Емпатија

Imao sam prilike susresti se sa ovakvom osobom doslovce bezosecajnom za tudju patnju i bol..odrasloj sa jednim roditeljem..prema majci nema nikakav osecaj pripadnosti..tesko nalazi prijatelje a kad ih nadje nalazi mane u obicnosti i odbacuje svakog ko joj zeli dobro..da li je to stanje prolazno?


Емпатија (од гр: εν - у; и гр: παθος - осећање, страст) дословно уосећавање, уживљавање.
Термин потиче из естетике. Немачки филозоф и психолог Теодор Липс (Lipps) је почетком века увео израз уживљавање (нем. Einfuhlung), у енглеском преводу емпатија, да би њиме означио "уношење" (путем интуиције и моторне мимикрије) властитих ставова и осећања у неко уметничко дело или природну појаву (натмурен облак, ведар дан итд.). Емпатија подразумева емоционално стапање особе са објектом свог естетског доживљаја. Мада је за појаву уживљавања парадигматична емпатија у рецепцији уметничког дела, по Липсу, ова појава је општија и јавља се и ван сфере уметничког.
У психологији, термин се употребљава да означи процес непосредног уживљавања у емоционална стања, мишљење и понашање других људи. Емпатија представља непосредно сазнање осећања, жеља и намера других људи, за разлику од симпатије која подразумева саживљавање са осећањима блиских људи, саучествовање у емоционалном стању других. Нпр. када путем емпатије откривамо страх или бол другог лица, ми првенствено знамо шта они осећају, а када преко симпатије доживљавамо ова осећања која имају нама драга лица (брат, син, жена), тада и сами проживљавамо, осећамо страх или бол.
У психоанализи и психотерапији уопште, емпатија као способност да "будемо други" јесте несвесни канал комуникације терапеутовог предсвесног и несвесног са несвесним пацијента. По Фројду, емпатија је дериват процеса идентификације са објектом. Неки клинички психолози разликују имитативну и пројективну емпатију. H. A. Mari (Murray) се залаже за примену критичке емпатије у клиничкој психологији.

Empatija je nesvjesno znanje o tome što drugi osjeća. Ona pripada izvornim osobinama ljudske duše.
Empatija je sposobnost uživljavanja u emocionalna stanja druge osobe i razumijevanje njenog položaja (npr. patnje, ugroženosti) na osnovi percipirane ili zamišljene situacije u kojoj se ta osoba nalazi. Uživljavanje npr. u socijalne uloge drugih. Empatija je osnovni preduvjet društvenosti, tj. socijalizacije.
Empatija je jedini način kako je moguće steći bilo koje mišljenje o duševnom životu drugih.
Empatija je emocionalno saznanje, zamjenička introspekcija, po Kohutu, empatija je mišljenje sebe u drugom.
Empatija je, (prvenstveno je to kognitivni proces), intelektualno shvaćanje vlastitom "jastvu" stranih doživljaja u drugima, neka vrsta intelektualne identifikacije, praćena emocijama (koje nisu istovrsne onima koje doživljava osoba sa kojom se simpatizira.
Empatija je u osnovi pojma TRANSFERA. Transfer je odjek i razumijevanje afektivnog stanja ljudi u okolini te afektivne komunikacije s drugima. Zato je empatija fundamentalni sloj u psihoterapijskom odnosu.
Empatija ne generira anksioznost, a transfer da. Kod empatije se ne potiskuju emocije, pa se sve doživljava bez anksioznosti. Empatijski sadržaji spoznaju se kao simboli i nelogičnosti u predsvjesnom, koji ne izazivaju tjeskobu.
Koristimo sebe kao rezonirajuće instrumente koji dijele i odražavaju naše emocije i potrebe u svrhu komunikacije; potom apstrahiramo empatijsko saznanje i integriramo ga u empatijski odgovor. To je teško ako je iskustvo drugog previše bolno, ako je u suprotnosti s našim etičkim stavom.
Samo zamišljati kako je biti drugi bez emocionalne rezonancije nije empatija.
Empatija je suživljavanje promatrača s psihičkim svijetom druge osobe, zadržavajući realan uvid u stanje, bez proživljavanja. Simpatija je uživljavanje i proživljavanje.
Empatija je osjećanje S drugim, a simpatija je osjećanje ZA druge.
Simpatija je sklonost, privlačnost, suosjećanje s drugom osobom u doživljavanju emocija sličnih emocijama te osobe, obično se obostrano zasniva na sličnostima i osobinama ličnosti, vrijednostima i uvjerenjima, te na komplementarnosti potreba, potiče traženje kontakata i interakciju.

Emocije su vezane uz percepciju, predodžbu, misao ("intelektualna podloga").
HALLO EFEKT. Npr. ako asocijativno povežemo dvije podloge, prenesemo emocije vezane za jednu od njih, što je indirektna sugestija, npr. kod reklama (simpatično lice, pa nastane simpatija i za proizvod).

IMITACIJA sadrži poistovjećivanje, a empatija shvaćanje. Empatički stav je : ZNAM kako se osjećaš. Osjećam se kao objekt promatranja i ostajem svjestan osobnog identiteta. Samo za promatranje, a ne i za zaključke.
Empatija je svojstvo EGA, funkcija ega, opservirajućeg ega. Postiže se predsvjesnim procesom introspekcije koje dovodi do razumijevanja vlastitih i tuđih motivacija i reakcija, dakle introspekcijskim naporom. Dovršava se tijekom latencije, puberteta i adolescencije. Pristup u osobno iskustvo drugog moguće je jedino putem introspekcije u self drugog.
Kod introspekcije postoji distanca od doživljaja. Ovdje je doživljaj naš, a u empatiji tuđi.
Introspekcijska budnost – svjesnost emocionalnih doživljaja u empatiji je važnija od izvora.
Razumjeti je više nego otkriti što drugi doživljava. Empatija je usmjerenje pozornosti na istodobno prisustvo nesvjesnog i svjesnog u predsvjesnom. Jačanjem empatije jača povezanost, a čvršća i šira povezanost je definicija ljubavi i religije, bez povijesnih i kulturnih obrana.
Empatija je sposobnost emocionalne tolerantnosti.
Empatija podrazumijeva integrirani stupanj selfa.
Empatija je temeljni koncept ego-psihologije.
Ima definirajuću funkciju – definira dubinu psihološkog polja.

Empatija je kontrolirani i reverzibilni regres ego-funkcija i objektnih odnosa. Istražuje trenutno dominantni objektni odnos u transferu, što je preduvjet interpretacije.
Prema Sullivanu: radi se o vezi bez riječi i percepcije dojenčeta i majke tzv. "empathic linkage".
Izvor empatijskog kapaciteta je u ovisnosti dijade, simbiozi, u fuziji self i objektnih slika, afekt i kognicija, osjećaj i spoznaja su isto u nediferenciranoj matici.
Kapacitet za empatiju je primarni proces. U osnovi je bazično povjerenje.
Primarna empatija je narcistička i baza za razvoj. Empatijski se kapacitet razvija procesom samo-empatije, doživljaja vlastitih dubokih emocija uz pomoć površinskih.
Kod self-objekta, doživljajno jedinstvo jednog i istog, ali bez razumijevanja, pa to nije empatija.
Neempatička, mehanička percepcija realiteta, kod npr. narcističke fiksacije i regresa, npr. takve osobe ignoriraju empatički pristup pa ometaju našu sposobnost da ih prihvatimo ako im pristupamo empatički.
Empatijski stav je pravilan.
Empatijska sposobnost je dio sekundarne autonomije ega.
Anticipacijska empatija je sposobnost predviđanja (ne očekivanja!) emocionalnih reakcija u budućnosti.
Empatija sprječava racionalizaciju i intelektualizaciju.
Kontrola emocija pruža egu gratifikaciju sekundarnog procesa, jer si može dozvoliti njihovu pojavu jer ih ne smatra zabranjenim, one su objekt introspekcije, ostat će na razini fantazije.
"Ne stidim se jer sam iznad njih, one su samo rezonanca na tuđe…".
Pacijent doživljava prošlost i opservira sadašnjost, a terapeut doživljava sadašnjost i opservira prošlost.
INTUICIJA daje podatak, tj. informaciju brzo, brzinom osjeta, bržom od misli o onom što bi domislili, ali ne tako brzo. Intuor= gledam u…
INTROSPEKCIJA je proces samopromatranja, poniranja u sebe, maksimalne budnosti, napor samosvijesti, i može izazvati tjeskobu. To je neposredno promatranje sadržaja vlastite svijesti, samospoznavanje.
To je tehnika istraživanja za prikupljanje podataka iz unutrašnje stvarnosti bez stvaranja sudova i zaključaka (to se čini mišljenjem).
Introspekcija je samoopažanje, autoopservacija, upoznavanje i opisivanje svog psihičkog života. Ti podaci se ničim drugim ne bi dobili. Ni mišljenjem ( o sadašnjem ili prošlom doživljaju).

Mož da bidne al ne mora da znači.

Mada, obično znači.


Ali, šta je značilo ono: odrasloj s jednim roditeljem? Pretpostavljam da govoriš o konkretnom slučaju koji si poznavao, ali moraš priznati da je ta napomena zvučala kao da joj se treba posvetiti posebna pažnja. Nemoj da mi zameriš, naprosto ne volim takva uopštavanja.

Naravno, postoje ljudi koji su nesposobni za saosećanje i nikad se ne bi bili u stanju uživeti u tuđu situaciju i/ili iskustvo. Ovo je osvrt na temu o psihopatama. S druge strane, i empatičnost ima gradacije i vrste ko i sve drugo u ovoj dolini suza; i neko može izuzetno osećati za određene ljude u svom životu i u isto vreme savršeno ne mariti ni za kog drugog. Da li je i to defekt? Da li je "normalan" čovek po defaultu empatičan, i da li svako onaj ko ima deficit saosećanja, po defaultu nije? Normalan?

Ja lično mislim da je prevelika empatija patologija.

I, da; mislim da postoji tako nešto kao što je "previše empatije".

To sam rekao zato sto joj je otac ikona i parametar za sve u zivotu..majku ne voli bez posebnog razloga..treba joj sva paznja ali se brzo ugusi u njoj..nisam je bas najbolje upoznao u raznim situacijama ali jako sebicna samo na momente prijanta i osecajna

Mozda je psihopata

Jeste prema sebi..nonstop misli o rusenju granica ka bolu i patnji

moje neko misljenje je da je jako neprijatno to saznanje. da li se prave empate mogu primetiti? ja licno mislim da te osobe upravo zbog neprijatnog secaja koje to saznanje nosi, zadrzavaju to saznanje u sebi i cesto ne umeju da odreaguju pravilno, tj. vise su usredsredjeni na tu spoznaju nego na reakciju, pruzanje saveta i utehe.

zasto bi to bilo neprijatno? uglavnom je olaksica u zivotu,kada si sposoban da lakse razumijes kako se drugi osjecaju.

zaebi empatiju, svakom neka ide po zasluzi.

Lovorovo zrnevlje:

zasto bi to bilo neprijatno? uglavnom je olaksica u zivotu,kada si sposoban da lakse razumijes kako se drugi osjecaju.

Kliknite za proširenje...

pa nije bas prijatno osecati drugog...moje neko misljenje...zavisi verovatno kako empata prihvata taj svoj da kazem dar, ako je to nesto sto je za njega normalno, empata mozda misli da su ti osecaji normalni za svakog i da i neko drugi moze njega osetiti sto moze biti neprijatno.

Jako zanimljiv post, ovaj iznad.


Naročito bih istakla da: empata možda misli da su ti osećaji normalni za svakog, i da: i neko drugi može njega osetiti što može biti neprijatno.


Empate se dalje neće snaći, pa ne moraju ni da čitaju.


Elem, sasvim se slažem - više nego sam skoro čula da se govorilo o toj temi!.. - da nije baš, ili uvek, prijatno osećati nekog drugog. Pretpostavljam. Širok dijapazon stvari koji ljudi osećaju u mnogim će vas situacijama umlatit ko maljem, i ne govorim o straobalnoj lepoti emocije, već o golom umoru.


Onako kako sam ja uvek cenila, i doživljavala; najveći broj toga što ljudi osećaju prosta je dramatika. Da biste saosećali - a, pretpostavljam da se saosećanjem ne može nazvati trpljenje i podnošenje - s tolikom količinom besmislene histerije, stvarno vam je potreban ogroman humani kapacitet.

Kako gro stvari usled kojih ljudi iščekuju moje saosećanje doživljavam ko infantilno kukumavčenje; verujem da taj i takov kapacitet nemam.


Ali, to su sad neke druge vode. Sledeće što mi se dopalo u postu gore, jeste napomena da empatičan čovek veruje kako su osećanja koja ima normalna za svakoga, a to je istina u kamenu uklesana; i u isto vreme znači da je nenormalan svako ko ne oseća (ne misli?..) kao on - a od takvog su zaključka dolazila svakojaka zla u ovoj našoj dolini suza. Pitanje: da li je sposobnost empatije - ili, bolje reći, ono što se službeno danas naziva sposobnošću empatije - argumentovano merilo? Normalnosti? Podobnosti?


Nije naročito prijatno da te neko drugi oseća; slažem se; naročito ne svakud i uvek. Možda u stadu ovaca, s drugim ovcama, ali inače, ne.


Ne znam šta ima veselo, humano i srcu milo da spram tebe oseća svaka budala. Da li je nekom palo na pamet da to može biti i šamar preko usta, neovlašten upad, silovanje?

i ovo je termin kojim se mnogo manipuliše
tako imam dijapazon od frigidnih indiferentnih zlikovaca do simpatetičnih dušebrižnka
iskreno meni je jako teško da saosećam sa bilo kim i čim
nije da ne razumem ali u principu me ne dotiu pitanja posebno nepoznatih a toliko ni bliskih
prosto svako nosti svoj krst i svako moderiše svoj život
ne daj bože da je viša sila tipa bolest, glad, rat
al opet i tu se moraš boriti
sad drugo neosećajnost koja vuče ka kontra osećanju i porivu da se čini i govori loše
odbacivanje je isto posebna stavr
to su "samo" strahovi i kompleki koje smo nekad negde davno pokupili i usvojili i ti možda može da se izleči

Zlatna Iris:

moje neko misljenje je da je jako neprijatno to saznanje. da li se prave empate mogu primetiti? ja licno mislim da te osobe upravo zbog neprijatnog secaja koje to saznanje nosi, zadrzavaju to saznanje u sebi i cesto ne umeju da odreaguju pravilno, tj. vise su usredsredjeni na tu spoznaju nego na reakciju, pruzanje saveta i utehe.

Kliknite za proširenje...

Ti ljudi su često i preosetljivi i lako ih povrede sirovi komentari osoba koje baš ne pate od viška empatije, a takvih je puno.

Truman:

Ti ljudi su često i preosetljivi i lako ih povrede sirovi komentari osoba koje baš ne pate od viška empatije, a takvih je puno.

Kliknite za proširenje...

slazem se, kako drugi nisu upoznati sa tim stanjem i ne znaju kakav osecaj ta sposobnost proizvodi ne mogu ni da razumeju one za koje je empatija normalna stvar. a empata koji ne zna za odsustvo ovog osecaja verovatno ne moze da shvati reakcije "obicnih" ljudi jer su takve reakcije totalno drugacije od reakcija kakve bi jedan empata imao.

moze se prepoznati bez saosecanja pa delovati da ne dodje do istih, ima to zapisano doduse ne u knjigama.

Koliko sam shvatila, pitanje je bilo da li je stanje nedostatka empatije prolazno..Pa sad, ukoliko je osoba BILA empaticna, pa je doslo do nekog velikog emocionalnog soka i povredjivanja - mislim da to moze biti prolazno stanje, neki mehanizam samoodbrane..Ukoliko osoba od malena ispoljava manjkavost saosecanja - tesko da ce se to promeniti. A postoji i ona "fol bezosecajnost", kada osoba drugima prikazuje sebe kao hladnu, bas iz razloga sto je previse emotivna, pa se plasi da drugima pokaze svoju ranjivost.

u pravu si mnogo ima takvih s odbrambenim mehanizmom

georgejune:

Imao sam prilike susresti se sa ovakvom osobom doslovce bezosecajnom za tudju patnju i bol..odrasloj sa jednim roditeljem..prema majci nema nikakav osecaj pripadnosti..tesko nalazi prijatelje a kad ih nadje nalazi mane u obicnosti i odbacuje svakog ko joj zeli dobro..da li je to stanje prolazno?

Spojler

Емпатија (од гр: εν - у; и гр: παθος - осећање, страст) дословно уосећавање, уживљавање.
Термин потиче из естетике. Немачки филозоф и психолог Теодор Липс (Lipps) је почетком века увео израз уживљавање (нем. Einfuhlung), у енглеском преводу емпатија, да би њиме означио "уношење" (путем интуиције и моторне мимикрије) властитих ставова и осећања у неко уметничко дело или природну појаву (натмурен облак, ведар дан итд.). Емпатија подразумева емоционално стапање особе са објектом свог естетског доживљаја. Мада је за појаву уживљавања парадигматична емпатија у рецепцији уметничког дела, по Липсу, ова појава је општија и јавља се и ван сфере уметничког.
У психологији, термин се употребљава да означи процес непосредног уживљавања у емоционална стања, мишљење и понашање других људи. Емпатија представља непосредно сазнање осећања, жеља и намера других људи, за разлику од симпатије која подразумева саживљавање са осећањима блиских људи, саучествовање у емоционалном стању других. Нпр. када путем емпатије откривамо страх или бол другог лица, ми првенствено знамо шта они осећају, а када преко симпатије доживљавамо ова осећања која имају нама драга лица (брат, син, жена), тада и сами проживљавамо, осећамо страх или бол.
У психоанализи и психотерапији уопште, емпатија као способност да "будемо други" јесте несвесни канал комуникације терапеутовог предсвесног и несвесног са несвесним пацијента. По Фројду, емпатија је дериват процеса идентификације са објектом. Неки клинички психолози разликују имитативну и пројективну емпатију. H. A. Mari (Murray) се залаже за примену критичке емпатије у клиничкој психологији.

Kliknite za proširenje...

Odrastanje sa jednim roditeljem moze a i ne mora da stvori takav odnos. Nema niko tom detetu da pokaze kako izgleda ljubav izmedju dvoje ljudi, tako da dete u neku ruku ostaje odseceno od toga. Sto se kritikovanja tice, obicno posle razvoda jedan roditelj kritikuje drugog, on ili ona je ovakva onakva, i to kada slusas od malena upijas obicno i prenosis na druge ljude.

Nalazenje mana u svakom je takodje i odbrambeni mehanizam, ali vremenom se nauci da se neke mane pregledaju.