Odlomci knjiga koje volimo

"Jer prošlost nije umrla, prošlost ustvari i nije prošlost, znao sam citirati pisca Williama Faulkera. Pritom sam mislio na to da svaka, i najmanja stvar koja se dogodi prati čoveka u sadašnjosti. Svaki događaj utiče na svaki izbor - a ako se radi o traumatičnim doživljajima, prošlost potpuno preuzme sadašnjost."
Lars Kepler, Hipnotize

SJENI

Vraćali smo se iz Bjelopolja. Lijep pogled na strmu Plješevicu i koreničko polje, što nam je najednom puklo pred očima trgne nas iz razgovora.
Povjetarac nas gladio po čelu, a dah proljeća opajao dušu, pa smo više letjeli nego šetali. Nedaleko tamo pod Plješevicom pružio se niz kuća,
selo Petrčića. Gusti šljivici i krošnjate lipe sasvijem zaklonile niske kućerke. Samo vidimo, gdje se gusti dim diže uz lipu i odmah raspline u zraku.
Kad smo izašli na ravnicu, pođemo laganije. "Stani malo!" povuče me prijatelj za rukav:"vidiš ono dijete, gdje leti za nama! Čuj, kako jeca..."
Za časak je bilo pred nama dijete. Ne znaš, je li muško ili žensko. Neuredno, slabunjavo, napolak golo. Ustavi se pet, šest korako od nas, a iz očiju mu
se po obrazima spustili debeli, blatni, mlazovi od suza...
"Bog vam dava..." izmuca plačnim glasom.
"Šta je rankane?" pristupimo bliže.
Dijete ništa ne odgovori, a meni se učini, da se već kaje, što nas je zaustavilo. Kao da je drugog nekog poznatijeg očekivalo, što li? Učini mi se da se već
sprema da pobjegne, otkud je i došlo, ali se ne usudi više.
"Jesi li gladan?" sjetim se da ga upitam
Dijete sad tekar udari u grčevit plač. Vidjelo se da sam pogodio.
Izvadismo sve što smo imali u torbici, a dijete grčevito prihvati i već htjede da odleti iza grmova.
"Stani malo, brate!" ustavi ga prijatelj:"Kaži mi, koga sve imaš kod kuće?"
"Samo maćiju, bog vam dava. Otac je na delu. Ona ode od kuće pa se po dva dana ne vrati, a meni teško čekati... od juče je nijesam vidio."
Dosta smo doznali i kao da smo se bojali dalje ispitivati, umukusmo obojica.
Dijete jedva dočekalo priliku pa se izgubi iza grmova. Nijesmo ga zadržavali.
...

Bogdan Lastavica (Srb 1884- Zagreb 1911)- Iz zbirke pripovedaka "Prvi otkosi"

http://forum.krstarica.com/showthread.php/625897-Лика-и-Личани?p=26065896&viewfull=1#post26065896

Andrea Embiriko - AFRODITA -

Te večeri posmatrao sam zvezde i sazvežđa. Ali, u mom duhu bio je dan. U njegovoj svetlosti posmatrala si me Ti, ljubljena, ružičasta i nežno odevena, i s vremena na vreme sanjarila si uvećavajući u meni živu bujicu svetlosti.

Pa ipak, napolju je bila noć. Ali kakva noć? Noć puna čudesa, noć posuta čarolijom.

Ja sam posmatrao zvezde i sazvežđa, ali sam u isti mah gledao Tebe. Eno ga Strelac, govorio sam, eno ga Jarac, Sirijus, Orion. Ali sam, istovremeno, gledao Tebe.

Ljubljena, ružičasta i nežno odevena, stajala si u meni, u izobilnoj bujici svetlosti, i dizala si glavu čas desno, čas levo, sa Orionom, ili sa Sirijusom u kosi, sa Strelcem u srcu.

Ja sam posmatrao zvezde i sazvežđa. Eno ga Strelac, govorio sam, Jarac, Sirijus, Orion, ali sam u isti mah gledao Tebe.

Ljubljena, ružičasta i nežno odevena, sedela si na jednoj stolici u mom srcu, u neopisivoj bujici svetlosti, sa svojom senkom, čas desno, čas levo, i ostajala si nepomična, jednostavna, mila, prekrasna, i sedela si na svojoj stolici tako da mi je dolazilo da te položim na svoja kolena, da jednu ruku stavim na tvoje grudi, a drugu pod tvoju haljinu, među noge.

I govorio sam i ponavljao: Eno ga Strelac, eno ga Jarac, Sirijus, Orion, i gledao sam uvek, i sazvežđa i Tebe.

Ali ovaj put ležala si – sasvim opružena – i tvoju kosu pomicao je vetar. Moja ruka te je doticala. Tvoje oči su mi govorile. I ja sam govorio i ponavljao strasno: Eno ga Strelac, eno ga Jarac, Sirijus, Orion, ali sad sam već gledao samo Tebe.

Tada se dogodilo jedno veliko čudo. Sve zvezde zgasle u jedan mah, i ostala si samo Ti na nebu sa mnom, u jednom danu bez noći, meni uz bok. Posmatrao sam te ushićeno i govorio i ponavljao tvoje ime.

A Ti?

Ti, mila i Mnogoradosna, u svojoj si ruci držala moje srce.

Danilo Kiš - S jeseni kada počnu vetrovi


S jeseni, kada počnu vetrovi, lišće divljeg kestena pada strmoglavce,
s peteljkom naniže. Onda se čuje zvuk: kao da je ptica udarila kljunom o
zemlju. A divlji kesten pada bez i najmanjeg vetra, sam od sebe, kao
što padaju zvezde - vrtoglavo. Onda udari o tle s tupim krikom. Ne rađa
se kao ptica iz jajeta, postepeno, nego se odjednom rasprsne dlakava
ljuštura, iznutra beličastoplava, a iz nje iskaču vragolasti, tamni
melezi, zacakljenih obraza, kao jagodice nasmejanog crnca. U nekoj se
mahuni nalaze blizanci; ipak bi ih ljudi mogli razlikovati: jedan ima na
čelu belegu, kao konj. Majka će, dakle, uvek moći da ga prepozna - po
zvezdi na čelu.
Dečak kupi divlje kestenove koji su se sakrili u rupe na travnjaku i
stavlja ih pod obraze. Usta su mu puna neke lepljive gorčine. Dečak se
smeška. Trebalo bi se popeti na granu, izabrati jedan grozd i čekati. Ne
dati anđelu sna da te prevari. Trebalo bi bar tri dana i tri noći, bez
jela i pića, bez sna i počinka, gledati plod. Kao kada se gleda mala
kazaljka na satu. Bodlje su se stvrdle i pri vrhu malo potamnele.
Ako ih dirneš nevešto, na prstu će ti napraviti rupicu, pa će da
poteče tvoja lepa, crvena krv. Moraćeš onda da sišeš svoj prljavi prst
kojim si malopre pravio grudve od blata i fuškije. A može da nastupi i
trovanje krvi. Kada se to dogodi, onda deca umiru. Stave ih u male
pozlaćene sanduke i nose ih na groblje, među ruže. Na čelu povorke nose
krst, a za sandukom idu dečakova mama i tata i, naravno, njegova sestra,
ako je imao sestru. Majka je sva u crnini, ne vidi joj se lice. Samo
tamo gde su oči, crna je svila vlažna od suza.
Jedna beloputna gospođica u crnoj kecelji gimnazijalke sedi u nekoj
kristalnoj svetlosti što dolazi kroz poluspuštene žaluzine. Sunce crta
na ljubičastim bocama s kolonjskom vodom zvezdice od zlata.
E, pa, evo tajne mirisa ljubičica: gospođica koja prodaje sličice
leptirova i divljih zveri, kao i parfeme, od svih mirisa najviše voli
miris ljubičica, i stavlja ga svuda štedro: na dlanove, na bujnu riđu
kosu (mada bi riđoj kosi, po, svoj prilici, bolje pristajao neki drugi
miris)
Trebalo bi komponovati fugu za orkestar i jorgovan. Iznositi na
podijum u mračnoj sali ljubičaste bočice oplemenjenih mirisa.
One koji bi tiho, bez krika, izgubili svest, iznosili bi u drugu
salu, gde bi lebdeo detinjasti, lekoviti miris lipe i kamilice.

Još je nisam završila, ali već mogu reći da me je "kupila"...
"Vasionski putnici već rezervišu karte za vazdušne brodove, na koje se troše polovine budžeta, a tamo negdje, recimo u Kongu, čitava plemena tragaju
za ukusnom zemljom, koju žderu sve dotle dok im trbusi ne dostignu veličinu školskih globusa na kojima se izučava geografija ove naše planete!
A tu i tamo čitavi narodi jedu sirovo meso i služe se escajgom kojim se služio i naš prapradjed Neandertalac. Slušam ja i čitam: okidaju svake sedmice po jednu raketu
na Mjesec! Od jedne rakete moglo bi se sazidati na stotine škola, ili bolnica, a raketa se raspadne još prije nego novinar-izvještač otkuca kablogram o novom pokušaju.
Gledam ja i čitam: ljudi u gomilama, blaženo umiru od kuge, jer tamo negdje nema dovoljno seruma, a milioni crnih, žutih i bijelih đačića pješače svaki dan
po tri sata dok stignu do škole... odoše škole i bolnice, i mostovi i topli ručkovi, i snovi o udobnom životu, u nadzvučne brzine atomskih letilica i hidrogenska pražnjenja
kretenoida kojima sila ne da da misle! Osvajaju! Novo! Vasionu! Grebem ti to Neispitano kad na njega zijevaju milioni gladnih usta odavde, sa ove jogunaste Zemlje,
koju moj crni brat iz Konga mora da jede za sva tri obroka!"
S. Bulajić - Putovanje bez dnevnog reda, str.12-13

vi ste poput lepog kamena koji bi svako zadrzao za sebe

Sent from my Telenor_Smart using Forum Krstarice mobile app

"Svaka biografija je zaludna u istoj meri u kojoj autobiografija polaže pravo na istinu. Jedan svedok nije dovoljan, a iskaz dva svedoka se nikad neće podudarati. Prava biografija zahteva ceo život, ili bar onoliki život koliki je subjekt biografije proživeo. Mereno dimenzijama knjige, bila bi nam potrebna onolika knjiga kakvu još niko od nas nije video, a ni ona ne bi odgovarala na najjednostavnija pitanja. O složenima i da ne govorimo."

David Albahari - Cink

Želela sam se nepovratno izgubiti u njegovu naručju, znajući da se u zoru, iscrpljeni i možda bolesni od prezira prema sebi nećemo moći pogledati u oči a da se ne zapitamo u kakve smo se to ljude pretvorili.
Od tolika strahovanja zaboravila sam da starim, da život prolazi kraj mene, da sam žrtvovala mladost za ljubav uništena čoveka, čoveka bez duše, koji se već pretvorio u senku.
Ali godine su prolazile u miru. Što je život prazniji, vreme teče brže. Život bez smisla prolazi kraj tebe kao voz koji ne staje na tvojoj stanici....
Od svih stvari koje je Julian napisao uvek mi je najbliža bila ona da živimo sve dok nas se neko seća.- Carlos Ruiz Zafon

- Kišu, pope, reče čovek. - Detelina se suši.
- Kišu, zarika gomila.
- Seljani, poče paroh. - Tražite od mene kišu, nećete je dobiti. Došli ste ovamo nadmeni i oholi, puni poverenja u svoj puteni život. Došli ste kao drski molioci da zahtevate ono što uopšte ne zaslužujete. Neće biti kiše. Baš je boga briga za detelinu! Savite tela, pognite glave, pogružite duše i preneću vam božju reč. Ali ne računajte ni na jednu kap kiše. Ovo ovde je crkva a ne vodovod! Šta me se tiču vaše njive! Šta me se tiču vaša stoka ili vaša deca? Živite telesnim i odvratnim životom, ne znate za raskoš. A tu vam raskoš ja nudim, nudim vam boga! Ali bog ne voli kišu, bog ne voli detelinu. Boga se ne tiču vaše duboko oranje ni plitke avanture, bog je jastuk od zlatnog baršuna, dijamant okovan suncem, skupoceni okvir izrezbaren u ljubavi. To su otmene četvrti, svilene mantije, izvezene čarape, ogrlice i prstenje, ono što je nepotrebno i čudesno, električne radionice... Kiše neće biti! Vratite se svojim kućama. Bog je slast suvišnog, a vi mislite samo na neophodno.

Žakmorov sused odgurnu Žakmora i snažno zamahnuvši baci veliku kamenicu prema predikaonici. Ali već su se hrastovi kapci s treskom zalupili a glas paroha je nastavio dok su kamenice muklo udarale u čvrste kapke.
- Kiše neće biti! Bog nije korisno sredstvo, bog je poklon za praznik, beskoristan poklon, platinska poluga, umetnička slika, tanana poslastica.

Kiša kamenica sruči se na poklopac predikaonice.
- Kišu! Kišu! Kišu! skandirala je gomila ujednačenim ritmom.

- Kiša neće pasti, inatio se paroh iza kapaka. - Padaće anđeoska krila! Padaće smaragdno paperje, alabasterske vaze, božanstvene slike, ali ne i kiša! Baš je boga briga za detelinu, ovas, pšenicu, raž, zob, hmelj, susam, otavu, lucerku, beli jarič i žalfiju.

Žakmor usput odade priznanje parohovoj učenosti kad se četiri hrastova nosača slomiše istovremeno i začu se preko svih zvučnika masna psovka paroha koji je u padu udario glavu.

- Dobro, dobro, viknu on. - Biće kiše. Pada kiša, pada, pada!

Vadisrce- Boris Vian

Rod ljudski nije podložan neograničenom napredovanju. Da se on razvije bilo je potrebno da na zemlji budu izvesni fizički i hemijski uslovi koji nikako nisu stalni.
Bilo je vreme kada naša planeta nije bila pogodna za čoveka: ona je bila suviše topla i suviše vlažna. Doći će i vreme kad mu više neće pogodovati: biće suviše
hladna i suviše suha. Kad se sunce bude ugasilo, što ne može izostati, davno pre toga zemlja će biti biti bez ljudi. Poslednji biće isto tako nesposobni i glupi kao
što su bili prvi. Oni će zaboraviti sve veštine i sva znanja. Oni će se bedno ispružiti u pećinama, ukraj glečera čije će providne gromade tada klizati nad isčezlim
ruševinama varoši u kojima se sad misli, voli, pati, nada. Svi brestovi, sve lipe biće izumrle od zime: i jele će vladati same na sleđenoj zemlji.

Ovi poslednji ljudi, očajni, ne shvatajući da su to, neće ništa znati o nama, ništa o našem geniju , ništa o našoj ljubavi, a ipak oni će biti naša novo rođena deca i krv
naše krvi. Slab jedan ostatak kraljevske inteligencije, nesiguran u njihovoj otupeloj lubalnji, održeće im još neko vreme prevlast nad merdevinama namnoženim oko
njihovih pećina. Narodi i plemena biće isčezla pod snegovima i ledom, sa varošima ,putevima, vrtovima starog sveta. Jedva nekolike porodice opstojaće. Žene, deca,
starci, ukočeni jedan preko drugog, videće kroz otvore njihove pećine kako se nad njihovim glavama tužno uspinje jedno tamno sunce po kome će, kao po ugarku koji
se gasi protrčavati riđi plameni, dok će zaslepljujući sneg zvezda i dalje sijati celoga dana u crnom nebu, kroz ledeni zrak. Eto šta će se videti: ali, u svojoj gluposti, oni
čak neće znati da vide nešto.

Jednoga dana, poslednji od njih ispustiće bez mržnje i bez ljubavi u dušmansko nebo zadnji ljudski dah. A zemlja će produžiti da se kotrlja,
noseći kroz ćutljive prostore pepele čovečanstva, Homerove poeme i uzvišene odlomke grčkih mramora, priljubljene uz njene ohladnele bokove. I nikakva misao više neće
poleteti put beskraja, iz nedara ovog globusa gde se duša toliko usuđivala, nikakva ljudska misao bar. Jer ko može reći da druga kakva misao neće doći do svesti o sebi i
da taj grob u kome ćemo mi počivati neće biti kolevka jedne nove duše? Kakve duše, ja ne znam. Duše insekta, možda.

Anatol Frans - Epikurov vrt

Tutori - Bora Ćosić

PRAVEDNI I GREŠNI
Veli sudac Taler: "Već vidim kako će strašno umrijeti naš bjednik Joco Rnjak. U prašnoj sobi sjediti će u mraku na polomitom stolcu, oko nogu biti će mu špil karata za igrati šnapsl, prosuti novci koji mu neće ništa vrijediti, okrvaviti nož, paunovo pero, prebiti brijač, na stolu već pokvarito i nedodirnuto jelo jer mu se neće htjeti jesti, zmija najgore vrsti puziti će mu uz grud i bolno ugrizati po svudi gdje mu je raskopčata košulja, dokle će u jednom oblaku plakati jedan nedužni anđeo koji sa otim neće imati ništ a ceriti se đavo s kopljem u ruci, čekajući sat kad će nesretnika kojega sažaljeva cjeli Grunt, nabosti otim svojim oruđem!"
Gazdarica Katarina pridomeće: "A dokle će naš sretni i plemeniti djed Teodor umrijeti okružit svima nama, svojom djecom, sinovima, vrijednim trgovcem Jovom, protom Vasilijem povratitim sa sabora, najmlađim Mitrom sa izučitim školama o razumjevanju bilja i kamenja, tu će još biti i unuci, na svu sreću svi prezdraviti i lepo očešljati, u sobi biti će sve uredno, na stolu najbolje medecine koje mu više ništ neće pomoći, ja ću biti uplakata i zdvojna, sve sluge na čelu sa vjernim Mijom u koroti i na koljenima, krave i konji pokunjiti, golubovi kao krepani, dotle će jedan trak nadnaravnog svjetla ići pravo na njegovu dapače već ćelavu glavu i nekoje riječi kao Bog je s tobom, lijepo će se moći pročitati u samome zraku!"
Nakrivo nasadita jetrva kazati će na kraju: "Kakove tu ima razlike?"

IZABRANA PISMA " GISTAV FLOBER
LUJZI KOLE
27.avgust 1846.

Dakle, još smo tužni, jadni moj anđele! Zašto da bez razloga sve uzimaš k srcu, da se prekomjerno žalostiš? Trista milja daleko, da ne mogu da utrem suze koje teku iz tvojih dobrih očiju; ti ne možeš da vidiš moje osmejke kad dobijam tvoja pisam, ni radost koja mi se zacijelo ogleda na licu kad mislim na tebe ili kad gledam tvoju sliku, tvoju sliku sa dugim milujućim uvojcima na njoj, onim istim koji su mi prelazili preko obraza. Od mene do tebe suviše je mnogo ravnica, livada i brežuljaka, da se možemo vidjeti. Ja ne razumijem sve te muke koje ti donosim. To vjeruješ da je neka druga još u mom srcu, da je u njemu ostala, toliko u svjetlosti da si ti samo prošla u njenoj sjenci. Oh, nije tako, nije!Budi u to uvjerena jednom zauvijek! Ti govoriš o mojoj ciničnoj iskrenosti; pa budi dosljedna: vjeruj onda u tu iskrenost. To je nešto staro, vrlo staro, skoro zaboravljeno; jedva ako mi ostaje neko osjećanje na to; izgleda mi čak kao da se dogodilo u duši nekog drugog čovjeka. Onaj koji sad živi i koji je u meni, samo posmatra onog drugog, koji je mrtav. Ja sam imao dva života, sasvim različna; spoljni događaji su bili znamenje za svršetak jednog i nastajanje drugog; sve je to nepobitno tačno. Moj aktivni, uzbuđeni, strasni život, pun protivuriječnih trzaja i mnogobrojnih tjelesnih utisaka, završio se u dvadeset drugoj godini. U to doba sam, odjednom, učinio veliki napredak ; i došlo je nešto drugo. Tada sam, za svoju upotrebu, jasno napravio dva dijela među svijetom i u sebi: s jedne stranwe spoljašnji element, za koji želim da bude raznovrstan, šaren, skladan, beskrajan, i od koga usvajam samo sliku, da u njoj uživam; s druge strane, unutrašnji element koji zbijam da bih ga učinio jedrijim, i u koji puštam da se kroz otvoren prozor razuma široko ulivaju najčistiji zraci Duha. Ti nećeš naći da je ova rečenica vrlo jasna; potrebna je čitava knjiga da se ona razvije. Ipak se ja nisam odrekao nečega za života, kao što mi izgleda da ti misliš. Ja širim grudi da potpuno, kao svi drugi, udišem miris ruža, i širim oči da posmatram mjesečinu , ni ljubav ni prijateljstvo nisam odbacio. Naprotiv, uzeo sam naočare da ih jasnije raspoznam. Ispitaj me iznutra koliko ti je volja, nećeš naći ničega što bi imalo da te ražalosti, ni u prošlosti ni u sadašnjosti. Želio bih da možeš čitati u mom srcu: suze sumnje i utučenosti koje ti teku izmjenile bi se u suze radosti i sreće. Jeste, ja te volim, volim te, čuješ li? Treba li da to uzviknem još jače? Ali, pošto ja znam za običnu ljubav, koja umije samo da se smiješi, zar je moja krivica što cijelo moje živo biće nema ničeg blagog u svom držanju?Rekao sam ti već koža mog srca, kao i ruku, dosta je rapava: čovjek se povrijedi kad je se dotakne, ali odozdo je možda zato utoliko mekše. Ako mi ti i dalje budeš prebacivala draga što ti ne dolazim, šta mogu da ti odgovorim? Ti me bez razloga mučiš kad me podsjećaš ( što je, tako mi Boga! nepotrebno, jer dosta ja sam to zamišljam ) da ti zbog toga patiš i da te to muči. Kad bih mogao, kad bih.... kad bih, uvijek taj prokleti pogodbeni način, užasni način u koji se oba glagolska vremena stavljaju.
Zaista sam glup večeras! Možda je to posljedica ove mjesečine napolju. Sad sam se prošetao pod drvećem i žudio za tobom, prizivao te. Šetali bismo lijepo ne govoreći ništa, ja bih te držao oko struka. Sanjario sam o tvom bijelom liku čija se boja izdvaja na zelenoj, blijedo osvijetljenoj travi, o tvojim plavim očima, vlažnim i blistavim od svjetlosti, kao nježno plavetnilo neba ove noći. O, voli me, čuj, uvijek, smatraj me za nabusitog, za ludaka, za sve što hoćeš, ali me i dalje voli, ostavi moje misli na miru. Šta ti one čine? Ne čine nikom zla, a možda čine dobra. Zar one, uostalom, kao svaka stvar, nemaju svoj razlog postojanja? Čemu služi korov? kažu dobri ljudi; zašto raste? Pa zbog sebe samog, pobogu ! A vi, zašto vi rastete? Opet ti hvala na pomorandžinim cvjetićima, tvoja pisma sva mirišu na njih! Kad odem u Pariz, hoću da ti ukrasim sto za cvijeće biljkama koje najviše voliš; to jadno cvijeće bar neće imati trnja. Sa cvijećem moje ljubavi nije isto, kao što mi se čini.
Laku noć! Laku noć !

"Hereja: Treba braniti svijet ako želimo u njemu živjeti!

Kaligula: Ne trudi se... Svijet je nevažan! Onaj koji to uviđa zadobija slobodu. Mrzim vas jer niste slobodni! Vi koji vrlinu prodajete a sanjate o sigurnosti kao što devojka sanja o ljubavi, vi koji ćete umrijeti u strahu ne znajući da ste lagali cijelog života... "
(Kaligula) Albert Camus

..."Ulozio sam nistavnu sumu, a dobio oko 11ooo lira! Odavno nisam u rukama imao toliko novca i ova suma mi se ucinila pozamasnom. Ali docnije, kad sam se setio ranijeg zivota, osetio sam se strasno ponizenim. Zar sam se toliko ponizio sto sam dve godine radio u knjiznici i pretrpeo niz nedaca?
Odjednom je dusu poceo da mi razjeda novi otrov. Gledao sam novac na krevetu:"Hajd',vrli covece, krotki bibliotekaru, hajd', vrati se kuci i ovom blagom zajazi glad udove Peskatore. Ona ce pomisliti da si ga opljackao i odmah ce prema tebi osetiti najdublje postovanje. Ili ,bolje, otputuj u Ameriku, kako si ranije bio naumio, ako ti se to postovanje ne cini dostojnom nagradom za tvoj veliki trud. Sad bi, ovako snabdeven, imao uslova za takvo putovanje. Jedanaest hiljada lira! Kakvo bogatstvo!

..." Mozda bih mogao da malo pristojnije odenem svoju zenu, koja ne samo sto vise nije nastojala da mi se dopadne,vec je, naprotiv, izgleda, cinila sve da mi omrzne, posto je ceo dan isla po kuci neocesljana, bez prsluka, u papucama i u haljinama koje su joj visile na sve strane. Mozda je smatrala da se za ovakvog muza, kakav sam ja, ne vredi doterivati? Uostalom, posle teskog porodjaja, koji je umalo nije stao zivota, nikad vise i nije bila potpuno zdrava. Inace je svakim danom postajala sve osornija i to ne samo prema meni, vec prema svima. Zato sto je bila ogorcena i patila od nedostatka prave, iskrene ljubavi, strasno se opustila i razlenila. Cak nije mogla zavoleti svoju devojcicu, rodjenu sa sestricom, koja je umrla posle nekoliko dana. Rodjenje tog deteta za nju je znacilo poraz, jer je posle nje nepunih mesec dana Oliva dobila lepog naprednog muskarcica, bez nekih teskoca i posle lake trudnoce. A uz to su i sve one neprijatnosti i trvenja do kojih dolazi kad se nemastina kao krupna nakostresena crna macka scucuri na pepelu pogasenog ognjista, doprinela da nam oboma zajednicki zivot postane nepodnosljiv. Da li bih mogao sa jedanaest hiljada lira povratiti mir u svome domu i probuditi ljubav koju je udova Peskatore ugusila u samom njenom zacetku?

" Pokojni Matija Paskal "- Luidji Pirandelo

'Prolaze dani, šibaju oluje, dišu sve rane koje su obale mornaru na sjećanje dale, gori sunce. Iskušava more i grli u beskraju nebo, i tu, negdje - i negdje: pluta Čovjek.
Sam u vječnoj suprotnosti. U odnosu prema ljudima velik, u odnosu prema moru sićušan, poput kapi što more šalje da bi ga peckale i bole. I tu u plavetnilu svijeta gdje nastaje riječ more i mornar, u ljubavi, zagrljaju, pronose život. Mnogi od mornara nikada se i ne vrate na obalu, nego se poklanjaju vječnosti i bajkama. Dok spavam, ponekad sanjam da i sam plovim morem; usamljen i sretan.''-Siniša Glavašević

Ljepota je strašna, jeziva stvar! Strašna je jer je niko još nije dokučio niti će to ikada moći, zato što Bog stalno stavlja pred nas nove zagonetke. U ljepoti se susreću dvije obale i sve suprotnosti postoje uporedo. Ja nisam učen čovek, brate, ali sam mnogo o ovome razmišljao. Zaista, tajnama nema kraja! Mnogo je u životu nepoznanica za čovjekova nejaka pleća. Rješavamo ih kako znamo i umijemo i opet smo na suvom. Ljepota!

Nepodnošljiva mi je pomisao da čovjek plemenitog srca i uzvišenog uma, koji je krenuo u život za idealom Madone u srcu, završi u Sodomi. Još je strašnije što se čovjek kome je Sodoma u srcu, ne odriče lako ideala Madone i što u dubini duše može da izgara od istinske čežnje za ljepotom, kao u doba mladalačke naivnosti.

Da, široko je ljudsko srce, preširoko. Volio bih da nije tako. Sam đavo zna šta sve to znači. Ono što je razumu mrsko i sramotno, često je srcu milo i drago. Ima li ljepote u Sodomi? Vjeruj mi, mnogim je ljudima Sodoma lijepa. Da li si znao za tu tajnu? Ono što me užasava je da ljepota nije samo zastrašujuća, već i puna tajni. Bog i đavo se tu bore, a bojno polje im je ljudsko srce. Ali, ljudsko srce hoće da priča samo o sopstvenom bolu. Slušaj, sada ću ti reći šta ono govori…

Dostojevski – Braća Karamazovi

Edgar Alan Po

"Beše to deva najređe lepote i toliko lepa koliko i radosna. I proklet beše čas kada ugleda, zavole i udade se za slikara. On, strastan, studiozan, asketa, već imade u svojoj umetnosti mladu: beše to deva najređe lepote i prepuna radosti: lepršava i nasmejana, i sklona šali kao mlado lane; volela je i negovala sva bića, a mrzela jedino umetnost koja joj beše suparnica: i plašila se jedino palete i četkica, kao i ostalih dosadnih sprava koje su je lišavale ljubljenog lica. Užasna stvar za nju beše kad ču slikareve reči da želi, čak i svoje mlade neveste, da napravi portret. Ali pošto poslušna i skromna beše, mnogo nedelja je sedela krotko u mračnoj, visokoj kuli dvorca, gde je na bledo platno svetlost padala jedino sa vrha tavanice. A on, slikar, ushiti se svojim radom, koji se nastavljaše iz časa u čas, iz dana u dan. Beše to strastan, neobuzdan i sumoran čovek, izgubljen u svojim sanjarenjima; zbog toga ne bi ni video da svetlost tako jezovito pada u usamljenu kulu, oduzimajući zdravlje i dušu njegovoj nevesti, koja je venula, naočigled svih, sem njega. I ona nastavi da se smeši, ne žaleći se, jer je videla da slikar (koji beše slavan) žarko i jarko uživa u svom poslu, i radi dan i noć želeći da naslika onu koja ga je toliko volela, ali koja je svakim danom sve više i više slabila i postajala potištenija. I, zaista, oni koji su videli portret govorahu tihim rečima o sličnosti, kao o velikom čudu, i kao ne manjoj potvrdi slikareve snage od njegove duboke ljubavi prema onoj koju je tako nenadmašno dobro slikao. No konačno, kako se crtanje približavalo kraju, niko ne beše puštan u kulu; slikar u zanosu posla postade neobuzdan, i retko skretaše pogled sa platna, čak i da bi pogledao lik svoje žene. I ne bi ni video da boje koje je nanosio na platno behu skinute sa obraza one koja je sedela pored njega. I pošto mnoge nedelje prođoše i ostade tek jedan potez po ustima da se učini i tek jedna nijansa na oku, duša dame ponovo zatreperi kao plamen u čašici lampe. A onda, učinjen je potez četkicom, i onda, boja je naneta; i u prvom trenu slikar, zanet, stajaše pred delom koje je svršio, a u sledećem, još uvek gledajući, zadrhta i preblede, uplaši se i glasno kriknu: "Ovo je zaista Život sam!" A onda se iznenada okrenu ne bi li pogledao svoju voljenu: — Ona beše mrtva."

"Svaka riječ što ju je izgovarala prodirala mi je u srce poput mača.
Nije osjećala kakva bi to bila samilost da mi je sve to prešutjela, a onda
je još dodala što će se dalje brbljati i kakva će vrsta ljudi zbog toga
likovati. Kako će se takvi od sada rugati i radovati kazni za moju oholost i
moje podcjenjivanje drugih, što mi odavno već predbacuju. Sve to od nje
ćuti, Wilhelme, i to glasom iskrenog suosjećanja - to me uništavalo i još
sam u sebi bijesan."

Jadi mladog Werthera - Gete

Kad ponovo razmislim, sada, u srcu mi eksplodiraju beskrajne, silovite emocije, kojima ne mogu da odredim značenje, zato što najdublja osećanja imaju pravo da postoje samo u njima samima i nigde drugo. Još manje postoje u logici i, ponajmanje, u stvarnim dogadjajima. Voleo sam te kao što mi se nikada ranije nije desilo i kako mi se nikada više neće desiti.
Voleo sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumem da li smo se voleli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju večnost. Možda si oduvek bila u meni, kao deo mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih večitih čežnji, kao sećanje na staru maštu mog djetinjstva razočaranog deteta, koje nije uspevalo da pronadje drugara sa kojim bi podelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.
Voleo sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj deo mene koji sam oduvek hteo da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. Neizmerno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te posljednji put video prošle godine, prošlog meseca, ovog jutra ili možda pre samo nekoliko trenutaka.Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje lepote za kojom posežem kada imam potrebu za svetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje. Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu. Želeo bih da u tvom životu ima makar deo lepote koju umeš da daš onome ko je pored tebe...Alberto Moravija

..." Vece je lagano odmicalo, spustila se noc.Lisabon je jedan spokojan grad, sa sirokom i istorijskom rijekom. Rikardo Reis nije izasao na veceru, smutio je kajganu od dva jaja, stavio je u tanjir, zalio je taj sirotinjski obed casom vina, pa cak i to malo hrane zapelo mu je u grlu.Bio je razdrazljiv , zabrinut.Vec je proslo jedanaest sati, sisao je u park da jos jednom osmotri ladje, vidio je samo njihova poziciona svijetla, sad vise cak nije umio da razlikuje obavjestajne brodove od kontratorpiljera.Bio je jedini zivi stvor na Visu svete Katarine,na Adamastora se vise nije moglo racunati, on se skamenio, jednom za svagda, grlo koje je trebalo da krikne nece kriknuti, a lice mu izgleda tako uzasno da ga je strah i pogledati. Vratio se Rikardo Reis kuci, sigurno nece isploviti nocu, naslepo, uz opasnost da upadne u zamku.Legao je,obucen, zaspao dockan, probudio se, ponovo zaspao umiren dubokom tisinom koja je vladala u kuci, prva jutarnja svjetlost probijala se kroz pukotine na prozoru kad se probudio, u toku noci nista se nije dogodilo, sada,kad je zapoceo novi dan, izgleda nemoguce da se ista moze desiti..."

Godina smrti Rikarda Reisa - Jose Saramago

Држим на столу књижицу Насрадин хоџа, чије је досетке и будалаштине сакупио и приредио Стеван Сремац. С времена на време отворим насумице неку страну, прочитам једну досетку и слатко се насмејем.

Стр. 118:

СКЛАЊА ЗЕМЉУ У НОВУ ЈАМУ
Оправљао Насрадин хоџа кућу, па му остала велика гомила земље пред кућом. Кад га комшије запиташе: куд мисли с оном земљом испред куће, он одговори:
- Па, ништа лакше: мислим ископати једну јаму, па у ту јаму склонити ону гомилу земље.
- А куда ћеш после с оном земљом из ове нове јаме? – запиташе га.
- Е, ја се у тако далеку будућност не упуштам! – одговори он.

"Žene uvek misle da je stvar u njima, da nešto sa njima nije u redu, da one treba da se menjaju, da se prilagode, da se napnu, da bi stvari ponovo štimale. Da treba da slabe, ofarbaju kosu, urade nešto sa svojim licem, da naprave neki skandal, da svog muškarca učine ljubomornim kako bi mu ponovo privukle pažnju.""Dosada, višak slobodnog vremena, ili slobodno vreme koje nije koncipirano kao stvaranje, kao druženje ili bavljenje sobom, idealno je polje za razvoj nesrećnih misli, od lakomislenosti do patološke ljubomore, od samozavaravanja do superkritičnosti prema drugima. Takodje, idealno je za depresiju."


Mirjana Bobic Mojsilovic.. Majke mi bajka

Medjutim, da nema puta kojim se može tek tako, olako proći - potvrdio je i jedan dogadjaj, na nekom naoko neznatnom raskršću.
Naime, na ovom mestu, kao da ga je od Vaskrsa čekao, pred noge Savine ničice pade čovek odeven u široke halje, lica sasvim skrivenog kapuljačom i njenom senom.
Velikim rečima slaveći mudrost preosveštenog, nepoznati mu rukavima obgrli kolena, ne dopuštajući da arhiepskop i njegova pratnja načine makar još korak dalje.
Prodje sedmi dan, zametnu se noć, jedva se razjutri, petlovi su sedam puta morali da se javljaju, a prilika je uporno držala Savu, neprestano hvale govoreći.
Da je neko drugi bio na raskršću - odatle se doveka ne bi pomerio. Monasi su posedali unaokolo zadivljeno slušajući, ne prozirući šta ih je obuzelo.U neko doba pletivo zasede poznade samo Sadva.
On se prenu, strže strančevu kapuljaču i svi videše da pod njom nema baš nikoga, da je ona odeća sasvim pusta, samo glasom sujete naduta prema ljudskom obličju.
U isti čas, prazne haljine se sklupčaše u prašini, raskršća nestade, put se ispravi kakav je tuda od starine prolazio.
Tek u narednom selu, bratija doznade da je zapravo prošla mimo mesta stradanje, gde brojni nikada nisu smogli snage da se otmu opakom zagrljaju taštine.."

"Opsada crkve Svetog Spasa" Goran Petrović

Насрадин хоџа, стр. 48:

МУДРА РЕЧ ХОЏИНА
Диже се једног дана Насрадин хоџа послом у чаршију, а деца из чаршије окупе га порукама, те једно вели, купи ми, хоџа, ово, а друго оно.
А једно између деце рече му:
- Ефендија, ево ти паре и јеменије, однеси их, молим те, кондурџији, да их оправи, жуље ме нешто.
- Е, кузум, запамти ово: ко има пара, тога никад не жуље јеменије!