakona ne odnosi na Tadića, više liči na srednjevekovnu skolastiku negoli na pravnu logiku 21. veka. Ta tragikomična argumentacija DS pravnika, međutim, nije izazvala gotovo nikakvu reakciju stručne javnosti od koje je izgleda bilo previše očekivati da građanima objasni prostu činjenicu da se Ustavni zakon isključivo bavi tehničkim detaljima primene novog Ustava i da njegove odredbe nipošto ne mogu menjati smisao i domet ustavnih normi.
U suprotnom, Tadić bi uspostavljenom dinamikom, u toku svakog svog narednog neparnog mandata, mogao da inicira promenu najvišeg pravnog akta u državi, čime bi automatski resetovao svoje ranije mandate i sebi tako omogućio kandidovanje u neograničenom broju slučajeva. Ako to nije izigravanje duha i smisla ustavnom normom formalizovanog demokratskog standarda o ograničenom broju prededničkih mandata, onda ne postoji ništa što u srbijasnskoj verziji demokratije ne bi bilo dopušteno uključujući i “pravo” građana da izglasaju ukidanje te farse od demokratije i uvođenje otvorene diktature. Činjenica da se trećim mandatom u savremenoj Evropi mogu pohvaliti jedino Vladimir Putin i Aleksandar Lukašenko, a da su čak i oni to svoje ”pravo” izborili referendumima za promenu ustava, a ne njihovim otvorenim kršenjem, govori glasnije od hora režimu podređenih srbijanskih pravničkih skolastičara i tišine koja je zavladala među onima koji bar formalno ne pripadaju toj školi “mišljenja”.
Kada je trgovina Koštuničinim ustavom za Tadićeve mandate okončana, put Srbije ka uspostavljanju diktature bio je otvoren. Sticaj okolnosti je hteo da u toj utakmici pobedi Boris Tadić, a ne recimo Nikolić ili Koštunica, ali ishod sa kojim se sada suočavamo bio je apsolutna izvesnost. Donošenje novog Ustava, na način na koji je to urađeno, omogućilo je da se na opštim izborima poravna neravnoteža između predsednika i Vlade, da se pod maskom reforme pravosuđa sudska grana vlasti podredi jednoj, vladajućoj partiji i da se sve grane vlasti nađu pod efektivnom kontrolom jednog čoveka.
Za razliku od prva dva mandata, Tadiću bi se prilika za uspostavljanjem apsolutne vlasti ukazala tek sa njegovim trećim protivustavnim izborom. Proces osvajanja i zaokruživanja vlasti, koja sada dovedena do svog logičkog kraja, tekao je u nekoliko faza. Svoj prvi predsednički mandat, lider “demokrata” je proveo u mučnoj kohabitaciji sa vladom i parlamentom koji su bili pod kontrolom druge stranke. Tokom svog drugog mandata, na osnovu ovlašćenja i prilika koje mu je stvorilo donošenje novog Ustava, Tadić je najpre preuzeo kontrolu nad parlamentarnom većinom kao zakonodavnom granom vlasti u zemlji, izborom marionetske vlade pod svoju neposrednu kontrolu je stavio i egzekutivnu vlast, da bi najzad kroz partisjku kadrovsku čistku unutar pravosuđa, sebi podredio i sudsku granu vlasti. U međuvremenu, potlkupljivanjem i redovnim zamenama penzionisanih članova Ustavnog suda pod kontrolu je stavljen i taj nadzorni organ, nezavisne institucije su formirane isključivo po partijskom ključu, najuticajniji mediji u zemlji tokom krize su postali egzistencijalno vezani za resurse koje je prigrabio mali broj povlašćenih ljudi iz Tadićevog okruženja, aparat sile je pod apsolutnom kontrolom predsednika države, autonomija civilnog društva je ozbiljno narušena, a sfera politike brojnim preprekama za ulazak u nju, postala monopolisana od strane malog broja privilegovanih.
Takva, preteće koncentrisana moć u jednom centru političkog odlučivanja, bila je do sada obuzdavana jedino dejstvom međunarodne zajednice, koja je više bila fokusirana na sprečavanje njenih eksternih ekscesa, dok je za njeno interno delovanje jedino zahtevano bar formalno poštovanje nekih ključnih demokratskih principa. Upravo iz tog razloga trećim mandatom Borisa Tadića bio bi napravljen opasan presedan koji bi pokazao da su sva suštinska i formalna ograničenja njegovoj apsolutnoj vlasti najzad uklonjena. Kako bi se u praksi ta moć ispoljavala svakako nije zanemarljivo pitanje, ali je suštinski podređeno činjenici da pravac delovanja vlasti ne bi bio trasiran institucionalnim ograničenjima, već isključivo hirovima ustoličenog diktatora i skrivenih centara moći koji imaju uticaj na njegovo odlučivanje. Odsustvo institucionalnih garancija osnovnih ljudskih prava i sloboda na kojima počivaju savremena demokratska društva, na duži rok bi Srbiju svrstalo u red banana država čija se unutrašnja uređenja ne tiču gotovo nikoga sve dok se njihova interna destrukcija ne preliva preko spoljnih granica.
U svakom slučaju ukoliko se Boris Tadić voljom srbijanskih glasača domogne svoje diktatorske titule, Srbija se od 20. maja više neće moći nazivati demokratskom državom. Biće to ozvaničena totalitarna diktatura, sa šupljom demokratskom fasadom koja će na svakom koraku stravično odudarati od srbijanske političke stvarnosti. Deo građana, koji će dati svoj pristanak za put u pakao, dobiće ono što je i zaslužio, dok onom drugom, svesnijem delu građanstva ostaje jedino da osmisli adekvatne forme otpora nadolazećem totalitarizmu.
http://www.e-novine.com/stav/64884-Trea-kandidatura-srpskog-Lukaenka.html
Činjenica da se jedan političar usudio da se u suprotnosti sa Ustavom i demokratskim standardima koje je usvojio civilizovani svet, ipak kandiduje i za treći mandat na mestu predsednika, kao i odsustvo bilo kakve reakcije stručne i političke javnosti, nepobitno je dokazala da je krhka demokratija u Srbiji sve vreme bila samo fasada iza koje se krila kula od karata, koja jedva da je izdržala jednu deceniju. Iako sam čin kršenja Ustava, koji i sam pati od deficita legitimnosti, možda i ne bi bio razlog da se bilo ko ozbiljnije zabrine, okolnost da je u ovom slučaju istovremeno narušen i jedan od osnovnih savremenih demokratskih standarda čini ovaj slučaj krucijalnim za razvoj demokratskog procesa u Srbiji.
Krađa koja je, gotovo opštim konsenzusom političkih aktera, sprovedena tokom referenduma za novi Ustav i dogovori koji su pratili donošenje tog akta, utrli su put njegovom kasnijem nipodaštavanju čak i od strane onih koji su ga kreirali i nad njim se lažno zaklinjali. Kvazipravničko objašnjenje da se ustavna odredba da “niko ne može više od dva puta da bude biran za predsednika Republike” zahvaljujući odredbi Ustavnog zakona ne odnosi na Tadića, više liči na srednjevekovnu skolastiku negoli na pravnu logiku 21. veka. Ta tragikomična argumentacija DS pravnika, međutim, nije izazvala gotovo nikakvu reakciju stručne javnosti od koje je izgleda bilo previše očekivati da građanima objasni prostu činjenicu da se Ustavni zakon isključivo bavi tehničkim detaljima primene novog Ustava i da njegove odredbe nipošto ne mogu menjati smisao i domet ustavnih normi.
U suprotnom, Tadić bi uspostavljenom dinamikom, u toku svakog svog narednog neparnog mandata, mogao da inicira promenu najvišeg pravnog akta u državi, čime bi automatski resetovao svoje ranije mandate i sebi tako omogućio kandidovanje u neograničenom broju slučajeva. Ako to nije izigravanje duha i smisla ustavnom normom formalizovanog demokratskog standarda o ograničenom broju prededničkih mandata, onda ne postoji ništa što u srbijasnskoj verziji demokratije ne bi bilo dopušteno uključujući i “pravo” građana da izglasaju ukidanje te farse od demokratije i uvođenje otvorene diktature. Činjenica da se trećim mandatom u savremenoj Evropi mogu pohvaliti jedino Vladimir Putin i Aleksandar Lukašenko, a da su čak i oni to svoje ”pravo” izborili referendumima za promenu ustava, a ne njihovim otvorenim kršenjem, govori glasnije od hora režimu podređenih srbijanskih pravničkih skolastičara i tišine koja je zavladala među onima koji bar formalno ne pripadaju toj školi “mišljenja”.
Kada je trgovina Koštuničinim ustavom za Tadićeve mandate okončana, put Srbije ka uspostavljanju diktature bio je otvoren. Sticaj okolnosti je hteo da u toj utakmici pobedi Boris Tadić, a ne recimo Nikolić ili Koštunica, ali ishod sa kojim se sada suočavamo bio je apsolutna izvesnost. Donošenje novog Ustava, na način na koji je to urađeno, omogućilo je da se na opštim izborima poravna neravnoteža između predsednika i Vlade, da se pod maskom reforme pravosuđa sudska grana vlasti podredi jednoj, vladajućoj partiji i da se sve grane vlasti nađu pod efektivnom kontrolom jednog čoveka.
Za razliku od prva dva mandata, Tadiću bi se prilika za uspostavljanjem apsolutne vlasti ukazala tek sa njegovim trećim protivustavnim izborom. Proces osvajanja i zaokruživanja vlasti, koja sada dovedena do svog logičkog kraja, tekao je u nekoliko faza. Svoj prvi predsednički mandat, lider “demokrata” je proveo u mučnoj kohabitaciji sa vladom i parlamentom koji su bili pod kontrolom druge stranke. Tokom svog drugog mandata, na osnovu ovlašćenja i prilika koje mu je stvorilo donošenje novog Ustava, Tadić je najpre preuzeo kontrolu nad parlamentarnom većinom kao zakonodavnom granom vlasti u zemlji, izborom marionetske vlade pod svoju neposrednu kontrolu je stavio i egzekutivnu vlast, da bi najzad kroz partisjku kadrovsku čistku unutar pravosuđa, sebi podredio i sudsku granu vlasti. U međuvremenu, potlkupljivanjem i redovnim zamenama penzionisanih članova Ustavnog suda pod kontrolu je stavljen i taj nadzorni organ, nezavisne institucije su formirane isključivo po partijskom ključu, najuticajniji mediji u zemlji tokom krize su postali egzistencijalno vezani za resurse koje je prigrabio mali broj povlašćenih ljudi iz Tadićevog okruženja, aparat sile je pod apsolutnom kontrolom predsednika države, autonomija civilnog društva je ozbiljno narušena, a sfera politike brojnim preprekama za ulazak u nju, postala monopolisana od strane malog broja privilegovanih.
Takva, preteće koncentrisana moć u jednom centru političkog odlučivanja, bila je do sada obuzdavana jedino dejstvom međunarodne zajednice, koja je više bila fokusirana na sprečavanje njenih eksternih ekscesa, dok je za njeno interno delovanje jedino zahtevano bar formalno poštovanje nekih ključnih demokratskih principa. Upravo iz tog razloga trećim mandatom Borisa Tadića bio bi napravljen opasan presedan koji bi pokazao da su sva suštinska i formalna ograničenja njegovoj apsolutnoj vlasti najzad uklonjena. Kako bi se u praksi ta moć ispoljavala svakako nije zanemarljivo pitanje, ali je suštinski podređeno činjenici da pravac delovanja vlasti ne bi bio trasiran institucionalnim ograničenjima, već isključivo hirovima ustoličenog diktatora i skrivenih centara moći koji imaju uticaj na njegovo odlučivanje. Odsustvo institucionalnih garancija osnovnih ljudskih prava i sloboda na kojima počivaju savremena demokratska društva, na duži rok bi Srbiju svrstalo u red banana država čija se unutrašnja uređenja ne tiču gotovo nikoga sve dok se njihova interna destrukcija ne preliva preko spoljnih granica.
U svakom slučaju ukoliko se Boris Tadić voljom srbijanskih glasača domogne svoje diktatorske titule, Srbija se od 20. maja više neće moći nazivati demokratskom državom. Biće to ozvaničena totalitarna diktatura, sa šupljom demokratskom fasadom koja će na svakom koraku stravično odudarati od srbijanske političke stvarnosti. Deo građana, koji će dati svoj pristanak za put u pakao, dobiće ono što je i zaslužio, dok onom drugom, svesnijem delu građanstva ostaje jedino da osmisli adekvatne forme otpora nadolazećem totalitarizmu.
http://www.e-novine.com/stav/64884-Trea-kandidatura-srpskog-Lukaenka.html
